Vesti
02.06.2025. 21:57
Vesti
16.06.2025. 17:45
Marko R. Petrović
INTERVJU
Profesorka Pravnog fakulteta: "Verujem da ćemo pronaći snage da pokvareno popravimo"
Početak i kraj svega leži u obrazovanju. Bez obrazovanja nema budućnosti jedne nacije. Suviše dugo, nažalost, obrazovanje u Srbiji nije u fokusu. A kada se konačno nađe u centru pažnje, često je to zbog nekih negativnih stvari.
Gotovo da nema vlasti koja među svoje prioritete nije uvrstila i "reformu obrazovanja“. Time se, nedavno u tekstu koji je objavljen u jednom dnevnom listu, bavila i prof. dr Valentina Cvetković Đorđević, vanredna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koja je kritički sagledavala ne samo Bolonjski proces, već i to kako su se u celoj situaciji postavili sami profesori. I upravo to bio je povod da gospođu Cvetković Đorđević zamolimo za intervju za nedeljni "Ekspres“, čemu se ona vrlo rado odazvala.
Počnimo sa Bolonjskim procesom koji, kako sami kažete, apriorno nije bio rđava ideja jer predstavlja zajednički poduhvat evropskih država s ciljem "stvaranja jedinstvenog prostora visokog obrazovanja koji će omogućiti razmenu znanja i ideja radi efikasnijeg odgovora na izazove globalnog tržišta“. Istovremeno kažete i da "sunovrat visokog obrazovanja“ počinje od trenutka kada je prva generacija završila studije po Bolonji. U čemu smo pogrešili?
"Osnovni ciljevi Bolonjske deklaracije ogledaju se u usklađivanju studijskih programa, unapređenju mobilnosti studenata, nastavnika i administrativnog osoblja, povećanju mogućnosti zapošljavanja diplomaca u različitim evropskim državama, kao i u jačanju međunarodne konkurentnosti evropskog sistema visokoškolskog obrazovanja. U postizanju navedenih ciljeva deklaracija izričito ostavlja mogućnost svakoj državi potpisnici da vodi računa o ’institucionalnim sposobnostima i uvažavanju raznolikosti kultura, jezika, nacionalnih obrazovnih sistema i autonomije univerziteta’. Srbija nije pogrešila što je pristupila Bolonjskom procesu, ali je u ostvarivanju načela Bolonjske deklaracije morala pažljivije sagledati specifičnosti pojedinih nastavno-naučnih oblasti, kao i pozitivne rezultate dotadašnjeg domaćeg sistema visokog obrazovanja.
Kada je reč o studijama prava, došlo je do diskontinuiteta sa tradicionalnim modelom pravnog obrazovanja. Njegov začetak seže do Velike škole Prvog srpskog ustanka, a razvija se kroz Pravoslovno odelenije knjažesko-srbskog Liceja (1840–1863), Pravnički fakultet Velike škole (1863‒1905) i Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, od njegovog osnivanja 1905. godine pa sve do prvih godina XXI veka. Važna odlika tradicionalnog sistema pravnih studija u Srbiji ogleda se u višesemestralnosti predavanja opšteobaveznih predmeta. Time su studenti imali priliku da studiozno izučavaju određenu disciplinu i postepeno razvijaju pravnu logiku. Pozivanjem na efikasnost studija koju predviđa Bolonja, uvedena je jednosemestralnost svih predmeta. Naivno se verovalo da će time biti rešen problem ’večitih studenata’ koji bi umesto jednog obimnog završnog usmenog ispita za svaki predmet bili testirani parcijalno, po pravilu pisanim putem. Posledice toga su: uspešno polaganje ispita uprkos površnom znanju i odsustvo sistemskog razmišljanja, što se u pravosudnoj praksi ogleda u površnom tumačenju pravnih propisa.
Odlučan raskid sa tradicionalnim sistemom pravnog obrazovanja u Srbiji bio bi opravdan da su se njegovi najveći dometi ogledali u stvaranju pravnika mediokriteta, lišenih originalnih ideja i dijalektičkog rasuđivanja. Umesto da smo taj sistem, kroz implementaciju bolonjskih načela, kritički nadograđivali, izgleda da smo ga olako odbacili ‒ i to sistem koji je kroz generacije stvarao ’senat pravnih znalaca’ u nauci, pravosuđu i privredi“, kaže prof. dr Valentina Cvetković Đorđević na početku razgovora za "Ekspres“.
Vesti
03.06.2025. 20:05
Ministar osudio napad na profesorku: "Plenumi kreirali neregularnu atmosferu"
Navodite primer Austrije koja je, iako je pristupila Bolonjskom procesu, pravne studije sačuvala u tradicionalnom obliku. To, dakle, samo potvrđuje da "Bolonja“ nije bila obavezna. Zašto je onda u Srbiji predstavljena kao nešto što se mora?
"Tačno je da je Bolonjska deklaracija akt političke volje, a ne pravno obavezujući akt. Zemlje potpisnice su prihvatile ciljeve i smernice, ali uz zadržavanje slobode u načinu, obimu i dinamici njihove primene. Primeri nekih zemalja, koje su pravne studije sačuvale u tradicionalnom obliku, jasno pokazuju da nije postojala obaveza da se sve studijske oblasti uklope u 'jedan model'. U Srbiji je, međutim, Bolonjski proces predstavljen kao nešto što se mora ‒ jer se težilo da se što pre ’uhvati korak sa Evropom’. S tim u vezi ne treba zaboraviti da je Srbija pristupila Bolonjskom procesu 2003. godine u vreme ubrzanih demokratskih reformi kada su spoljni pritisak i evropejsko raspoloženje bili takvi da im se nije smelo odupreti.“
Možete li da navedete još primera poput austrijskog gde se "Bolonja“ selektivno primenjuje?
"Studije prava u Austriji za nas imaju ne samo istorijski, već i savremeni značaj. Istorijski ‒ zato što su se pravno obrazovanje i pravna nauka u Srbiji tokom XIX veka razvijali pod snažnim uticajem Srba 'prečana' koji su se školovali u okviru Austrijskog carstva, odnosno kasnije Austrougarske monarhije. Jedan od njih, Jovan Hadžić, tvorac je prvog i jedinog srpskog Građanskog zakonika iz 1844. godine, čiji je uzor bio upravo austrijski Građanski zakonik iz 1811. godine. Savremeni značaj ogleda se u činjenici da značajan broj Srba i danas pohađa studije u Austriji (pretežno u Beču), koja je, i nakon potpisivanja Bolonjske deklaracije, zadržala tradicionalni model pravnog obrazovanja, takozvani integrisani studijski program u trajanju od pet godina nakon čijeg završetka se stiče akademska titula magistar prava. Slična situacija je i u Nemačkoj. Uprkos formalnom učešću u Bolonjskom procesu, Nemačka je u oblasti prava zadržala visoke standarde studija i provere znanja: nakon višegodišnjih studija, sledi prvi državni ispit, pa potom dvogodišnja pravna praksa (Referendariat) i na kraju drugi državni ispit. Tek nakon toga stiče se pravo na vršenje pravosudnih funkcija. U Francuskoj i Italiji, iako je Bolonjski proces formalno prihvaćen, studije prava takođe pokazuju izvestan stepen prilagođavanja nacionalnim tradicijama. Ovi primeri potvrđuju da je Bolonjski proces u svojoj suštini otvoren i fleksibilan, ali da je ključna odgovornost na državama ‒ da ga primene na način koji čuva stručne standarde i akademsku tradiciju.“
Vesti
14.06.2025. 14:17
"Ispada da ispiti mogu biti i van fakulteta"
Profesor Miodrag Zec je jednom prilikom rekao da Srbija po Bolonji, zapravo, samo školuje buduće poslovođe po velikim zapadnim supermarketima. Da li se slažete sa takvom ocenom?
"Izjava profesora Zeca je efektna i provokativna, ali u svojoj osnovi nosi ozbiljno upozorenje. Njome se želi ukazati na to da je visoko obrazovanje u Srbiji, umesto da služi razvoju kritičkog mišljenja, istinskih, a ne samozvanih stručnjaka i intelektualne elite, postalo podređeno trenutnim zahtevima tržišta rada, i to često onako kako ga diktiraju ekonomski jače države ili korporacije. Ukoliko se visoko obrazovanje svodi na odškolovanje usko specijalizovanog i lako zamenljivog kadra, a slabo podstiče (samo)kritički stav, razvoj originalne misli i erudiciju, zaista rizikujemo da fakulteti postanu regrutni centri domaćih i multinacionalnih kompanija čiji je jedini cilj ekonomska dobit. Čini se da njegova kritika nije usmerena na samu Bolonjsku deklaraciju, već na način njene implementacije ‒ mehanički, bez sagledavanja dugoročnih posledica i pod političkim i ekonomskim pritiscima.“
Posle svega nameće se jedno, rekli bismo, jednostavno pitanje – kako da se srpsko obrazovanje vrati na pravi kolosek? Odgovor, pretpostavljam, nije tako jednostavan.
"Pitanje je jednostavno samo na prvi pogled, ali upravo odgovor na njega pokazuje koliko je taj ’kolosek’ vremenom postao nejasan, pa i zapušten. Pre svega, potrebno je da društvo u celini ponovo shvati obrazovanje kao vrednost. Ne kao puku pripremu za zaposlenje, već kao proces oblikovanja mislećeg, odgovornog i slobodnog čoveka. Obrazovanje mora ponovo da dobije svoj kulturni, moralni i građanski značaj. To znači da se i u politici, i u javnosti, i u porodici mora prestati sa relativizacijom znanja, diploma i autoriteta koji nisu zasnovani na stvarnim zaslugama. Dalje, neophodna je temeljna i odgovorna reforma svih nivoa obrazovanja ‒ ali ne ona u stilu mehaničkog ’usaglašavanja’ sa spoljnim modelima, već reforma koja će proisteći iz ozbiljnog i dubokog dijaloga unutar akademske zajednice. Uz to, moraju se poštovati specifičnosti svake naučne oblasti, institucije i tradicija. I na kraju, potrebno je da se ojača položaj nastavnika (profesora) ‒ ne samo materijalno, već i statusno.
Ako kao društvo ne cenimo ljude koji obrazuju mlade, onda nema tog zakona, strategije ni reforme koja će obrazovanje vratiti na pravi put. Drugim rečima, povratak obrazovanja na pravi kolosek ne zavisi samo od univerziteta, škola ili ministarstava ‒ već od nas kao društva u celini.“
Postoji ona izreka, koja se pripisuje gotovo svakome, a koja kaže da za uništenje jedne države i društva nije potrebno nuklearno naoružanje, već samo da uništite obrazovni sistem te države. Nalazimo li se na putu koji će potvrditi njenu istinitost?
"U potpunosti se slažem sa tom izrekom. Još je Vuk Stefanović Karadžić u pismu upućenom knezu Milošu Obrenoviću 1832. godine izrekao da oslobođenje od Turaka ništa ne znači bez obrazovanosti. Dobro je što je knez ozbiljno shvatio Vukov stav i počeo da šalje mladiće u inostranstvo na plansko školovanje. Vrativši se u Srbiju, stipendisti (blagodejanci) su predstavljali srpsku političku, kulturnu, ekonomsku i vojnu elitu, čija je osnovna karakteristika bila obrazovanje. Njihovom zaslugom Srbija je na Berlinskom kongresu (1878) stekla državnu nezavisnost. Srbija se u XXI veku ponovo nalazi na raskrsnici međunarodnih interesa. Da bi država uspela da odgovori na nove izazove, potrebno je funkcionisanje i poboljšanje obrazovnog sistema. Bez toga neće biti istinske elite koja, s druge strane, mora biti institucionalno uključena u vođenje obrazovne politike, i samim tim može uticati na državotvornu politiku. Kad god se u novijoj istoriji postavljalo pitanje opstanka srpskog društva, i pored ogromnih stradanja, nekako smo uspevali da se vratimo na pravi put. Verujem da ćemo i u ovim teškim vremenima pronaći snage da ’pokvareno popravimo’ i napravimo dugoročnu, održivu strategiju obrazovanja ‒ jer bez nje osuđeni smo na istorijsko lutanje.“
Vesti
15.06.2025. 12:22
Studenti Filološkog fakulteta blokirali ulaz u zgradu
Vrlo ste kritični prema profesorima koji su, kako kažete, "predavanja svoje nauke svodili na tromesečne kurseve, poput onih za kozmetičare ili zavarivače“, odnosno kada su "za pravosudne funkcije birani osrednji studenti, često ponavljači“. Zašto mislite da su profesori ćutali?
"Smatram da je važno istaći da nisu svi profesori ćutali. Prilikom pristupanja Bolonjskom procesu, pojedini uvaženi profesori su snagom svog autoriteta sprečili usvajanje prvobitno zamišljenog modela ’3+2’, koji je predviđao tri godine osnovnih i dve godine master studija. Zahvaljujući njihovoj inicijativi, na kraju je prihvaćen znatno povoljniji model ’4+1’, po kojem osnovne studije traju četiri, a master jednu godinu. To je primer odgovornog delovanja pripadnika akademske zajednice. Ipak, ne možemo zanemariti činjenicu da je veliki broj profesora ostao po strani. Razlozi za to bili su različiti: neki su strahovali da će izgubiti poziciju ili biti marginalizovani; drugi nisu verovali da bilo kakav otpor može nešto promeniti pa su se povukli u uske akademske krugove i fokusirali na nastavu i naučni rad. Bilo je i onih koji su, nažalost, bili ravnodušni ili nisu bili spremni da preuzmu odgovornost javnog istupanja.“
A kad smo se već dotakli i onih koji su birani za pravosudne funkcije, kako Vam se danas čini srpsko pravosuđe?
"Stanje u srpskom pravosuđu nije zadovoljavajuće. Urušavanje pravosuđa počelo je uvođenjem višepartijskog sistema. Godine 1992. izvršen je opšti reizbor sudija, kada za sudije nisu bili reizabrani oni koji su bili naklonjeni opoziciji. Među njima bilo je i vrsnih poznavalaca prava. Potom, kao posledica ekonomskih sankcija i niskih plata, mnogi od preostalih kvalitetnih sudija napustili su pravosuđe. Nakon toga, vladajuće partije su za nosioce pravosudnih funkcija, po pravilu, birale svoje pristalice. Godine 2009. ponovo je izvršen reizbor svih sudija. Mnoge vrsne sudije, koje nisu bile naklonjene vladajućoj partiji, takođe nisu bile reizabrane. Ako bi me pitali za mišljenje o tome kako bi se mogao poboljšati pravosudni sistem, počela bih od pripravnika. Oni bi morali da uče od najboljih. Iskustvo je pokazalo da se sudijski zanat najbolje uči kod najboljih sudija. Ako je u pravosuđu izvršen odliv najboljih kadrova, opravdano je zapitati se šta pripravnici mogu da nauče. S druge strane, pripravnici za svoj rad u pravosudnim organima moraju da budu plaćeni na zadovoljavajući način. Selekcija najboljih pripravnika, koji bi dalje nastavili karijeru u pravosuđu, ne bi smela nikako da izostane. U pogledu izbora sudija i tužilaca, mišljenja sam da bi Narodna skupština, na predlog Građanskog ili Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda, morala da bira sudije, a na predlog Kolegijuma Vrhovnog javnog tužilaštva ‒ tužioce i zamenike tužioca. Pritom, Narodna skupština bi svoju odluku da određenog kandidata ne izabere morala da obrazloži, a kandidat bi imao pravo da na tu odluku uloži pravni lek. U vezi s unapređenjem pravosuđa, ne mogu a da ne primetim da naša država olako prihvata preporuke i zahteve Evropske unije i nevladinih organizacija koje deluju pod kišobranom Zapadne Evrope. Uz uvažavanje svih razloga koji nalažu to prihvatanje, bilo bi dobro ne zaboraviti da je Sretenjski ustav iz 1835. godine garantovao poštovanje ljudskih prava i sloboda te da je u tom pogledu Srbija bila ispred svog vremena.“
Položaj profesora, čini se, nikada nije bio teži. S jedne strane ih pritiska država, a sa druge ‒ često trpe pritisak i sa strane studenata. Sami se pitate "zašto smo se mi, kao profesori, odrekli prava na autoritet koji se ne nameće, već zaslužuje“. Imate li odgovor?
"Nesumnjiv odgovor nemam, ali naslućujem da je odricanje prava na autoritet posledica osećaja nemoći da suštinski utičemo na društvena dešavanja. Povratiti autoritet nije lako. U potrošačkom društvu, autoritet sve više stiču oni koji donose finansijsku dobit, bez obzira na način na koji to postižu. Upravo zato je od presudne važnosti ojačati državne univerzitete jer su oni ’vestalke’ koje čuvaju vatru univerzalnog znanja koje se vekovima prenosi i koje nema tržišnu vrednost, ne zato što se ne može unovčiti, već zato što je neprocenjivo. Na profesorima i naučnim radnicima je da u svim okolnostima postupaju mudro (stvaralački, a ne rušilački), ali i da svojim ličnim primerom i moralnim integritetom ukazuju na vrednosti za koje se zalažu.“
Život
26.09.2024. 23:00
Znanje je skupo, a da li je i kvalitetno?
Često možemo da čujemo i krajnje uvredljive, vulgarne i primitivne napade na pojedine profesore i pripadnike akademske zajednice. Kako kao profesor gledate na to?
"Takvo postupanje svrstala bih u svetogrđe. Ono nije samo uvreda za pojedinog profesora, već znak dubokog društvenog posrnuća. Umesto da negujemo kulturu dijaloga, poštovanje različitih mišljenja i argumentovanu raspravu, mi postajemo društvo fanatika i prostakluka. Kada prostakluk i fanatizam zamene razum i toleranciju, onda više nisu ugroženi samo profesori – ugrožen je opstanak takvog društva.“
Najavljuje se i donošenje novog Zakona o visokom obrazovanju. Šta očekujete da bi to moglo da donese?
"Donošenje novog Zakona o visokom obrazovanju predstavlja priliku za sistemsku reformu koja može značajno unaprediti kvalitet i poziciju našeg visokog obrazovanja. Međutim, važno je da proces njegovog donošenja bude sveobuhvatan, otvoren za razmatranje različitih stručnih stavova i zasnovan na uvažavanju interesa svih aktera akademske zajednice. Samo tako možemo obezbediti da zakon ne bude brzopleto donesen, već da rezultira održivim rešenjima kojima se garantuje autonomija univerziteta, vrši modernizacija i jača konkurentnost na međunarodnom nivou, uz istovremeno očuvanje visokih standarda obrazovanja i naučnog rada.“
Formirana je i Radna grupa za analizu trenutnog stanja finansiranja i reformisanja visokog obrazovanja u Srbiji. Očekujete li da će doći do promene načina finansiranja visokog obrazovanja?
"Prema najavama predstavnika vlasti koje su se mogle čuti u medijima, očekivalo se da će radna grupa predložiti određene promene u načinu finansiranja visokog obrazovanja. Članovi akademske zajednice s pravom su strahovali da bi te mere mogle imati kazneni karakter po državne univerzitete. Vest koja se u međuvremenu pojavila ‒ da je Vlada Srbije stavila van snage zaključak o obrazovanju te radne grupe ‒ primljena je pozitivno jer ukazuje na spremnost vlasti da se o ovako važnom pitanju ne odlučuje pre nego što se reši kriza u kojoj se univerziteti nalaze. Ovakav postupak pokazuje da je dijalog jedini put kojim treba ići te da svaki ultimativni stav ne samo da ne doprinosi rešenju, već problem dodatno produbljuje.“
Pre nekoliko meseci lansirana je i ideja o dolasku stranih fakulteta u Srbiju. Šta mislite o toj ideji?
"Vreme će pokazati da li je reč o ideji ili već svršenom činu. Bez obzira na to, okosnicu sistema visokog obrazovanja u Srbiji moraju činiti državni fakulteti jer upravo oni nose odgovornost za razvoj nauke i kulture, kao i za negovanje nacionalnog identiteta. Posebno kada je reč o obrazovanju pravnika, smatram da nosioci pravosudnih funkcija moraju sticati svoje znanje na državnim pravnim fakultetima, koji ih pripremaju za rad u okviru nacionalnog pravnog sistema. Strani fakulteti mogu imati smisla u specifičnim oblastima kao što su biznis, industrija ili bankarstvo, gde je potrebno internacionalno znanje i orijentacija ka globalnom tržištu. U Italiji, na primer, postoje dva poznata privatna univerziteta ‒ Bokoni (Bocconi) i Luis (LUISS) ‒ na kojima se školuju uglavnom studenti iz imućnih porodica i koji se pripremaju za karijere u menadžmentu, finansijama i industriji. Njihov model može biti inspirativan, ali je važno razumeti da se on odnosi na jedan sasvim drugačiji segment obrazovanja.“
Reforma obrazovanja svakako nije posao "od danas do sutra“, već je reč o procesu koji je vrlo dug i kojem je potrebno pristupiti maksimalno ozbiljno, posle analize postojećeg stanja, ali i uz analizu trendova u svetu kuda ide visoko obrazovanje. Verujete li da smo kao društvo za tako nešto spremni i sposobni?
"Čini mi se da kao društvo nikada nismo bili spremniji za temeljnu reformu obrazovanja na svim nivoima. Svesna sam da je reč o složenom i dugoročnom procesu koji zahteva ozbiljan i odgovoran pristup. Kao i u svakoj reformi, postavljaju se ključna pitanja: ko je pokretač promena, kojim resursima raspolaže i šta su mu stvarni ciljevi? Od odgovora na ta pitanja zavisi i sam tok, ali i ishod reforme.“
Biznis
06.02.2025. 10:38
Zvanično: Dodatnih 12,01 milijardi dinara za visoko obrazovanje
Život
04.07.2023. 14:12
Quo vadis, obrazovanje u Srbiji?!
Vesti
18.09.2021. 08:05
Kako odabrati fakultet, da li su bolji privatni ili državni, na šta obratiti pažnju
Komentari
