Život
10.07.2025. 20:45
Život
30.07.2025. 18:25
Đoko Kesić
Beogradska čaršija (4)
TAJNA USPEHA veletrgovine "Tomić i Stojadinović"
I u vreme kada je najveći deo njegovog života već smatran bivšim, gospodin Tasa Stojadinović je u svom stanu, u beogradskoj Molerovoj ulici, ljubomorno čuvao jednu uramljenu i na zid okačenu menicu.
Taj dokument je veoma davno, još uoči balkanskih ratova, potpisao u zalog ortakluku i prijateljstvu sa gospodinom Milanom Tomićem. Na menici je zapisano da je potpisnik te 1909. godine, od svojih principala, čuvenih beogradskih trgovaca gospode Tanaskovića i Bogdanovića, pozajmio pet hiljada dinara u srebru. Novac je uložen u zajedničko preduzeće koje su on i Milan Tomić osnovali, a kada je, dve godine kasnije, taj dug vratio, menicu je, kao potvrdu da se u svome samopouzdanju sasvim dokazao, uramio i okačio na zid da mu stalno bude pred očima.
Njih su dvojica i posle 1949. godine, tada već kao bivši, konfiskovani i progonjeni rentijeri i trgovci, i dalje bili nerazdvojni drugovi, međusobno bliži no što su to bivala rođena braća – piše Ljubiša Nikolin u dragocenoj studiji "Beogradska čaršija“.
U Karađorđevoj ulici, u kojoj je tokom prošlog veka počelo da kuca trgovačko srce Beograda, vezano kao uz arteriju za obližnju reku Savu, bilo je mesto na kome su počinjale zajedničke uspomene koje, po pravilu, nisu naglas priznavali ostareli i razbaštinjeni kapitalisti – bivši vlasnici veletrgovine "Tomić i Stojadinović“. Gospodin Tasa je odavno znao da je njegov ortak Milan rođen u Valjevu 1877. godine. Dečak je završio osnovnu školu u Valjevu, ali posle drugog razreda gimnazije, u Beograd je došao sa nekim karavanom rabadžija.
Bio je šegrt u radnji svoga dede Ranka Glođevca. Uz rad u gvožđarskoj radnji "Ranko Glođevac i sinovi“, posećivao je večernju školu Trgovačke omladine. U svojoj 17. godini bio je u Lincu i Ptuju, gde je uz isti zanat učio nemački jezik. Kao već punoletan, vratio se u Beograd da odsluži vojsku pa je posle kod dede Glođevca postao poslovođa, pri čemu nije bilo presudno to što je bio unuk velikog trgovca, nego što se kao pomoćnik više od drugih isticao okretnošću i bistrinom.
U toj radnji upoznali su se Tomić i Tasa Stojadinović, kada je potonji i sam jedno vreme radio kod Glođevca. U Beograd je došao nešto ranije nego njegov vršnjak Milan iz Valjeva. A kad su postali nerazdvojni prijatelji, brzo su ustanovili da im je želja da se osamostale i osnuju svoje radnje.
Stevan, otac Tasin, u Jagodini je imao dobro uhodanu kovačku radionicu. Kada je oženio Tasinu majku Jelisavetu, bio je udovac sa jednim detetom, a svoga sina, nakon smrti prvog muža, u porodicu je dovela njegova odabranica. Njih dvoje imali su još četvoro dece, od kojih će preživeti troje. Najstariji bio je Tasa.
Otac Stevan je rano umro, kad je Tasi bilo šest godina. Oca se gotovo nije sećao, ali je zapamtio oskudicu koja je, bez hranioca, nastala u kući i majčine odlaske u nadnicu kod jagodinskih gazda, gde je zarađivala za koricu hleba.
Čim je stasao, još u dečačkoj dobi, Tasa Stojadinović je otišao od kuće, da u Beogradu potraži sreću. Kasnije, kada se to desi, on će nesebično pomagati svoju braću po ocu i majci Dragutina i Živojina, mlađeg Nikolu i sestru Spasu. Kasnije, porodična uzdanica će postati najmlađi Stojadinović, Nikola, koga će beogradska čaršija takođe poštovati kao grosistu, ali trgovca kristalom, porcelanom i posuđem. Nikola je postao izuzetno imućan čovek i naprasno je umro desetak dana nakon prevratničkog oslobođenja Beograda 1944. godine.
Tasa i Milan postali su gazde i ortaci uz pomoć i posredovanje Tomićevog najstarijeg brata Jevrema, uglednog gvožđarskog trgovca u Valjevu. Upamćeno je da je Jevrem Tomić jednoga dana pozvao Milana i Tasu. Podsetio ih je da su obojica prevalili tridesetu i da je vreme da steknu svoju – zajedničku radnju. Sem pet hiljada dinara u srebru, koje je Tasa pozajmio od svojih principala, ortaci su dobili pozajmicu od 25.000 dinara od Tomićevog brata... Za njihov uspešan početak 1909. godine nisu bile nevažne preporuke iza kojih su stajali Glođevac i čuveni trgovac i veliki bogataš onog vremena Đorđe Aćimović.
Novopečeni ortaci iznajmili su lokal na uglu Ulice kneza Mihaila i Kralja Petra, nadomak Kalemegdana, na ondašnjoj staroj čaršiji. Izlozi radnje gledali su na "Grčku kraljicu“ i taj će lokal, i kada ortaci 1928. odu iz njega za drugim poslovima, nadživeti velike promene, koje će se dešavati do današnjih vremena...
Život
15.07.2025. 17:40
Kako je "Zmaj" FABRIKA AVIONA osnovana u dve barake u Zemunu
Navalili su na posao i za njih dvojicu u to vreme nisu postojali praznici i odmor. Od jutra do sutra teglili su najteže stvari u radnju i iz nje, pentrali se sa gvožđurijom na rafove, jednako kao i svi njihovi momci, koji su zbog struke kakva je bila gvožđarska, morali biti zdravi i jaki. Nisu imali vremena da izađu nešto da pojedu. Radeći tako, početne dugove radnje "Tomić i Stojadinović“ isplatili su mnogo ranije no što je to sa poveriocima ugovoreno.
Tada su odjednom i sasvim raskinuli sa svojim dotadašnjim životima. Obojica neženje, do trenutka kada su postali gazde, terali su u dokolici lagodan i luksuzan život. Pušili su najskuplje cigarete sa zlatnim piskom, oblačili odela od najfinijih engleskih štofova, obuvali italijanske cipele i češće bivali u velikim i skupim provodima na otmenim mestima...
Iz tih vremena je i njihova navika da nesporazume rešavaju tiho i sasvim načelno. Kažu da su se u to vreme obojica morali buditi jako rano da bi u radnji bili u cik zore, zbog palančana – mušterija koje su u grad, da trguju, kretali još za noći, da kupovinu obave što ranije, da se što pre vrate svojim poslovima...
Potonjih godina njih su dvojica u stvari bili duet sastavljen od dva različita temperamenta. Tasa Stojadinović bio je sklon brzim odlukama i riziku, a Milan Tomić smiren i oprezan. Tajna njihovog uspeha mora da je bila u tome što su sve odluke donosili zajednički, i pri tome se jedan drugom priklanjali, posle usredsređenog razmišljanja i razgovora u kome su do detalja vagali razloge za ovakvu ili onakvu odluku.
Prvi poslovni uzlet ortaka zbio se u samo predvečerje ratova koje je Srbija vodila početkom veka. O tome govori samo poneko sećanje koje nije ustuknulo pred zaboravom. Kao ono kada je, nekako pred balkanske ratove, kod "Tomića i Stojadinovića“ došao predstavnik velike berlinske firme, koja je proizvodila pancirne ormane.
Berlinac je ponudio kase za srpsko tržište i, na kraju razgovora, molio za obaveštenje ko bi za Tomića i Stojadinovića mogao da garantuje. Njih su dvojica spremno kazali da će garante naći u Srpsko-švajcarskoj banci, kod njenih glavnih akcionara gospode Kristijana i Henriha Fegelija. Braća su bila poznati bankari iz Ciriha, koji su u Beogradu osnovali banku i, kada je za to došlo vreme, lako zapazili dvojicu dinamičnih i pouzdanih beogradskih trgovaca, kojima su se rado stavili na raspolaganje.
Fegeli su tako svesrdno preporučili Tomića i Stojadinovića da je, kada su prošle samo dve nedelje, u Beograd doputovao lično direktor berlinskog preduzeća. Molio je ortake da, bez ikakvih depozita, dodatnih garancija ili bilo kakvih plaćanja, preuzmu koliko žele njihovih kasa, a da ih isplaćuju posle prodaje, o čemu neka izvole da sami vode računa.
Beograđani su od Berlinaca uzeli samo onoliko robe koliko su mislili da mogu prodati i koliko su im novčane mogućnosti dozvoljavale, a Kristijan Fegeli je o svojoj ulozi u tom poslu uz smešak rekao: "Gospodo, ja sam samo gospodinu iz Berlina rekao ono što znam, iza čega mogu da stojim i što je, uostalom, istina.“
Život
24.07.2025. 16:10
Kako je Dušan Đorđević postao NAJVEĆI GRAĐEVINAR u Beogradu i Srbiji
Do početka balkanskih ratova, za samo tri godine, preduzeće "Tomić i Stojadinović“ postalo je jedna od najvećih beogradskih i srpskih gvožđarskih grosističkih trgovina. U ratovima koji će nastupiti, sudbina već tada nerazdvojnih prijatelja bila je unekoliko različita. Tomić je u rat krenuo kao rezervni oficir. Bio je tobdžija pod komandom Stepe Stepanovića. Najpre je ratovao ispod Jedrena, a onda u Makedoniji. U bugarskom ratu, trinaeste, biva ranjen, postaje rezervni poručnik, da bi iz Velikog rata sa Austrougarskom i opet sa Bugarima, pet godina kasnije, izašao sa činom kapetana prve klase.
Preko Albanije je prešao i Tasa Stojadinović. Kao čovek koji nije bio za front, Tasa je u Grčkoj bio u intendantskoj službi, a kasnije je otišao u Francusku, pa u Ženevu, gde je radio u Crvenom krstu i slao pakete u okupiranu zemlju. Sudeći prema sećanjima, dvojica prijatelja se u toku rata nisu sreli.
Kad se rat završio, vratili su se u opustošeni Beograd. Tamo su poharanu zatekli radnju. U njoj su pre početka sukoba, a onda okupacije, ostavili starijeg momka, koji nije išao u vojsku, i nekolicinu mlađih dečaka umesto pomoćnika koji su pozvani pod zastavu. Okupatori su razvukli robu, koju su "plaćali“ potpisujući reverse, a ne novcem. Lokal je, posle svega, te 1918. ipak dočekao vlasnike neoštećen pa je to što je zjapio prazan bila unekoliko manja nevolja.
Iako su teškoće bile velike, firma "Tomić i Stojadinović“ stala je na noge lakše no što bi se to moglo očekivati u poratno vreme, ali to nikoga i nije čudilo jer su ortaci u obnovu, uz predratni ugled, znanje i iskustvo zrelih ljudi, uložili u ratu stečenu odlučnost. U odnosu na ono što su prethodnih godina doživljavali, trgovanje im se činilo kao maltene razbibriga.
Još dok zemlja nije bila oslobođena, dok su trajale borbe, srpska vlada nastojala je da olakša posleratnu obnovu. Narodna banka Kraljevine Srbije davala je kredite od 100.000 zlatnih dinara preduzetnim i uglednim firmama i pojedincima da u najkraćem roku nabave robu potrebnu stanovništvu.
Tasa Stojadinović je u svoje i Tomićevo ime uzeo takvu pozajmicu. Početkom 1919. putovao je u Barselonu u neutralnu Španiju i tamo kupovao, ali i bio svedok jedne drugačije trgovačke rabote, koju je kasnije osuđivao. Kako je svoju nabavku morao da uklopi u tovar koji će napuniti jedan brod, dogovorio se sa drugim trgovcem, nekim Jovanovićem iz Tuzle, da takvu pošiljku zajedno oforme.
A taj je za iscrpljenu i sasvim upropašćenu zemlju nakupovao parfimisanih toaletnih sapuna, svile i drugih luksuznih koještarija, koje nikako nisu mogle biti od pomoći običnom svetu, željnom stvari za svakodnevni život.
Posleratnoj Srbiji trebalo je sve što je u međuvremenu razvučeno, uništeno, utrošeno. Od onoga što je stiglo iz Španije, sve je imalo veliku prođu: od eksera, okova i gvožđa, alata i manjih mašina, do igli i konaca za šivenje.
Scena
19.03.2025. 18:45
SLAVNI GOSTI BEOGRADA: "Mažestik" okićen paprikom za Elizabet Tejlor, pečenje za Žozefinu Beker...
No, ostaće upamćeno da su Tomić i Stojadinović u prvim posleratnim godinama imali i puno sreće. Uoči rata, njih dvojica poručili su i uplatili veliki tovar razne gvožđarske robe kod nemačke firme "M. Marum“ iz Manhajma. I nije prošlo više od nekoliko meseci kako je rat završen, a na adresu ortaka je stiglo pismo iz Nemačke. Iz Manhajma su javili da je sva poručena roba sačuvana, a kako je unapred plaćena, to mole beogradske adresate da im jave gde da pošalju njihovo vlasništvo. Pošiljka je za tadašnje prilike bila ogromna jer je bila sastavljena od 40 vagona razne nedostajuće gvozdene robe.
Ortački ugled kod bankara, nesporan odranije, samo se povećao posle oslobođenja jer su pozajmice opet vraćali znatno pre roka. U čaršiji je opet išlo sve po starom. Tomić i Stojadinović su i dalje bili veliki favoriti gospode Fegeli.
Deset prvih posleratnih godina partneri su bili gvožđarski grosisti u Srbiji. Uvozili su i prodavali lance, eksere, mašine, plugove, alatke, okov, bravariju. Gospodin Tasa Stojanović se oženio posle rata. U Knez Mihailovoj ulici se jednog dana zagledao u gospođicu Branislavu Jovanović i više nije imao mira.
Gospodin otac Jovanović bio je pomoćnik generalnog direktora pošte, telegrafa i telefona – ustanove kojoj su pripadale prinadležnosti i poslovi tada nepostojećeg državnog ministra za tu službu. Preko zajedničkog poznanika advokata-provodadžije, Tasi Stojadinoviću ugovoren je sastanak u kući Jovanovićevih, gde su đuvegiju predstavili Branislavi.
Uzajamna naklonost među njima saopštena je u dva puta po dve izgovorene kratke rečenice. "Vi znate zašto sam došao?“, pitao je Tasa Stojadinović. "Znam“, odgovorila je Jovanovićeva. "Hoćete li da se udate za mene?“, pitao je prosac, na šta je ona kazala: "Hoću.“
Posle svadbe, bračni par je živeo u starogradskom delu Beograda, a kad su ortaci izgradili svoje kuće u Molerovoj ulici, preselili su se tamo, gde su živeli u komšiluku... Tridesetih godina su se svi preselili u Vinograde, kako su varošani tada zvali Dedinje. Tamo je prva nikla kuća Stojadinovića, u Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića na broju 51. A ubrzo su se doselili i Tomići u kuću podignutu deset brojeva dalje. Na Dedinju su se okućili ponajviše zato što su voleli prirodu. Gospodin Tasa dao je da mu uz kuću urede vrt na svih 3.100 kvadratnih metara površine. Zato je uzeo baštovana, a taj je svakodnevno radio uz nadzor gospodina Ludviga, Čeha – glavnog vrtlara Kraljeve garde i Dvora.
Ortaci su kupili i automobile, kojima su odlazili na posao. Bogatstvo ih nije omamilo jer su decu strogo vaspitavali, terali ih da uče strane jezike, prvenstveno francuski i nemački. Morali su u školi da budu odlični đaci i vaspitano da se ponašaju.
Ne zaboravljajući nekadašnji siromaški život, zahtevali su od dece umerenost, bivajući jednako strogi prema sebi. Kao strogi roditelji, u vreme kada se činilo da je građanski svet neprikosnoven i večit, naslednicima su govorili da bogatstvo ne može biti jedini oslonac u životu, nego da to mora biti vrlina, koja se stiče odricanjem, a ne razbacivanjem.
Dok je trajao graditeljski polet i privredni uspon Beograda i Srbije, do 1927. godine, partneri su radili samo sa gvožđarskom robom. Nisu u poslu prelazili Savu i Dunav. A te 1927. počinju da prodaju i staklo.
U početku su uvozili samo ravno staklo. Posle je ispalo da je to bila važna odluka, doneta pred sam početak velike privredne krize, u kojoj su mnoge grosističke gvožđarske firme zapale u velike teškoće. Tomić i Stojadinović su svoj stari gvožđarski obrt ustupili svom nekadašnjem pomoćniku Avramu Filipoviću, mladom i vrednom trgovcu.
Tomić i Stojadinović su krajem dvadesetih, kad su svoju staru radnju prepustili "Filipoviću i bratu“, staklo uvozili iz Belgije, Čehoslovačke, Francuske i Nemačke jer ga u Srbiji i Jugoslaviji niko nije proizvodio. Tridesete godine odlučeno je da se u Pančevu izgradi fabrika ravnog stakla za domaće potrebe.
Vesti
01.04.2025. 21:10
Istorija korupcije u Srbiji: Kako su zaradili prve milione
Gospoda Tomić i Stojadinović pozvani su da sa svojim iskustvom i novcem učestvuju u tom poduhvatu; da sami izaberu način kako da to ostvare. Ponuđeno im je da, nakon izgradnje, upravljaju fabrikom.
Oni su tu ponudu odbili, ali su prihvatili da budu generalni zastupnici fabrike u Srbiji. A onda, kad je izgrađena fabrika, počeli su da preuzimaju njenu proizvodnju. Kvalitetnija stakla su nastavili da uvoze.
U samo predvečerje rata u Evropi, posao sa staklom se dobro razvijao. Posle velike krize, u Beogradu su građevine nicale na sve strane pa su partneri odlučili da preduzeće prošire, da se povežu sa ljudima čija je specijalnost bila ugradnja stakala.
Uz novčanu pomoć Tomića i Stojadinovića, niklo je preduzeće "Pavlović i Petrović“, koje je do rata bilo najveće te vrste u Beogradu i Srbiji... Kad su obojica ortaka zagazili u šezdesete godine života, 1939. odluče da se povuku. Trgovina je zatvorena, stare mušterije su prepustili staklari u Pančevu. Tomić i Stojadinović su od tog trenutka počeli da uživaju rentu od ranije izgrađenih kuća, dobit od novca uloženog u duga preduzeća i penziju iz Trgovačkog fonda.
U skladu sa izrekom, koju su često obojica ponavljali, da "sva jaja ne treba držati u jednoj korpi“, bili su znatni akcionari u preduzeću "Jasenica AD“ i "Boston AD“. Prva fabrika bila je podignuta u Smederevskoj Palanci i posle rata je prekrštena u "Gošu“, a druga je bila u prestonici i kasnije će se zvati "Proleter“, pa Industrija obuće "Beograd“. Sem u te dve, novac su u manjem obimu ulagali i u druge nove fabrike, koje su građene u međuratnom vremenu.
U tadašnju, za fabrike uobičajenu svakodnevicu "Boston“ i "Jasenica“ utkani su i neki bizarni događaji, koji mogu imati čudno značenje nagoveštaja potonjih događaja. "Boston AD“ je najpre 1928. godine bio žrtva pljačke, na način koji do tog vremena nije primećen u postupcima gradskih apaša.
Pljačkaši su jedne majske noći provalili u radnju uz fabriku u Kralja Aleksandra 162, pokupili najbolje i najskuplje cipele i, taman kad je čuvar razbudio upravnika, pa su onda udvoje krenuli da krađu spreče, provalnici su pobegli do tada neviđenom brzinom. To je bilo prvo razbojništvo počinjeno u Beogradu uz pomoć automobila.
Deset godina kasnije u fabrici na Smederevskom đermu izbio je požar, do tada neviđenih razmera. "Boston“ je tako strašno goreo da su Beograđani, bez obzira odakle su, videli vatru ili ogroman stub crnoga dima. Za nepuna dva sata izgorela je hala u kojoj je radilo nekoliko stotina radnika. Uništena trećina fabrike koštala je 20 miliona dinara.
U januaru 1940. veliki požar se zametnuo i u fabrici "Jasenica“, glavnoj zgradi sa drvenim krovom, opet zbog elektrike. Izgorelo je drejarsko odeljenje sa mehaničkom radionicom, lakirnica, alatnica i stolarnica u kojoj je do tog vremena, za proteklih 15 godina napravljeno puno vagona i tramvajskih kola.
Obojica ortaka su, pri svemu tome, posebno bili privrženi ustanovi Trgovačkog fonda, gde su oni bili od njegovog osnivanja. Fond je kasnije postao jedna od najjačih finansijskih ustanova u Srbiji i Jugoslaviji.
Raspolažući novcem svojih ulagača i osiguranika, udruženje je ulagalo kapital samo u poduhvate koji su garantovali sigurnu dobit. Od tih trgovačkih para izgrađeno je nekoliko palata u Beogradu, među njima i "Albanija“, onovremeno najveća zgrada na Balkanu. Završena je 1939. godine. Od tako stečenih prinosa Trgovački fond je ubrzo posle Prvog svetskog rata osnovao svoju Hipotekarnu banku.
Propast Trgovačkog fonda uklopljena je u celinu događaja posle revolucionarnog prevrata od 1944. godine. Fond je u to vreme bio ukinut, ne odmah i naprečac, nego je ostavljeno da, kao privid nekadašnje ustanove, životari još koju godinu. Gospoda Tomić i Stojadinović, kao svi poslovni ljudi, svoje pare su uložili u fond.
Nova vlast se ubrzo učvrstila u Beogradu. U kuću Stojadinovića na Dedinju najpre su se u oktobru 1944. uselili partizani Osme crnogorske brigade. Krajem meseca iza njih su došli ruski vojnici sa zelenim kapama, zapravo NKVD. U Molerovoj ulici kuće su opljačkane.
U Tomićevu kuću namestili su se oficiri i vojnici gardijske jedinice nove vojske. Pregrađivali su prostorije, kao kancelarije, srušili su i kupatila. Za nekoliko godina kuću su ispregrađivali u više stanova... Kasnije, vile na Dedinju su proglašene za rezidencijalne objekte Ministarstva inostranih poslova.
Prvo suđenje Tomiću i Stojadinoviću održano je avgusta 1945. Javni tužilac ih je okrivio: "U vreme okupacije u fabrici ’Boston AD’ izrađivali su obuću i druge prerađevine od gume i kože za nemačku vojsku, Srpsku državnu stražu i razne vojne ustanove... Vlasnici su se tako obogatili i kupili nepokretnosti od 15 miliona dinara... Preduzeće je dobilo dozvolu... Novčano su pomagali izdajničke vojne formacije: za Nedićevu državnu stražu dali su 50.000, a za nemačku Šuc-policiju 10.000 dinara na ime zimske pomoći.“ Naravno, tužioca ne zanima istina, oni su osuđeni pre suđenja.
Tomić i Stojadinović osuđeni su na jednogodišnji gubitak časnih prava i na novčanu kaznu od po 5000 dinara.
U proleće 1946. održano je suđenje "optuženim ratnim dobitnicima u fabrici ’Jasenica’ osuđeni su, zbog saradnje sa okupatorom, članovi upravnog i nadzornog odbora da plate više od 40 miliona dinara kao ratnu dobit sa kamatom“. Na tom spisku su Tomić i Stojadinović, iako nisu bili glavni akcionari preduzeća...
Posle svega, vlasti kao da više nisu marile za bivše vlasnike firme "Tomić i Stojadinović“. No, kažu da sve te promene nisu puno uticale na naravi bivših čaršijskih gazda. Oni koji su sve to upamtili misle pri takvoj tvrdnji na njihovu uzajamnu, bratsku naklonost, dostojanstvo i stoički mir sa kojim su primali udarce sudbine.
Do poslednjeg dana bili su u najužem krugu rođaka i prijatelja. Ništa nije moglo da izazove njihovo čuđenje. U stanovima u koje su preseljeni i u kojima su živeli do svojih poslednjih dana ostala je poneka uspomena na stare dane: uramljena menica ili bezvredne uložne knjižice Trgovačkog fonda.
Gospodin Tasa Stojadinović je oduvek bio strastven pušač. Pre rata trošio je veliku kutiju "drine“ sa 100 cigareta bez filtera svaki dan. U svojoj 77. godini dobio je emfizem i umro sedeći.
I on je sahranjen na Novom groblju, na parceli blizu kapele, pored svog ortaka Milana Tomića. Grobnice u kojima počivaju jedan do drugoga, prijatelji su, da to bude baš tako posle njihove smrti, kupili za života, nekako uoči poslednjeg Velikog rata.
(Nastaviće se)
Vesti
25.03.2025. 16:10
DIPLOMATE U SRBIJI: Ko je bežao od Karađorđa, a ko kneza Miloša navikao na viski...
Vesti
14.05.2025. 13:25
Stranka je Srbinu zavičaj: Istorija političkog života u našoj zemlji
Komentari
