Vesti
12.07.2024. 14:19
Vesti
04.08.2024. 11:12
Marko R. Petrović
OLUJA
Tri decenije bez pravde za žrtve
Pre nekoliko meseci gotovo čitav svet brujao je o Srebrenici.
Povod je, naravno, bilo donošenje rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Srebrenički zločin nemoguće je negirati. Ne bi ga, ipak, trebalo ni koristiti u dnevnopolitičke svrhe jer to devalvira celu priču i, na kraju krajeva, unižava i same žrtve i njihove porodice.
Čemu sada ova priča o Srebrenici?
Pa zbog toga što, koliko god da je svet nedavno bio glasan u novom osuđivanju ovog zločina i odgovornih za masakr srebreničkih muslimana, taj isti svet je utihnuo sada kada se obeležava godišnjica jednog drugog zločina.
Reč je, dakako o “Oluji“ koja, uprkos svemu, nije kvalifikovana kao genocid, iako ima sve njegove odlike. A uz sve to, odgovorne za zločine počinjene tokom ove “vojno-redarstvene operacije“, ruka pravde ili nije stigla, ili ih je zaobišla.
Operacija “Oluja“ trajala je od 4. do 8. avgusta 1995. Za Srbiju je to bio i ostao događaj tokom kog je u koloni dugoj nekoliko desetina kilometara izbeglo više od 200.000 Srba. Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Srbije tokom i posle akcije “Oluja“ pored proteranih stotina hiljada krajiških Srba, ubijeno ih je oko 1700, a više od 700 i dalje se vodi kao nestalo. Upravo pitanje ukupnog broja žrtava i nestalih i danas je kamen spoticanja u odnosima Srbije i Hrvatske.
Koliko god ova tema bila predmet spora, činjenica je da je u Hrvatskoj nekada živelo oko 700.000 Srba, a danas mnogo, mnogo manje. Prema popisu stanovništva iz 2021. godine u Hrvatskoj živi 3,2 odsto pripadnika srpske nacionalne manjine. Ako se uzme da je u Hrvatskoj ukupno oko 3,8 miliona stanovnika, to znači da je Srba oko 120.000, odnosno skoro šest puta manje nego pre 1991. godine!
Srbija i Hrvatska će i ovu godišnjicu “Oluje“ obeležiti različitim emocijama i sećanjima. Iako je reč o istom događaju i dan-danas se obeležavaju dve verzije.
Za Hrvate je, kako je to svojevremeno u intervjuu “Ekspresu“ rekao hrvatski ratni ministar spoljnih poslova Mate Granić, “’Oluja’ legalna, legitimna oslobodilačka operacija na temelju rezolucija Saveta bezbednosti UN 871 i Generalne skupštine UN 49/43 o oslobađanju okupiranog područja. Za Srbiju je egzodus i stradanje srpskog naroda iz Hrvatske ili, kako kažete vi, iz Krajine“.
“Svesni smo da je to stvar o kojoj duže vremena neće biti saglasnosti i zato je rešavanje otvorenih pitanja na prvom mestu“, rekao je tada Granić.
I dok će Hrvatska, standardno, godišnjicu “Oluje“ slaviti u Kninu, centralni događaj kojim će se u Srbiji obeležiti 29. godišnjica stradanja krajiških Srba biće organizovan u Loznici. Podsećamo, mesto obeležavanja u Srbiji svake godine se menja.
I tako već skoro tri decenije boli činjenica da srpske žrtve nemaju isti tretman kao i žrtve drugih nacionalnosti. I nisu žrtve “Oluje“ jedine srpske žrtve sa tim statusom.
No, isto tako, treba se podsetiti kakav su tretman tada imale izbeglice u matici. Nepregledne kolone automobila, traktora, kamiona, zaprega prelazile su Drinu, a ovdašnje vlasti su izbeglice, umesto da im što pre organizuju prihvat, slale daleko od urbanih centara, često im ne ponudivši ni flašu vode ili nešto hrane.
O tome da su im pojedinci vodu naplaćivali, mučno je i govoriti.
Paradoksalno, ali veću pomoć dobili su od onih koji su se godinama pre toga borili protiv rata i zalagali se za mir, zbog čega su u Beogradu dobili epitet “izdajnika“, nego od onih tvrdokornih pobornika ratnog razračunavanja sa Hrvatskom.
Uz sve to, mediji pod kontrolom države (pre svega televizije koje su tada pokrivale celu Srbiju) svojski su se trudili da od građanstva sakriju razmere egzodusa.
Na demonstrante koji su u centru Beograda izašli na ulice tražeći reakciju Srbije na pad Republike Srpske Krajine i proterivanje pola miliona krajiških Srba, vlast je poslala policiju koja je proteste vrlo efikasno razbila.
Oni koji su do juče bili najratoborniji i, bar na rečima, bili spremni da brane RSK do poslednje kapi krvi, povukli su se u duboku pozadinu. A za široke mase stvaran je privid normalnosti.
Samo nekoliko dana nakon “Oluje“ fudbaleri “Crvene zvezde“ u Beogradu su igrali kvalifikacioni meč u Kupu UEFA protiv švajcarskog “Ksamaksa“ (izgubili 0:1). Tribine su bile pune, ali se “Oluje“ niko nije setio.
Svet
21.06.2024. 18:25
MADLEN OLBRAJT i ekipa: Rastegljivo tumačenje GENOCIDA
Tri nedelje kasnije slična situacija, a možda još i tragičnija, u Guči. Dragačevski sabor, 35. po redu, održan je uprkos tragediji koja je pogodila četvrt miliona Srba. U skladu sa geslom – hleba i igara – narodu je pod nos stavljeno sve kako ne bi video, a potom kako bi i što brže zaboravio ono što mu se pod tim istim nosem dešava.
Za skoro tri decenije napisano je bezbroj tekstova o ovom krvavom ratu i akciji “Oluja“. Objavljene su brojne ispovesti žrtava ovog mračnog perioda. Vremenom su čak i odškrinuta vrata priče o dogovorenom ratu.
Istovremeno, ono što se dešavalo iza kulisa, kako sa jedne, tako i sa druge strane, ukazuje na jednu činjenicu. Jedna strana – Hrvatska – pred sobom je imala jasan cilj – vraćanje pod kontrolu teritorije koju je smatrala svojom – i razrađen plan kako da to i uradi. Uostalom, u tim granicama bila je i međunarodno priznata skoro četiri godine ranije.
Podrška sa strane – obaveštajna, materijalna, tehnička – naravno, nije im nedostajala.
Druga strana – ona srpska – ne da nije imala jasan cilj, ili su ga bar vešto krili od svih, nego je delovalo kao da su sva tri srpska entiteta (Republika Srpska Krajina, Republika Srpska i Republika Srbija), delovali svako za sebe. Ili će biti da su pojedinci koji su njima rukovodili delovali u skladu sa nekim samo njima poznatim, manje-više ličnim interesima.
O tome govore i brojna svedočenja nekih od aktera tadašnjih događaja.
O tome kako je celu akciju koncipirala Hrvatska dosta se može saznati iz knjige već pomenutog Mate Granića “Diplomatska oluja“.
Nenamerno ili namerno, veteran hrvatske politike i diplomatije svojom knjigom šalje poruku da su za vojnu akciju “Oluja“ svi znali pre nego što će do nje doći. Kada kažemo svi, mislimo na međunarodnu zajednicu. Svi, osim Slobodana Miloševića koji, kako piše Granić, u nju nije verovao dok se nije dogodila.
Granić u svojoj knjizi navodi da je u dogovoru sa Franjom Tuđmanom i Gojkom Šušakom, ministrom odbrane, već sredinom juna 1995. obavestio tadašnjeg američkog ambasadora u Zagrebu Pitera Galbrajta da “neće dugo trpeti odbijanje pobunjenih Srba da razgovaraju o mirnoj reintegraciji u ustavnopravni poredak Republike Hrvatske“.
Granić potom opisuje kako su tekle poslednje pripreme za “Oluju“ i kako je Franjo Tuđman, prema njegovim rečima, doneo jednu od najvažnijih istorijskih državnih odluka u svom životu.
Svet
17.06.2024. 17:00
Banalizacija genocida kao pokriće za POLITIČKE CILJEVE
“Predsjednik Tuđman je 31. srpnja 1995. održao drugi sastanak s vojno redarstvenim vrhom i zaključio da su hrvatska vojska i policija spremni za oslobađanje okupiranih područja.“
(...)
“Taj vikend proveo sam s obitelji u Baškoj Vodi. U stanci sastanka na Brijunima nazvao me predsjednik i tražio da mu precizno procijenim moguće reakcije međunarodne zajednice ako krenemo u operaciju oslobađanja okupiranih područja.
Odgovorio sam mu: ’Predsjedniče, ako operacija bude brza, a to znači od sedam do deset dana, te ako bude čista, što znači da poštujemo Ženevske konvencije i međunarodno humanitarno pravo, tada ćemo proći samo s priopćenjem predsjedatelja Vijeća sigurnosti UN-a, bez rezolucije. Operacija se sjajno uklapa u američku mirovnu inicijativu za BiH, ministar vanjskih poslova Muhamed Šaćirbegović poslao mi je pismo i zatražio pomoć za spas Bihaća i da se ne ponovi Srebrenica, Amerikancima odgovara slabljenje Miloševića, da ga privole da se uključi u mirovni proces u BiH. Predsjedniče, ako brzo i čisto završimo, svi će nas respektirati, a prijatelji dodatno simpatizirati!’
Predsjednik je kratko kazao da ćemo o tome još razgovarati u Zagrebu i još jednom upitao: ’Mate, ti dakle čvrsto podržavaš da idemo u operaciju?’
Kratko sam odgovorio: ’Da, predsjedniče, ovo je pravi trenutak ne smijemo ga propustiti.’
Bivši šef hrvatske diplomatije potom piše kako mu je Franjo Tuđman na kraju razgovora saopštio da Torvald Stoltenberg insistira na poslednjem sastanku u Ženevi sa Srbima, na kom je trebalo da se govori o planu mirne reintegracije. Granićev stav je bio da Hrvatska treba da prihvati pomenuti sastanak.
“Bili smo svjesni da taj sastanak neće dati nikakav rezultat, ali smo ga morali odraditi. Pašalić se dobro držao u Ženevi. Lokalni Srbi odbili su plan i otpao je poslednji razlog za oklijevanje s operacijom.“
U knjizi “Diplomatska oluja“ piše kako su Granić i Tuđman 3. avgusta obavili još jedan kratak razgovor prilikom kog mu je Granić opisao međunarodni položaj Hrvatske, kako se vojna operacija uklapa u američki mirovni plan za BiH, ali su se dotakli još nečeg...
“Analizirali smo i potencijalne reakcije SRJ i Slobodana Miloševića, kojeg smo uspješno prisluškivali i znali da SRJ nije spremna za tu operaciju“, piše Mate Granić i naglašava kako “Milošević do zadnjeg dana nije vjerovao da ćemo pokrenuti operaciju oslobađanja okupiranog područja.“
Do operacije je, naravno, došlo 4. avgusta 1995. godine u pet sati. Granić u svojoj knjizi opisuje kako je “Oluja“ od prvog dana bila odlično pripremljena, da je operacija odlično i profesionalno vođena, ali i da je Slobodan Milošević bio “potpuno zatečen“.
“Tog sam dana razgovarao s više od dvadeset ministara vanjskih poslova: od Klausa Kinkela i Vorena Kristofera do Lasla Kovača iz Mađarske, Zorana Talera iz Slovenije, Muhameda Šaćirbegovića iz BiH, Haviera Solane i brojnih drugih ministara i visokih dužnosnika međunarodnih organizacija.
Svet
18.06.2021. 10:06
Šta predviđa usvojena rezolucija o Srebrenici
(...)
Nitko od spomenutih ministara i visokih predstavnika međunarodnih organizacija nije napao našu odluku o operaciji oslobađanja okupiranih područja Republike Hrvatske, a bilo je vrlo jasnih simpatija, pa i podrške. Istina, svi su upozoravali na potrebu poštovanja Ženevskih konvencija u provođenju operacije“, piše u knjizi “Diplomatska oluja“.
Granić je napisao da je drugog dana operacije, kada je “oslobođen“ Knin u Hrvatskoj nastupilo opšte oduševljenje i da je cela Hrvatska slavila.
“Već prvog dana operacije u Kninu je nastupila potpuna bježanija i potpuni raspad vlasti pobunjenih Srba. Sami su organizirali evakuaciju civila. Kao što smo i predviđali, nikakvu ozbiljniju pomoć nisu dobili ni od Miloševića ni od Karadžićevih Srba.“
A zašto te pomoći nije bilo? Iz onoga što su neki od tadašnjih aktera političke scene sa srpske strane govorili, pored ostalog i u intervjuima za “Ekspres“, može se zaključiti nekoliko stvari. Jedna od njih je da je pojedincima mnogo važniji bio “biznis“ od “sudbine naroda“, druga je da je među vodećim ljudima sa srpske strane, kako u političkom, tako i u vojnom vrhu, vladalo veliko nepoverenje, te da je svako ko je verovao u jedinstvo RSK, RS i Srbije bio u teškoj zabludi.
Tako, na primer, nije jasno kako je bilo moguće da niko, ni u RS ni u RSK ne reaguje na pripremne radnje koje je Hrvatska vojska mesecima ranije preduzimala za konačni napad na RSK.
O tome je, pored ostalog, za “Ekspres“ svojevremeno govorila i Biljana Plavšić. Opisujući njen razgovor sa Ričardom Holbrukom u njenom kabinetu u Banjaluci.
“Kada se rat završio, Holbruk je jednom došao u moj kabinet. Ja još nisam bila tamo. Sekretarica mi kaže, u Vašem kabinetu je Holbruk. Kako može pored Vas proći, pitam je, a ona će: ’On je nasilnik.’ Uđem unutra, on sedi u fotelji, a drugu je namestio i digao noge na nju. Kaže, izvinite, ja ne mogu da se pomeram. Bio sam u avionu 48 sati. Rekoh, samo se vi raskomotite, mada ste se mogli najaviti. Pitao me je gde sam bila kada se ’Oluja’ približavala Banjaluci. Kažem, u Banjaluci, a on odgovori, ja sam je spasio. I ja mu verujem. Moralo se stati. A počeli su sa druge strane, peli su se na Velebit. I to zamislite, veliki naši vojni stručnjaci nikada nisu zapažali. Ali na jednoj sednici vladika Hrizostom je obavestio Skupštinu da je Hrvatska vojska na Velebitu. A to je dva-tri meseca pre početka ’Oluje’“, rekla je tada Biljana Plavšić.
Dodaje i da između Milana Babića, Milana Martića i Slobodana Miloševića nije bilo zajedničkog stava u osnovnim linijama šta treba raditi.
I Borislav Mikelić je u poslednjem intervju “Ekspresu“ dao svoje objašnjenje kako je došlo do toga da Vojska Republike Srpske ne pomogne krajiškim Srbima. Prvo da je general Talić, komandant Prvog krajiškog korpusa bio podmićen. Drugo da je rukovodstvu sa Pala odgovaralo da se prekine veza autoputem kroz Hrvatsku kako bi sav transport išao kroz RS, gde su svi oni imali razvijen biznis, benzinske pumpe, trgovine...
Imajući celokupnu situaciju u vidu, to ne deluje nelogično, bar što se tiče onog “biznis“ dela, što je na neki način potvrdila i Biljana Plavšić: “Apsolutno. Te trgovine je sve vreme rata bilo. Osnovni razlog za moj sukob sa rukovodstvom Republike Srpske, osim sa Mladićem, bilo je samo zbog toga. Uvek sam za skupštinskom govornicom govorila kad se ratuje, da se ne trguje. Ali to za Talića ne stoji.“
Vesti
01.06.2024. 12:30
Počeo novi period u globalizaciji, kvantifikaciji i hijerarhiji GENOCIDA
Komentari
