Vesti
01.06.2024. 12:04
Vesti
01.06.2024. 15:29
Teodora Stojanović
Zbogom, dragi Vojo...
"Imala sam privilegiju da radim sa Vojom Tufegdžićem, LEGENDOM NOVINARSTVA"
Voja nije bio moj prijatelj ili drugar. Voja je bio, ali i zauvek će ostati, moj uzor. Ne mogu vam sada pisati mnogo o njegovom životu ili karijeri, ali ono što mogu da vam kažem jeste da osećam veliku privilegiju jer sam imala priliku da ga upoznam i radim sa njim.
Kao student, i manja od makovog zrna pored takvih veličina, obožavala sam da sedim u tom "open space-u“ i slušam ih. Sa uzbuđenjem sam odlazila u redakciju, ćutala i upijala kao sunđer sve što kažu.
Zahvaljujući "Ekspresu“ ja danas znam da je novinarstvo moj put, jer jednog dana želim da budem kao oni. Želim da budem veličina kao što je bio i uvek će biti, moj najveći uzor, Voja Tufegdžić.
Kada me neko upita gde radim, ja uvek kažem:"Nedeljnik ’Ekspres’, ali znate, nisu to obične novine, ja radim sa legendama novinarstva. Ja radim sa Vojom Tufegdžićem!“.
Naše kolegijume pamtiću do kraja života. Toliko naučenih lekcija, ali i anegdota koje ću rado prepričavati. Svima prepričavam čuvenu scenu kada je Voja kupio tiganj, kako bi podgrevao ćevape od prethodnog dana. Sredom se završavaju novine, pa se tada tenzija spušta uz meze u redakciji, a četvrtkom je kolegijum. I dok smo tako svi sedeli za velikim stolom, ostali diskutovali o temama za novi broj, Voja je u kuhinji podgrevao "ostatke“ i kao domaćica donosio i terao nas da jedemo.
U Voji sam videla strast prema novinarstvu. Divila sam se njegovim rečima, načinom na koji je pričao. Čak i najprostija njegova rečenica nije bila dosadna. U nju je stajalo sve, od duhovitosti do odraza njegove načitanosti i intelekta. A ja, ja sam se uvek čudila kako to uspeva.
Kako on sve to zna, kako može i ume da sklopi takvu rečenicu, kako uvek uspe da nas nasmeje. Nikada nije omanuo u tome.
Dolazila sam kući uzbuđena i jedva čekala da ispričam mami šta je Voja pričao i kako nas je zasmejavao. Opisivala sam ga prijateljima kao osobu od koje mogu mnogo toga da naučim, ali da nikada na mene nije gledao "sa visine“, iako sam ja samo jedan običan početnik u ovom poslu.
Sećam se, pisao je neki tekst, a bivša koleginica (takođe početnica) i ja dobile smo zadatak da mu pomognemo. Naše je bilo da pronađemo određene podatke, to sklopimo i pošaljemo mu na mejl.Nije on to mnogo iskoristio, nije to ni bilo nešto specijalno dobro urađeno. Napisao je Voja tada tekst od četiri ili pet strana, ali nije potpisao sebe. Potpisao je, kao autorke, mene i nju.To je Voja i u tome je njegova veličina.
"Jedva čekam nastavak priče“, odgovorio je na moju poruku u kojoj sam mu čestitala rođendan i poželela brz povratak jer nam nedostaje.
Na žalost, nismo dočekali nastavak priče, ali ja sam zahvalna jer sam makar i ove kratke tri godine imala privilegiju da radim sa legendarnim Vojislavom Tufegdžićem.
Komentari
