Tito je dosledno štitio Pavelića

Tito je dosledno štitio Pavelića

EPA/FEHIM DEMIR


Brozova moć u tek osnovanoj komunističkoj Jugoslaviji je bila neograničena. Od nje je jedino bilo veće srpsko podaništvo velikom vođi!

Danas niko ne sumnja u istinitost gorepomenutog postulata, koji je u našoj javnosti opet vaskrsao uz odluku gradskih vlasti da jedna ulica u Zemunu nosi ime Blagoja Jovovića, atentatora na ustaškog poglavnika Antu Pavelića.

Šta je u ovoj priči zloguko opominjuće? Nemci su tokom Drugog svetskog rata ubili oko 40.000 Srba. Ante Pavelić ih je ubio bar deset puta više, ako častimo novokomponovanu hrvatsku istoriografiju. U našoj Javnosti, uprkos svemu, Josip Broz je neprikosnoveni državnik i vođa.

“On bi morao da bude uzor svim našim političarima“, zaboravljajući da upravo ON nikad nije kročio u Jasenovac. On je zabranio da se za njegovog života vade srpske kosti iz golubnjača, insistirao je na izjednačavanju ustaških i četničkih zločina…

Povezane vesti – TAJNE PAPINOG ARHIVA

Da li zbog svega pomenutog, kako reče dr Bojan Dimitrijević iz Instituta za savremenu istoriju u Beogradu:

“Krajnje je čudno da se istoričari koji su izučavali NDH, ustaške zločine i stradanje Srba u NDH mogu nabrojati na prste jedne ruke“.

Rečito, nema šta!

Tema “Ekspresa” u ovom broju je da li je Josip Broz ikad iskreno želeo da se uhapsi ili likvidira Ante Pavelić? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, pozvali smo u goste meritorne stručnjake.

Tito

Svetko Kovač, bivši direktor Vojno-bezbednosne agencije, veruje da je neposredno posle rata, kada su oko Brozove komunističke država tekle turbulentne vode, Tito ima čvrstu nameru da uništi kompletno ustaško zapovedništvo sa Pavelićem na čelu.

“Operacija ’Gvardijan’ je jedna od najvećih operacija službi bezbednosti socijalističke Jugoslavije. Vođena je 1947. i 1948. godine i u okviru ove akcije uhapšeno je 19 ustaških grupa i uhapšeno ili ubijeno 96 ubačenih terorista.

Ova operacija bila je odgovor na špijunsko-teroristički plan ’Deseti travanj’, koji su napravili Pavelić i njegovi ratni zločinci. To je u stvari nastavak nemačko-ustaškog plana iz ratnog perioda čija je suština bila da se, u slučaju poraza, nastavi sa oružanim otporom u okupiranim zemljama.

Ustaško rukovodstvo je 18. maja 1947. donelo odluku da se u Jugoslaviju ubacuju terorističke grupe koje bi se povezale sa križarskim i ustaškim grupama i nakon toga podigli ustanak na teritoriji bivše NDH.

Povezane vesti – TAJNA ČUVANA SKORO 50 GODINA: Ćerka Blagoja Jovovića prvi put o životu svog oca

U prvoj ubačenoj grupi bili su ustaški zločinci iz logora Jasenovac i Stara Gradiška Ante Vrban i Ljubo Miloš. Udba je ubacila svoje ljude u kanale prebacivanja i veštim kombinovanjem hapsila jednog po jednog teroristu. Poseban uspeh bilo je vrbovanje Ljube Miloša, koji je odao šifru i načine komuniciranja između ustaškog rukovodstva u inostranstvu i ’pobunjenika’ u zemlji. Ovaj zločinac je pristao da lično potpisuje izveštaje o stanju na terenu koje je pisala Udba i slala u inostranstvo.

U martu 1948. uhapšen je i Ivica Gržeta, šef ustaške cenzure u ratu, a u operaciji ’Deseti travanj’ zadužen za saradnju sa stranim obaveštajnim službama, što je omogućilo da Udba preuzme potpunu kontrolu i nad ustaškim rukovodstvom u inostranstvu i priprema njihovo hapšenje.

Zbog pogoršanja bezbednosne situacije u Jugoslaviji nakon Rezolucije Informbiroa, rukovodstvu operacije ’Gvardijan’ naređeno je da okonča ovu akciju. Uspeli su sa dobiju još dvadesetak dana i 4. jula 1948. godine uhapsili su glavnog organizatora operacije ’Deseti travanj’ Božidara Kavrana, bivšeg logornika i stožernika za grad Zagreb, a od 1943. ’upravnog zapovednika ustaša’. Ovaj zločinac je dao izjavu na 150 stranica. Otkrio je čak i podatke o centrima američke i engleske obaveštajne službe i njihovom agentima uključenim u operaciju ’Deseti travanj’.

Sledeća meta bio je Ante Pavelić. Međutim, dalji rad na ovoj operaciji morao je da se prekine zbog Informbiroa. Procenjeno je da je važnije suprotstavljanje Informbirou nego hapšenje Pavelića.

IMG-5725162487190706cafb064d9342475b-V

Neki čak misle da je to namerno urađeno da bi se sprečilo hapšenje Pavelića“, zaključuje Svetko Kovač u ekskluzivnoj izjavi za “Ekspres”. U neformalnom ćaskanju Kovač dodaje da se stabilizacijom vlasti J. B. Tita kasnije mnogo šta promenilo, pa i sama odluka da se uhapsi Pavelić i da mu se sudi u zemlji.

“Mi i dalje događaje u Hrvatskoj, one iz prošlosti i ove aktuelne, vidimo kao da Jugoslavija i dalje postoji. Sa druge strane, postoji jedno sistemsko nevladanje tom temom osim licitiranjem broja žrtava u NDH“, objašnjava dr Bojan Dimitrijević.

Podsećajući da kod nas Srba, čak i tako zapaljiva tema poput ove – zašto Broz nije uhapsio ili likvidirao Pavelića, javlja se refleksno, na nervnoj bazi? A prisutna je sumnja kako je Pavelić „umakao“ partizanima kad je napustio Zagreb svega 24 sata pošto su ga partizani osvojili?

Povezane vesti – KOME ONI SADA TREBAJU

“Po nekim podacima Pavelić je pobegao iz Zagreba 7. maja 1945. godine, između 24 i 36 sati pre nego što su partizanske snage ušle u Zagreb. Vi iznosite i sumnju da je Kosta Nađ, komandant Treće armije, propustio Pavelića i njegovu kolonu ’po naređenju odozgo’, za šta ja nemam naučnih dokaza. Ono što je bio veliki problem za armiju Koste Nađa je to što nisu raspolagali tačnim informacijama o brojnosti snaga NDH koje su se povlačile iza Pavelića. Pavelić je imao pratnju svog telesnog puka, a iza njih odstupala je jedinica koja je bila zadužena za njegovu ličnu bezbednost, oni su prošli pre njegove vojske“, objašnjava dr Dimitrijević i dodaje: “Partizanske snage teško bi se i posle rata izborile sa tim ustašama da ih Britanci nisu silom vratili, zajedno sa četnicima i srpskim dobrovoljcima.”

Povezane vesti – Rukopis našeg oca, obelodaniće mnoge istine

Sa gospodinom Dimitrijevićem pričamo o tome šta je utrlo put sasvim očiglednom mekom razumevanju između Broza i Pavelića posle rata i mogućoj saradnji tokom rata?

“Mislim da su se partizani, odnosno posleratne vlasti potrudile da sve dokaze o ratnoj saradnji izbrišu. Ali očigledno je da je njihova saradnja prosto zasnovana na istim ciljevima koji su postavljeni još tridesetih godina u borbi protiv Kraljevine Jugoslavije. Čak je i bila tendencija da se na teritoriji NDH formira posebna Komunistička partija koju bi podržavala NDH. To bi se i dogodilo da nije bilo napada na Sovjetski Savez. Ono što je meni bilo intrigantno jeste to da u vojnom smislu, ukoliko nije bilo direktna, postoji prećutna saradnja protiv istog neprijatelja, a to su uglavnom bile srpske nacionalne snage, četnici… To bi trebalo istraživati, jer saradnja je de fakto postojala. Jedino što nam fale primarni izvori koji su, pretpostavljamo, s razlogom uklonjeni posle 1945. godine.“

U knjizi Pere Zlatara „Meta Pavelić – živ ili mrtav“ autor piše da se poglavnik dosta komotno ponašao, njegovu pratnju su činila dva-tri čoveka neobučena za taj posao. Sa druge strane, imamo priču da je Broz hteo da ga živog dovede u Jugoslaviju i da je taj posao poverio Ivanu Krajačiću, što mnogo govori?

“Dok je Ranković imao formalnu moć u Udbi, likvidacija i hapšenja nije bilo u tolikoj meri. Dakle, jugoslovenska Državna bezbednost počinje da se obračunava sa hrvatskom emigracijom tek od 1967. godine. Tek tada ima i ubistava. Ubijeni su neki Pavelićevi bliski saradnici i mnogi drugi emigranti. Dakle, posle Rankovića služba se ekstremnim metodama obračunava sa ustaškom emigracijom.

Jevric Tito 1

Sa druge strane, uočljivo je da je, ako je pravljena neka nacionalna simetrija, Pavelić uvek ispadao iz kombinacije. Sa srpske strane je bio Draža Mihailović i ostali, a u Hrvatskoj je tu bio nadbiskup Stepinac. To je bila Titova simetrija kazni i ravnoteže u srpsko-hrvatskim relacijama, tako da nisam siguran da su Hrvati imali toliki interes tih 50-ih godina da sude Paveliću u Jugoslaviji, kada je na spektakularnijem suđenju 1946. godine bio osuđen i duhovni vođa u Hrvatskoj nadbiskup Stepinac“, objašnjava dr Vojin Dimitrijević.

Sa ovim tvrdnjama komunicira i činjenica – dok je Ivan Stevo Krajačić vodio akciju da se uhvati Pavelić i da se dovede u zemlju, ali nije uspeo, „nisu mogli da ga nađu“, a Blagoje Jovović ga je našao, pucao u njega, pošto se poglavnik dovezao šinobusom u predgrađe Buenos Ajresa gde je živeo.

Povezane vesti – PAVELIĆ SE NE VRAĆA U ZAGREB

“Pavelić je dolaskom u Argentinu registrovao nezainteresovanost jugoslovenskih vlasti za njega. Bio se potpuno opustio, živeo je normalnim životom. Imao je drugo ime, drugačiji posao, drugo okruženje, ali očigledno je da nije primenjivao nikakve posebne mere zaštite, koje su kasnije njegove kolege primenjivale u Španiji… Uprkos svemu, mislim da je Pavelić u to vreme bio na margini nekih unutar hrvatskih emigrantskih događaja. To se vidi po stvaranju više političkih organizaciji, koje nastaju mimo njega. On je svoj primat izgubio ne samo činjenicom da je otišao iz Zagreba na taj način, nego i činjenicom da se nalazio u Argentini, što je bilo podalje od hrvatskih emigracija u Evropi, gde su se oni bolje konsolidovali.”

Dr Dimitrijević kaže da sve to ne objašnjava razloge zbog kojih je Pavelić ostao tako netaknut od Brozove Udbe za vreme njegovog boravka u Argentini, ali otkriva do sada nepoznate činjenice na kojima je počivao odnos Tito – Pavelić.

“Pavelić je verovatno koristio predratne veza, poznavanja komunističkih kvaka iz zatvora, zajedno su robijali, pa i veza iz ilegalnog rata. Možda bi mnogima bilo nezgodno da se sudi Paveliću, pa još u Jugoslaviji… Pavelić je pored toga bio čovek koji je živeo u parlamentarnom životu Jugoslavije 1929. godine. Potom ta njegova grupacija koja se kretala na prostoru Mađarske, Italije, Francuske, takođe je imala u svom sastavu ljude koji su bili prijatelji ili poznanici određenih komunističkih istaknutih lidera“, objašnjava Dimitrijević.

Social Network Post 1920x10802 (12)

Da li imate na umu neko ime?

“Od Mile Budaka do Krležinih veza. Te zagrebačke veze nisu tako jednoznačajne i crno-bele. Ima tu svega. Od hapšenja i streljanja komunističke grupe u Kelestincu, do propadanja te organizacije u Zagrebu, pa do formiranja, odnosno ideje da se formira KP NDH pa do prisustva sovjetske službe… Dakle, tu svega ima, i ja mislim, a poznajući ilegalni rad ustaškog pokreta pre i u toku rata, verovatno da Krajačić pa i Tito nisu želeli da to otvaraju dok god Pavelić nije predstavljao nikakvu pretnju za Jugoslaviju.”

Pričamo o Blagoju Jovoviću, Udba je znala da je on pucao u Pavelića. Gospodin Vojin Dimitrijević tvrdi da je znala, jer Jovović je svraćao u našu ambasadu u Buenos Ajresu.

“Mislim da jugoslovenska služba u Argentini nije bila razvijena na način kao što je to bilo u evropskim državama, dakle nije imala tu klasičnu agenturu kao ovde. Svi ljudi koji su bili tamo uglavnom su bili u diplomatskom statusu, neko ko je njih razumevao, ja mislim da oni nisu baš ni shvatili šta u stvari Blagoje Jovović želi i šta hoće od njih, tako da su oni tu informaciju preneli Beogradu ali bez ikakvih posebnih konotacija. A sama činjenica da Jovović nije dolazio iz komunističkog partizanskog tabora bila je manje relevantna i
da mu se poveruje.

Povezane vesti – VATIKANSKA ABOLICIJA

Sa druge strane, sve doskora hrvatska emigracija je bila ubeđena da je atentat na Pavelića izvršila Udba. Udba to nije demantovala. Ako bismo sumirali Brozove interese u odnosu na Pavelića, verujem da stoje ovako: Pavelić je bio daleko, on Brozu nije ni bio nikakva pretnja, zbog toga Pavelića nije hteo da ubije ili kidnapuje. A tu su Pavelićeve veze sa komunističkim robijanjima, poznavanjima važnih ljudi, pa još dilovi privatni i državni, sve to bi na nekom suđenju otvorilo Pandorinu kutiju”, zaključuje dr Bojan Dimitrijević.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar