Vašingtonski sporazum: Godina prevelikih očekivanja

Godinu dana od potpisivanja Vašingtonskog sporazuma o normalizaciji ekonomskih odnosa između Beograda i Prištine, umesto da se govori o daljem unapređenju međusobne saradnje, mnogo više raspravlja se o tome hoće li i jedna i druga strana nastaviti sa kampanjama za priznavanje, odnosno otpriznavanje kosovske nezavisnosti.

Mnogi su, mada to možda nisu jasno i glasno i izgovarali, strahovali od ovakvog razvoja događaja, strepeći da će sporazum postignut pod okriljem Donalda Trampa 4. septembra 2020. godine ostati spisak lepih želja, od kojih će samo neke biti i ispunjene.

Njihove strepnje pojačane su onog trenutka kada je došlo do smene u Beloj kući, nakon što je Tramp izgubio na predsedničkim izborima.

Iako se gotovo svi sagovornici „Ekspresa“ slažu da je sam sporazum, zapravo, malo ili nimalo doprineo normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, ne negiraju da su određeni efekti postignuti, dok će, istovremeno, njegova budućnost umnogome zavisiti od stava američke administracije.

Uprkos svemu tome, Marko Dašić, docent na beogradskom Fakultetu političkih nauka, ocenjuje da se sporazum nikako ne može tretirati kao mrtvo slovo na papiru, ali da će mu biti potrebna neka konkretizacija.

„Dokumenti potpisani u Vašingtonu proizveli su velika očekivanja, ne bez razloga. Mesto potpisivanja, pokrovitelj, nivo predstavljanja strana potpisnica, sve je pothranjivalo veliku nadu. Međutim, diplomatski teatar koji je pratio njihovo obelodanjivanje danas, kada razgovaramo o tome ponovo, igraju drugi glumci. Premda su i akteri iz Bajdenove administracije pohvalno govorili o tom događaju, pre svega mislim na Entonija Blinkena, čini mi se da je prošlogodišnja novembarska promena vlasti stavila vašingtonske događaje u drugi plan. Isto se može reći, iako posredno, i za promenu ključnih političkih aktera u Prištini. To je zaista bio važan diplomatski događaj koji je trebalo da posluži kao podstrek daljim političkim procesima, ali je zbog navedenih razloga usporen. Kada kažem usporen, ne mislim da pripada istoriji i da je mrtvo slovo na papiru. I dalje poseduje snažan potencijal koji se zbog opštosti i neobaveznosti dokumenta mora konkretizovati novim političko-pravnim stimulansima“, ocenjuje Dašić za „Ekspres“.

 

Kurti: Ne prihvatam Vašingtonski sporazum

smatra ga neustavnim

smatra ga neustavnim

Vesti 07.07.2021. 19:05

Kurti: Ne prihvatam Vašingtonski sporazum

Odgovarajući na pitanje koliko je sporazum uopšte doprineo „normalizaciji“ odnosa između Beograda i Prištine, Dašić kaže da je, „sudeći po naslovu dokumenta, njegova osnovna svrha trebalo da posluži ekonomskoj normalizaciji“.

„Međutim, baš kao što smo o tome govorili u momentu potpisivanja, njegov sadržaj je konglomerat različitih pitanja koja nisu u potpunoj saglasnosti sa naslovom. Nisam siguran koliko je proglašenje Hezbolaha za terorističku organizaciju doprinelo normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Isto tako, izraelsko priznanje nezavisnog Kosova pomalo je bilo kontradiktorno tački o moratorijumu na kampanju priznanja pa se iz tog ugla može oceniti lošim po proces normalizacije. Moguće je da je upravo to jedan od najvećih uzroka za raskorak između onoga što je ostvareno i nečega što je medijski i politički kreirano kao očekivano. Moj stav je da, do sada, ovaj dokument nije nimalo doprineo normalizaciji odnosa“, kaže Dašić.

 

Sličnog je mišljenja i Danijel Server, profesor na Američkom Džon Hopkins univerzitetu.

„Koliko ja mogu da vidim, sporazum do sada uopšte nije doprineo normalizaciji odnosa“, kaže Server za „Ekspres“.

 

Svi naši sagovornici, međutim, imaju utisak da su, zapravo, obe strane od sporazuma iskoristile i koriste samo ono što im odgovara, dok druge segmente zanemaruju.

„Taj utisak deli veći deo javnosti. Pravna neobaveznost sporazuma i odlazak sa vlasti ličnosti koja je bila pokrovitelj potpisivanja zajednički su doprineli tome. U Prištini smo imali čak i usvajanje skupštinske rezolucije kojom se zahteva od vlade da odbaci sadržaj dokumenta potpisanog u Vašingtonu. Rekao bih da je njena svrha bila da pruži retroaktivni legitimitet destruktivnom delovanju Kurtijeve vlade povodom odredaba tog dokumenta. Sa posebnim naglaskom na odbijanje učešća u inicijativi ʼMini-Šengenʼ, odnosno ʼOtvoreni Balkanʼ“, ocenjuje Marko Dašić.

 

Profesor Spahiju, iako se slaže sa opštim utiskom i ocenom da se ni Beograd ni Priština nisu baš potrudili da rade na ispunjavanju svega što je potpisano 4. septembra prošle godine u Beloj kući, ističe i da su obe strane svesne da će svako izbegavanje obaveza biti štetno po stranu koja to bude radila.

On dodaje i da je uveren kao je Vašingtonski sporazum imao efekta te da je, što se Prištine tiče, najkonkretniji benefit izraelsko priznanje Kosova kao nezavisne države.

Uprkos sumnjama da će se aktuelna američka administracija posebno angažovati oko Vašingtonskog sporazuma koji je praktično „Trampovo čedo“, profesor Spahiju ima drugačije mišljenje. A temelji ga na tome što su se Amerikanci, pored ostalog, angažovali i na izradi studije oko jezera Gazivode.

„Mislim da oni nemaju drugi put osim da rade na poštovanju dogovora“, kaže Spahiju za „Ekspres“.

 

Što se tiče onog medijski najatraktivnijeg dela, a koji se tiče jednogodišnjeg moratorijuma na srpsku kampanju za „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti, odnosno lobiranja Prištine za nova priznanja, Spahiju ocenjuje da je to bila samo „formalna stvar“.

"Ako neko hoće da menja Vašingtonski sporazum, prvo mora da razgovara sa Srbijom"

Vesti 14.01.2021. 18:08

"Ako neko hoće da menja Vašingtonski sporazum, prvo mora da razgovara sa Srbijom"

„Priznavanje Kosova je u tom trenutku već bilo posustalo. Ali, zapravo, Kosovu nedostaje još samo da ga priznaju Srbija, Rusija, Kina i pet zemalja članica Evropske unije koje to još nisu učinile. To priznavanje, da ovih osam država prizna Kosovo, jeste ključna stvar za Prištinu. I zato mislim da je nebitno da li će biti i jedne i druge kampanje jer one svakako ne bi uticale na odluku neke od ovih osam zemalja da li će da priznaju Kosovo ili neće“, zaključuje Spahiju.

 

S druge strane, Dašić ocenjuje da se, sudeći prema izjavama najviših političkih zvaničnika iz Beograda, odnosno Prištine, može reći da nam još jedan talas takvih kampanja sasvim izvesno sledi.

„Govorilo se već prethodnih meseci o prištinskom lobiranju prema Gruziji, Azerbejdžanu ili čak Grčkoj. Iz Beograda su stigla uveravanja da je odgovor na takav razvoj dešavanja već spreman. To samo potvrđuje deklarativni karakter tačke o moratorijumu na ove aktivnosti i dubini nepoverenja koje postoji među stranama“, ocenjuje Dašić.

 

A kada je reč o ekonomskim efektima, s obzirom na to da je sporazum predviđao i otvaranje kancelarije američke Finansijske korporacije za međunarodni razvoj, Dašić ocenjuje da se „i za ekonomske aspekte dokumenta, baš kao i za političke, može reći da su proizveli razočaranje“.

„Tako, uostalom, uvek biva sa stvarima u vezi sa kojima se gaje prevelika očekivanja. Moramo imati u vidu da je za nama još jedna pandemijska godina koja je nesumnjivo negativno uticala na globalne ekonomske procese. Ipak, daleko od toga da nismo svedočili makar parcijalnoj operacionalizaciji vašingtonskih dokumenata. Otvorena je kancelarija DFC, virtuelno, u skladu sa pandemijskim okolnostima. Odobrene su garantne šeme od 400 miliona i u najavi još dve u vrednosti od milijardu evra, kao podrška mikro, malim i srednjim preduzećima. Reč je o kreditima, projektima, a ne instant uplivu novca koji bi odmah bio vidljiv pa je sa tim u vezi i za ocenu o ispunjenosti i vrednosti ove tačke Vašingtonskog dokumenta potrebno još neko vreme“, kaže Dašić.

 

Isto tako i mnoge druge tačke sporazuma su „dugoročne“ pa nije vidljivo da li se na njima nešto radi niti da li će se raditi bez insistiranja SAD. I tu se ponovo vraćamo na pitanje – kako će sadašnja američka administracija da se postavi prema sporazumu?

Kurti na dva fronta

Ne voli da sluša diktate

Ne voli da sluša diktate

Vesti 13.08.2021. 16:25

Kurti na dva fronta

„Implementacija je, po pravilu, najvažniji i najteže ostvarivi deo sporazumevanja o osetljivim pitanjima. Pogledajmo samo koliko su briselski pregovori patili zbog nedostatka u primeni nečega što je nesumnjivo potpisano i na šta su se strane u razgovorima obavezale. Druga manjkavost vašingtonskih dokumenata i čitavog procesa u vezi sa njima je, po mom sudu, obaveštavanje javnosti o njihovom sadržaju, svrsi i značaju. Zbog odsustva komunikacionih strategija, ni mi danas nismo sasvim sigurni šta je ostvareno, sa čim se započelo, šta se planira u bliskoj budućnosti. Zbog toga nam je i otežano vrednovanje učinaka koje takva vrsta dokumenta proizvodi u političkoj praksi. Znamo da je bilo dosta ’ponavljanja’ nečega što je već dogovoreno olakšanim dijalogom u Briselu. Takođe, tu su infrastrukturni projekti koji svakako zahtevaju dosta vremena i nije bilo racionalno očekivati da već danas govorimo o otvaranju auto-puta, železnice ili luke na Jadranu. Međutim, američka strana je, na primer, izradila studiju izvodljivosti o upravljanju Gazivodama. Njena sudbina čeka svoj ishod u Prištini i Beogradu i do sada nismo imali konkretne poteze na osnovu kojih bismo sudili o njenoj budućnosti. U svakom slučaju, SAD su sa nekoliko instanci potvrdile validnost potpisanih dokumenata, iako se ne može reći da je u međuvremenu to praćeno i aktivnim delovanjem prema stranama kako bi se slovo dokumenta zaista i sprovelo u potpunosti“, zaključuje Dašić.

 

To je donekle saglasno i mišljenju Danijela Servera koji podseća kako je Trampova administracija cenila srpsku saradnju oko postizanja i potpisivanja Vašingtonskog sporazuma.

„Ali Tramp je ubrzo posle toga otišao. Ne mislim da Bajdenova administracija na isti način ceni Vašingtonski sporazum, iako i ona želi da održava dobre odnose sa Srbijom. Kako će ga američka administracija tretirati u budućnosti, moraćete da pitate njih. Za sada mu pružaju podršku, ali to zaista ne znači mnogo“, zaključuje Server.