Život
15.07.2025. 17:40
Đoko Kesić

"Beogradska čaršija" (2)

Kako je "Zmaj" FABRIKA AVIONA osnovana u dve barake u Zemunu

stara fabrika
Izvor: Shutterstock

Industrijalac Dragoljub T. Šterić i inženjer Jovan Popović u dve barake u Zemunu počeli su proizvodnju aviona. Radili su modele, prvenstveno za vojne, ali i civilne potrebe po licencama francuskih i engleskih fabrika

Profesor Univerziteta u Beogradu Dušan J. Popović objavio je 1937. godine knjigu "O Cincarima“. Na strani 478. tog izdanja, piše Ljubiša Nikolin u prvoj knjizi "Beogradska čaršija“, ispod odrednice u kojoj je zapisano prezime Šterić, složeni su sledeći redovi.

"Rodom su Cincari iz Pisodera. 1860. Mihajlo Šterić došao je sa četiri sina i nastanio se u Osipaonici. Članova ove porodice ima, sem ovog mesta, i u Smederevu i Beogradu. Svi slave Aranđelovdan, verovatno od dolaska. Mihajlo je bio kafedžija u Osipaonici i ta kafana postoji i danas...“ Nikolin dalje beleži da su "Šterići bili uspešni ljudi, predsednici opštine, narodni poslanici. Dimitrijev sin Danilo danas je oblasni poslanik“.

Sem ovih fragmenata iz knjige uvaženog profesora, o Šterićima su sačuvana sećanja, koja su detaljna... Pomenuta četiri sina Cincara Mihajla Šterića kršteni su kao Konstantin, Dimitrije, Toma i Tanasije. Tanasije ‒ Taško bio je otac Dragoljuba Šterića koga je između dva velika rata poštovala beogradska čaršija, najpre kao uspešnog trgovca, potom fabrikanta ulja u Vrbasu i poslednjih godina njegovog života kao pionira jugoslovenske avionske industrije.

U anegdoti iz života seljačeta, kao što je Dragoljub T. Šterić bio na početku veka, kada je u Osipaonici završio osnovnu školu, sujeverni bi opet mogli naći neki znak predodređenja, a ljudi bez hermetičke srpske mašte tek zabavan detalj. U toj zgodi, seljače je napasajući očeve svinje, čopor doteralo na zabranjenu državnu pašu. Uhvaćen od čuvara, stavljen je pred nemoguć izbor. Ili odmah da plati štetu, za šta nije imao novca, ili da kasnije prizna krivicu roditelju, za šta nije imao hrabrosti. Morao je da reši i kako će čopor na vreme dopratiti kući jer se revnosni poverenik državnog dobra neumoljivo isprečio ispred jedine ćuprije na putu. Dečak se onda dosetio, čopor je na skrovitom mestu, nizvodno, poterao preko Jazove, koju je i sam preplivao na leđima svinje, svoj najteži trenutak mladalaštva čuvavši suvo odelo u ruci iznad vode. Stigavši kući, stoku je brže-bolje zatvorio u tor i kao veliki krivac zavulao se u krevet.

Razgovor, koji je čuo spolja, započet čuvarevim pritužbama na dečakov postupak. Razaznavao je i očevu nevericu. Kasnije će od oca čuti kako je te večeri pala odluka da on Dragoljub T. Šterić krene u svet, pod čime se u to vreme podrazumevalo svako mesto u nešto daljoj okolini Osipaonice.

Istog leta krenuo je na zanat u Smederevo, u tamošnju gvožđarsku radnju, za ruku ga je doveo najstariji brat Dušan. Dragoljub je sam odabrao takvu trgovinu, zato što su tu, između ostalog, prodavali mašine. Želeo je da otkrije njihovu tajnu i da postane posvećenik tada malobrojnog znalačkog rada.

Trgovački šegrt ubrzo je iz Smedereva otišao u Beograd. Radio je u velikoj, u to vreme čuvenoj gvožđarskoj radnji kod Dragojevića. Radio je od pet sati ujutro do deset uveče. Uz to, pohađao je večernju trgovačku školu, da bi položio šegrtski ispit. Od svojih tadašnjih učitelja upamćen kao ljubopitljivac i zanesenjak gotovo grozničave pameti. Jednom je od svojih nastavnika, na njihovo iznenađenje, saopštio da razmišlja o izumu sprave koja bi na daljinu mogla prenositi reči uz pomoć električnih signala. Bio je gotovo zgranut kad je čuo da je telegraf odavno izmišljen.

Tih šegrtskih dana budući industrijalac je pred silu znanja stupao kao pred nekakvu čaroliju, što ono i jeste. Svoja prva iskustva, kroz koja je počeo sagledava neizmernu veličinu i težinu naučnih saznanja, tumačio je kao najteži trenutak u mladalaštvu. Kasnije je do kraja života ponavljao rimovanu misao pesnika Jovanovića Zmaja o znanju kao svetlosti i moći, a da njegov takav iskaz nikad nije gubio svoju uverljivost. Njegovim nadimkom "Zmaj“ kasnije će nazvati fabriku aviona, koju će izgraditi sa budućim kompanjonom.

Čim je završio šegrtski ispit, mladi Šterić je otišao u Peštu, a potom u Beč. Hteo je da vidi svet, koji je veći i napredniji od Beograda, i da tamo nešto nauči. I u inostranstvu je radio u trgovini. Trgovina mu je išla, pričao je, kad je bio kolporter. Posao uličnog prodavca izabrao je da bi što bolje naučio nemački jezik. Učio je tako što je prevodio novinske naslove, a onda se sa kupcima upuštao u razgovore. Jezike je kasnije učio kao od šale. Francuski je savladao za nekoliko nedelja u rovu na Solunskom frontu, a engleski tridesetak godina kasnije, kad je sa Ostrvljanima sklapao poslove.

Dragoljub Šterić, po svemu što je upamćeno, bio je oduvek vedra priroda, večito sklon šali i veselju, a igranke su mu bile prava strast. Na fotografijama, na kojima je sačuvana njegova prilika i lik, stasit je i lep čovek sa gustom crnom kosom, punim, na usni sečenim brkovima. Za gospodina Šterića njegovi poznanici su govorili da uvek "drži banku“, za šta je imao znanja i šarma.

Ratni put Dragoljuba Šterića ne može da se rekonstruiše u preciznu hroniku. O tome više govore sačuvane fotografije. Nije upamćeno u kojoj jedinici srpske vojske je služio i ratovao. Zna se da je pobedu srpskog oružja dočekao kao artiljerijski potporučnik. Prešao je Albaniju, stigao na ostrvo Vido kod Krfa, sam slikao leševe vojnika koje su čamcima vozili do Plave grobnice. Ponešto je posle svega o tome nešto pričao kako su topove na položaj kod Kumanova rukama izvlačili, poneki detalj iz solunskog proboja... U porodici Šterić nisu mnogo pričali o ratu. Tako su onda o ratnom doprinosu potporučnika Dragoljuba Šterića više govorila njegova ratna odlikovanja: zlatna i srebrna kolajna Miloša Obilića, Albanska spomenica, Orden Svetog Save...

Poreklo novca, koji je kasnije uložen u poslove Dragoljuba T. Šterića i početni sticaj okolnosti u kojima je postao uspešan poslovni čovek, a onda industrijalac, prate praznine u sećanjima, koja su prepričavana iz druge ruke. U velike poslove Dragoljub se upustio sa bratom Milutinom, koji se kao izbeglica zadesio u Francuskoj. Milutin je pogodio tovar hrane, koji je brodom krenuo u Srbiju. Kupljen je na kredit, koji je uzeo Dragoljub. Na neki način, dug od milion dinara najmlađeg Šterića pratio je kroz ceo život, a izgleda i neke međusobice sa starijim bratom, što je zapisano u Dragoljubovom testamentu.

Posao je braći krenuo dobro i nije prošlo puno vremena do trenutka kada su počeli da trguju na veliko. O njihovoj prvoj radnji su godine 1922. pisale novine. U tekstu stoji da je bakalska radnja braće Šterić u beogradskoj Čika Ljubinoj ulici lepo uređena i da dobro radi. Iz nje je kasnije nastalo preduzeće "Braća Šterić i kompanija“. Firmu je preuzeo i vodio Milutin. Među ostalim poslovima, izvozio je stoku sa imanja oca i braće u Čehoslovačku i otuda uvozio presovanu šunku. U međuvremenu, mlađi brat uložio je novac u uljaru u Vrbasu, a zatim je bio osnivač i jedan od vlasnika fabrike aviona "Zmaj“. Letelice nikako nije mogao da zaboravi još od kada ih je prvi put video na Solunskom frontu.

Uljara je bila unosno preduzeće sa milion dinara godišnje dobiti. Kada je "Zmaj“ već osnovan, partner Šterićev gospodin Јovan Petrović izričito je zahtevao da se njegov ortak u celini posveti industriji budućnosti...

Novac izvučen iz uljare uložio je u fabriku aviona. Trgovcima iz beogradske čaršije nikako nije išlo u glavu "šta hoće onaj Šterić“?! Čudili su se što je ostavio trgovinu, što mu posle ni to nije bilo dovoljno, otarasio se uhodane fabrike koja mu je donosila siguran profit, za ljubav nekakvih aeroplana, koji visoko lete, a nisko padaju... To je čudna pravda u tome što sam nije dočekao da vidi šta će se dogoditi sa ljudima, koji su u gradu, koji je u Šterićevo vreme imao nekoliko stotina hiljada stanovnika i koji se prostirao od Kalemegdana do Slavije, bili perjanice njegovog staleža. Smrt ga je sklonila od svedočenja pri propasti njegovih prijatelja: Dušana Pavkovića, Ilije Stanojevića, Gece Kona, Čede Petrovića, Vlade Mitića, Vlade Ilića...

U međuvremenu, Dragoljub Šterić nije odustajao da trči za svojim snovima. Istovremeno, u skladu sa porodičnom tradicijom, osnovao je porodicu, oženio je Vukosavu, lepoticu, ali i veoma obrazovanu devojku iz ugledne šabačke porodice. Imali su dve ćerke i sina.

Dragoljubov partner u "Zmaju“ inženjer Jovan Petrović bio je sličnog mentalnog sklopa sa gospodinom Šterićem. U sačuvanom predanju, koje je iz druge ruke i, kao takvo, još uvek verovatno tačno odražava nekadašnju stvarnost, onoliko koliko se ne upušta u detalje, on se pojavljuje kao izbeglica, koji je u prvom ratu dospeo u Francusku. Tamo je oženio kćer fabrikanta Anrijoa, vlasnika istoimene fabrike aviona. Tast je u stvari dao licence za novo beogradsko preduzeće. Francuskinja i inženjer Petrović jedno su vreme živeli u Beogradu gde su im se rodile dve kćeri i sin, ali tom braku nije suđen sklad i nepomućena ljubav. Već u vreme kada se Nemačka uveliko naoružavala i pripremala za strašni rat, koji će skriviti, u "Zmaj“ je došla sudetska Nemica Gertruda. Najpre da službuje, a onda da postane nova žena ortaka gospodina Šterića.

Taj brak izazvao je razumljivo podozrenje u pretežno frankofilskoj čaršiji onoliko koliko su ljudi inače već gunđali protiv nemačke agenture smeštene u palati Ri Unione, u centru Beograda, prekoputa Narodnog pozorišta, uz spomenik Knezu Mihailu. Kako se rat primicao, tom mnjenju sve više je bila sklona i gospođa Vukosava i zato je bila sve uzdržanija prema najbližem saradniku najpre obolelog, a zatim i preminulog supruga.

Uz ortakove patente, gospodin Dragoljub je priložio svoj kapital povučen iz Vrbasa, a povrh toga je sa kreditom zalegla i Smederevska banka. "Zmaj“ je najpre bio nevelika radionica u kojoj su, doduše, izrađivali avione. No, činjenica je da je u Zemunu, uoči poslednjeg velikog rata, počela serijska proizvodnja letelica. Na sačuvanim fotografijama zabeležen je i prizor velikog hangara, nekako pred sam rat u Evropi, sa dvadesetak postrojenih "harikena“. Na jednoj od tih slika je maloletni kralj Petar Drugi, koji u pratnji svojih domaćina, razgleda eksponate na toj čuvenoj i zloslutnoj izložbi.

Ponos "Zmaja“ bio je i čuveni avion razarač "R-I“, koji je zauzeo posebno mesto u istoriji ovdašnjeg vazduhoplovstva. O toj letelici govore mnogi dokumenti, predratni vazduhoplovni glasnici, godišnjaci i knjige kao što je "Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva“ Save Mikića. Razarač ima i posebno mesto u Muzeju vazduhoplovstva, koji je uređen u velikoj građevini nalik staklenoj pečurci, odmah uz beogradski aerodrom u Surčinu, u potonje vreme kada su predrasude i zaboravi uveliko prekinuli život i nastojanje ortaka Šterića i Petrovića.

U tim novim vremenima koja su obeležena uzaludnim nastojanjem da se izgradi ideološko društvo, u jednoj sasvim drugačijoj fabrici, kojoj je sa starom zajedničko samo ime. U tim novim vremenima u zgradu Berze u Uzun Mirkovoj ulici useliće se komunistički sud i taj će forum, samodeklarisan kao narodna komisija za ratne zločine, neobavezan uobičajenim sudskim postupkom, svoju jakobinsku volju zaodenuti u ruho besprizornih osuda. Jedan takav naopaki i nazovisudski akt će kasnije osloboditi gospodina Dragoljuba T. Šterića od podozrenja da je i sam bio "sluga okupatora“, kako su tada govorili za većinu beogradskih gazda.

U tom nazoviprocesu nove države protiv Dragoljuba T. Šterića, komisija je presudila da jedan od bivših vlasnika "Zmaja“ u stvari nije bio narodni neprijatelj, kolaborant i izdajnik. Zato što je umro 16. septembra 1939. godine... Tim naopakim putem, podozrenjem kojim je bačena ljaga na pokojnog čoveka, imovina njegove udovice gospođe Vukosave i njene dece stavljena je pod starateljstvo države, a posle je – izuzev kuće na Dedinju – nacionalizovana... Rekli su cinično ‒ prava sreća za vas što je umro na vreme. I stara fabrika letelica "Zmaj“ je uništena. Mašine su prebačene negde, verovatno uništene, a na toj lokaciji docnije pravljene su poljoprivredne mašine.

U ranije spokojno vreme, "Zmaju“ i njegovim vlasnicima posao je išao odlično. Serijski su proizvodili avione, vojska i država su ih kupovale, posao se vremenom usavršavao u ozbiljan profil. Porodica Dragoljuba Šterića, posle lomljenja njegovog otklona prema vlasništvu kuće u elitističkom naselju pak se preselila na Dedinje. Uz modernu vilu krozbijanskog kroja, gospodin Dragoljub je među prvima napravio tenis – plac. Otuda je kretao na partije golfa i pojahivao konja koga je kupio ’35. za trke na Carevoj ćupriji.

Štalski momak bio je ujedno i baštovan, a njegov posao bio je da i leti i zimi vodom natapa teren za tenis. U toplim danima tu su trčali za lopticom sa reketom u rukama, a zimi se klizala dečurlija na klizaljkama zašrafljenim na cipele gojzerice. Na svom teniskom placu gospodin Dragoljub je igrao mečeve i sa u to vreme poznatim igračima. U uspomeni potomaka, otac pasionirani sportista, kad god ima vremena, spreman je zimi za zajedničku razbibrigu, sankanje i skijanje, a leti za plivanje na Savi.

U zimsko vreme otac, kćeri i sin sankali su se u Lisičjem potoku. Drugi put je snežna trasa vodila od Železničke bolnice do crkve u Topčideru. U ređim prilikama uprezali su konja u sanke i vozili se dedinjskim ulicama. Gospođa Vukosava decu je vodila na klizanje u opkope oko Kalemegdana. U svako doba godine šetnja u nedeljno prepodne bila je nezaobilazna. Pre toga obavezno su išli na bogosluženje. Astal za nedeljni ručak postavljala su deca, smatrajući to teškim zadatkom jer je salvete, posuđe, čaše i pribor za jelo trebalo služiti u besprekorni, uvek zahtevni poredak. Uz nedeljnu trpezu uvek su sedali kumovi, braća i sestre domaćina Dragoljuba i Vukosave. Gospođa Vukosava je sa puno obzira vodila računa da se nedeljni ručkovi ne oduže. Nikako nije želela da zadržava kuvaricu Helenu, koja je uz porodicu provela petnaest godina, došavši nedugo nakon što se među supružnicima desila zgoda sa mesom, koje je Dragoljub iznenada doneo sa pijace. Helena je svakog nedeljnog popodneva išla na pojanje. Bila je nazarenka iz Francstala u Banatu i domaćini su sa njom govorili nemački. Iz kuće je otišla prvih dana aprila 1941, a njena sudbina nije poznata članovima porodice.

Uoči rata fabrika je bila u prisnim poslovnim odnosima sa fabrikama iz Engleske i Francuske. Okrenut na tu stranu, gospodin Dragoljub Šterić nije imao nedoumica o tome šta znači dreka i tutnjava koja se čula iz Nemačke. Kad je rat 1939. počeo u Evropi, išao je u Vojnu komandu da dobije ratni raspored. Postoji mišljenje da je tamo suočen sa obavezom da, kao potpukovnik u rezervi, komanduje artiljerijom u Šibeniku ili je možda trebalo da ostane kao direktor u fabrici kojoj je predstojala selidba u brda.

Dvadeset dana kasnije, usled stalno povišenog krvnog pritiska, gospodina Dragoljuba T. Šterića pogodio je moždani udar. Agonija je trajala dva dana. U stvari, udes je tog otpornog čoveka zadesio ranije. Stradao je u saobraćajnoj nesreći 4. januara 1938, a posledice te nesreće ubuduće će se nagomilavati sve dok ne postanu preteško breme za njegov zemaljski život.

U taj događaj umešana je fabrikantova ropska odanost poslu. Tih zimskih dana koji su nesreći prethodili, gospodin Šterić nije poslušao savete lekara i sa lečenjem obolele žuči u Vrnjačkoj Banji vratio se dve nedelje ranije. Učinio je to zato što je smatrao da fabrika ne može toliko dugo biti bez njegovih doprinosa poslovima. U mrazno jutro na Tucindan vozio se sa Dedinja kolima bulevarom prema Mostaru. Automobil je sa zaleđenim, neprozirnim staklima dojurio na mesto nesreće, tamo gde su kolovoz sekle šine tramvaja "trojke“ i "trinaestice“. Za upravljačem nije sedeo iskusni šofer Rade, nego momak iz fabrike. Vozač nije primetio tramvaj i taj je u punoj brzini tresnuo za zadnji deo automobila.

Bačen silinom udara sa jedne na drugu stranu automobila, Dragoljub T. Šterić je nekoliko puta udario glavom o izbočine kabine. Bio je u nesvesti kad je na mesto nesreće stigao stari porodični prijatelj Trifun, taksista. Iz najbolje namere, povređenog je umesto u bolnicu odvezao kući. Lekar je ubrzo došao. Nije se usudio da teško povređenog Šterića vozi u bolnicu, nego je dopremio veliki rendgen aparat. U spavaćoj sobi snimljena je glava gospodina Dragoljuba i utvrđen je težak potres mozga.

Potonje leto te 1939. godine poslednji zajednički odmor sa ocem porodica je provela na Ohridskom jezeru. Svake nedelje išli su u Sveti Kliment i Sveti Naum na tom neuobičajenom dugom i poslednjem porodičnom odmoru. Po povratku u Beograd gospodin Dragoljub T. Šterić umro je 14. septembra 1939. godine u sanatorijumu na Vračaru, posle dvodnevne agonije, u 79. godini života. Sahranjen je uz najveće počasti na Novom groblju u Beogradu. Uz nadgrobni spomenik postavljena je i bista koju je uradio poznati beogradski vajar.

Iza pokojnog industrijalca ostao je testament. Uz nabrajanje novčane imovine i nekretnina, za naslednike su proglašeni supruga, deca i rođaci. Gospodin Šterić je novac zaveštao i opštini u Osipaonici i Štabu Vazduhoplovstva Vojske Kraljevine Jugoslavije. Legat Osipaonici, zapisano je rukom ostavioca, uložen je kod Državne hipotekarne banke, za gradnju crkve Svete bogorodice, Zadužbina braće T. Šterić. Dugi deo novca na ime zadužbine Štabu Vazduhoplovstva, uložen je kod iste banke, Fond Braće T. Šterić, od čije kamate će se deliti kao nagrada pobedniku na vazduhoplovnim utakmicama.

Moj cenjeni kolega i prijatelj Ljubiša Nikolin pominje dva modela ratnih aviona koji su proizvedeni u "Zmaju“. Radi činjenice da je Srbija tada bila među desetak zemalja koje su proizvodile vojne avione i značaja ove fabrike, pominjemo činjenice navedene u stručnim časopisima i monografijama objavljenim u decenijama posle II svetskog rata, piše: "U tekstovima o avionima ’IK – 5’ i ’Orkan’ uverili smo se s koliko entuzijazma, znanja i ideja se razvijala srpska konstruktorska škola. Brojni inžinjeri, svetski obrazovani, sa znanjem jezika, istinski intelektualci, umeli su da vizionarski promišljaju, ne plašeći se izazova ili grešaka... Jedan od takvih znalaca bio je inžinjer Dušan Stankov, koji je 1936. godine u fabrici ’Zmaj’, izložio svoje viđenje lakog, dvomotornog bombardera-razarača.

Rad na njemu odobren je 28. marta 1938. godine i dobio je službenu oznaku ’Zmaj R-1’. Bio je to višenamenski avion koji je mogao da bombarduje, izviđa, ali i da se bori kao teški lovac-razarač. Bilo je jasno da je reč o veoma savremenom projektu. Finalni radovi bili su obavljeni na samom zemunskom aerodromu, a prvi let dogodio se već 24. aprila 1940. godine.

Komanda RV je pravilno razmišljala praveći planove o preoružavanju, predviđajući da svi izviđački avioni budu domaće proizvodnje, pa je taj posao trebalo da pripadne ’Zmaju’. Dvomotorni avioni upravo takvog tipa pokazali su tokom Drugog svetskog rata da je taj koncept bio ispravan. I posle rata bilo je pokušaja da se ovaj prototip obnovi i iskoristi jer je fabrika radila sve do 1946. godine.

Prema sačuvanim projektima, napravljena su dva prototipa lakih bombardera – ’Ikarus 215’ i ’Ikarus 214’ koji je bio kratko vreme i serijski proizvođen. Prema projektu, avion je mogla da opslužuje i četvoročlana posada. Po izgledu je bio vižljast, kao zašiljen, dužine 12,78 metara i raspona krila 14,40 metara. Maksimalna poletna masa bila je 5.664 kilograma, a letne karakteristike upadljivo skromnije od konkurenata, osim doleta koji je iznosio 1.000 kilometara, što je kod izviđačkih aviona i bila možda najvažnija stavka. Bez obzira što se ne može porediti s firmama kao što su ’Rogožarski’ i ’Ikarus’, za 19 godina rada napravljeno je 359 aviona različitih vojnih i civilnih namena, razvijena su četiri prototipa i proizvođeno je osam tipova aviona na osnovu licenci.“

(Nastaviće se)

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
overcast clouds
16°C
04.06.2026.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Anketa

Da li treba skratiti radno vreme?

Štampano izdanje

Vidi sve
Ekspres526

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve