Podele kao usud

"U Srbiji, Drugi svetski rat još traje..."

U zapadnom svetu, u svim uređenim zemljama, u periodu posle Drugog svetskog rata postignuto je pomirenje građana koji su ratovali za fašiste i protiv fašista, ostavili su te sukobe i krvave ratove istoričarima, a nastavili zajednički život.

Izmirili su se Nemci, Austrijanci, Musolinijeva i levičarska Italija, u ratu podeljena Francuska, Danska koja se u ogromnoj većini priklonila Hitleru, pa Mađarska, Bugarska, pa i Hrvatska gde su se 1945. godine po ideji nadbiskupa Stepinca izmirili komunisti i Pavelićevi fašisti.

U SAD, 25 godina po završetku Građanskog rata 1865. godine, u Ričmondu, glavnom gradu poražene Konfederacije, podignut je veličanstveni spomenik generalu Robertu Liju, glavnokomandujućem južnjačke vojske. Istina, 2017. taj spomenik generala na konju je uklonjen, kao i statua u Šarlotvilu, zbog povezanosti vojske Konfederacije sa ropstvom...

U Srbiji, nažalost, i danas u rovovima "ratuju“ žučno partizani i pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, skraćeno partizani i četnici, Karađorđevići i Obrenovići, traje tihi rat između prečana i Srba južno od Save i Dunava, protiv dođoša iz BiH i Crne Gore. Sve ovo traje uz izričitu strast i nepomirenje.

Zbog čega? Pobednici, koji su kreirali svoju sjajnu istorijsku prošlost, u ovom slučaju KPJ, posle Drugog svetskog rata su nametnuli narativ da su oni bili borci sa svetačkim oreolom, a četnici su u partizanskim ratovima prikazivani sa krvavom kamom u zubima, kao zločinci i saradnici okupatora...

Taj narativ i danas dominira, a čemu on istinski služi, to ni Svevišnji ne bi umeo da rastumači. Ali su u pravu oni istoričari koji ukazuju da deca komunizma i danas uživaju tantijeme đedova i očeva partizanskih bojovnika!?

Moguće da su delimično u pravu, ali sama činjenica da su Srbija i Crna Gora poslednji luzeri te politike sramotno je svedočanstvo koje belodano dokazuje da mi nismo državotvoran narod, nego nekakvo necivilizovano pleme, nedostojno istorije koju su stvarali njihovi preci.

Pa nikakvo čudo što nas u bližoj okolini, ali i u svetu, gledaju kao varvare ili nedorastao narod za nova vremena, a mi, "varvari“, doživeli smo više istorijskih poraza u poslednjih pedesetak godina, o čemu ne razgovaramo. Poraze ne pominjemo jer treba se konačno obračunati sa četnicima i komunjarama!

"Priča jeste nevesela, zapravo je porazna“, govori za "Ekspres“ istoričar i stalni član SANU profesor Ljubodrag Dimić. Pomirenje nije uspostavila nijedna politika, od Drugog rata, jer svakoj politici nejedinstven narod manje ugrožava vlast. Srbi zapravo i nisu imali prostora da se pomire, kao većina evropskih naroda.

U evropskim zemljama pomirenje je inicirala i kreirala crkva, u ovom slučaju Rimokatolička. Kod nas u vreme komunističke vladavine SPC zvanično nije zabranjena, ali je gurnuta na marginu, daleko od svih važnih događaja u društvu, stvorena je atmosfera striktne kontrole, a u crkve su odlazili stariji ljudi, mladi veoma retko jer to bi im ugrožavalo nekakav socijalni status.

Profesor Dimić veruje da bi samo Srpska pravoslavna crkva mogla da privede Srbe ka pomirenju jer crkva bi morala i trebalo da ima autoritet i mehanizme da se prihvati tog važnog posla. Uostalom, sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da SPC, između svih institucija, u narodu uživa najveće poverenje.

"Nijedan političar u Srbiji to nije pokušao niti mu je odgovaralo da se Srbi pomire oko svih istorijskih raskola, da ih prepuste istorijskim institutima. Ponavljam, to može samo SPC, to joj je zapravo i posao, kao što je to pre 80 godina uradila katolička crkva. Tu vidim rešenje“, kaže akademik Ljubodrag Dimić.

"Za sve su ipak krivi Broz i Srbi"

Veljko Đurić Mišina

Vesti 05.06.2025. 16:05

"Za sve su ipak krivi Broz i Srbi"

U našoj javnosti skoro da je zaboravljeno da su 13. decembra 2004. godine zakonski izjednačena boračka prava četnika i partizana. Međutim, od tada su prošle gotovo 22 godine, a žustra rasprava između njihovih potomaka i pristalica ne jenjava.

U polemici učestvuju i istoričari ‒ dok jedni tvrde da se pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, ili četnici, ne mogu ubrajati u pokrete otpora okupatoru, drugi kažu da im se to ne može osporiti.

Zakon o izmenama i dopunama o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, kako mu je bio zvanični naziv, usvojen je kao politički ustupak Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, partiji koja je tada bila deo vladajuće koalicije, u kojoj je Drašković bio ministar spoljnih poslova.

Istoričar Srđan Cvetković kaže da se u naučnim krugovima o ovoj temi mnogo pisalo i pre i posle usvajanja akta, a da je ovaj "nevešto sročeni zakonski projekat“ bio neka vrsta kompromisa.

"Zakon je skrojen, kao i mnoge druge stvari kasnije, vrlo polovično. Trebalo je omogućiti pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini boračke penzije, priznanja i spomenicu. Ipak, taj pravni akt bio je ’mrtvo slovo na papiru’. Njegov značaj je u tome što je u skupštini otvorio priču, koja je pričana ranije samo u istoriografiji i malom broju medija“, kaže Cvetković.

Ivan Miladinović, novinar koji već godinama u "Novostima“ uređuje veoma čitani "Istorijski dodatak“ koji se bavi zanimljivim i do danas istorijski neistraženim trenucima iz srpske istorije, kaže da među Srbima vreme ne leči istorijske podele, naprotiv, ono ih obnavlja. Te podele i danas jednako krvare.

"Kada krećemo od toga da smo i danas podeljeno biće, sasvim je normalno da se danas nešto pojavljuje tu i tamo. Potrebna nam je jedna ozbiljnija analiza cele te prče. A određeni istorijski konteksti iz ideoloških razloga su propušteni.

Ja sam uoči početka građanskog rata 1991. godine predlagao jednom moj prijatelju, tada bliskom saradniku Slobodana Miloševića, da predloži da se na Kosmaju podigne ogroman spomenik partizanima i četnicima i da istrpi očekivane napade i optužbe da kopira Franka, da na spomeniku napiše ’Palima za Srbiju’, da je to jedini trenutak da dođemo do izmirenja partizana i četnika. Trebalo je imati na umu da je Franko, sahranjujući na zajedničko groblje komuniste i svoje borce koji su ratovali u Španskom građanskom ratu 1936–1939, postigao nacionalno pomirenje i iza sebe ostavio uređenu i snažnu Španiju.

Da je Milošević napravio to pomirenje, ujedinio bi sve građane Srbije, imao bi prostor da napravi jednu građansku Srbiju, koja nažalost do danas nije vaspostavljena... Ja ne verujem da je to i stiglo do Miloševića.“

Pričamo o tome – ko danas ima kapacitet da to iznese.

"Hajde ovako da uzmemo samo ovaj tvoj poslednji medij, da izdvojim tekstove koje su objavili tvoji novinari, pa čak i ti. Ima li ijednog teksta koji je doprinosio tome da stvara tu atmosferu? Ne, nema. Naprotiv. Stalno je podgrevana, svesno ili nesvesno, više nesvesno nego svesno, ta podela. Uzeo sam samo taj primer, a tvoj uticaj je u suštini relativno mali. A da ne govorimo o ovom dalje. Pogledaj ti ’Novosti’, ’Politika’, pa da ne pričamo o ovim drugim koji su u celoj priči. Kako da pričamo o nacionalnom pomirenju kada ti pogledaš naslove N1 koje si čitao, ne ovih godinu dana, nego otkako postoje, podgrevana je jedna vrsta podele. Pomirenju nije dorasla ova niti bilo koja druga elita, ako je uopšte imamo.“

Osim SPC, koja bi mogla da bude važna u postizanju izmirenja, čini se da je potrebna i snažna politička ličnost, državnik koji bi to mogao da potpomogne sa ekipom istoričara, naučnika i veštih državotvornih saradnika. Kolega Miladinović podseća da je za tako nešto potrebna pozitivna atmosfera. Mi sada živimo u atmosferi podela. I podgrevaju se podele.

Zanimljivo bi recimo bilo da napravimo, kako su iz osnovnih podela Karađorđevića i Obrenovića regrutovane druge podele, da li je tačan narativ da su se obrenovićevci u 20. veku priklanjali komunistima i odlazili na tu stranu? Da li su deca komunista u poslednjem ratu odlazila u četnike? Da bismo stvarno uspeli da napravimo neko izmirenje, moramo da imamo takvu analizu da znamo šta i koga mirimo.

Pričamo o pomirenju Hrvata 1945. godine. "Tu je veoma važan istorijski kontekst, Hrvati su i jedna i druga opcija ‒ separatistička i ustaška i komunistička ‒ odlazili u komuniste ili ustaše iz istog povoda, za samostalnu Hrvatsku. Godine 1945. oni su dobili Hrvatsku, autonomnu Hrvatsku, ostvarili su svoj cilj. A šta su Srbi dobili? Izašli iz duplog građanskog rata, poraženi, izginuli, obeleženi, ali delom i pobednici. Usledio je ’crveni teror’! Što je veoma važno: mi danas nismo utvrdili koliko je ljudi pobijeno 1945. i 1946. godine u Srbiji. Čovek uradi doktorsku disertaciju na ovu temu, a njegova istraživanja su izazvala nove podele...

Od toga je prošlo 80 godina, ali u podsvesti tinja ‒ ako si ti meni ubio pradedu, pa mi je deda zbog toga imao problema, malčice je privođen, oduzeta sva imovina... I ti se opredeljuješ za onu drugu stranu, jedva čekaš da se nešto desi. Nekako po inerciji, po prirodi stvari ljudi su odmah protiv nečeg što je država, u tom duhu rastu, ti koreni su vrlo opasni, teški.

Pa, ko može to da uradi drugi nego država. Nažalost države, imamo elitu koja nije dorasla tom trenutku. Naša politička ili kulturna elita našla se na stubu podela poslednjih godinu dana. I zaprepašćujuća je njihova nezrelost da se suprotstave, bilo o kome da govoriš, da li o državi ili o blokaderima. Jednu rečenicu nisam video od predstavnika kulturne, naučne ili druge elite da se suprotstave, da pozovu narod u pamet. Svedoci smo raznoraznih vrsta nasilja, koje je čak u jednom trenutku legalizovano. Društvene mreže samo podgrevaju to. Društvene mreže danas su ono što smo nekad pričali u Hajd parku. Izađeš, ispričaš gomilu gluposti i niko te ne vodi u zatvor za to. E ti si sada to legalizovao. I kada vidiš odjeke oko toga, ko je ’za’ ili ’protiv’ nekog teksta, vidiš da se tu samo talože pripadnici jedne ili druge ili treće strane. I uopšte ne znam u koliko kolona ide danas Srbija. U jednom trenutku si znao – partizani i četnici, a danas koliko kolona ima? Ne mogu ni da pretpostavim“, govori Ivan Miladinović.

Ko je od koga "prepisivao": Vožd je imao svoj AVNOJ, vek i po pre Jajca

Srbija i istorija

Vesti 17.02.2025. 08:35

Ko je od koga "prepisivao": Vožd je imao svoj AVNOJ, vek i po pre Jajca

Istoričar dr Srđan Cvetković napisao je niz važnih studija o savremenoj Srbiji, između ostalog i dragoceno istraživanje o crvenom teroru pod naslovom "Između srpa i čekića“. U toj studiji došao je do imena ubijenih i mesta na kojima su likvidirani ljudi od ruku pripadnika Ozne u Srbiji od oktobra 1944. do marta 1947. godine ‒ više od 59.000 ljudi. A to zasigurno nije kraj.

Razgovaramo o tome zbog čega je potrebno izmirenje između komunista i pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Odgovor je jednostavan: svako od nas, običan čovek i svi drugi, trebalo bi da zna da posle toliko vremena ne može jedna nacija i narod da prosperira. A podele i razdor u kući, oko čega se hvatamo za vratove svaki dan oko tih dalekih događaja, treba pustiti istoričarima.

"Izmirenje obrenovićevaca i karađorđevićevaca je zapravo sada i neka vrsta i besmislena, to je jedna zastarela podela. Ali zaprepašćujuće su podele koje su još žive, iz Drugog svetskog rata, na partizane i četnike. Kolokvijalno, reklo bi se monarhiste, pripadnike Jugoslovenske vojske, i zastupnike ideje Kraljevine Jugoslavije, parlamentarne monarhije, i ljudi koji su simpatizeri partizanskog pokreta. Jedna stvar otežava to pomirenje, koje bi išlo mnogo lakše, a to je da je ideja otpora okupatoru bila tesno isprepletena sa idejom boljševizma, komunizma, kako god nazivali ono što se zastupalo ’40-ih godina od strane KPJ koja je monopolizovala partizanski pokret i izvorno oslobodilački pokret sa oslobodilačkim težnjama. Ona mu je dala boljševički smisao i na kraju ga uprljala čistkama, masovnim ubistvima, golim otocima, logorima i zatvorima...

Tu je odgovor zašto je danas mnogo ideoloških naslednika tih ljudi, pripadnika Komunističke partije, koji su na visokim pozicijama u establišmentu, u medijima, a to je ono što bi trebalo da radi na izmirenju, a ne želi da radi. Ne želi da pruži ruku pomirenja, da prizna da je bilo žrtava ideoloških, klasnih, političkih, i da onoj strani koja je poražena u građanskom ratu, pruži ruku i kaže – da, i vi ste bili antifašisti, ali ste se zalagali za nešto što je tada izgubilo, ili ste žrtva, na neki način Drugog svetskog rata i svih tih okolnosti koje su se desile.

I sada mi treba da nastavimo dalje. Možemo se složiti da je bilo žrtava na obe strane, da smo mi zastupali jednu ideju, vi drugu ideju i sada je to prevaziđeno. Te ideje su sada istorija, hajde sada da gradimo budućnost i da kažemo da smo imali dva antifašistička pokreta, da smo imali građanski rat, da smo imali revoluciju, da smo imali ono što je zastupalo tradiciju i monarhiju, da je to bilo sukobljeno, ali da je u današnjem svetu to podela koja treba da bude prevaziđena jer živimo u 21. veku i pred nama su neki novi državni izazovi. To bi trebalo da kaže ona strana koja je pobedila i koja drži monopol na istinu... Te stvari se kod nas sporo pomeraju, zapravo su biološke. Kod mlađih generacija na neki način je ipak stasala jedna umerenija svest i nisu tako snažno izražene podele. Njih često te podele i ne zanimaju niti znaju dovoljno o njima, što je na neki način i dobro. Ali ovo pitanje je bilo zašto ih mi do danas nismo prevazišli.

Šta govore ove podele o nama, da li nas one definišu kao nedorastao svet za novo vreme? Pa evo šta to govori o nama. Mi smo zemlja koja nije imala otklon od komunističkog nasleđa do kraja. Evo, Nemačka je bila podeljena na Zapadnu i Istočnu. Padom Berlinskog zida nestala je komunistička partija, Istočni blok i cela ta ideologija koja je padom Berlinskog zida i odbacivanjem boljševičkog nasleđa na neki način poražena. Oni su se spojili sa Zapadnom Nemačkom, priznali greške iz prošlosti i izvršili rehabilitaciju, restituciju, otvorili arhive Štazija, rehabilitovali žrtve i pomirili se sa novim društvom u nekoj demokratiji i koju sada svi prihvataju, manje-više.

E kod nas do toga nije došlo, nije bilo pada Berlinskog zida, kod nas su zidovi ostali, možda napukli, ali su ostali. Nije došlo do stvarne smene vlasti ’90-ih godina, pa ni kasnije se na tome nije radilo da se prevaziđu te ideološke podele. Da se kaže da je ono što je bilo 50 godina bio eksperiment u kojem smo bili žrtva, koji je poražen na kraju svuda u Istočnoj Evropi pa i kod nas, i da se kaže da smo zaista imali partizanski oslobodilački pokret, ali da on nije bio ideološki, on je bio oslobodilački. Imali smo i Jugoslovensku vojsku u otadžbini, i ona nije bila samo antikomunistička, bila je i antifašistička i antinacistička. Na istim plakatima su ljudi i Draža i Tito, i njihovi simpatizeri su streljani i držani na Banjici i u drugim logorima zajedno. Na toj platformi se pomiriti. Odbaciti ideologiju, nasleđe revolucionarne Komunističke partije, a prihvatiti partizane i Jugoslovensku vojsku u otadžbini, namerno stalno ponavljam Jugoslovenska vojska u otadžbini, a ne četnike, kako bi ih svi prihvatili. Ja mislim, da su Hrvati i Slovenci imali takva dva pokreta, oni bi ih prigrlili.

Komunistička partija na kraju rata iskoristila je pobedu i uspostavila boljševički poredak po ugledu na Sovjetski Savez. Hoću da kažem da je izvorni partizanski pokret antifašistički i oslobodilački, kao što je izvorni ravnogorski pokret, odnosno Jugoslovenska vojska u otadžbini, bio antifašistički, antinacistički i antikomunistički, koji je branio nasleđe stare države, koja je bila parlamentarna monarhija. To su imali i Poljaci i Francuzi. Niko nije odbacio drugi pokret u Francuskoj zato što je ideološki bio na levici...

Uglavnom, mislim da je to platforma – priznati i oslobodilački karakter, da su se braća borila protiv Nemaca, ali da su bili ideološki zaslepljeni i da su mnogi bili u zabludi, verujući u novi poredak koji će doneti slobodu. A znamo da nije doneo ni slobodu ni pravdu. Oba pokreta su iz rata izašla krvavih grešnih ruku. Odbacivanjem komunističkog nasleđa bilo bi olakšano pomirenje. Međutim, mnogi danas to ne žele i uporno guraju recimo da je Jugoslovenska vojska u otadžbini izdajnički kolaboracionistički pokret, antifašistički u nekim delovima, sa čime se slažu sa ustašama i sa Hrvatima, koji to jedva čekaju da čuju jer oni tako nešto nemaju. I tu je ta linija podele. Znači, ova strana koja drži medije, koja drži monopol na istinu, doskora barem, ona bi trebalo da kaže da je postojao i taj drugi antifašistički pokret.

I u građanskim ratovima i u Grčkoj, Poljskoj, svugde, svi su okrvavili ruke međusobno, a u Srbiji pogotovu, jer ovde je bio višestruki građanski rat. Najviše je bilo žrtava u NDH, gde su Srbi masovno istrebljivani. To je neuporedivo više nego svi ovi četničko-partizanski obračuni. Na teritoriji Srbije, tokom rata nemate mnogo međusobnih zločina četnika i partizana. Pominju se najveći zločini oni koji imaju nekoliko desetina žrtava, tipa Drugovac. Oni u zbiru imaju, recimo, par hiljada ubijenih. Ali, i to je mnogo. Hoću da kažem da bi bilo lako da se izmirimo kad bi umereniji ljudi iz partizanskih i komunističkih porodica priznali da je postojao i drugi antifašistički pokret, da je bilo žrtava na obe strane, ali da su svi zajedno i danas u jednoj velikoj tragediji koja se zove Drugi svetski rat.

"Srpski narod u NDH" - knjiga koja će izazvati burne reakcije

Veljko Đurić Mašina

Vesti 26.05.2025. 22:05

"Srpski narod u NDH" - knjiga koja će izazvati burne reakcije

Kod nas je bilo kolaboracionista. Oni su bili među nedićevcima i među ljotićevcima... To priznaju i jedni i drugi, ali ostala je ideološka borba koja do danas traje. Ako me pitaš zašto je važno to pomirenje ‒ pa da bi društvo prosperiralo. I u braku ako se non-stop svađaju ‒ nema napretka, nema sreće. Mi imamo hiljade podela, plus ta iz Drugog svetskog rata. To je odgovor na prvo pitanje – zašto bi trebalo narod da se izmiri konačno barem oko tih stvari koje su u nasleđu Drugog svetskog rata u Srbiji. A druga stvar, kako? Pa tako što oni koji imaju monopol na istinu i koji su kreatori državnih politika treba da forsiraju nacionalno pomirenje kroz priznavanje antifašističkog i antinacističkog karaktera oba pokreta, koji govore o ratnim i poratnim zločinima i jedne i druge strane. Objektivno i realnim brojkama, koje monumentalizuju i jedne i druge žrtve. Kada bi, recimo, neki komunistički potomci otišli i poklonili se u Lisičjem potoku, gde je Spomen-česma kralju Aleksandru Karađorđeviću, bio bi to gest pobednika nad poraženima, gde bi priznali da je bilo ideoloških zabluda i streljanja nevinih ljudi. Zamisli koliko bi to dobro odjeknulo u narodu? I obrnuto, da ode neko od četnika u Drugovac ili negde gde su četnici počinili zločin, što bi konačno pomirilo i međusobne žrtve i nas žive. Da čuvamo ono što je dobro u jednom i drugom, i odbacimo sve nataložene predrasude. To bi, siguran sam, prihvatile obe strane. Osim malog broja zabludelih na filozofskim fakultetima, koji ne odbacuju boljševičku ideologiju. Niko se više ne kune u Staljina, u prevaziđene ideologije. Ali ne treba odbaciti zbog toga ulogu SSSR-a u Drugom svetskom ratu jer SSSR je porazio fašizam.

Srpski mediji površno, ali učestalo forsiraju te naše podele. Verujem da nisu upućeni u suštinu ovog ozbiljnog problema naših podela, ne vide kakve štete kao društvo imamo od tih podela. U medijima u Srbiji već poodavno ne rade poznata imena kojima smo svi verovali. Verujem da ti novinari danas u suštini nisu svesni šta čine.

Evo mog iskustva sa našim medijima. Bio sam u Americi, držao neko predavanje, slikaju me tamo ispred ovog muzeja i napišu mi ’Evo ga Srđan Cvetković, novi strani plaćenik i narodni izdajnik’. Bio sam u Vašingtonu, lepo se obukao i stavio šešir i kravatu, što to i priliči tim povodom, ali odmah sam postao ’strani agent i plaćenik CIA-e’. Tako se zapravo hrane te naše podele, to su predstavnici SUBNOR-a, predstavnici tih antifašističkih organizacija, takozvanih antifa. Ti ljudi monopolizuju antifašističke organizacije, e sada smo došli do praktičnog rešenja. I oni dok budu vladali tim antifašističkim organizacijama i držali monopol na ’istinu’, mi ne možemo da se izmirimo. Jer oni koji jedva čekaju da nekog zalepe da je strani plaćenik, izdajnik samo zato što se ne slaže sa njihovom vizijom. Čim im ideološki ne pripadaš, pripadaš drugoj strani“, kaže Srđan Cvetković.

Nekolicina pisaca i pesnika u Srbiji pokušali su da ukažu na naše podele i nemirenja, na greške istorije koju su pisali pobednici. Ovom prilikom podsećamo na zbirku pesama velikog srpskog pisca i poete Ljubomira Simovića, koji je u knjizi pesama "Istočnice“, objavljenoj 1990. godine, a koja se našla na udaru literarnih časopisa i medija u Srbiji. Simović je bio meta nemalog broja kritičara da zbog takozvane idejne retrogradnosti objavljenih pesama na pesnikov račun iznose čitav niz teških političko-ideoloških optužbi, ali i formiranja čitavog fronta književnih tumača koji su na stranicama "Književnih novina“, "Savremenika“, "Dela“ i "Književnosti“ pokušavali da odbrane ideju o autonomiji poetskog stvaranja. U nastavku teksta se, osim o ženama, kao istinskim herojima Simovićeve lirike i o egzistencijalnom položaju čoveka sadašnjeg između bogova sišlih sa nebesa i komandanata dojahalih s ratom, govori i o pesnikovom napuštanju stava o Drugom svetskom ratu, koje nije učinjeno zarad apologije četničkog pokreta ili nacionalističkih ideja, već iz stvaralačke potrebe da se zauzimanjem ideološki neutralne pozicije, lirskom glasu obezbedi dublji moralni legitimitet, piše u jednom literarnom osvrtu.

Kad se podvuče crta o našim svim posrtanjima, pa i pomirenju, ako je to uopšte moguće, nama nema spasa niti smo ga zaslužili. U svemu kasnimo gotovo ceo vek, ilustracija je da se normalan svet izmirio odmah posle Drugog svetskog rata, Srbi još neće ‒ zbog čega? Nadam se da je ova kaža bar malo to izbistrila.

Nema nam spasa, davno smo propali!

Dr Ljubodrag Savić: "EU danas liči na SFRJ 1990. godine"