Život
18.03.2024. 13:05
Život
29.03.2024. 22:00
Đoko Kesić
Dosije Pink Panter 3. deo
Ispovest Pink pantera: "Jeo sam raštan iz Rembrantovog tanjira"
Od kasnog leta 1999. godine Zapadna Evropa bila je zapanjena drskošću, hrabrošću i uspešnošću pljačkaških bandi koje su pljačkale juvelirnice i banke povremeno, i nestajale poput magle na vetru.
Kod običnog sveta, onog siromašnijeg posebno, ali i sveta koji je željan avanture, neverovatnih događaja koji se odigravaju tu oko njih, poduhvati Pink pantera izazivali su divljenje i poštovanje. U štampi su se ispredale mitske priče o pljačkaškoj družini, a policija je postavljena na stub srama.
“Pljačkanja juvelirnica za nas su postala u neku ruku rutina. Međutim, planirati i izvesti pljačku, organizovati brzo bekstvo sa plenom iz tog grada u drugi grad ili u drugu državu bilo je složena operacija. A tek nadigravanje sa policijama evropskih i svetskih zemalja, uz veliki napredak bezbednosne elektronike, tek to su izazovi“, priča u ispovesti za “Ekspres“ Rajko Čaušević, rođeni Cetinjanin i tvorac Pink pantera.
Pljačka juvelirnice u Belgiji
“Ovo su počeci, jedna od prvih operacija Pink pantera. Ova krađa podigla je belgijsku policiju na noge. Počela je mojim pozivom prijatelju Ranku Papku. To mu je bio nadimak, pravo ime Ranko Grlić, rođen na Golom otoku, koji je naseljavan posle zloglasnog Titovog političkog zatvora.
’Mile, potreban si mi nešto. Čekam te da dođeš kod mene u Antverpen. Ne treba mi ništa, samo dođi. Možeš da dovedeš nekoga od naših sa sobom!’
Ranko je sa suprugom Cecom, Ruskinjom, i sinom Redijem, živeo u Padovi. Nije prošlo par dana, evo ga Mile (tako smo se zvali nas dvojica u međusobnoj komunikaciji), javlja da ga čekamo na aerodromu u Briselu. Naš veliki prijatelj Miškec, Beograđanin, stari mangup, odrastao sa nama po Amsterdamu, Diseldorfu, Parizu, stara skitnica, lopov. Tada se već smirio sa svojom Biljom iz Uba. Kupili su veliku kuću u centru Antverpena, otvorili lokal sa jugovićkim specijalitetima – ćevapi, pljeskavica na kajmaku, punjene paprike, kiseli kupus... Bilja prava gazdarica, obožavala je Ranka i mene. Njen Miškec ostao je kakav je i bio – vuka ne možeš da pripitomiš tek tako, govorili smo Bilji.
Ranije, jednoga dana Miškec mi je ispričao da ima jedna juvelirnica koju već par proverenih ekipa ne može da uradi. Puna je ko brod, zlato, drago kamenje, nema šta nema.
’E, baš bi voleo da mi pokažeš tu juvelirnicu!’
’Teško je, Rajko, murija je tu na 50 metara, sa ulice se može videti dežurni policajac. Murija gleda pravo na juvelirnicu.’
Miškecu kažem hajde da je vidimo. Dovezao me veoma blizu. ’Tu je juvelirnica, eno policije preko ulice.’ Kažem mu da ostane u autu da čeka, a ja ću da obiđem juvelirnicu. Juvelirnica je impresivna, urađena bogato i sa ukusom. Pritom velika, baš izazovno. Pitam Miškeca ostavljaju li preko noći sve u izlogu ili odnose u sefove. Kaže ostavljaju sve kako sam video.
Dogovorili smo se da je uradimo. ’Ti Miškec nećeš učestvovati, pomoći ćeš mi u pripremi, ako bude trebalo, i sa mnom si u punom talu!’
Život
22.03.2024. 22:00
SEĆANJA OSNIVAČA PINK PANTERA: "Kada sam te 1999. okupio odličnu ekipu..."
Preselili smo se iz Diseldorfa, gde sam tada živeo, u Belgiju. Doveo sam moju Makedonku da mi pravi društvo, nisam joj ništa rekao o našim namerama. Trebalo mi je da nađem stan u tom gradu, stotinak kilometara daleko od Antverpena. Odmah iza juvelirnice bio je veliki butik sa odelima ’Hugo Bos’, nekoliko redova odela u izlogu, bili su na izvol’te. Baš kao i juvelirnica! Tokom noćnih osmatranja, dok sam šetao s Makedonkom, uočio sam da su većinom dežurni policajci u stanici stariji ljudi. Baš me zanimalo kako će onaj stari policajac reagovati kad mu se tu pred nosom upali alarm u juvelirnici, kada kroz veliki prozor bude gledao lopove kako kradu? Sumnjam da će ostaviti svoje radno mesto i pojuriti za lopovima!
Zamišljao sam sebe u ulozi policajca koji bezbrižno radi svoj posao i povremeno se gubi u prostorijama policijske stanice. Gradić je miran, tu policija nije imala puno posla. One manje policije u gradu uopšte nisu radile. Skoro mesec dana sam tu. Znam sve u milimetar, svaki pokret policajaca zapisivao sam u mali notes. Bekstvo je bilo idealno za nas lopove.
Treba parkirati ukraden auto odmah tu uz juvelirnicu u sporednoj ulici. Bekstvo, prva desno, pravo, desno, preko nekih livada putem kojim prolaze traktori, a tamo je i auto-put. Ulaz na auto-put koriste jedino radnici sa benzinske pumpe. Super!
Doveo sam dvojicu prijatelja iz Amsterdama, pokazao sam im radnju ’Hugo Bos’. Oni su te večeri čekićem razbili izlog radnje, zgrabili po nekoliko pari odela, strpali u gepek. Dežurni policajac je podigao glavu kad je čuo zavijanje pevalice (alarma), zbunjeno je sve posmatrao, a onda telefonom pozvao kolege. Posle skoro deset minuta došla je policija iz obližnjeg većeg grada. Dugo! Svanjivalo je kad smo Makedonka i ja otišli na spavanje.
Sutradan sam pozvao Ranka Papka da dođe kod mene u Belgiju. Sa njim je došao i jedan momak iz Hrvatske. Sve je ispalo kako sam planirao i predvideo: Miškec nas je čekao u iznajmljenom stanu u centru Antverpena. Nas trojica, Papak, njegov Hrvat i ja došli smo posle ponoći sa dva auta iza juvelirnice. Jedan ukraden, drugi regularan. Navukli smo fantomke, oko vrata imali smo otvorene torbe skoro metar duge. Ušli smo kroz provaljena vrata, upalio se alarm. Po dogovoru ja sam radio izlog, Ranko i Hrvat su podelili radnju. Ranko je našao veliki trezor, otključan, napunio je torbu duplo više od nas dvojice. Sve je bilo godovo za minut-dva. Interesantno, nisam primetio dežurnog policajca, kroz izlog sam pratio samo ulicu, da neko iz stanice ne pojuri za nama.
Kad sam napunio svoju torbu, viknuo sam ’Žibe’ (bežimo). Usput, presvukli smo se, ostavili ukradeni auto, plen je u gepeku regularnog, pa pravac Antverpen, gde nas je čekao Miškec. Na veliki sto ispraznili smo naše tri torbe. Nisam želeo da odmah ’brojim’ kolika je vrednost ukradene robe.
’Miškec, idi i donesi nam flašu najboljeg šampanjca’, ljubazno sam zamolio. Ranko dodaje ’Kaži Bilji da nam pošalje nešto da doručkujemo’.
Gledam u gomilu na stolu, sebi kažem: ’Malo ko je ukrao ovoliku gomilu zlatnog nakita odjednom.’
Već nekoliko meseci nikom se ništa ne radi. Policija u Amsterdamu, Briselu, Diseldorfu i Parizu traga za gomilom novca. Ja sam diskretno otputovao za Crnu Goru, tu mi se izgubio svaki trag. Neki od žestokih momaka nude mi biznis da pozajmljujem novac uz ozbiljnu kamatu. Da zelenašim!? Odgovorio sam da u Srbiji i Crnoj Gori ništa ne radim.
Lika i Ranko Papak imali su ozbiljnih problema u Nemačkoj. Uhapšeni su pa su ih prebacivali u zatvor iz jedne zemlje u drugu. Svuda su ih čekale velike zatvorske kazne. Policije u Evropi, ali i u svetu, brižljivo su prikupljale svaku pojedinost o lopovima džentlmenima koji za minut isprazne juvelirnice. Krstili su nas kao bandu ’Pink pantera’. U to vreme lakše je bilo prikupiti na stotine mladića i devojaka, koji bi radili s nama, nego komandovati tom vojskom.“
Blic krađa od 13 miliona evra
“Gospodina Pitera sam upoznao u velikom kazinu ’Holon’ u Amsterdamu. Prijatelji nekih mojih prijatelja, žestokih momaka iz Amsterdama, predložili su mi milionsku krađu. Te večeri kratko smo porazgovarali o tome i dogovorili: ’Vidimo se sutra posle podne u birou gospodina Pitera.’
Kažu, u Berlinskom muzeju nalazi se tanjir od porculana ’Majzen’ na kojem je poznati slikar Rembrant naslikao čuvenu sliku ’Čovek sa zlatnim šlemom’. Tanjir prečnika od nekih tridesetak centimetara izložen je na drugom spratu muzeja. Muzej je obezbeđen sofisticiranim kamerama, a tu je i unutrašnja obučena straža. Stražari se menjaju svaka 24 sata. Piter mi je pokazao i fotografije slike na tanjiru. Dogovor je pao! Rembrantov tanjir je osiguran na 16 miliona evra, a ja ću istog trenutka, pri primopredaji, dobiti na ruke dva miliona evra u kešu ili ako hoću novac mogu dobiti posle, kako se dogovorimo.
Da napomenem, gospodin Piter je poznati agent osiguravajuće kuće ’Lojd’.
’Evo, brate, napravi ovaj posao i više nećeš imati potrebe da kradeš’, govorili su mi prijatelji, žestoki momci, kojima sam verovao i bio im zahvalan. Sve troškove ove operacije snose poručioci, a dobio sam 10.000 evra na ime putnih troškova.
Stigao sam u Berlin i oprezno počeo na svoj način da planiram pljačku. Najpre treba da nađem stan nedaleko od muzeja, da sve studiozno razmotrim, isplaniram bez žurbe, da vidim koliko je budno noćno i dnevno obezbeđenje muzeja. Pričao sam sa ljudima iz okoline, naravno o beznačajnim stvarima.
Tako sam upoznao i jednu jugovićku, radila je kao čistačica u obližnjem libanskom restoranu. Udata je za Libanca, ima sina Alija. Ali je već momak, rođen u Nemačkoj, odmah me je zavoleo. Išli smo na trening u park u blizini muzeja. Uveče smo sa našim devojkama išli na večeru. Njegov otac Iso, Libanac, i ja smo se takođe sprijateljili. On je bio sitni diler, znao je ponešto da ukrade, a imao je i široko društvo iz tog sveta, koje nije prezalo ni od čega.
Tako sam Isi predložio jedan mali posao, koji sam već razradio: trebalo je sa zadnje strane muzeja da postavi merdevine do jednog manjeg prozora, da otvori prozor, uđe u muzej i sa zida skine tanjir (pokazao sam mu sliku) ubaci je u torbu koja mu visi o vratu i da se vrati nazad. Iza treba da mu bude spreman njegov prijatelj sa motorom kojim bi pobegao posle pljačke. Taj njegov prijatelj je bio suludi bajker, proverio sam to u Krausbergu, starom delu, koji je izvodio sulude bravure na motoru.
Sa Isom sam dogovorio da ukrade jedan motor, da će od posla dobiti 100.000 evra, a po završenom poslu daću mu 20.000, ostatak desetak dana posle, kad naplatim mojih dva miliona. Od poslodavca dobio sam još 30.000 evra. Posao ćemo uraditi u nedelju na ponedeljak. Posao sam odradio munjevito, kao na filmu. U ponedeljak po podne sa tanjirom ’Der Man mit Gold Heim’ Iso i ja bili smo u Amsterdamu. Očekujem mojih dva miliona.
Na kraju, ispostavilo se da smo doneli kopiju Rembrantovog tanjira, original se nalazi u depou muzeja. I Iso i ja bili smo razočarani. Ali svi smo se na kraju smejali. Ja nisam verovao nalogodavcu Piteru. Rekao sam: ’Dobro, ako je kopija, onda ću je ja zadržati za sebe!’
’Može’, svi su se složili.
Njihova greška, nije moja. Ja sam svojim ljudima obećao veliki novac. Rizikovali smo veliku robiju. Nestao sam sa Isom iz Nemačke. Otišli smo u Crnu Goru, zajedno sa Rembrantovom kopijom tanjira.
Sve se završilo tako što smo Iso i ja otišli na večeru u čuveni restoran ’Jadran’ kod Krsta u Budvi. Pitam šta ima za večeru. Krsto predlaže raštan sa kaštradinom.
’Može, ali iz mog tanjira koji sam doneo da ti poklonim.’
Tako sam jeo raštan iz Rembrantovog tanjira. Ispričao sam Krstu istinu o tanjiru, on nije hteo da prihvati poklon. Iso i ja vratili smo se u Nemačku, posle smo izgubili svaki kontakt.
(Nastaviće se)
Scena
17.11.2022. 20:15
"Sve sam radio, samo sa Pink panterima nisam hteo nikad."
Komentari
