Život
23.12.2020. 18:11
Dušica Anastasov

Latinska izreka “Memento

Morbidne slike voljenih

bizar-jos-jedan-673331_viktorijansko-doba_ls.jpg

Latinska izreka “Memento mori” (seti se smrti) u viktorijanskoj fotografiji bila je simbol jednog potpuno drugačijeg poimanja uspomene na preminule.

Latinska izreka “Memento mori” (seti se smrti) u viktorijanskoj fotografiji bila je simbol jednog potpuno drugačijeg poimanja uspomene na preminule. Porodice su angažovale fotografe da njihove voljene uslikaju odmah nakon umiranja i fotografije su smatrane najvrednijim sećanjima. Iako ih je nekad bilo u skoro svakoj imućnijoj kući, do danas je sačuvan mali broj ovih fotografija, a smatraju se veoma morbidnim razdobljem u istoriji fotografije.

Post mortem fotografija (memorijalno fotografisanje) bila je najzastupljenija u Evropi i Severnoj Americi i održala se sve do početka 20. veka, a vremenom je naručivanje usluga fotografa postalo pristupačno svakoj porodici, na kojoj god društvenoj lestvici da se ona nalazila, a fotografisanje je svakako bilo jeftinije od portretisanja.

Kao da spavaju

Najraniji primerci ove jezive tradicije prikazuju krupan plan lica preminulog. Nekada bi kadrom bilo obuhvaćeno celo telo, ponekad položeno u kovčeg. Na prvi pogled deluje kao da osoba spava. Ponekad, telo bi bilo položeno tako da deluje vrlo pokretno. Fotografije dece prikazuju ih u kolevci, sa igračkama, a vrlo često ih majke i drugi članovi porodice drže u krilu.

Kasnija faza ove fotografije, koja je obuhvatila prve dve decenije 20. veka, zadržala je osnovne post mortem elemente, s tim što su ovoga puta na fotografijama uhvaćeni i svi oni koji su došli da isprate umrlog. Ovakve slike su bile mnogo popularnije u Severnoj Americi nego u Evropi.

Povezane vesti - Klovn koji je ubijao dečake

Prema pisanju MoonQueen, do 19. veka i pronalaska fotografije beleženje nečijeg lika na odru bilo je rezervisano za članove vladarskih porodica i najistaknutije ličnosti neke države. Pojava fotografije sredinom veka učiniće beleženje poslednjeg portreta dostupnim daleko širem sloju ljudi, zbog čega će vrlo brzo postati popularan način opraštanja od pokojnika. Ovakav fotografija smatrala se nekom vrstom portreta.

Motivi zbog kojih je praksa fotografisanja pokojnika postala izuzetno popularna u evropskoj kulturi ovog perioda raznoliki su: fotografija je dokazivala da je pokojnik umro u krugu svojih najbližih, čuvala je sećanje na njega, pružala utehu ili se slala onima koji nisu mogli da prisustvuju sahrani.

Posmrtne fotografije bile su malih dimenzija, otprilike veličine današnjih vizitkarti. Čuvane su u porodičnim foto-albumima, kućnim Biblijama, novčanicima, medaljonima ili su kombinovanjem sa drugim predmetima transformisane u specifične relikvije. Fotografije umrlih mogle su se naći i u izlozima fotografskih studija. Danas ih je preostalo relativno malo, većina potomaka ih je uništila smatrajući ih morbidnim.

Iako nam se danas fotografisanje preminulog člana porodice može činiti krajnje neprimerenim, neophodno je osvrnuti se na odnos koji je čovek 19. veka imao prema smrti. Osim u slučajevima prirodnih katastrofa, nesreća ili zločina, većina ljudi umirala je u svom krevetu prirodnom smrću ili pogođena nekom bolešću. Pripremu pokojnika za sahranu obavljali su ukućani, njegovi najbliži, koji su kupali, presvlačili i nameštali telo. Pokojnik je do dana sahrane ostajao u kući, uglavnom u krevetu u kojem je i preminuo. Zbog stalne prisutnosti smrti i neposrednog kontakta sa mrtvima tadašnji ljudi smrt nisu doživljavali tragično i traumatično kao njihovi potomci iz 20. i 21. veka. Smrt je prihvatana kao sastavni deo života, za nju se pripremalo psihički i duhovno, a prisustvo pokojnika nije izazivalo strah i jezu koja nas podilazi pri pomisli na sličan scenario.

bizar jos jedan 673331_viktorijansko-doba_ls

Viktorijansko doba upamćeno je kao period morbidne fascinacije i opsesije smrću, na šta je uticalo nekoliko fenomena tadašnjeg društva. Jedan od njih je svakako velika smrtnost ljudi, ali istraživači veruju da je na kult smrti u Britaniji krajem veka veliki uticaj izvršilo i dugogodišnje žaljenje kraljice Viktorije za pokojnim mužem Albertom, s obzirom na to da kraljica nije skinula crninu do kraja života. Još jedan razlog može biti progres naučne misli koji je tokom 19. veka poljuljao uticaj religije na čoveka, ali koji je kao kontrareakciju uzrokovao sve veće okretanje svih slojeva društva misticizmu, okultizmu i alternativnim vidovima religiozne misli, najčešće usmerene na zagrobni život i put duše nakon napuštanja tela.

U periodu između časa smrti i sahrane, porodica pokojnika imala je zadatak da kreira buduću sliku o preminulom i način na koji će potomci upamtiti njegov lik. Mrtvi članovi porodice zbog toga su se doterivali za fotografisanje, oblačili u najlepšu garderobu koju su posedovali i neretko šminkali ne bi li iluzijom oživeli njihov bledi posmrtni lik. Fotografije su najčešće rađene nekoliko sati nakon smrti, a deca i neudate mlade devojke fotografisani su i sahranjivani u belom, boji koja je simbolisala njihovu nevinost, a telo se nameštalo u pozu nalik na sliku usnule osobe. Neretko se za potrebe fotografije čitav krevet premeštao bliže prozoru kako bi spoljašnja svetlost simbolično obasjavala uslikanu figuru i aludirala na nebesku, rajsku svetlost koja osobu čeka na putu zagrobnog života.

Upravo u 19. veku pojavljuju se prvi nadgrobni spomenici sa slikom pokojnika, praksa koja će se krajem veka ustaliti i potrajati do današnjih dana. Na spomenike uglavnom su postavljane fotografije napravljene za života umrlog, osim u slučajevima kada takvih fotografija nije bilo. Ukoliko neko nije stigao da se fotografiše za vreme života, moguće je da se na grobu našao njegov poslednji portret snimljen nakon smrti.

Povezane vesti - Omađijani

Zanimljiv je slučaj engleskog slikara Džona Evereta Milea koji je prihvatio porudžbinu da naslika posthumni portret jedne devojke. Vreme koje je proveo u sobi u kojoj je bilo izloženo njeno telo učinilo je da se slikar emotivno veže za porodicu čiju je ćerku slikao, pa je, došavši kući, svoje žaljenje za ugašenim mladim životom izrazio slikom „Umetnik prisustvuje oplakivanju mlade devojke“. Na ovoj slici vidi se nekoliko pomenutih motiva prisutnih i na posmrtnim fotografijama – devojka je obučena u belu haljinu, a kovčeg je simbolično okrenut tako da se prozor – izvor svetlosti – nalazi iznad njene glave.

Jedina uteha

Posebnu podgrupu posmrtne fotografije čine portreti umrle dece, veoma česti u kulturi Evrope i Severne Amerike tokom druge polovine veka. Velika stopa smrtnosti dece u 19. veku opšte je mesto evropske istorije novog veka, ali, za razliku od ranijih epoha, gubitak deteta u 19. veku počinje da se sagledava na drugačiji način. Porodica pridaje detetu podjednako značajnu uloga kao i odraslim osobama. Dečji portreti i realističnije prikazan svet detinjstva i odrastanja prvi put se javljaju u evropskoj umetnosti sredinom 19. veka. U periodu kada dete postaje punopravan član zajednice o čijoj poziciji i potrebama se pazi i brine, smrt mladog člana porodice postaje traumatičnija, a bol za izgubljenim detetom više ne predstavlja tabu temu. Za njim se žali i tuguje otvoreno, ono se ni nakon mnogo godina ne zaboravlja, te se shodno tome i njegov lik brižljivo čuva i pamti.

Povezane vesti - Žurka sa mrtvim roditeljima

Glavna uloga ovih fotografija bila je uteha roditeljima u trenucima patnje. Posmrtnih fotografija dece sačuvano je znatno više i zbog toga što mnoga deca nisu stigla da se fotografišu za života nekom lepšom prilikom, pa je posmrtni portret bio jedina slika kojom je porodica mogla da upamti dečji lik. Deca su fotografisana na sličan način kao i odrasli, s tim što su ponekad „pozirala” u majčinim rukama. Najčešći ambijent u kojem su fotografisana bio je ipak krevet – postavljana su tako da izgleda kao da spavaju, a san je, pogotovu kada su deca u pitanju, bio najčešća metafora odlaska na onaj svet.

Iako se današnje društvo sa gnušanjem odnosi prema pojedinim običajima iz života nekadašnjih ljudi, mnogi psiholozi smatraju da se odnos prema mrtvim zapravo nije mnogo promenio. Ljudi žele da sačuvaju uspomene, bilo da je reč o predmetima ili albumima sa porodičnim slikama, a u mnogim zemljama tek malobrojni spomenici nemaju pored imena i prezimena i fotografiju. Fotografije sa odra sigurno nisu dobrodošle u današnjem svetu, ali u nekom budućem svetu možda će i naši običaji izgledati čudno i neprimereno.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
light rain
5°C
18.04.2021.
Beograd

Najčitanije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve