NAUKA U SLUŽBI VELIKE PREVARE: Matične ćelije i mašina za uzimanje novca

NAUKA U SLUŽBI VELIKE PREVARE: Matične ćelije i mašina za uzimanje novca

Shutterstock


U Danskoj se pre nekoliko godina, tačnije početkom XXI veka, pojavilo više firmi koje su nudile usluge po tipu „privatnih banaka za čuvanje matičnih ćelija iz krvi pupčanika”. Uglavnom su bile sa sedištem u bivšim sovjetskim republikama, mada su imale “danske nazive”. Lekari u Danskoj, ali i sama država su, međutim, oštro reagovali i praktično sprečili da do toga dođe.

Jednostavno, roditeljima je preporučivano da ne ostavljaju matične ćelije svoje novorođene dece. I većima roditelja uz, naravno, neizbežne izuzetke, poslušala je savet države i domaćih lekara. A jedan od lekara koji se protivio ostavljanju matičnih ćelija dece je i dr Tatjana Zaharov, pedijatar, hematolog, koja već 12 godina živi u Danskoj. Poslednjih deset godina je na Unverzitetskoj bolnici u Odenseu i u toku supspecijalizacije – dečje hematoonkologije, provela je godinu i po dana na odeljenju za transplantaciju koštane srži za decu i adolescente “Julliane Marie Center Righospital”, Univerziteta u Kopenhagenu.

To je ujedno i jedini centar za transplantaciju kostne srži dece u Danskoj, dok za odrasle postoji više takvih centara, naročito za tzv. mini transplantacije. Prva transplantacija kostne srži u Danskoj urađena je 1971. godine. Poslednjih par godina odgovorna je i za naučnoistraživački rad u regionalnoj bolnici “Zaeland”.

Tatjana Zaharov se toliko uklopila u danski sistem da u razgovoru kada god spomene reč “mi”, usledi preciznije “mi u Danskoj” ili “mi u Srbiji”.

Objašnjavajući zbog čega su lekari u Danskoj bili protiv kampanje koju je ova letonska firma vodila, kratko odgovara: “Mislimo da je to čisto uzimanje para. Čista mašina za uzimanje novca”.

Tatjana Zaharova

Da li je prevara prejaka reč?

“Pa jeste prevara. Kampanje tih firmi bile su takve da su roditelji mogli da zaključe kako će, ako deponuju matične ćelije iz pupčanika deteta, u budućnosti moći da izleče sve moguće bolesti kod svog deteta. A to uopšte nije tačno. Matične ćelije iz pupčane vrpce mogu da se koriste u određenim segmentima lečenja, to je oko 40 opakih bolesti: maligne bolesti, određene genetske bolesti, bolesti imunog sistema i bolesti krvi. Danska ima zvanični registar/banku davaoca kostne srži, ali nema državnu banku davalaca matičnih ćelija iz pupčanika. Zvanični stav Ministarstva zdravlja Danske je da se to finansijski ne isplati, i da se u slučaju potrebe za ovakvom vrstom ćelija traži uzorak iz svetskih zvanično registrovanih banaka takve vrste, koje na raspolaganju imaju oko 450.000 uzoraka ovih ćelija. Cena jednog uzorka koji Danska država plaća iznosi oko 140.000 kruna.

Povezane vesti – Zdravstvo između korupcije i neznanja

Do sada je u Danskoj 80 osoba transplantirano matičnim ćelijama iz pupčanika, a oko 30.000 u svetu. To su podaci “Ballen et al Blood”, iz 2013. godine i više od 90 odsto ovih uzoraka je dobijeno iz javnih banaka širom sveta. Ovde opet naglašavam da primaoci nisu osobe koje su same deponovale matične ćelije pupčanika, već osobe obolele od malignih ili benignih bolesti krvi, koji su bili kompatibilni sa davaocima. Danska banka matičnih ćelija kostne srži nalazi se u Arhusu, u Univerzitetskoj bolnici. Danska je umrežena u internacionalni registar banaka matičnih ćelija kostne srži. Kada nam je potrebna kostna srž za transplantaciju, mi tražimo uzorak koji ima najbolju podudarnost u javnim bankama širom sveta. Tamo gde je nađemo, odatle nam je pošalju. Nema veze da li je to u Americi, Aziji, Africi… Bitno je da su to sve zemlje koje imaju javne banke matičnih ćelija. Banke matičnih ćelija iz pupčanika postoje u Finskoj, Švedskoj, Engleskoj, Americi i u još par zemalja.”

Kako je Ministarstvo zdravlja Danske obrazložilo odbijanje formiranja banke matičnih ćelija iz pupčanika?

“Procena Ministarstva zdravlja da se odbije njeno osnivanje, pored ambicija i nastojanja lekara uključenih u transplantacione programe, obrazložena je malim brojem ćelija u uzorku, potrebe za najmanje dve porcije ovakvog uzorka za uspešnu transplantaciju kod osobe od oko 40 kilograma, tehnološkim problemima čuvanja i potrebe za najmanje 3.500 uzoraka čije bi stanje i kvalitet bili potvrđeni na internacionalnom nivou. Tek onda bi banka mogla da se “samofinansira” ustupanjem uzoraka po potražnji iz ostalih delova sveta. U jednom citatu, priznati stručnjak na polju transplantacije Morten Bagge Hansen obrazlaže: “Nije problem naći 3.500 uzoraka, već je problem sačuvati ih, a to povlači za sobom milionsku sumu, kako aparature, tako i kvalifikovanog personala, da bi banka mogla da funkcionše”.

Shutterstock

Shutterstock

U čemu je prednost matičnih ćelija iz pupčanika?

“Prednosti matičnih ćelija iz pupčanika su u tome što ne mora da postoji apsolutna podudarnost između davaoca i primaoca, a i sam način dobijanja i pripreme za transplantaciju je jednostavniji i kraći. Samim tim može se očekivati da oni kojima trebaju, a koji nemaju odgovarajućeg donora (a takvih je oko 20 pacijenata godišnje u Danskoj), mogu lakše doći do davaoca. Ali se u svim javnim dokumentima navodi da su matične ćelije iz pupčanika isključivo namenjene drugom primaocu, a ne istoj osobi od koje su uzete.

Pored ostalog, one imaju i ograničeni vek trajanja, te tako mi obnavljamo traženje donora svake dve godine za potrebe pacijenata koji imaju neku benignu bolest, na primer bolest srpastih ćelija. Sve je, dakle, veoma diskutabilno, počevši od načina uzimanja uzoraka, otpremanja do matične banke, tehnike čuvanje uzoraka po 20, 25 i 50 godina, i na kraju informacije o tome šta može njima da se leči. To da može da se izleči sve i da sve može da se reparira, uopšte nije tačno.”

Pročitajte još: Ni lekari nisu sveštenici svoje profesije

Srbija još nema javnu banku matičnih ćelija iako se već skoro deset godina priča o tome.

“Nažalost, nemamo je na državnom nivou, pa nas zato nema ni na mapi u svetu. Zbog toga niti možemo da tražimo matične ćeije iz sveta, niti možemo da ih dajemo nekome kome su potrebne.”

Dakle, ako nekome u Srbiji trebaju matične ćelije, a nema ih deponovane u nekoj od privatnih banaka, ne može da računa na matične ćelije iz neke od javnih banaka u svetu?

“Ne, ne može, ali ne može da računa ni na svoje matične ćelije koje je deponovao u toj određenoj privatnoj banci.”

Shutterstock

Shutterstock

Zbog čega?

“Da bi se koristila za transplantaciju koštane srži za leukemiju, urođena imunološka oštećenja i druge nasledne bolesti, krv iz pupčane vrpce mora doći od nekoga drugog, a ne od samog pacijenta. Krv iz pupčane vrpce se zato kupuje u javnim bankama krvi iz pupčane vrpce širom sveta. Širom sveta u javnim bankama nalazi se oko 700.000 jedinica smrznute krvi iz pupčane vrpce. Ako lečite, na primer, leukemiju, limfom ili neke druge maligne bolesti kod dece, te matične ćelije uzete iz pupčanika iste osobe u sebi nose rizik od obnavljanja bolesti. Dete transplantacijom kostne srži dobija zdrave ćelije. A mi ne znamo da kod deteta koje se, recimo, razbolelo u trećoj godini života, matične ćelije uzete iz njegovog pupčanika ne nose u sebi potencijalni rizik za malignitet. Zato se, dakle, transplantacija radi sa ćelijama zdravog donora. Onda i kao laik možete da vidite da nikakvog osnova nema da se roditeljima kaže kako je matičnim ćelijama uzetim iz pupčanika njihovog deteta moguće izlečiti leukemiju, limfome, tumore mozga ili druge tumore.”

Znači, u slučajevima gde nisu maligniteti mogu da se koriste sopstvene matične ćelije?

“Odgovoriću vam zvaničnim saopštenjem prof. dr Karstena Koldinga, člana Evropske grupe za etičke i nove tehnologije Evropskog etičkog komiteta:

“Bankama matičnih ćelija može biti izdato odobrenje za rad samo ukoliko realno i pravilno obaveštavaju građane o svom radu, ciljevima i primenama matičnih ćelija; na njihovoj stranici/obaveštenju mora da piše ovo: ‘Šanse da će matične ćelije koje se čuvaju biti korišćene za lečenje odgovarajućih bolesti samog deteta/davaoca u određenom vremenu postoje kada se za to stvore uslovi i dokažu odgovarajući terapeutski postupci za korišćenje tih matičnih ćelija. Danas je to još uvek hipotetičko pitanje i predstoji mnogo istraživačkog rada dok se ne stigne do odgovarajućih praktičnih primena sopstvenih matičnih ćelija za sopstvene potrebe.

Pročitajte još: Ko nas leči, lekari ili mito farmaceuta?

Mi kultivišemo neke druge “pramatične ćelije” za potrebe reparacije nekih tkiva kod trauma na primer, ili koristimo ključnu kost pacijenta koju remodelujemo za transplantaciju potkolenice kod, recimo, jednog agresivnog Ewing sarkoma kod dece. Rade se obimna istraživanja da se te ćelije kultivišu u, recimo, ćelije jetre ili srčanog mišića, i da ih u budućnosti koristimo kao nadomestak za te organe. Na stranici Cancer.dk navodi se da „neke privatne firme reklamiraju uspešnu transplantaciju donor-donor u čitavom nizu bolesti, kao i maligniteta, ali takvi rezultati ili nigde ne mogu zvanično da se nađu, nisu publikovani, ili prosto rečeno ne postoje. Ili je to što se tu nalazi sasvim suprotno od reklame, jer su rezultati u najgorem slučaju vodili u smrt.”

Shutterstock

Shutterstock

Šta je pravilno čuvanje i koliko se može verovati privatnim bankama?

“To ne znam i u to ne mogu da zalazim. Dešavalo se da i mi dobijemo uzorak iz zvaničnih banaka koji nije reprezentativan i koji se ne može upotrebiti, iako su ti centri akreditovani i imaju poslednju reč tehnike za uzimanje i čuvanje uzoraka. Znam igrom slučaja par porodica u Srbiji koje su deponovale uzorak krvi iz pupčanika svoje dece u nekoj od tih privatnih banaka. Nisam upućena u to na koji način je uzorak uziman i kako je poslat na mesto obrade i skladištenja. Kad bismo mi tako mogli da čuvamo matične ćelije, znate kako bi to bilo jednostavno. Pa, svaka bi bolnica imala banku matičnih ćelija. Mi u Danskoj često koristimo usluge nemačke banke matičnih ćelija zato što oni zaista imaju veoma veliki i genetski šarolik broj uzoraka. Ali mi specijalnim transportom/avionom donesemo matične ćelije. U roku od 12 sati mi moramo da obradimo taj materijal i da damo matične ćelije toj osobi. A zamislite kako je to slati matične ćelije u Letoniju iz Niša na primer.”

Kako je dansko ministarstvo zdravlja reagovalo kada je firma iz Letonije pokušala da otvori privatnu banku matičnih ćelija?

“Prvo je informacija išla prema lekarima, preko dva stručna medicinska časopisa koje dobijaju svi lekari u Danskoj. Potom je usledio serijal napisa u javnim glasilima i građani su informisani o tome. To je bilo 2010. godine. I od tada takvih pokušaja više nema. Ta se firma ugasila i više nije postojala.”

Ljudi su u Srbiji potpisivali ugovore o čuvanju matičnih ćelija na 20 godina. Da li je realno da one budu sačuvane 20 godina?

“Pa, nisam sigurna. Ne znam da li oni imaju neku specijalnu tehniku za koji ostali deo sveta ne zna. Možda oni mogu da me demantuju.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar