Beogradska čaršija (5)

Prvi intelektualni kružok u Beogradu

Beogradska čaršija, i po svedočenju Ljubiše Nikolina, nije imala prvenstveno znamen uspešnog i vrednog poslovnog sveta. Paralelno sa napretkom Beograda i Srbije u celini, u beogradskoj čaršiji bivstvovao je napredan i neukrotiv svet akademske elite i boemije. Po svedočenju Ljubiše Nikolina, između ’20-ih i ’40-ih godina prošlog veka deo te elite okupljao se oko porodice Šiško.

Gospodin Svetolik Jovanović Šiško prodao je 1937. godine porodično imanje i kuću na Šiškovom ćošku. Zgrada je stajala tamo gde su se sekle ulice, koje su nosile ime Kralja Aleksandra i Terazije, a danas se nalazi terazijsko pozorište i bioskop „Beograd“. Kuću je kupila Narodna banka za devet miliona dinara. Tim novcem bivši vlasnik je kupio dve druge kuće, vratio dug Hipotekarnoj banci i svojoj kćeri ljubimici namenio milion dinara za miraz.

Šiškov ćošak prodao je nevoljno i dugo se predomišljao, na svoju štetu. Razlog nije bio u špekulisanju i zaziranju od gubitka kirije, koju su za korišćenje lokala u prizemlju uplaćivali Milenko Berberin, Lule bakalin, Gavrilo kožar, Spasa pekar i vlasnik kafane „Šiško“, po kojoj je to terazijsko mesto bilo poznato, pozajmivši odranije nadimak od Jovanovića, oca i sina. Gospodin Svetolik se u stvari kolebao da li da otuđi očevinu, pogotovo što je u zgradu, koju je svojevremeno nasledio, ovaploćena porodična tradicija, koju su mnogi držali za svojevrsnu gradsku ustanovu. Ali, kada je beogradska opština donela propis koji je kućevlasnike u starim terazijskim zdanjima obavezao da svakog meseca uplaćuju za Šiškove neizdrživi poreski namet od 5000 dinara, odluka o prodaji je iznuđena. Samo, banka posle podužeg oklevanja prodavca nije bila spremna da plati 11 miliona dinara, kao što je to bilo ranije, nego dva miliona dinara manje.

Tim novcem, Jovanović, sin sa nadimkom Šiško, razdužio se kod Hipotekarne banke za kuću, koju je pre toga podigao u Makedonskoj ulici, na imanju koje je ranije nasledila njegova majka. Nove zgrade kupio je u Vlajkovićevoj ulici, na kućnoj numeri 15 i u Skadarskoj broj 4. U tu drugu preselio se sa porodicom. Narodna banka je kupljenu staru zgradu srušila i podigla novu, koja je i danas pred očima Beograđana. Kada se to desilo, Šiškov ćošak se sve manje pominjao, da bi danas nestao iz govorne upotrebe, izuzev kod manjine onih najtvrdokornijih pobornika građanske i gradske tradicije.

Poneki od tih ljudi prisećaju se da je ta nova bančina zgrada, koju je osmislio arhitekta Grigorije Samojlov, stala na mesto Šiškove i još jedne kafane, Uroševe pivnice, u koju su rado zalazile zanatlije. U vreme između dva velika rata, terazijska čaršija bila je mesto velikih promena. Još pre nego što su se Šiškovi odselili, komšijska trafika i mesarnica Petrovićevih srušena je i na njenom mestu, tačno na uglu Terazija i Ulice kralja Aleksandra, podignuta je nova višespratnica, nalik onoj potonjoj podignutoj u njenom neposrednom komšiluku, koji je obeležen Šiškovim imenom. Posle svih tih promena, zaborav će odneti obližnju terazijsku prodavnicu odela i štofova, delikatesnu radnju braće Ilić, kobasičarsku radnju Bogoljuba Rosuleka, koji se uselio u bivšu puškarsku radionicu Andrije Bihela, hotele „Takovo“ i „Pariz“, menjačnicu Saraf-Anasa, trgovinu finom robom Dimitrija Bibe i prodavnicu kobasica drugog Rosuleka – Goluba.

Kada su Jovanovići otišli sa svog ćoška, nisu samo članovi brojne porodice izgubili toplinu starog doma, već su i mnogi porodični prijatelji ostali bez, za njihove razgovore, bogomdanog mesta, što je bila kuća znana u čaršiji kao stecište učenih ljudi. U njoj je gospodin Svetolik Jovanović svakodnevno drugovao sa gospodom Pavlom i Bogdanom Popovićem, Grgurom Jakšićem, sa braćom Žujovoć, kumićima kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića, od kojih je najmlađi bio domaćinov pobratim, pa sa Lalom Ristićem, Veselinom Čajkanovićem, Ljubom Davidovićem.

Tu je dolazio i Vladimir Ćorović, pisac „Istorije Srba“ i „Istorije Jugoslavije“, poslednji polihistor i veliki patriota. Njemu sudbina neće biti naklonjena jer će za života biti strašno oklevetan... Ćoroviću će biti pripisana odgovornost za svojevremeno ubistvo studenta komuniste Mirka Srzentića, u metežu koji je nastao na Univerzitetu usled komunističkih demonstracija, a biće prećutano da je rektor (Ćorović, op. Đ. K.) odmah odstupio sa svoje dužnosti, čim je policija tada banula među višeškolce. Neposredno uoči Aprilskog rata, bivšeg rektora će na poverljiv razgovor pozvati njemu nesklon knez Pavle i upozoriti ga da je prvi na listi Gestapoa za streljanje, za slučaj nemačke okupacije. Bežeći od Nemaca, Ćorović će, nedugo zatim, naći smrt u jednom od aviona jugoslovenske vlade koja se zaputila u izbeglištvo, koji se sunovratio iznad Grčke.

Uz Milana Grola, gospodin Šiško je bio nominalni vlasnik „Srpskog književnog glasnika“. Njihov novčani ulog nije bio veliki, kažu, ali su kao čestiti ljudi dobili poverenje da upravljaju i potpisuju poslovne dokumente „Glasnika“. Bilo je to vreme kada su nesklonima zloupotrebama namenjivane počasti, bolje reći dužnosti, koje su iziskivale rad i brigu, bez dobiti. Na Šiškov ćošak dolazio je i Grol.

Češće od drugih tu je bivao porodični prijatelj, komšija sa beogradskog sokaka Mile Pavlović Krpa, takođe prisni prijatelj Stevana Sremca, kome je napisao životopis. Gospodin Krpa je nadimak dobio u vreme kada je, pre Prvog rata, sa pesnikom Miloradom Mitrovićem tajno odlazio u Bosnu da buni Srbe kao mladobosanac i poverljiv čovek Dragutina Dimitrijevića Apisa. Onima od kojih je u svojim tajanstvenim i zavereničkim posetama Bosni zazirao, predstavljao se kao obućar za krpež. Drag gost bio je i domaćinov prijatelj još iz školskih dana, upravnik Putujućeg pozorišta Ljubomir Rajačić Čvrga, koji je stanovao kod udovice glumca Čiča Ilije Stanojevića u skadarlijskoj kući Đure Jakšića. U posete je dolazio i lekar Dragoljub Nikolić. Dolazila su i braća Radojlovići: Dragoljub, Milan i Miloš, potomci Karađorđa i Šiškovi kumovi. Bili su izdanci moćne gvožđarske trgovačke familije, koja je prekoputa kafane „Ruski car“ sagradila veliko zdanje, u koje će se u doba socijalizma useliti, za to doba, čuvena robna kuća „Nama“.

Kod Like, kako su prisni prijatelji zvali gospodina Svetolika Jovanovića Šiška, u njegovu kuću, dolazio je i kum Stevan Trifunović sa ženom iz nemačke kneževske kuće Hanover. Tješimir Starčević, intimni prijatelj i poštovalac kralja Petra Prvog Karađorđevića, takođe je rado dočekivan. Gospodin Tješimir bio je profesor srpskog jezika prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću, a onda i kraljici Mariji. Bio je čest gost na dvoru. Kasnije kada je Aleksandar seo na presto kao Viteški kralj ujedinitelj, njemu je, između ostalog, pričao o svom prijatelju sa Šiškovog ćoška. Monarh je poželeo da upozna gospodina Jovanovića i pozvao ga je na intimnu večeru, što je ovaj, učtivo se zahvalivši, odbio. Bio je republikanac i iskoristio je svoje pravo da bira između kraljevskog i svog kućnog društva, koje je kasnije, na svojim sedeljkama, rado prepričavalo tu zgodu.

Bivajući različitih političkih uverenja, svi prijatelji nisu bili članovi Demokratske stranke, kao što je to bio domaćin. Kod njega su dolazili republikanci Jaša i Tasa Prodanović, srpski socijalisti, a od radikala najupečatljivija je bila ličnost Velimira Karića, koji je išao u Švajcarsku da otuda, posle Majskog prevrata, na presto pozove kralja Petra Prvog. Poznati beogradski apotekar Karić bio je oženjen sestrom gospodina Like. Otac Velimirov bio je svojevremeno upravnik srpske carinske službe, a njegov brat Vladimir Karić upamćen je kao prvi srpski konzul u Skoplju i kao pisac znamenite knjige „Srbija, opis zemlje, naroda i države“ koja je izašla 1887. godine.

Biće da je od te političke uloge gospodina Vladimira značajnije to što je bio profesor velikom Jovanu Cvijiću, potonjem piscu „Balkanskog poluostrva“, knjige koja počinje istim rečima kao i prolog, koji stoji ispred povesti, koje su u ovoj knjizi izložene očima čitaočevim. Jer, taj početak „Gledajući očima ptice...“ prepisan je na početak ove knjige iz poštovanja, ali i zato da na tom mestu sugeriše čitaocu da je u ovim pričama data mala geografija nesreće građanskog sveta, kome je pripadao i profesor Cvijić.

Elem, upamćeno je da je Cvijićeva odluka da se posveti geografiji posledica Karićeve zaštite jer mu je baš on svojevremeno izradio stipendiju kod vlasti. Cvijić je, kažu, hteo da studira medicinu, ali je zbog nemaštine nije upisao pa mu je Karić rekao „Baš dobro, studiraj geografiju“.

U kuću na uglu Terazija profesor Grgur Jakšić je dva puta nedeljno dolazio na ručak, pri čemu su, uz trpezu, opet pričali o važnim pitanjima kulture i politike. Svetolik Jovanović je naravno i sam posećivao svoje prijatelje. Bio je čest gost u kući gospodina Lale Ristića, sudije Kasacionog suda, sina nekadašnjeg ministra i premijera Jovana Ristića, čuvenog radi svoga državničkog službovanja za vreme Obrenovića.

Iz sudijine kuće, jednoga dana, gospodin Jovanović Šiško doneo je ikonu Bogorodice, poklon gospodina Lale. Sveta slika je sačuvana do današnjeg dana, kao draga uspomena na dvojicu koje je darivanje još više zbližilo. Kažu da je tom prilikom darodavac rekao: „Evo ti, Liko, ova ikona. Nosi je kući. Možda ćeš bar ti imati sreće da nijedno od tvojih petoro dece ne bude komunista!“

Sin gospodina Lale, unuk velikog ministra, kasnije, posle komunističke revolucije, nije upamćen samo po predratnoj privrženosti nadrealizmu ili po državnoj službi u inostranstvu, nego i po pogromaškim tekstovima, kojima je u novinama novog režima podsticao hajku protiv pripadnika svog staleža, nakon što su prevratnici 1944. banuli u Beograd.

Kod Šiškovih je dolazio i doktor Leon Kojen, porodični prijatelj takođe. Slučaj je hteo da taj, u ono vreme čuveni beogradski hirurg, suvlasnik sanatorijuma „Vračar“ u Birčaninovoj ulici, od slepog creva operiše sve petoro dece svog prijatelja. Sačuvan je u uspomenama kao plemenit čovek bez mana. Tri godine nakon što su se Šiškovi preselili sa svog ugla, marta 1941. u zoru, gospođa Viza, kako su svi zvali doktorovu suprugu, poslala je u tepih umotane porodične dragocenosti Jevrejina Kojena da ih gospođa Zorka Gođevac, sestra Šiškova, sakrije u svom stanu u Poenkareovoj ulici i sačuva od očekivanog grabeža u ratno vreme, koje se primicalo sa jasnim nagoveštajima katastrofe. Kada je loše doba došlo, Nemci u Beogradu nisu zatekli Kojenove, ali su znali gde su ostale njihove stvari. Nedugo nakon okupacije, uniformisani ljudi su pozvonili na vrata gospođe Zorke i, po tačnom spisku, koji je dostavio nepoznati konfident, tražili su i uzeli predmete.

Šiškovi su do početka rata živeli na način koji se nikako ne može odrediti kao svakodnevnica bez nespokoja. Pre aprilskog nemačkog bombardovanja Beograda, a potom kapitulacije Jugoslavije, gospodin Svetolik je porodična dokumenta, akcije Narodne banke i dragocenosti koje su za porodicu imale značenje građanske ukorenjenosti, a ne samo bogatstva, stavio u nepromočivo platno i tako napravljen zavežljaj predao svom prijatelju iz detinjstva Ljubomiru Rajičiću Čvrgi da ga zakopa na neko tajno mesto koje će samo njih dvojica znati. Gospodin Svetolik Jovanović Šiško, ugrožen srčanim udarom, umro je ratne 1943. godine, a njegov drug neki mesec kasnije. Tajna o zakopanom blagu pokopana je sa prijateljima.

Dok je bio živ, gospodin Lika, u ratno vreme, ne samo da nije kupovao novine, nego štampu nije ni uzimao u ruke. Nije hteo da ih prlja neprijateljskom propagandom, kako je govorio. Doktoru Bukiću Pijade slao je u logor na Banjici novac, da mu bar tako olakša strahotu koje je dopao. Pre nego što je uhapšen, stari doktor, sa žutom zvezdom na rukavu, dolazio je u kuću Šiškovih. U jednoj od tih svojih poseta doneo je i krombi kaput. „Neka me sačeka“, rekao je tužno i zbunjeno. „Ako se ne vratim, neka ga, Liko, uzme neko od tvoje dece.“ Nekoliko nedelja posle toga ubijen je.

A kada su gospođa Franica i deca ostali bez muža i roditelja, nastupila su vremena na ivici očaja, koji se neće povući ni onda kada su Nemci oružjem isterani iz Beograda. U međuvremenu deca su nosila jedan isti par cipela, iz kuće je prodavano sve vredno, da se preživi. Svakodnevica na ivici gladi.

Čim su Rusi banuli u Beograd, u stan Šiškovih se uselio ruski ratnik, komandant Dunavske flote. Deca su onda morala da spavaju na improvizovanim ležajima na patosu, dok su se u najvećim prostorijama stana u zgradi u Skadarskoj 4 raširili nezvani gosti. Kada su Rusi otišli, u tri sobe se uselio poverenik Ozne. Gospođa Franica, kao buržujka, u to vreme morala je da ide da guli krompir po menzama i da raščišćava beogradske ulice. Njenog najstarijeg sina Stevana su redovno u to vreme hapsili po oznaškom ćefu. Govorili su: „Ti li si taj što ne daš pukovniku Ozne da spava? Ko te je učio da sviraš u nevreme, kada se pošten svet odmara?“

Porodične kuće nisu dugo ostale u posedu Jovanovićevih. Vlasnicima nekretnina razrezivani su sve novi i novi nameti. Kada više nije mogla da sa obavezama izađe na kraj, stanove je rasprodala budzašto kao neuseljive. Tako je otišla gotovo cela kuća u Vlajkovićevoj 15, dok su neprodati stanovi u Skadarskoj i Makedonskoj ulici nacionalizovani 1958. godine.

Gospođa Franica i njena deca bili su jedini naslednici najstarije sestre gospodina Like, Mileve, udovice čuvenog beogradskog apotekara Velimira Karića, koji je umro 1946, a čije nasleđe baštini današnji „Srbolek“. U vremenima pre Drugog velikog rata, to je bilo enormno bogatstvo.

Odranije, terazijska kuća u ondašnjoj Ulici kralja Aleksandra broj 1 pamtila je udes Šiškovih u Prvom svetskom ratu. Jer Šiškov ćošak je u taj rat ispratio obojicu braće Jovanović, Svetolika i Vladana. Potonji se nije vratio. Poginuo je na Kalemegdanu, dok je sa majorom Gavrilovićem branio Beograd, i ne zna mu se grob. Samo mu je ime uklesano na porodičnu grobnicu.

Svetolik – Lika prešao je Albaniju sa srpskom vojskom. Iz Grčke je posle otišao u Francusku, pa u Švajcarsku, gde je radio u međunarodnoj organizaciji Crvenog krsta. Iz vremena koje je tome prethodilo, upamćena je Šiškova dosetljivost sa kojom je spasao svoje saborce iz divizije koja se povlačila preko albanskih planina. U nedoumici da li je drveni most, preko koga je trebalo da pređe vojska, minirala arbanaška ruka, Lika se dosetio da ispred poteraju tegleću životinju. Pod njenom težinom aktiviran je podmetnuti dinamit.

Bilo je veselo kada su sklapane nove rođačke veze, u familijarni krug, ženidbom sa sestrom gospode Svetolika i Vladimira, primljen je industrijalac Svetozar Gođevac. Tom braku nisu bila suđena deca pa je gospodin Svetozar, kada je 1940. otišao sa ovog sveta, svojoj udovici Zorki ostavio veliku apanažu, a čak 30 miliona dinara, celo jedno bogatstvo, zaveštao je beogradskoj i valjevskoj sirotinji.

Nekako u vreme, kada je početkom veka tramvaj sa konjskom zapregom u Beogradu smatran čudom, gospođa Ljubica ispratila je svog sina Svetolika u Pariz. Osam godina pre tog ispraćaja Lika je završio prava na Velikoj školi i zaposlio se kao pisar suda u Valjevu. Tamo se, kako to pokazuje porodična hronika, zadržao poduže. Pre nego će otići u Pariz, Lika se iz Valjeva vratio u Beograd i tu nedugo službovao u Beogradskom sudu. U to vreme momčio se kao pravi boem. Bivalo je da mladi pisar ode na posao i da se kući ne vrati po nekoliko dana.

Početkom ovoga veka (knjiga gospodina Nikolina objavljena je 1996. godine), Lika je krenuo po doktorat na Sorbonu. Ostao je pet i po godina i kažu da ga je i tamo veseli život sasvim zaokupio, iako se posle toga vratio sa diplomom Pravnog fakulteta u Parizu, koja mu je davala pravo da pravne poslove obavlja i u Francuskoj. Sa svojih studija u Francuskoj gospodin Lika je za uspomenu doneo knjige. Između ostalih, uspeo je da dođe do prvih izdanaka Molijera i Žan-Žak Rusoa. Neki od tih naslova sačuvani su do današnjeg dana, kao drage uspomene na oca.

Kada se iz Pariza vratio sa diplomom, Svetolik Jovanović se zaposlio u Ministarstvu pravde. Tu je radio do 1924. godine kada je, revoltiran pokušajem korupcije, otišao u penziju iz protesta i ostatak života proživeo kao rentijer.

Za to vreme, njegov raniji, tada uveliko bivši pokušaj da studira medicinu, prepričavan je kao anegdota, koja je, udenuta među druge u vedru konverzaciju. Kažu da je majka Ljubica od svog sina, koji je u to davno doba bio završio Drugu mušku gimnaziju u Svetogorskoj ulici, naukujući u njenoj prvoj generaciji, zahtevala da, bar za početak, završi prava na Velikoj školi pa da tek onda krene po doktorsku diplomu. Lika je to učinio u svojoj 19. godini, a onda se uputio na studije za doktora, da ostvari veliku želju. Do Graca ga je ispratila majka, sa sobom su poneli dušek, jorgan i jastuk. Nije bio red da tamo u tuđini spava na tuđem. Na studijama medicine ostao je semestar i po. Sve dok ga u svoj kabinet nije pozvao profesor anatomije, koji je očinskim tonom rekao: „Gospodine, izostali ste sa svih vežbanja, zato što ste se na njihovom početku redovno onesvešćivali. Prestanite da mučite i sebe i nas. Medicina nije za vas!“ Nesuđeni doktor vratio se u Beograd.

U vreme kad je Lika išao u gimnaziju, umro je njegov otac Stevan Jovanović. On je, zbog punačkih, šiškavih obraza, stekao porodični nadimak Šiško, a zaradio je imetak, koji je ostavio familiji. Steva Šiško i Ljubica uzeli su se u ranim šezdesetim. Ona je bila ćerka Stojka Jankovića, koji je nosio nadimak Čukar, kažu da je Čukarica tako dobila ime.

Kuća na Šiškovom ćošku podignuta je 1860. godine. Stevan Jovanović je plac i neke udžerice kupio zajedno sa svojim stricem, kome nije upamćeno ime. U Svidatelstvu se pominje Terazijski glavni sokak i Jovanovićevo pravo, koje je proizašlo iz naredbe kneza Miloša da svako ko ogradi parče zemlje u to vreme, još izvan varoši, plac dobija na poklon. Pre toga na tom mestu, koje je dugo zvano i pamćeno po nadimku Šiško, gotovo da ničeg nije bilo. Okolo su pasle krave, a na pravcu na kome su kasnije Obrenovići podigli dvor, po volji nesrećnog kneza Mihaila, duž kojeg se posle prostirala glavna Ulica kralja Milana, bila je gusta šuma kestenova, u kojoj su Beograđani lovili zečeve.

VLADA MITIĆ - vlasnik prve savremene robne kuće u Beogradu

"Beogradska čaršija"

Život 10.07.2025. 20:45

VLADA MITIĆ - vlasnik prve savremene robne kuće u Beogradu

Kako je "Zmaj" FABRIKA AVIONA osnovana u dve barake u Zemunu

"Beogradska čaršija" (2)

Život 15.07.2025. 17:40

Kako je "Zmaj" FABRIKA AVIONA osnovana u dve barake u Zemunu

Iz kuće na Šiškovom ćošku gospodin Lika je odlazio na Jadran, na ostrvo Lopud, gde ga je prvi put, još početkom veka, odveo gospodin Tješimir Starčević. Dvadesetih godina otuda se vratio sa poveljom o počasnom građanstvu, na kojoj je upisano: „Gospodinu Svetoliku Jovanoviću, Beograđaninu ovih žala vjernom gostu, koji zalazeći k nama nizom ljeta ovo ostrvo zavoli kao drugi svoj dom, a narodu postade iskreni prijatelj i uvijek brižan savjetnik, dobročinilac i vrijedan zaštitnik. Lopudsko vijeće na današnjoj sjednici jednoglasno podijeli počasno građanstvo, radosno i ponosno da ga od danas može zvati svojim. Na Lopudu, dana 23. marta 1924.“

Na Lopudu, u to vreme malo poznato ostrvo ribara i težaka, kao veoma pobožan čovek, iako nepokolebljivi pravoslavac, gospodin Svetolik Jovanović je posećivao katoličke mise i svake se nedelje molio bogu u tamošnjem hramu. Drugovao je sa biskupom Učelinijem i sa njim rado vodio duge rasprave.

Na Šiškovom uglu, u kući Jovanovićevih, slavili su se pravoslavni, ali i katolički Božić i Uskrs. Supruga gospodina Like bila je katolikinja sa Pelješca. Sa svojom budućom nevestom gospodin Lika se upoznao u Dubrovniku gde je, kao dotadašnji tvrdokorni neženja, odlazio svake zime. Slučaj je susret budućeg bračnog para upriličio za karneval, kada je Dubrovnik pun maškara. Gospodin Šiško sedeo je tada u Teatarskoj kavani sa svojim velikim prijateljem, tamošnjim advokatom Stjepkom Kneževićem. U ponoć, kada se skidaju krinke, za njihov sto su došle kćer advokata i njena prijateljica Franica. Posle godinu dana bilo je venčanje. Franica je onda došla u Beograd. Grad je zavolela kao svoj.

Gospođa Franica je bila Šiškov dugogodišnji verni saputnik, bio je to brak pun poštovanja i razumevanja. Oboje su savesno vodili računa o četvoro dece, a gospođa Franica je učila tri ćerke kako se krpe čarape, ali su dugo pričale o Drugoj ženskoj gimnaziji, koju su ćerke pohađale. Iz tih zadovoljstava i poštovanja Lika je deci kupio klavir „stenvej“, platio ga 42.000 dinara, tada pravo bogatstvo. Franica je vodila računa o deci, u nemaštini austrijske okupacije Beograda tokom Prvog velikog rata, dok se Lika nije vratio iz Grčke, Švajcarske i Francuske.

Idila, kako porodična tako i ona intelektualna, jer se oko Šiška sastajao viđeniji svet naučnika, pesnika, pisaca, političara, od Grola, Ljube Davidovića, Stevana Sremca, Pavla i Bogdana Popovića, dr Leona Kojena, Laleta Ristića, Veselina Čajkanovića, Jovana Cvijića, pisaca Jaše Prodanovića i Mileta Pavlovića Krpe, istoričara Vladimira Ćorovića, glumca Čiča Ilije Stanojevića... Sve je to trajalo do oktobra 1944. godine, kada je Ozna sve postrojila i većinu proglasila za narodne neprijatelje.

(Kraj)

Kako je Dušan Đorđević postao NAJVEĆI GRAĐEVINAR u Beogradu i Srbiji