Život
13.05.2021. 06:25
Život
19.06.2022. 17:10
Dragan Vesić
Kolumna
Depresija - paradoks ultimativne sreće
"Upravo se potraga za srećom suprotstavlja samoj sreći.“
Viktor Frankl
Nedavno je "Ekspres“ objavio podatke istraživanja o depresiji u EU: Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da više od 40 miliona ljudi u EU pati i od depresije, što je 4,3 odsto Evropljana, a da je pandemija kovida doprinela da se na globalnom nivou procenat anksioznih i depresivnih osoba uveća za čak 25 posto, i to samo u prvoj godini pandemije, pa je veoma izvesno da je taj procenat sada znatno veći.
Rezultati istraživanja prezentirani su na panel diskusiji na Globsec forumu 2022.
Ovi podaci, posebno u vreme pandemije, uticali su da problem depresije postane aktuelniji nego ikad. Zato su ljudi od struke širom sveta depresiju označili kao tihu pandemiju i zaključili da je adekvatno lečenje neophodno, kroz integraciju usluga mentalnog zdravlja i socijalne pomoći, kako bi se olakšalo izlečenje. Stvar otežava što se veliki broj obolelih ljudi, uglavnom zbog predrasuda sredine, uopšte ne leči.
Život
26.08.2021. 16:10
Anksioznost- moderna bolest ili trenutno stanje?
Nesporno je da je psihološka presija tokom pandemije doprinela velikom porastu obolelih od depresije, ali nijedno istraživanje dosad nije se bavilo uticajem same digitalne epohe na mentalno zdravlje ljudi: poruke koje nam tradicionalni, a pogotovo novi mediji, svakodnevno šalju su, najverovatnije, jedan od glavnih uzroka depresije i anksioznosti savremenog čoveka.
Sad, tačno je da mediji mogu da kreiraju stvarnost i imaju moć da manipulišu ljudima, ali je isto tako tačno da ljudi ‒ odnosno javno mnjenje ‒ to i žele. Dakle, mediji samo plasiraju ono što ljudi žele, a žele da im mediji kreiraju živote.
Čovek digitalne epohe ne misli i nema stav, već želi da mu drugi nametnu mišljenje i stav.
Zato nam priučeni poznavaoci ljudske duše, u skladu sa "vrednostima“ epohe, naređuju da budemo srećni i kada nam se plače, da budemo zdravi i kada smo bolesni, da ne volimo bližnje ‒ kako nas uči religija i etika ‒ nego samo sebe jer smo sami sebi najvažniji. Danas je sebičnost moralno prihvatljiva, a empatija nije pošto smo sami sebi svrha i cilj.
Ako Boga nema, sve je dozvoljeno, govorio je Ivan Karamazov, da je empatija ono što nas čini ljudima, govorili su veliki filozofi i psiholozi, ali su "životni treneri“, kao svojevrsni portparoli postindustrijske epohe, sve te prosvetiteljske ideje o humanosti suspendovali. Poručuju nam sa svih strana da budemo rezistentni na patnju drugih jer je u epohi egoizma jedino važna naša trenutna isprazna sreća.
Sreća podrazumeva razlog, a za smislom se traga: zato sreća i smisao nisu sinonimi. Sreća bez smisla je otimanje, smisao je davanje i to vas ne čini nužno srećnim, ali vas trajno ispunjava jer ljudskost nalaže da ne zapostavite svoje voljene, pogotovo ako im je teško.
Čovek koji je pronašao smisao u nečem većem od sebe, tvrdio je psihijatar Viktor Frankl, može podneti bilo šta jer i u patnji prepoznaje smisao. On neće biti srećan zbog pukog hedonizma ako je potreban ljudima do kojih mu je stalo i kojima je potreban u teškim trenucima. Mučila bi ga savest ako ih zapostavi. Naravno da smisao ne podrazumeva uvek sreću, ali čovek koji sve podređuje nečem većem od njega samog biće ispunjen na neki dublji uzvišeniji način.
U masovnim zabavama po kafanama, uživanjima, materijalizmu... zreli ljude ne nalaze smisao nego besmisao. Oni ne vide smisao u egoizmu nego u žrtvovanju, ne u materijalnom nego u duhovnom. Život nije nepodnošljiv zbog okolnosti na koje ne možemo da utičemo, nego zato što nismo našli smisao.
Po ozbiljnim psiholozima, život svakog udara bez razlike i teški trenuci su deo života, smenjuju se radost i tuga: jedino za lajf koučeve teški trenuci su stvar naše odluke, a ako volimo sebe, tuga neće postojati jer mi imamo moć da je ukinemo pošto od naše perspektive sve zavisi. Nažalost, ovo jeste nezrelo, ali nije karikiranje.
Nije karikiranje nego činjenica da u naše vreme ljubav nije emocija nego obligacioni odnos, a ljubav prema sebi, kao nova vrsta ljubavi, ionako ne može biti ljubav, nego patološki zadatak. Kao posledicu svih izopačenosti epohe imamo depresiju kao način života. To može biti kulturološki fenomen, a medicina definiše depresiju kao mentalni poremećaj, dok je patološka ljubav prema sebi moralni defekt epohe koja, paradoksalno, insistirajući na ultimativnoj sreći, podstiče depresiju i anksioznost. To je kao efekat leptira u teoriji haosa: naizgled male varijacije, kao što je mahanje leptira krilima, izazivaju velike posledice jer ne možemo menjati događaje i vreme.
Danas je, u epohi sreće, koja uprkos logici života, gde se smenjuju radost i tuga, patnja zabranjena (osim kad je nanosite drugom), što je naravno besmisleno i glupo. Infantilne poruke da se mora biti srećan po svaku cenu su neizdrživ pritisak na psihu: zato je sve više usamljenih ljudi koji ne moraju biti sami i sve više samih koji su usamljeni. Očigledno da neki novi "psiholozi“ ne znaju da stanu u ubijanju ljudske duše: poručuju da je dobro biti sam jer ako neizmerno volite sebe nećete biti ni sami ni usamljeni nego srećni!?
Živimo u izveštačenom virtuelnom svetu, a u njemu istina i autentičnost ništa ne znače. Nije potrebna logoterapija da bi se shvatilo da u takvom svetu ljudi ne pronalaze smisao, a besmisao, koji vodi u beznađe i depresiju, ne moraju da traže.
Viktor Frankl je bio u pravu ‒ potraga za srećom uvećava nesreću i tugu. Ne bismo pogrešili ni ako kažemo da uvećava depresiju.
Komentari
