Vera Miletić - neispričana priča

Priča o Veri Miletić je tragična i neispričana. Bila je iskreni vernik ideologije boljševičke Komunističke partije Jugoslavije, za tu ideju dala je sve što je znala i imala. Uprkos tome, partija ju je osudila više puta, odbacila i obeležila kao izdajnika prvog stepena. Ona nije mogla da se brani. Bila je mrtva!

Vera Miletić, ne svojom voljom, skoro četrdeset godina posle pogibije određivala  je političku sudbinu Srbije, pa i Jugoslavije, preko svoje ćerke Mirjane Marković. Supruga Slobodana Miloševića, neprikosnovenog lidera među Srbima, nije se samo svetila nespornim krivcima za stradanja svoje majke, nego je i pre i posle toga apsolutno oblikovala Slobodana Miloševića, političkog lidera, a samim tim i sudbinu Srbije i Jugoslavije.

Da bi tragedija bila potpuna, seni Vere Miletić četiri, pet decenija posle njenog streljanja uterivale su strah u kosti moćnom Petru Stamboliću, koji je 1987. tražio da pogleda njen dosije koji Služba Državne bezbednosti i danas poseduje. Strahovao je da se tamo čuvaju i tajne koje on zna. Sa drugom vrstom strahova, možda teške griže savesti, nosio se Moma Marković. On je pred kraj života (umro 1992) rekao Slavoljubu Đukiću, hroničaru i novinaru, da je politički rad Vere Miletić partija prestrogo ocenila.

Ali vratimo se životu i stradanju Vere Miletić. Možda nije ovom prilikom primereno pominjati ovaj sud koji je zasigurno seksistički, ali prisutne su teorije da je za svaku lepu ženu najveći neprijatelj njena lepota. U slučaju Vere Miletić ta teorija ima izvesnih osnova.

Vera je bila izrazito lepa i zgodna devojka, svedoče njeni ideološki saborci. Uz to, bila je obrazovana, inteligentna, komunikativna i izuzetno radna. Kao student Filozofskog fakulteta, gde se upisala 28. septembra 1938. godine (završila šest semestara), bila je aktivni pregalac partije, mitingovala među beogradskim srednjoškolcima i studentima, širila ideje bezgrešnog komunizma, da bi u Požarevcu, kad je počeo rat, postala član OK KPJ Požarevac.

"Drugovi odozgo"

U tim vremenima predustaničke i ustaničke aktivnosti u Požarevac su dolazili “drugovi odozgo” – članovi Pokrajinskog centralnog komiteta KPJ za Srbiju, poput Mome Markovića, Petra Stambolića i dr Blagoja Neškovića, koje su grupe lepih drugarica shvatali kao “sopstveni ribnjak”. Ljubav, a tek seks, rukovodstvo KPJ je najstrože zabranjivalo, ali “drugovi odozgo” su znali da su baš oni pisali ta pravila. Pa zašto ih ne bi kršili.

Povezane vesti - Dopuna za portret Mirjane Marković

Uglavnom, Vera Miletić, kako piše u dosijeu Službe Državne bezbednosti, najpre je bila u emotivnoj vezi sa drugom Petrom Stambolićem. Posle je sa Momom Markovićem rodila ćerku Mirjanu, usred rata, 10. jula 1942. godine. Niko drugu Momi iz vrha partije nije pominjao taj greh. I na kraju, po svedočenju poznatog istoričara Venceslava Glišića, dr Blagoje Nešković, kad je doveo Veru u Beograd na novu dužnost, spavao je sa njom u istoj sobi kod Parezanovića, u Ulici Lastina 9. Gospodin Glišić, verovatno najodmereniji i najtemeljniji istoričar KP SKJ za Srbiju za ratna i poratna vremena, rekao je da “nema saznanja da li je među njima nešto bilo, a Blagoje je morao tu prenoćiti, on i Vera stigli su u Beograd kasno”.

Stoji utemeljena pretpostavka da su trojica visokopozicioniranih partijskih drugova Veru Miletić gledali kao plen u sopstvenom “ribnjaku”.

I na kraju – kako je u leto 1943. na Vojno-političkom savetovanju na Bukulji doneta odluka da Vera Miletić ide za Beograd da poveže tamošnju više puta do temelja razaranu partijsku organizaciju? Tu odluku donose Moma Marković, Petar Stambolić i Blagoje Nešković. Znači tri druga koji su imali emotivnih pretenzija na drugaricu Veru, neki od njih su pod osnovanom sumnjom hteli da je se reše. Istina, Blagoje Nešković je u razgovoru sa Venceslavom Glišićem rekao da je njegova reč bila presudna.

Ideju da Vera Miletić ide za Beograd, da poveže rasturenu partijsko-skojevsku organizaciju, da bi posle obavljala dužnost sekretara mesnog Komiteta SKJ za Beograd, bila je bez sumnje neodmerena i više nego rizična, pisali su docnije istoričari. Ona ima određenog iskustva u partijskom radu, ali za beogradski zadatak ona je neiskusna, sa 22-23 godine, skoro da je tinejdžerka. U to vreme u Beogradu jedva da je bilo stotinak članova partije, SKOJ-a i simpatizera. Na njih motri dve hiljade agenata Četvrtog antikomunističkog odeljenja Specijalne policije kojom komanduje čuveni Božidar Boško Bećarević.

Drugim rečima, Vera Miletić je odvedena na streljanje. Neiskusna za ovu vrstu ilegalnog rada, nikoga od ljudi sa kojima će raditi ne poznaje, bez samopouzdanja i vere da će obaviti zadatak. “Znajući da nema čemu da se nada u akcijama u Beogradu, Vera Miletić je pred polazak rekla svojoj sestri Olgi da se istovremeno oseća i ponosno i uvređeno. Odluka partijskog rukovodstva, posebno dr Blagoja Neškovića nije mogla da se odbije, a počasti i značaj su povlačili i ponos i rizik”, stoji u jednom arhivskom dokumentu o Veri Miletić.

Vera Miletić; Foto: arhiva Đ. Labović

U svom iskazu policiji Božidara Bećarevića novembra 1943, Vera Miletić je izjavila da je sa dr Blagojem Neškovićem preko volje pošla u Beograd. Bila je iscrpljena nakon ubitačnog rada na terenu u unutrašnjosti Srbije od leta 1941. do leta 1943. godine. Uz to, bila je pritisnuta velikom porodičnom tragedijom. Njen mlađi brat Mihajlo Miletić, student prava, ubijen je 22. januara 1942, kao vojnik VII čete Požarevačkog partizanskog odreda u sukobu sa četnicima u selu Crljenica, u Požarevačkom regionu. Uz to, kao majka, brinula je za svoju ćerku Miru, koja je krajem avgusta, kad je odlazila za Beograd, imala jednu godinu i jedan mesec.

Ostaje pitanje zbog čega je Vera Miletić, koja je vodila zapisnik na pomenutom zasedanju Pokrajinskog vojno-političkog komiteta SK SKJ za Srbiju, odabrana da baš ona treba da ide u Beograd da poveže konce razorene ilegalne organizacije SKJ? Jer ona zaista nije imala tu vrstu iskustva ilegalnog rada u velikom gradu. Dr Blagoje Nešković, tada sekretar Pokrajinskog centralnog komiteta SKJ za Srbiju, ovu oduku je obrazložio: ”Vera Miletić je vredna, odana i radna. Ona je stekla određena iskustva kao student Filozofskog fakulteta u radu u Beogradu sa srednjoškolskom omladinom, koja je u međuvremenu sazrela za ozbiljan politički rad. Ona je kao komunistički aktivista mitingovala i među studentima od 1938. do aprila 1941. nije prokazana u policiji…”

Ova tvrdnja dr Neškovića, “da Vera Miletić nije prokazana u policiji”, teško bi se mogla braniti. U iskazima Božidara Bože Bećarevića, šefa Četvrtog antikomunističkog odeljenja Specijalne policije u Beogradu, i Svetozara Vujkovića, komandanta logora Banjica, iz 1949. godine (stenografskim beleškama ovih saslušanja raspolaže redakcija nedeljnika „Ekspres“), govori se drugačije. Istina, oni ni u jednoj rečenici ne pominju Veru Miletić, ali dokazuju koliko su bezbednosni organi Kraljevine Jugoslavije temeljno uništavali sve komunističke ćelije u Srbiji, posebno u Beogradu, još od početka 1930. godine. Njihovi iskazi apsolutno dokazuju da je izbor Vere Miletić za glavnog čoveka beogradske misije bio apsolutno rizičan.

Neki istoričari koji su bili sagovornici „Ekspresa“ u opsežnom istraživanju kažu da je dr Blagoje Nešković, kao prvi čovek Srpske komunističke organizacije od 1941. do 1944. godine bio u problemu. Nije mu išla u prilog činjenica da srpski komunisti za sve vreme rata nisu bili sposobni da u glavnom gradu Srbije zapate koliko-toliko snažan otpor.

Za dr Blagoja Neškovića to je bio ozbiljan poraz. Drugi problem dr Neškovića je ležao u činjenici da je on po svaku cenu hteo da napravi preslikan scenario komunističke borbe koji je video u Španskom građanskom ratu. U Barseloni, Madridu, Valensiji urbana gradska gerila je snažno prkosila Frankovim fašistima. Kaudiljo je teško podnosio poraze od urbane komunističke gerile. Beograd, Zagreb, Sarajevo… nisu imali tu svest uprkos svim izmišljenim herojstvima koji su prikazivani i šminkani u posleratnim filmovima i TV serijama.

Povezane vesti - Mit o majci

U toj vrsti borbe stoje dva izuzetka. U Beogradu su ilegalci iz zatvora oteli Aleksandra Rankovića i uspešno likvidirali poznatog Nedićevog policajca Đorđa Kosmajca.

Dokumenta koja su u posedu redakcije nedeljnika „Ekspres“ razotkrivaju još dve važne činjenice iz ilegalne beogradske misije Vere Miletić. Najpre, kad je Vera Miletić uhapšena, Petar Stambolić pismom o toj provali obaveštava Momu Markovića, člana pokrajinskog CK KPJ za Srbiju. Stambolić piše da je pao i Vasilije Buha. Moma Marković, kako beleži beogradski pisac i publicista Svetozar Bucalović u dokumentu pisanom 1995, traži da se o svemu obavesti Vrhovni štab, odnosno Josip Broz i da bi možda trebalo razmeniti zarobljene Nemce za Vasilija Buhu. On ne pominje i razmenu Vere Miletić, o čemu je istoričar Venceslav Glišić pričao Darku Hudelistu.

Stambolić ćutao

Bucalović u svojim istraživanjima i razgovorima sa važnim svedocima o padu Vere Miletić kaže da je Petar Stambolić istog trena kad su uhapšeni Vera Miletić i Vasilije Buha obavestio sve članove Pokrajinskog komiteta SKJ za Srbiju. To uopšte ne objašnjava zbog čega Petar Stambolić ne obaveštava ostale beogradske ilegalce da se sklanjaju, jer će zasigurno biti uhapšeni.

Ta misterija je grickala Petra Stambolića, narodnog heroja, jer njegove sumnje su osnovane – možda u dosijeu Službe Državne bezbednosti o Veri Miletić stoje i neki dokazi o njegovom sumnjivom držanju. Nije mu ništa značilo što Vera Miletić i Vasilije Buha nijednom rečju u istrazi i strašnoj torturi nisu pomenuli Petra Stambolića, najvažnijeg u komunističkoj hijerarhiji u tadašnjem Beogradu.

Veoma tanka je uteha, ako je tačno svedočenje dr Blagoja Neškovića, koje je poverio istoričaru Venceslavu Glišiću, da je zbog svega pomenutog “Petar Stambolić plakao”?!

Vera Miletić jednostavno nije mogla da nadomesti tu nemoć ilegalne komunističke borbe u Beogradu. Odvedena je na streljanje, izdržala je mesec i po, što je bilo i očekivano.

Po mišljenju Venceslava Glišića, dr Blagoje Nešković je u samom početku nove beogradske misije napravio dve ozbiljne greške: Vera Miletić nije bila dobar izbor za beogradsku misiju. Pa ako je  on Veru i doveo u Beograd da poveže pokidane konce beogradske ilegalne komunističke organizacije, nikako nije smeo da je poveže sa Jankom Jankovićem, najpouzdanijim obaveštajcem beogradske komunističke ilegale. Trebalo je da to ostane u rukama Vasilija Buhe ili Petra Stambolića.

Jer, Janko Janković, kum i prijatelj Božidara Bećarevića, koji je bio šef policijske kartoteke u Četvrtom antikomunističkom odeljenju Nedićeve tajne policije, bio je za komunistički pokret ne samo Srbije nego i cele Jugoslavije zlata vredan izvor. Sa njim je bio u kontaktu sam Aleksandar Ranković, tadašnji sekretar Pokrajinskog komiteta, i Spasenija Babović, član Pokrajinskog komiteta. Materijale koje je dostavljao Janko Janković povremeno su preuzimali Vukica Mitrović i Đuro Strugar pre hapšenja.

Pre nego što je sa Vrhovnim štabom otišao u Bosnu, vezu sa Jankom Jankovićem Ranković je preneo na novog sekretara Pokrajinskog komiteta dr Blagoja Neškovića. Dok je dr Nešković u julu i avgustu boravio na Bukulji na Vojno-političkom savetovanju, vezu sa Jankom Jankovićem držao je Petar Stambolić.

Povezane vesti - Ubijen zbog prezimena

Na kraju u osudi Vere Miletić od strane vrha jugoslovenske boljševičke partije, koja je stavljena na stub srama, proglašena je za “najvećeg izdajnika revolucije” – pripisano joj je da je provalila Janka Jankovića. To nije tačno. Tačno je da je Bećarevićeva policija u podzemnom skrovištu Vere Miletić u stanu Parezanovića, u  Lastinoj broj 9 (danas Mosorska 9), pronašla ceduljicu ispisanu Jankovićevim rukopisom. Tek nekoliko dana kasnije grafolozi su utvrdili da taj rukopis pripada Janku Jankoviću.

Celovita slika pokazuje da su stradanje Vere Miletić i hvatanje Janka Jankovića, zlatnog agenta komunističke ilegale u Beogradu, otkrili mnoge slabosti u organizaciji komunističke falange u Beogradu. Partija se nije bavila tim propustima, nego je svu težinu novog poraza u Beogradu svalila na dušu Vere Miletić…

Valja posebno naglasiti da je priču o velikoj izdaji Vere Miletić u najvišim poratnim komunističkim krugovima potencirao najviše Petar Stambolić. Sam Dobrica Ćosić, u razgovoru sa Darkom Hudelistom, rekao je: “Verujem da tu ima istine!”

U zapisima Svetozara Bucalovića pominje se i malo poznata činjenica: ”Dok je Nešković držao veze sa najosetljivijim delokrugom rada PK - obaveštajnim centrom u Specijalnoj policiji i ilegalnom partijskom tehnikom – neki članovi PK za vreme njihovih povremenih poseta Beogradu smatrali su da i oni treba da imaju veze sa štamparijom CK i Jankom Jankovićem. U vezi sa ovim Brana Perović u sećanjima od 1. februara 1985. godine kaže: ”Od Blagoja Neškovića sam posle rata saznala da su članovi PK Moma Marković i Mirko Tomić uporno zahtevali da im Nešković dekonspiriše veze sa štamparijom i Jankom Jankovićem i da su se oko toga u više navrata žustro raspravljali, ali je Nešković iz konspirativnih razloga bio uporan i te dve veze nikom nije predavao sve do svog odlaska iz Beograda.”

Inače, svi kontakti sa Jankom Jankovićem držani su isključivo u stanu Bose Đorđević, u Ulici Vele Nigrinovne broj 13.

“Preko Bose - kaže Cana Babović – PK je održavao vezu sa Jankom Jankovićem koji nam je u to vreme donosio dragocena obaveštenja i legitimacije. Iz tih razloga smo ovu kuću držali po strani…”, beleži Svetozar Bucalović.

O važnosti Janka Jankovića govorio je i Blagoje Nešković: ”Ilegalni sastanci su se obično održavali popodne, i to kratko uz predavanje direktive. Ako bi neko pao policiji u ruke, saslušavanja su po pravilu održavana uveče i preko noći. Janko bi, kao revnostan službenik, prvi dolazio na posao, poslednji odlazio, uzimao zapisnike, sedao na bicikl i brzo dolazio u Bosin stan. Tu bi naša veza (Brana Perović) prepisivala dokumenta i on je hitro vraćao zapisnik, a mi smo javljali da se sa uhapšenim drugovima prekine svaka veza i mesto ranijih sastanaka napusti”, piše Bucalović.

Niko u priči o Veri Miletić, koja svakako nije do kraja ispričana, nije sporio činjenicu da je ona dala sve od sebe da poveže pokidane konce komunističke organizacije u Beogradu. Obilazila je veze koje joj je dao dr Blagoje Nešković, svakodnevno je špartala Beogradom i naravno izlagala se velikim opasnostima da je neko od brojnih agenata Bećarevićeve policije ne prepozna.

Pored toga, mladoj aktivistkinji koju je dr Nešković imenovao za prvog koordinatora komunističke mesne organizacije u Beogradu nedostajao je preko potreban autoritet. Za nju, osim Petra Stambolića, u malobrojnoj beogradskoj komunističkoj organizaciji niko nije znao. Kad pričamo o autoritetu, nije teško pretpostaviti kako je na nju gledao Janko Janković? Ona je, posle Aleksandra Rankovića, Đure Strugara, Blagoja Neškovića i Petra Stambolića bila „glavna veza“ Janka Jankovića sa Pokrajinskim komitetom SKJ za Srbiju!

Priznaćete, neozbiljno i neutemeljeno da Janko Janković, neverovatan obaveštajac sa tolikim iskustvom, od Vere Miletić, skoro tinejdžerke, dobija direktive i dogovara dalje važne akcije… Janko Janković i Vera Miletić sastali su se u Beogradu osam puta.

Pored toga, Komunistička partija Jugoslavije, do poslednje njene ćelije, bila je kao i svaka organizacija opterećena ambicijama i karijerizmom. Shodno tome nije teško pretpostaviti kako su iskusniji komunisti u Beogradu, koji su od pre rata preživeli sve strahote ilegalnog rada, gledali na mladu Veru Miletić, koja je već viđena za budućeg sekretara mesnog komiteta SKJ za Beograd ukoliko uspe da valjano organizuje pokidanu komunističku falangu u Beogradu.

Veru Miletić među beogradskim komunistima tada malo ko je prihvatio a tek doživljavao kao svog lidera. O tome svedoči i sećanje Bose Đorđević zabeleženo posle rata. U Bosinom stanu, u Ulici Vere Nigrinove 13, održavani su svi sastanci odabranih beogradskih komunista sa Jankom Jankovićem.

“… Dolazili su Cana Babović, Đuro Strugar, Zaga Malivuk, Blagoje Nešković, Brana Perović… Ali kad dođe Vera Miletić, Janko bi odmah zapazio na njoj nešto što mu se nije svidelo. Recimo, ona se šetka po Beogradu, kupuje neko voće tako skupoceno. Jednom prilikom htela sam da pođem na telefon u komšiluk, tamo gde sam smela kod nekog Pešića, a ona hoće sa mnom. Ja joj kažem: ’Nemoj, ti ostani!’ A moja ćerka znala ju je po SKOJ-u, bila je rukovodilac, i odmah je priznala i rekla joj: ’Nemoj, poznaće te još neko’. Na sastanke nije dolazila na vreme. Treba da dođe u pola tri, da odnese materijal (prepisane policijske izveštaje, op.a.) jer će Janko posle doći da nosi, a ona ne dođe u dogovoreno vreme. I Janku se nije svidela. A ona mu je došla glave. Neozbiljna je bila… Može da se kaže oktobarska provala. Vera Miletić nije došla kod nas dva dana, drug Petar Stambolić je dolazio i pitao je li bila Vera? Mi smo rekli nije bila. On se setio, nije više dolazio…”, piše Bosa Đorđević.

Nerazjašnjene činjenice

Na kraju ovog serijala „Ekspresa“ o Veri Miletić, mnogi važni događaji i činjenice su nerazjašnjene. Prvenstveno postavlja se pitanje šta je Vera Miletić mogla da uradi u razvaljenoj beogradskoj partijskoj organizaciji? Da li se Vera Miletić mogla nametnuti kao vođe te organizacije i u kojoj meri su je tako videli preživeli komunisti u Beogradu, posle toliko provala, hapšenja, streljanja? I na kraju, kolika je bila dubina Verine izdaje?

Pouzdani istoričar Venceslav Glišić tvrdi da Vera Miletić, uhapšena u noći između 4. i 5. novembra 1943, nije progovorila tri dana. Ona se držala konspirativnog pravila “tri dana su dovoljna da se drugovi i drugarice sklone na sigurno!” Istoričar Glišić kaže, a to piše i u  obimnoj knjizi “Beograd u ratu i revoluciji 1941-1945” da je posle „izdaje Vere“ stradalo između 35 i 40 komunista.

Naknadna revolucionarna sećanja tvrde da je Vera propevala istog trena kad joj je Bećarević u automobilu posle hapšenja lupio nekoliko šamara. U tim sećanjima stoji da je Vera ocinkarila 286 komunista i simpatizera, čija imena pominje u svom iskazu policiji. Taj pisani dokument  nosi datum 24. novembar 1943, koji je u arhivima Specijalne policije zaplenjen posle rata. Više od polovine tih imena pripadala su ljudima koji više nisu bili živi ili su se nalazili u partizanskim jedinicama.