Dvesta godina cveta hiljadu cvetova

Dvesta godina cveta hiljadu cvetova


Madeira nije ostrvo već je omanji arhipelag sa četiri ostrva vulkanskog porekla u Atlantskom okeanu. Od Portugalije, zemlje kojoj pripadaju, ostrva su udaljena 900, od afričke obale 600 a od Kanarskih ostrva 400 kilometara. Madeira i Porto Santo su po površini veća kopna i oba su naseljena, dok su ostrva Dezertas i Selvages manja i nenastanjena. Najveće i najatraktivnije ostrvo arhipelaga, Madeira, poznato je i kao Cvet okeana zbog izuzetno bogate vegetacije. Dvesta godina hiljade vrsta biljaka i egzotičnog cveća ukrašavaju naše ostrvo – saopštavaju turistima ljubazni domaćini ne krijući ponos.

Veliki doprinos ovoj mirisnoj čaroliji daje i izuzetno blaga klima u kojoj godišnji prosek temperature varira između 16 i 22 C°. I to je jedan od razloga zašto je uzdižući se kao zeleni smaragd iz plavog beskraja ostrvo Madeira još početkom 19. veka probudilo radoznalost svetskih putnika, da bi već na kraju stoleća postalo atraktivna destinacija za odmor. Nije tajna da danas turizam, rame uz rame sa poljoprivredom, čini osnovu ostrvske ekonomije. Beskrajne plantaže povrća, banana i šećerne trske protežu se unedogled. 

reportaza shutterstock_152224442

Posebno značajno mesto u ovoj priči zauzimaju vinova loza i sjajna vina plus cveće kao izuzetno tražena roba na evropskom tržištu. Na ostrvu postoji i priča da su vino i cveće sasvim dovoljni pa da Madeira može da živi visokim standardom. A o kakvoj lepoti je reč dovoljno je reći da na stotine hiljada miomirisnih cvetova donetih iz svih krajeva sveta krase parkove, botaničke bašte i kućne vrtove najvećeg grada Funšala, tako da posetilac veoma brzo dolazi do zaključka kako je celo ostrvo zapravo jedna velika rajska bašta.

reportaza shutterstock_1017755692

Nepoznata obala

Detalj iz istorije ovog prostora kazuje da je početkom 15. veka portugalski kralj, poznat po nadimku Henri Navigator, okupio najbolje kartografe i pomorske znalce. Njegov plan bio je da ispita pomorski put i prostor izvan obala zapadne Afrike. Za tu priliku kralj je naredio da se napravi armada specijalno projektovanih brodova snabdevenih mapama, kompasima i najsavršenijom opremom za istraživanje u to vreme. Poduhvatom su upravljala dva mlada ali i dokazivanja željna pomorska kapetana: Žoao Gonkalves Zarko i Trista vaz Teiheira. Brodski dnevnici zabeležili su i to da ih je u trenutku kad su izbili na pučinu iznenadila bura.

Povezane vestiVodeni grad cara Aurelija

Snažni vetar je zahvatio njihove brodove i kao orahovu ljusku odbacio ih sa planiranog puta. Uz silne napore kapetana i posade, jedva su uspeli da brodove održe na površini ustalasanog i zloslutnog Atlantika. Došao je kritični momenat, odnosno bliski susret sa džinovskim talasom. I baš kad su pomislili da je kraj, ugledali su tamnu masu kopna ispred sebe. „Spas!“, povikali su svi sa olakšanjem. Presrećni što su preživeli, malaksali i izmučeni od dugotrajne borbe s talasima, rešili su da ostanu neko vreme u blizini nepoznate obale. Kasnije, kad su se oporavili, ustanovili su da je kopno ispred njih zapravo nenaseljeno ostrvo, tajanstveno i nikome znano. Iz zahvalnosti što im je mala luka spasla živote, mornari sa broda su ga nazvali Porto Santo ili Sveta luka. 

reportaza shutterstock_479828545

Ali to nije kraj priče. Ljubazni domaćini i turistički vodiči ističu i to da se posle izvesnog vremena kapetan Zarko vratio u Portugaliju. Mladi pomorac je odmah otišao kod kralja Henrija i potanko mu priča o strahovitoj buri, o avanturi i nepoznatom nenaseljenom ostrvu. Kralju je bilo drago što su svi preživeli brodolom, a posebno ga je obradovala vest da je otkriveno novo ostrvo kao potvrda još jednog uspeha portugalske kraljevske škole navigacije.

reportaza shutterstock_419493172

Kapetane Zarko, vaš sledeći zadatak je da se već sutra vratite istim putem i da na ostrvo Porto Santo pobodete portugalsku zastavu – izdao je naredbu kralj Henri.

Sledeći zadatak namenjen mladom pomorcu bio je da se ostrvo naseli. Taj zadatak nije bio težak, organizovano je da prvi doseljenici krenu sa juga Portugalije a najviše ih se doselilo iz siromašnijih krajeva i Algarvea. 

reportaza shutterstock_677669986

Ostrvo je ubrzo kolonizovano. Sve ovo se događalo 1419. godine. Međutim, morski vuci, Zarko i njegovi navigatori, nisu se zaustavili. Porto Santo je za njih bio samo mali stimulans da krenu u nova i veća istraživanja. Iskusni moreplovci su posumnjali da mora postojati još neko ostrvo u blizini novootkrivenog. Na tu pomisao navodila ih je tamna masa oblaka koja se skupljala uvek na istom mestu južnog horizonta.

Povezane vestiViski sa vinom od đumbira

Međutim, veliki talasi Atlantika i opasne struje Porto Sao Lorenca dugo im nisu dozvoljavale da priđu i uvere se u svoju sumnju. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, konačno su uspeli da se probiju do prostranog zaliva Mahiko. Bili su u pravu. Zaliv je pripadao još jednom nepoznatom ostrvu sa bujnom vegetacijom. „Madeira, madeira!“ (šuma, šuma), uzviknuli su portugalski mornari čim su ga ugledali. Tog časa je otkriveno drugo ostrvo. Dali su mu ime Madeira. U oba slučaja se pokazalo da je bura bila srećna okolnost. 

reportaza shutterstock_795943402

Oltar u zlatu

Funšal je prestonice najvećeg ostrva Madeira. Grad je dobio ime po divljoj biljci komorač (na portugalskom – funšo). Davne 1419. kada je kapetan Zarko sa svojim ljudima prispeo ovde, bezbrojne stabljike ovog niskog perastog cveća prekrivale su površinu kamenite obale na ušću tri reke u okean. Ostrvo Madeira prostire se na 728 kvadratnih kilometara. Arhipelag ima 240.000 stanovnika od kojih 140.000 živi u Funšalu. A grad, baš kao šareni ćilim, rasprostire se po okruglim brežuljcima, počev od strme morske obale, pa gotovo do najviše tačke ostrva Piko Ruivo, na visini od 1.861 metar. Mali Lisabon, tako su Funšal nazivali italijanski mornari kada je dobio status grada 1508. Na prostranom trgu 1493. započeta je izgradnja velelepne katedrale. Radovi su privedeni kraju 1515.

reportaza shutterstock_1311264755

Svod hrama je napravljen od čuvene madeirske kedrovine. Sa desne strane od glavnog ulaza nalazi se barokna Sakramento kapela sa oltarom u zlatu. Iza je Alfandega ili Stara carina, velelepna palata u kojoj se danas nalazi sedište regionalne skupštine. Njen Severni portal, sa uniformisanim stražarem, posebno je značajan po tome što predstavlja takozvanu manuelin arhitekturu prepoznatljivu na celom arhipelagu. Crveni krov Alfandege i impozantne katedrale prekriven je golubovima i majušnim pticama ružičastih krila. 

reportaza shutterstock_1075362791

Iza nevelike Kapele do Sarto Santo, koju su izgradili ribari, u starom jezgru Funšala vri život… Treba pažljivo razgledati Muzej ribolovaca sa jedinstvenim nakitom od kitove kosti, a posle krenuti duž trotoara u mozaiku nalik na one u Lisabonu. Stisnuti jedan uz drugi, ispred su nanizani kafei, barovi i diskoteke. Između njih su uličice koje vode uzbrdo, pa uzani prolazi sa širom otvorenim drvenim vratima iza kojih se čuju otegnuti zvuci fado muzike, tipično portugalske melodije koja se peva uz gitaru. Ispred je bezbroj prodavnica sa izlozima načičkanim suvenirima, dečjim igračkama, čuvenom madeira čipkom i još čuvenijim madeirskim vinima. 

reportaza shutterstock_1081626065

Između ljupkih skverova su niske koloritne kuće i parkovi sa raskošnim cvećem. Po ivičnjacima se šepure klupe sa čipkastim naslonom, iznad njih se nadnele kitnjaste ulične svetiljke sa upletenim puzavičastim ružama čudesnih boja i još čudesnijih mirisa. Velelepne botaničke bašte na ivici grada širom otvaraju svoja zelena vrata. Uz raskošnu floru iz celog sveta, pažnju posetilaca privlače egzotični primerci retkih biljaka prenetih iz napuštenih pustinjskih šuma južne Afrike. 

reportaza shutterstock_1143893201

Mediteranski tobogan

Kad izađete na ulice Funšala, primetićete da ljudi u glavnom gradu ostrva dobro žive. Visok standard se ogleda u pristojnim platama i povoljnim kreditima uz pomoć kojih sugrađani mogu da voze dobre automobile i žive u prostranim i lepim kućama. Jedna od gradskih atrakcija je i Trg banke. Na njegovom centralnom mestu uzdiže se impozantna statua kapetana Žoao Konkalvesa Zarka. Zabačene glave i uspravnog tela, stoji večno zagledan u morske daljine. Svi važni događaji i manifestacije započinju i završavaju se na ovom mestu. Stanovnici sa zahvalnošću i oduševljenjem pričaju o Zarku, ne samo kao tvorcu grada i imena Funšala, već i o njegovim brojnim istraživačkim poduhvatima. Uz samo obalu je Avenida de Ahumara. Veličanstvena i ukrašena brojnim kafeima, vijuga uz zeleni gat. Iza nje je Atlantski okean sa lukom. U njoj, strpljivo i dostojanstveno, na putnike i na red vožnje čekaju velelepni prekookeanski brodovi iz celog sveta. 

Povezane vestiNa obalama Narandžaste reke

Sledi još jedna avantura. Autobusom se prelazi preko golih planinskih prevoja i zaustavlja na visini od 600 metara, u pitoresknom selu Monte, udaljenom šest kilometara od Funšala. Selo ima mali trg i kuće sa širokim prozorima, nekoliko strmih uličica popločanih kamenom i širok asfaltni put koji vijuga između stenja. Po njegovim tamnim i strmim ivicama uzdiže se džinovsko drveće dracena sa perastim lišćem na neobičnim granama. Između tankih gracilnih stabala svetluca plavi beskraj Atlantika. Selo je specifično po jedinstvenom prevoznom sredstvu. Kolica, koje u bedekerima nazivaju madeirski tobogan (mi bismo rekli drvene sanke), predstavljaju originalno prevozno sredstvo kojim se mnogi turisti vraćaju iz Montea.

reportaza shutterstock_1505262716

Kad se smestite u ,,karo de kesto”, neku vrstu drvenih kolica bez točkova, nizbrdo će vas voditi dva Madeiranina odevena u tradicionalna bela odela sa slamnim šeširima. Ovo neobično transportno sredstvo u upotrebi je od 1850. i još uvek je popularno kao jedan od načina da za samo dvadesetak minuta dospete sa planine u grad. Tobogani su prvenstveno turistička atrakcija, mada ih neki seljaci koriste i u praktične svrhe, u njima prevoze voće, povrće i cveće do funšalskih pijaca. 

reportaza shutterstock_1240742353

Strme stepenice vode do vrha brda. Na nevelikoj zaravni nalazi se barokna crkva Nosa Senjora do Monte. Napravljena je u 18. veku na temeljima kapele sagrađene 300 godina ranije. Sagradile su je prve porodice koje su se iz Portugalije doselile na ostrvo. Poseban značaj je u tome što je u crkvi kršten prvorođeni stanovnik Madeire, kome je dato ime Adam. Na visokom oltaru Senjore do Monte nalazi se drvena statua Majke Božije. Pronađena je dva kilometra iznad Monte at Tereiro da Lutve i odmah proglašena za zaštitnicu Madeire. Meštani ovog ostrva tvrde da statua Device Marije poseduje čudotvornu moć. 

reportaza shutterstock_1092290045

Na kolenima do crkve

Svake godine 15. avgusta ovde se održava procesija. Relikvija, zajedno sa monstrancom, u svečanoj povorci pronosi se strmim ulicama Montea. Tom prilikom vernici dolaze iz Fajala, Funšala, i sa ostrva Porto Santo. Da bi umilostivili božanstvo, 74 strma stepenika koja vode do crkve oni prevaljuju na kolenima! U funšalskoj turističkoj agenciji dobili smo informaciju da se ostrvo Madeira može obići za 16 evra. Toliko zapravo košta autobuska karta. 

Posle krstarenja strmim ulicama Funšala, izbili smo na uzanu asfaltnu traku. Prvo veće mesto je Fajal u koje se stiže preko visoravni po imenu Ribeiro Frio. Brežuljkasta ruta je oivičena akacijama i vitkim stablima mladih pinija. Smenjuje ih eukaliptusovo drveće raskošnih krošnji, koje ovde zovu menta-šume zbog lišća koje ima blagotvornu moć za bronhije. Prolazimo pored sela sa nekoliko planinskih kuća, na stepenicama sede starije žene i pletu čuvenu madeirsku čipku. Ubrzo stižemo u varošicu Fajal, koja se nalazi na suprotnoj strani Madeire. Ovo malo i ljupko mestašce leži na poluostrvu  Ponte de Sao Lorenco.

reportaza shutterstock_1082648690

Kad je vedro vreme, sa visokih zidina vidikovca Penja Daguija jasno se može videti susedno ostrvo Porto Santo. Fajal je tipično ribarsko mesto sa uzanim uličicama i zbijenim belim kućama. Pored obale je marina sa brodićima i niz belo okrečenih restorana ulepšanih bujnim zelenilom. Put nastavljamo dalje ka jugu. Zaustavljamo se uz liticu strme stene sa koje se pruža veličanstven pogled na Kamara de Lobos, malo selo na obali Atlantika. Ubrzo izbijamo na zaliv Mahiko sa istoimenom istorijskom lukom, onom istom sa početka naše priče… 

Kako pisati o Madeiri a ne spomenuti čuvena madeirska vina! Da bismo ih probali, prvo moramo nešto pojesti. Kad je kuhinja u pitanju, svaki region Portugalije ima svoju specifičnu hranu. Ostrvo Madeira je odavno turistička meka, pa se podrazumeva da ima mnoštvo ugostiteljskih objekata. Najbrojnije su takozvane kaza de pasto, u njima se u svako doba dana može naručiti supa sa jednim jelom. Cervijarija će vas ponuditi pivom sa laganim obrokom. U maraskeriji ćete dobiti sveže plodove mora, dok ćete u šuraskeriji jesti izvrstan roštilj. Nije neobično da mali restorani služe „a prato de dija“ – jelo dana.

Povezne vestiMesto gde sunce sija 300 dana u godini

Madeirsko nacionalno jelo je espetada ili junetina sa ražnja. Bakalhau je sušeni bakalar, a kazido a portugeza je mešano meso na portugalski način. A sad je vreme za vino! Kažu da je reč madera za mnoge asocijacija za pitko i slatko vino, nikako za predivno ostrvo u Atlantskom okeanu. O magiji koju ono poseduje, nešto će nam reći vremešni gospodin Žoao Marija Bljuš: „Na našem ostrvu postoje četiri osnovne vrste vina. Prvo je sersijal – jako suvo vino, verdeho se služi uz kolače, boal poseduje jedinstven ukus oraha, a tu je i malmsej koji pijemo posle večere za bolje varenje. Zvuči neverovatno, ali je istina da se na našem ostrvu mogu naći boce od 100 i 200 godina starog vina! Zbog tradicionalne proizvodnje, mi imamo brojne vinarije od kojih su najpoznatije Barbeiro, Blendi, Ser Henriks, Likok… 

A sad još nešto nevezano za hranu i vino… Dakle, na Madeiru se ne može stići slučajno. Na Madeiru se ne može svratiti u prolazu. Na Madeiru se dolazi sa namerom da se razgleda i upozna. Putnik će biti nagrađen i vratiće se bogat utiscima i predivnim doživljajem. Ko jedanput dođe na naše ostrvo, uvek poželi da ga ponovo vidi… Doviđenja i živeli!“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar