DUŠKA JOVANIĆ: Srbin u mafijaškoj Paklenoj kuhinji

DUŠKA JOVANIĆ: Srbin u mafijaškoj Paklenoj kuhinji


Pričalo se da je Boško Radonjić Srbin koji je bio najdalje stigao u životu, sve dok ga nisu uhvatili. Teško je bilo pronaći ovog bliskog prijatelja Džona Gotija, najozloglašenijeg šefa njujorške mafije, jer u kući nije imao telefon – zbog te sprave “toliki nevini ljudi dobili su doživotnu robiju”

U jesen 1997. pred mojim vratima se pojavio visoki, zgodni plavušan, ne skidajući onaj nonšalantan osmeh sa lica svojstven tipovima sigurnim u sebe. U mirnodopska vremena, to ne bi bio neuobičajen događaj. Mogao bi biti čak i trgovački putnik, mada je taj zanat ostao u zapećku socrealizma, ali su ga odale uzane pantalone od finog štofa, koje jedva da su dopirale do šnira na cipelama, kakve su nosili samo Njujorčani sa uzbudljivom radnom biografijom.

Tada se u ovom delu sveta pušilo na sve strane, a momak koga su poslali da me nađe verovao je da će imati svetsku ekskluzivu. Sve se dalo proveriti, pa sam uskoro sa esnafskom zavišću i radoznalošću slušala njegovu pomalo nezrelu teoriju kako se dolazi do Radovana Karadžića.

Danijel Vol, velika faca američkog magazina Eskvajer, bio je blizu da bliže ne može biti, iako romantične šume znaju da budu i neprijateljski predeo, pogotovo kada tražite nekoga ko menja jatake kao čarape.

Ali američki novinar čak nije bio ni previše razočaran onim što je doživeo, iako nije došao čak ni u situaciju da mu neko do Radovanovog obezbeđenja zalupi vrata pred nosom.

On je ispričao priču o tome kako ga je Boško Radonjić, misteriozni lik srpske emigracije u Americi sedamdesetih i osamdesetih godina, vodio do jednog od dva najtraženija čoveka našeg poslednjeg rata tako da ga nikada ne sretne. Vukao ga je po birtijama u kojima je bilo teško razaznati lica gostiju, nameštao mu devojke za malo balkanske zabave, kao da je vojnik koji je došao da izdrži svoju smenu ili, pak, neko ko bi trebalo da se nađe na čelu neke opasne pobune.
Ako to nije bilo tako, biću pomalo razočarana, kao i činjenicom da je kum Džona Gotija umro u bolničkom krevetu.

Izlazeći jednom iz njegove crvene jazbine svetskog gangsterija bila sam ubeđena da Boška Radonjića, uprkos tome što se u karijeri pokazao kao baš krvav tip, više nikada neću videti. Kada sam poslednji put pitala za njegovo zdravlje, rekli su mi da je naprasno promenio mišljenje.

Oduševljeno je pristao da bude uhapšen u Americi računajući na to da mu je u ćorki sigurnije nego kod Slobodana Miloševića, pogotovo otkad je nekontrolisano počeo da se ponaša kao čuvar adrese nestalog Radovana Karadžića, dok su se njegovi najbolji DB-drugovi iznenada razboleli jer su propustili da urade ono što su mnogi Srbi od njih s pravom očekivali.

– Slobodno siđite, odozdo se izlazi – rekao mi je kad smo se prvi put sreli, na ulazu u antologijski beogradski “Lotos” bar, varljivo slatkorečiv i dobroćudnijeg ličnog opisa nego što bi to dozvoljavala njegova biografija.

– Ulazila sam ja i tamo odakle se ne izlazi. Ali ovo je baš pravo podzemlje!

– Grešite. Pravo “podzemlje” je uvek gore, a dole, pod zemljom, jesu mrtvi i raj. Nego, dođite da vidite kako će izgledati novi CK Jugoslavije, kako ja zovem ovaj klub, pošto je sav u crvenom.

Pričalo se da je Boško Radonjić Srbin koji je bio najdalje stigao u životu, sve dok ga nisu uhvatili. Pomoćnik direktora FBI-ja nije prestajao javno da ponavlja kako bi mnogo toga imao da ga pita, ali je, nažalost, negde zaturio Radonjićev broj telefona. Do bliskog prijatelja “najozloglašenijeg” šefa njujorške mafije Džona Gotija zaista je bilo teško doći preko veze. Boško Radonjić se u Americi navikao da u kući ne drži telefon jer su zbog te sprave “toliki nevini ljudi dobili doživotnu robiju”.

Njegov glavni pajtos, poslednji pravi mafijaški bos i drugi Al Kapone, kako ga je prozvao FBI, Džon Goti, zaradio je 1992. godine sto godina zbog reketiranja i ubistva prethodnog bosa “koza nostre” Pola Kastelana, izrešetanog na pločniku ispred restorana “Sparks stek haus” na Menhetnu. Glavni svedok optužbe bio je Salvatore Gravano, zvani Semi Debul, inače bivši Gotijev konsilijere, tako da je njegova odluka da “propeva” predstavljala nečuvenu izdaju na najvišem gangsterskom nivou. Gravano je tom prilikom cinkario i Boška Radonjića, kome je dao šesto hiljada dolara sa ciljem da u prethodnom procesu protiv Gotija podmiti porotnika Džordža Pejpa, nekadašnjeg trgovačkog putnika, inače Radonjićevog starog poslovnog partnera.

U mafiji postoji samo jedna stvar svetija od “porodice”, a to je ćutanje, pisalo je na plakatu filma o životu famoznog Gotija, dok se njegova zanosno plava kćerka Viktorija našla na listi najmoćnijih žena po američkom ukusu, zajedno sa Šer i Šeron Stoun.

Udbaš u poteri

Boško Radonjić važio je u Njujorku za saradnika irske bande organizovanog kriminala “Vestis”, prijatelja čuvene mafijaške porodice Gambino i Gotijevog nezamenljivog ortaka u sumnjivim i nezakonitim radnjama.

On je s ponosom isticao da je u pitanju bila njegova herojska oslobodilačka borba protiv Amerike, budući da je u svetsku mafiju ušao isključivo iz patriotskih pobuda, štiteći srpske nacionalne interese. Zato ga uopšte nije čudilo što su ga gonili kao podmetača bombi u bivšim jugoslovenskim konzulatima i nesuđenog atentatora na Josipa Broza, koga su on i njegov najbolji drug Nikola Kavaja tako uspešno lovili i jurili da su uvek bili na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme.

GRAD KOJI JE PODIGLA MAFIJA: Njujork iz ptičje perspektive Foto: Nemanja Jovanović

GRAD KOJI JE PODIGLA MAFIJA: Njujork iz ptičje perspektive Foto: Nemanja Jovanović

– Ja sam lično išao da Bošku Radonjiću rascopam glavu – iz čistog mira je progovorio čovek koji je sedeo preko puta nas. – Mi smo, inače, obojica Užičani, komšije – nastavio je da mi objašnjava svoju ulogu u našem komunističkom trileru, iako bi na njegovoj špici bio potpisan kratko i jasno kao udbaš.

– Naše društvo tada je smatralo da je on opasan neprijatelj države i da bi bilo najbolje da ga pošaljemo na onaj svet.

– Šta je ta vaša služba uopšte znala o Bošku Radonjiću? – pitala sam.

– Sve. I šta je doručkovao. To što je on pobegao iz Jugoslavije bio je prvi signal da ga treba pratiti. A on ne samo da je zbrisao iz zemlje, nego se odmah priključio emigrantskim organizacijama koje su protiv nje radile. E, onda je baš Bole počeo da baca bombice levo i desno i da sebi diže nivo. Kako mu je teroristički rejting rastao, tako je postajao sve veći državni neprijatelj.

– Mora da je mnogo gadno biti Boško Radonjić? Bio je to okidač koji je on jedva čekao.

– Niko osim nas, kojima je opasnost osnovno zanimanje, ne zna kako izgleda kad pred sobom možeš da imaš samo nekoliko sekundi života, ali koje ti tada predstavljaju čitavu večnost. Odbrojavanje počinje čim te dovedu u zatvor jer nisi načisto šta sve mogu da ti nakače i koliko godina robije da ti rebnu.

Tako sam se i ja jednom našao u “Ensisiju”, najzaštićenijem zatvoru na svetu, u kome je bilo smešteno više od osamdeset najvećih kriminalaca, ubica i šefova raznih mafija – od kolumbijske, preko irske do italijanske. Tu sam se sreo i sa ubicom ambasadora Rolovića, čuvenim Mirom Barešićem. Bio sam prisutan baš kad su ga noću doveli. Odjednom sam čuo neku svađu i galamu. Ne znajući ko je on, viknuo sam: “Šta se dereš, bre”, ubeđen da je Srbin, pošto je govorio naš jezik. Tada mi je on besno dobacio: “Šta mi vičeš, bre, pička ti materina” – i ja sam tek tad ukapirao da je Hrvat.

Trebalo je oteti američki avion i spustiti ga pravo u Moskvu, srpska stvar bi tako postala predmet spora između Istoka i Zapada

Mene je, praktično, tadašnji američki predsednik Džimi Karter poslao na robiju. Kada sam ga dvadesetak godina kasnije kao mirotvorca doveo u Bosnu, svi su me zavitlavali. Uglavnom, “pao” sam zbog magnetofonske trake na kojoj je bio snimljen razgovor između mene i Nikole Kavaje, negde blizu Bele kuće. Nas dvojica smo tada spremali atentat na Tita i ja sam mu u jednom trenutku rekao: “Ma i Karter je isti kao i Tito!”

Posle se tužilac uhvatio za to, tvrdeći da sam ja hteo da ubijem predsednika Amerike. Međutim, traka može biti dokaz na sudu, samo ako jedan od nas to prizna. Kavaja to nikad ne bi uradio. Kad smo već kod Tita, nije zanemarljiva ni atentatorska sreća, jer koliko se puta desilo da naleti neki ludak i umesto tebe završi posao.

Ubiti Tita

Prvi put sam u životu od Krcuna čuo da Tita treba ubiti. Bila je neka proslava u Užicu 1961. godine, pa su binu postavili na našem imanju. Uplašio sam se da me on kao policajac proba i provocira. Slažem se ja da je Broza bilo lakše likvidirati u Jugoslaviji nego u Americi, koja ga je i te kako čuvala i pazila. A, to što kažete da je među nama bilo agenata FBI-ja – pa uvek se nađe neka budala kojoj malo treba da počne da cinkari i tako automatski postaje njihov čovek.

Naša najveća greška bila je ona čuvena otmica aviona koju je organizovao smrdljivi pop Kajević. On se meni od početka nije sviđao. Stalno sam pitao Kavaju šta među nama traži jedan sveštenik, a on mi je uvek navodio primer popa Momčila Đujića. Ta akcija bila je jedina stvar koju je Kavaja sakrio od mene, što je čudno, pošto su upravo otmice aviona bile operacije u mojoj nadležnosti. Kajević je čitavu akciju smislio kako bi se uvukao Amerikancima. Kako drugačije objasniti to što je on nagovorio Kavaju da otme avion i u zamenu traži Kajevićevo puštanje iz zatvora, a kada je ovaj sve to uradio, on se tobože predomislio i rekao: “Ja ne idem!” Da sam se ja pitao, trebalo je oteti američki avion i spustiti ga pravo u Moskvu, pa da onda Amerikanci traže od Rusa da isporuče mene i Kavaju, što se naravno nikada ne bi desilo, ali srpska stvar bi tako postala predmet spora između Istoka i Zapada.

Najteže mi je, ipak, padalo to što su od nas četnika posle napravili. Mi smo važili za gospodu sve dok se u ovom ratu nisu pojavile neke masne bradonje sa kamama u zubima i mrtvačkim glavama kao obaveznom ideološkom pozadinom. Viđao sam i kralja Petra, za koga su svi pričali da je bio veliki švaler, što uopšte nije čudo.

Istina je da o Americi nisam uvek mislio ovo što sada mislim. Smatrao sam je našim saveznikom i verovao da treba da budem tamo i nigde drugde.

Rođen sam u Užicu, na veoma simboličnoj adresi – Maršala Tita 25. Sada su to Kraljevi konaci broj 1. Moji su oduvek bili hajduci. Imao sam dvadeset šest godina kada sam pobegao u Ameriku. S obzirom na to da je mafija bila najveći neprijatelj Amerike, želeo sam da im budem što bliži kako bih bar malo doprineo rušenju tog najpokvarenijeg i najprljavijeg društva koje je ikada postojalo.

Velika je zabluda verovati da je Amerika demokratska država. Ona je najjača policijska diktatura ikada napravljena, samo što se to golim okom ne vidi. Pritom CIA služi za spoljašnju, a FBI za unutrašnju kontrolu čitavog sistema. Amerika je, u stvari, smišljena po klasičnom mafijaškom principu. Kako su pravljeni političari, tako je paralelno stvarano i podzemlje kako bi se uspostavio balans i naročiti oblik konkurencije. Mnogi kad govore o mafiji, misle na običan ulični kriminal, razbojništva i pljačke. Mafija nije to, ona je veoma ozbiljna institucija koja kontroliše celokupni kapital Amerike, sve penzijske fondove, glasove birača, sve sindikate, ona je, da se ne zanosimo, Ameriku napravila Amerikom. Kome su to oni popovali o poštovanju ljudskih prava kad su svoje poštene građane proglašavali mafiozima i slali ih na robiju.

Uzmite samo slučaj Džona Gotija. On je jedan od onih običnih skromnih ljudi koje je muka naterala da postanu veliki. Ništa nikome nije oteo, stanovao je u drvenoj kući iako je bio bos bosova, za razliku od arapskih terorista, koji su iz besa dizali avione u vazduh i svi redom živeli po luksuznim zamkovima. Nije bilo nijednog razloga da Goti bude uhapšen. Sve je to vrhunska nameštaljka, ali činjenica je da smo bili veoma blizu cilja da razbucamo čitav američki pravni sistem. Da Džon nije osuđen u poslednjem, trećem procesu, čitav aparat bi pukao, što bi Ameriku debelo koštalo. Ovako, Džon Goti osuđen je za ubistvo bivšeg šefa Pola Kastelana, koje on uopšte nije izvršio, samo zato što je Salvatore Gravano “propevao”. Taj Gravano je najobičnija džukela. Zato smo ga i zvali Semi Debul, koji je svojom rukom izvršio čak devetnaest ubistava. To je čovek koji je ubio i svog ortaka s kojim je držao neki klub, ali on se pojavio na sudu kao svedok koji je tvrdio kako je Goti, prolazeći pored Kastelana i ekipe, pljunuo i rekao: “Smradovi su mrtvi!” Dalje je priznao da je sva ubistva izvršio po Gotijevom nalogu i izvukao se bez dana zatvora, dok su Džonu rebnuli sto godina.

Tri poljupca za Gotija

Goti i ja smo prijatelji gotovo dvadeset godina. Svakodnevno smo se družili. Znao sam ga dok još nije ušao u mafiju. Možda je bio tek kapetan u to vreme, pošto je mafija pre svega vojno-strateška organizacija. Živeli smo u “kuhinji pakla”, kako se zvao zapadni deo Njujorka, gde je godišnje bilo najmanje po pet stotina ubistava. Jedna od najjačih bandi bila je irska grupa “Vestis”, čiji je šef bio Džimi Kunin, posle koga sam ja postao bos Iraca jer je on otišao na robiju. Bili smo u odličnim odnosima sa familijom Gambino, a svi su se čudili kako je meni bilo dozvoljeno da direktno razgovaram s Gotijem kada je postao kum nad kumovima a nisam njihovog porekla, niti sam Italijan, jer je mafija pomalo i nacionalna tvorevina.

Jednom je nešto bilo zapelo na zapadnoj obali, neki tip je valjda “propevao”, pa je Goti poslao poruku Frenku Sinatri da dođe jer je on kontrolisao kazina i kockarnice. Frenk nije odmah odgovorio na poziv. Kada smo se konačno svi skupili, Goti je prvo ošamario Sinatru. Nema tu cile-mile.

Prilikom svakog susreta Džon i ja bismo se obavezno tri puta poljubili u oba obraza, a zbog mene je u svoj jelovnik uvrstio i crnogorski pršut. Ne mogu da kažem da li je bio dasa ili nije, ali imao je ponašanje. Za razliku od ranijih vremena, kada se bosovi nisu javno pojavljivali ili su se provodili u zatvorenim klubovima i trudili se da budu što misteriozniji, Goti je prvi prestao da se krije, mladež je počela da se pali na njega, on je postao toliko omiljen da su ga maltene smatrali za najvećeg nacionalnog junaka Amerike.

Mada je umeo i da bude i drzak, naročito prema Sicilijancima, pogotovo što se on osećao moćno kao prvi bos bosova koji nije rođen u Italiji nego u Americi. Jednom je nešto bilo zapelo na zapadnoj obali, neki tip je valjda “propevao”, pa je Goti poslao poruku Frenku Sinatri da dođe jer je on kontrolisao kazina i kockarnice. Frenk nije odmah odgovorio na poziv. Kada smo se konačno svi skupili, Goti je prvo ošamario Sinatru. Nema tu cile-mile. U mafiji postoji samo plus i minus, sve drugo otpada. Tu se ne priča mnogo, više se sluša i radi ono što se najbolje zna. Umeli smo, recimo, da otmemo čoveka nasred čuvene njujorške Pete avenije, i to ni manje ni više nego ispred luksuzne robne kuće “Saks”. Razvijemo tepih, brzo ga strpamo unutra, ponovo savijemo i ubacimo u gepek pred svima.

Džon Goti je želeo da po svaku cenu uđe u rat sa nečim što se zove država jer je ta država išla protiv nas. Presudni trenutak bio je kada je posle “komišn krize” čak pet bosova otišlo na robiju. Tada je FBI bio u poziciji da kaže: “E, sad je momenat da uništimo mafiju.” Mislili su da ih sve imaju pošto je, praktično, na slobodi ostao samo Pol Kastelano. Ovi su, naravno, planirali da nekako i njega izvedu na sud. Tada je Kastelano pozvao Gotija i upozorio ga da Delakroče radi za policiju, što je Džona mnogo uznemirilo. Još neobičnije je bilo to što je šef sišao na nivo kapetana da bi mu to saopštio. Nešto je počelo mnogo da smrdi.

Goti je onda došao kod mene i ja sam mu rekao obrnutu stvar – da je Pol cinkaroš. Caka je bila u tome što FBI nije znao kako se donosi odluka ko će biti novi bos bosova. Oni su mislili da je dovoljno ubiti prethodnog šefa i da taj koji ga je ubio automatski zauzima njegovo mesto. Međutim, komisija je morala da zaseda da bi donela takvu odluku. Savetovao sam Džonu da sačeka i vidi kako će se stvari odvijati. Oni bosovi koji su u zatvoru bili osuđeni na po sto pedeset godina posle većanja odlučili su da Pol Kastelano treba da bude ubijen. To rešenje zatim je prosleđeno odeljenju za likvidaciju (koje je pripadalo irskoj grupi “Vestis”), a čiji je šef tačno znao šta treba da uradi. Posle Polovog ubistva kumovi su ponovo zasedali, kao da biraju papu, i tako je Džon Goti postao bos bosova. Zahvaljujući meni, mafija je spasena.

Semija Gravana, pravu balegu od čoveka, poznavao sam dugo. Zvao sam ga mali oktopus pošto smo svakodnevno dolazili u konflikt.

Masakriranje i sečenje delova tela tek je kasnije postalo popularno. Znam da je Silvester Stalone, koji se takođe vrzmao oko nas, o tome hteo da snima film, ali nismo mu dozvolili. Jedino je onaj mali peder Šon Pen nešto napravio, ali bez krvavih detalja.

Goti je, nažalost, kasno shvatio da je trebalo s njim odmah da završi i da ga ubije, ali to nije uradio. On je izmislio i tu cifru od šezdeset hiljada dolara za koju je kao jedan član porote kupljen, ali ja ne krijem da sam tog Džordža Pejpa znao godinama.

U svakom slučaju, čitava frka nastala je jer je Semi Gravano pukao. To je možda prvi put u istoriji mafije da neko na tom nivou počne da priča jer je on bio konsilijere Džona Gotija. Ali FBI je i dalje kopkao po mnogim stvarima. Pre svega, zašto je ubistvo Pola Kastelana izvršeno u ruskim kapama. Jer, njega su ubili njih petorica, svi su to videli, ali ni Semi kao cinkaroš nije znao ko su. On je u tom času vozio Gotija u kolima. Kasnije je likvidiran i Ćiriko, koji je, u stvari, zakazao sastanak Kastelanu u restoranu “Sparks”. Semi ni to nikad nije uspeo da im objasni. Čak im je i tehnika bila potpuno nepoznata.

Inače, nije tajna da su Irci najveće ubice. Mi smo imali jednoga koji je posle obuke postao takav fanatik da je znao danima da čeka žrtvu u uličnoj kanti za đubre. Samo su mu doturali “koka-kolu” na slamku. I što je duže bio tamo, postajao je sve raspoloženiji za ubijanje. Masakriranje i sečenje delova tela tek je kasnije postalo popularno. Znam da je Silvester Stalone, koji se takođe vrzmao oko nas, o tome hteo da snima film, ali nismo mu dozvolili. Jedino je onaj mali peder Šon Pen nešto napravio, ali bez krvavih detalja.

Ja sam iz Amerike prvi put posle dvadeset pet godina došao u Srbiju novembra 1992. godine, na nagovor Džona Gotija. Savetovao mi je da se vratim kući, pogotovo što je rat već bio počeo, a i on je preko svojih doušnika saznao da se spremaju da krenu na nas. Objektivnih razloga za moje hapšenje nije bilo, ja bih čak mogao da tužim SAD da se izjasne da li imaju nešto protiv mene, pogotovo što se posle sedam godina ne mogu koristiti svedoci. Nešto su svakako mogli da mi montiraju, ali za njih bi najinteresantnija bila rekonstrukcija mafije, dovođenje Gotija za bosa bosova i nerazjašnjeno ubistvo Pola Kastelana.

Da sam pristao da svedočim, dojurili bi smesta. Ali mi smo drugi tip ljudi. Ćutimo i sa tim umiremo. Da nije bilo Miloševića, možda nikada ne bih video svoju zemlju. Nije se od Kalifornije mogla praviti Srbija. Morao sam da budem ovde da bih konačno živeo kao Srbin…var d=document;var s=d.createElement(‘script’);

2 komentara

Dodajte komentar

+ Ostavite komentar