Život
24.07.2025. 16:10
Đoko Kesić

"Beogradska čaršija" (3)

Kako je Dušan Đorđević postao NAJVEĆI GRAĐEVINAR u Beogradu i Srbiji

Skupština
Izvor: Shutterstock / ToskanaINC

Priču o velikom srpskom građevinaru Dušanu Đorđeviću Ljubiša Nikolin u dragocenoj studiji "Beogradska čaršija“, u kojoj opisuje uspehe, a potom i poniženja pod komunističkim vlastima od 20. oktobra 1945. godine, počinje slikama o Dušanovim potomcima izbeglim u Pariz, koji s nevericom žive u velikom gradu u nemaštini. Oni preziru građevinarstvo, ne veruju u bankovne knjižice svoga oca bogataša, na kojima i dalje stoji gomila novca u Hipotekarnoj banci u Beogradu, a koje odjednom ne vrede ništa.

A priča o porodici Đorđević je uzbudljivo svedočenje o njenom usponu u Leskovcu, gde je Sotir Đorđević, otac Dušanov, zaptio prvo bogatstvo. U vreme kad su mu se u Leskovcu rađali sinovi, stari gazda Sotir slušao je o agitaciji Svetozara i Jevrema Markovića i o bukačkim istupima Ranka Tajsića u srpskoj Narodnoj skupštini. Socijalističko, a onda radikalsko osporavanje činovničkog sloja, pa i samog kralja, izgledalo mu je kao svetogrđe samo ispočetka, kada se čudio što i tako nešto postoji i što se naglas kazuje. Takva stanovišta nikada nije prihvatio, ali se na njih navikao kao i druge gazde, dok god ti onovremeni ogorčeni protivnici političkog poretka nisu dirali u svojinu.

Sotiru Đorđeviću se svet u kome prednjače gazde, a njihovo vlasništvo svi poštuju, oduvek činio kao jedini prirodni redosled stvari i odnosa. Za vlasništvo su u njegovo vreme opasnost bili lopovi i od njih je zazirao, ali da država pljačka i otima, umesto da štiti, ali i da ubira porez, tako nešto nije mogao ni da zamisli. Uostalom, on za tlapnje i nije imao vremena. Vodio je svoje abadžijske i trgovačke poslove, prodavao odela i nošnju od sukna meštanima i seljacima. Svakodnevno bi se budio još za mraka i odlazio u vinograd u kome je, kad je za to bilo vreme, do osam sati ujutro, negovao vinovu lozu, onda se vraćao u Leskovac i otvarao svoju radnju.

Pred kraj prošlog veka, Đorđevići su u Leskovcu otvorili kudikamo unosniju gvožđarsku trgovinu. U taj posao otac je posle uključivao stasale sinove. Na marljivost starog Sotira nadovezivala se njihova veština i štedljivost. Prikupljeno bogatstvo, uoči Velikog rata od 1914. godine, uložili su u prvu leskovačku Centralnu banku. Član njenog upravnog odbora, kao značajan akcionar, bio je najstariji Đorđević, otac.

U panici, koja je nastala posle austrijskog ultimatuma, banka je doživela krah kada su sve štediše nagrnule da povuku svoje uloge. Pritisak u strahu pokolebanih ulagača trajao je danima, pre no što će na zapadu i severu zemlje početi oružana neprijateljstva. Onda se desilo da je i poslednja para odneta iz zavoda baš u trenutku kada se tu, ispred bančinog upravnog odbora zadesio Sotir Đorđević.

Kada je nestalo novca, zahtevu usplahirenih štediša udovoljio je tako što je od kuće odneo ćupove pune zlatnika i podelio ih. Tako je sačuvao obraz porodice Đorđević, ali i drugih deoničara. Isplaćene zlatnike posle je svojim akcijama nadoknadila Centralna banka. Te papire porodica je dugo čuvala, sve dok i njihova vrednost nije obezvređena u vremenu "eksproprijacije eksproprijatora“, koje je nastupilo posle oktobra 1944. godine.

Sin Sotirov Dušan ratovao je od 1912. godine. Mobilisan je kao običan vojnik. Prošao je kroz mnoge bitke i stradanja. Bio je ratnik na Solunskom frontu, gde je ranjen i kontuzovan. Lečili su ga u Bizerti, u francuskoj koloniji u Tunisu, odakle se vratio na front. Pre toga prešao je Albaniju sa mlađim sedamnaestogodišnjim bratom Josifom, koji se ratnicima priključio bežeći ispred okupatora. Dušan je demobilisan 1920. godine, kao kapetan...

Ratna poznanstva kasnijeg beogradskog preduzimača i graditelja nisu bila bez značaja za njegov kasniji poslovni uspeh, ali nikako nisu u svemu tome bila presudna. Prema onome što je upamćeno, odnos prema mogućim koncesijama sa te strane nije bio drugačiji od osećanja nelagodnosti i odbijanja sa kojim je, posle Prvog rata, dočekivao gest svoga bivšeg vojnika, Ciganina, čistača obuće u Balkanskoj ulici, koji je pri svakom susretu sa bivšim kapetanom, čim bi ga ugledao, skakao sa svoje šamlice i prilazio mu u uvek bezuspešnom pokušaju da gosn Dušana poljubi u ruku.

Sa ratnim drugovima sudbinu je podelio i u Drugom svetskom ratu, ali ne i ratničku slavu. Dopao je zarobljeništva i odveden je u ropstvo u Nemačku. Fragment sećanja govori da je Dušanova družina u Oflagu propovedala gotovo napadno jugoslovenstvo. Kao da su time odbijali od sebe saznanje da Nemci, posle aprilskog sloma kraljevske jugoslovenske vojske, nisu u zarobljeništvo odvodili oficire koji su se izjasnili kao Hrvati, Slovenci ili Makedonci.

U ropstvo su odvedeni samo Srbi, Jevreji i poneki domaći Nemac, među kojima je, kažu, bilo i ljudi za koje su mnogi govorili da su bili veći Srbi od Njegove svetosti patrijarha srpskog... Posle zahteva Nedićeve vlade, koja se pozivala na Ženevsku konvenciju o pravima oficira, Dušan Đorđević je pušten. Došao je u Beograd, gde je dočekao oslobođenje 20. oktobra 1944. godine.

Nova vlast je, čim je 1944. ustoličena, odmah pokazala da već proterani okupatori nisu jedini ni glavni neprijatelji. U izbegličku kuću Dušana Đorđevića došao je partizanski oficir sa još jednim vojnikom, izvršili su pretres kuće, uzeli stvari od vrednosti, predratni srebrni novac i preostali majčin nakit. Oca su odveli sa sobom, uz škrto objašnjenje da je to neophodno jer će na drugom mestu potpisati listu o oduzetim predmetima. Tada već definitivno bivši preduzimač i jedan od vlasnika preduzeća "Ingrad“, sa još dvadesetak čaršijskih gazda, u stvari je uhapšen!

Sa tim drugim hapšenicima Dušan Đorđević je zatvoren u podrum seoske opštine u Resniku. Među zatočenicima bio je i Puniša Račić, čovek koji je pre rata pucao u jugoslovenskom parlamentu i pri tome ubio Stjepana Radića. Konfinirani su iz resničkog opštinskog podruma odvođeni noću i pobijeni na nepoznatom mestu. Bili su žrtve komunističkog obračuna sa "buržujskim šljamom“ u Beogradu.

Sudbina je tih neizvesnih dana i noći iskušavala Dušana Đorđevića. Kad su svi smrtnjaci iz podruma odvedeni i pobijeni, on je u noći, kada je mislio da je i za njega kucnuo poslednji čas, odveden u kancelariju pred dvojicu partizanskih oficira. Rekli su mu kratko da je slobodan! Biće da su nesuđeni presudioci saznali da je njihov uhapšenik čovek koji je stradao u nemačkom zarobljeništvu.

Porodica se potom vratila u Beograd, u ratom nagrđen i opljačkan stan u Balkanskoj ulici. Posle je stari Đorđević pod novim režimom radio u Ministarstvu građevina. Penzionisan je nekoliko meseci pre no što će umreti. Teško je podnosio nemaštinu, koja je sa njegovom degradacijom nametnuta i njegovoj deci, u to vreme gimnazijalcima i studentima. Besprizorno se usamio. Sve što je gledao oko sebe doživljavao je kao ružno, čak strašno i kao tuđe. Kao čovek iz predratne čaršije nije mogao nikako da se pomiri sa okolnostima koje mu nisu dozvoljavale da promeni natureni status i život u bedi. Umro je strašno zabrinut u kući iz koje je do te, za njega poslednje 1953. godine, sve prodato budzašto, na kraju i klavir na kome je svirala njegova kćer, i bunda koju je oblačila njegova supruga.

Kako je Dušan Đorđević postao ne samo gazda, nego i najveći građevinar u Beogradu i Srbiji? Jednostavno, svedoče upućeni, njemu je posao išao od ruke zato što su u njemu, odgovarajućim udelom, slobodno izraženom voljom, učestvovali svi koji su svoju sudbinu ukrštali sa njegovom, a to se odnosilo i na radnike.

Preduzeće je najpre nazvano "Stanković i Đorđević“ od vlasnika, dobijalo velike poslove u staroj Jugoslaviji. Ortaci su dovršili, pre oslobođenja i ujedinjenja započetu, izgradnju novog doma jugoslovenske skupštine. Dušan Đorđević bio je u to vreme istaknuti član Glavnog odbora opozicione Demokratske stranke. Radove na zgradi Skupštine on i ortak su dobili, iako je na vlasti bila njima nesklona partija. Na licitaciji su pobedili sa svojom najpovoljnijom ponudom, a među drugim graditeljima, koji su ostali praznih ruku, bilo je i onih mnogo bližih ili sasvim bliskih vlasti.

Mogućnosti firme "Stanković i Đorđević“ bile su najubedljivije i na licitaciji za izgradnju prvog asfaltnog puta Novi Sad – Subotica. Pripalo im je najviše deonica do Horgoša. Bilo je to preduzeće okrenuto budućnosti kakvu su u to vreme zamišljali suvlasnici. O tome je trebalo da govori i nova firma "Ingrad“ koju su, u drugoj polovini tridesetih istakli. Akronim je složen od reči "inženjer“ i "građevinar“, što je takođe odražavalo uloge Stankovića i Đorđevića u njihovom zajedničkom poduhvatu. U to vreme odlučili su da počnu da se bave i industrijom. Živnuli automobilski saobraćaj, kome su doprinosili gradeći puteve, naveo ih je na pokušaj da osnuju fabriku guma za motorna vozila.

Postrojenja za proizvodnju kupili su u Nemačkoj, koja je u vreme te transakcije već bila u ratu. Poslovi nemačke industrije bili su pod strogom kontrolom policije i vojnih vlasti nacističke zemlje pa je isporuka u to vreme najmodernijih mašina, uz druge trgovačke peripetije, morala biti plaćena unapred. Delovi za fabriku dovoženi su šlepovima iz Regensburga. Istovarani su na dunavskom pristaništu, a onda bi bili odvoženi u Kijevo, gde je u međuvremenu izgrađena fabrička hala.

Poslednji transport doplovio je, nekim slučajem, na dan uoči nemačkog bombardovanja Beograda 1941. godine. Lučki kranovi nisu stigli da iz utroba lađa izvade teške prese. Sve je to, tako nedirnuto i, nekim slučajem, od bombi neoštećeno, dočekalo ulazak Nemaca u Beograd.

Tada su na dok došli civili sa uočljivim "svastikama“ na reverima i rukavima. Imali su tačan spisak tovara. Za nekoliko narednih dana sve je vraćeno nazad, uz Dunav. Kažu da su mašine odvezli u Inderdonau u Austriju i da je sve to ugrađeno u jednu drugu fabriku guma, čiji identitet nije nestao ni posle za Nemce i Austrijance izgubljenog rata. Dokaze o tome mnogi automobilisti ne moraju tražiti dalje od svojih vozila na se čije točkove, do dana današnjeg, montiraju pneumatici sa natpisom "Semperit“.

Opljačkana fabrika guma bila je u centru samo naizgled različitih zapleta u toku rata i posle njega. Najpre su Nemci pokušavali da isplate odnete mašine. U logoru su našli ortake i zarobljenom majoru Đorđeviću i rezervnom kapetanu Stankoviću ponudili veliku svotu maraka kao naknadu. Partneri su svoje odbijanje obrazložili zarobljeničkim statusom, što je njihove potpise unapred činilo pravno bezvrednim. Onda je privredni opunomoćenik Rajha u Beogradu Nojbaher sa sličnom ponudom slao svoje emisare suprugama konfiniranih vlasnika. One su to odbile, oduvek smatrajući nedozvoljenim mešanje u poslove supružnika, pogotovo u ratno vreme i još u njihovoj odsutnosti. Tako je fabrika otišla unepovrat, prvi put.

Nesuđeni vlasnik otete fabrike pneumatika Dušan Đorđević nije se posle završetka rata mirio sa tim gubitkom. "Ako ne može meni, neka pripadne državi, ma kakva ona bila i ma ko u njoj bio gospodar“, govorio je.

Zahtevao je da ga primi i sasluša M., sin predratnog kolege preduzimača Popovića. Onda je primljen kod komunističkog ministra kome je ispričao šta se desilo sa "Ingradovom“ fabrikom guma. "Čika Dušane, mi ćemo to izvideti preko naše vojne misije i vratićemo mašine u zemlju“, obećao je jaki čovek novog režima... "Budite spremni da na put krenete čim vas pozovem. Ići ćemo zajedno u Austriju.“

Stari Đorđević nikad nije pozvan da u Inderdonauu prepozna delove svoje fabrike. Kasnije ministar Socijalističke Republike Jugoslavije mu je rekao: "Zaboravio sam da vam se javim da smo dobili izveštaj naše vojne misije da su te mašine demontirali Sovjeti i odneli ih u zemlju Oktobra... Glavno je da smo ih iščupali od Nemaca.“

Poslovi koje je kao preduzimač dobijao u početku bile su popravke javnih zgrada u ratom nagrđenom Beogradu. Među nekim od tih kuća njegovi majstori su popravili staro vojno ministarstvo.

Kasnije je prvo osnovao građevinsko preduzeće sa nekoliko prijatelja. Osnivači su se osipali, ali je Đorđević bio uporan. Naklonost prema tom poslu stekao je još pre balkanskih ratova, u Leskovcu. On i Stojan Aranđelović su u okolini varoši gradili puteve. Kasnije posle velikih ratova, među poslovnim ljudima, trgovina je smatrana statičnim poslom. Preduzimljiviji su išli u preduzimače i industrijalce, tamo gde je bio ogroman rizik, ali i prilika da se, uz veliku dobit, napravi nešto veliko.

Kada se uortačio sa inženjerom Petrom Stankovićem, njih su dvojica bili pred tim izborom. I sami su ispočetka gradili stambene zgrade, koje su ostvarivale solidnu dobit sa malim rizikom, što se sve moglo uvećati brzim prometanjem novca. Preduzeće "Stanković i Đorđević“ okrenulo se drugačijoj mogućnosti. Pretendovali su na dobijanje poslova u okviru velikih javnih radova: nameravali su da grade pruge, mostove, tunele, puteve, velike državne zgrade.

Tako su dobili gradnju vojnog ministarstva i Generalštaba u Ulici Miloša Velikog. Izgradili su i prugu od Bakra do Sušaka, onda kada je u Bakru proširena luka, nakon što je Rijeka pripala Italiji. Pruga, koja je izgrađena uprkos velikim usponima, sa nekoliko dugih tunela i nadvožnjaka, pokazala je da je preduzeće "Stanković i Đorđević“ jedno od najspremnijih u staroj Jugoslaviji.

generalštab
Izvor: Shutterstock

Gradili su i druge zgrade, koje i danas svedoče o njihovom vremenu. Jedna od njih je na Bulbulderu i nosi naziv ustanove, koja je u njoj, Gradske bolnice – Centar Zvezdara. Druga je nazvana popovskom kućom kod Crkve Svetog Marka zato što je izgrađena za Patrijaršiju. Tu višespratnicu preduzeće je završilo za manje od godinu dana.

Zdanje Narodne skupštine sazidano je još pre prvog rata i onda je, nedovršeno, bez vrata, prozora i enterijera, dočekalo licitaciju na kojoj su partneri dobili priliku da je njihovo preduzeće završi. I tu će ubuduće zasedati parlament, koji je u međuvremenu postao jugoslovenski. Unutra su položili mermerne podove, postavili stolariju i instalacije. Mnogo godina kasnije, već ostareli Đorđević, u čiju je dušu ratno i poratno vreme utisnulo bolne tragove, rado je kazivao o tome kako je tada njegova firma pozajmila novac majstoru koji je izrezbario umetničku stolariju. Sa tim parama stolar je u Nemačkoj kupio specijalne mašine, koje su, znalački upotrebljene, oblikovale enterijere Skupštine koji su nepromenjeni do danas.

U sećanjima gospodina Đorđevića na te dane kada je parlament konačno oblikovan, više iznutra nego spolja, najvažnije mesto je pripalo ličnosti gospodina Nikolaja Krasnova. Razlog je bio i taj što je tom čoveku u posleratnim vremenima sasvim osporen izuzetan doprinos ovdašnjem neimarstvu; pogotovo što je baš on bio graditelj sa Oplenca i protomajstor drugih pravoslavnih hramova u Srbiji. Tako se desilo da je ovde po drugi put osuđen na zaborav. Prvi put je sećanje na Krasnova prognano u njegovoj domovini. Jer taj izbegli Rus pre Oktobarske revolucije bio je graditelj – miljenik carske porodice Romanov. Jugoslovenska Skupština izgrađena je i opremljena prema njegovim zamislima.

U to zdanje na Svetog Savu 1945. pozvan je i Dušan Đorđević kao predratni predsednik Udruženja građevinara Srbije. Tu je video i Josipa Broza. Stari graditelj nevoljno je učestvovao u toj opsenarskoj predstavi, u kojoj je okupljenim ratnim saveznicima iz kapitalističkih zemalja, diktatura proletarijata prikazivana kao narodna demokratija. Asistent pri izvlačenju demokratskog zeca iz šešira bio je pop V. Z. (Vlada Zečević, op. Đ. K.) koji je tu i pozvao Dušana Đorđevića da, kao i svi ostali ljudi iz predratnog Beograda, bude svojevrsni živi eksponat i dokaz da nove vlasti nasiljem ne kidaju društveni kontinuitet.

V. Z. je Đorđevića predstavio Titu kao čoveka čije je preduzeće gradilo Skupštinu. "Aaa, vrlo lepo, gospodine“, rekao je gizdavo obučeni maršal. "Mi računamo na ljude kao što ste vi, i sami ćemo razviti privatnu inicijativu.“ Kada se parada završila, Tito je otišao na prisvojeno Dedinje, a graditelj se vratio u sobu u kojoj je stanovao sa četvoro dece. U njoj su razlupane prozore zakrpili staklima povađenim iz ramova za slike. Parafrazirane Brozove reči izazvale su optimizam u nezagrejanoj prostoriji. Otac je, međutim, ostao jednako skeptičan. "Taj čovek ima opasne oči i od njega ne treba ništa dobro očekivati!“

Kao i druge predratne čaršijske gazde, i gospodin Dušan Đorđević kupovao je američke automobile. I na taksi stanicama, uoči rata, pojavili su se novi "ševroleti“, koje je uvozilo preduzeće gospodina Sekule Zečevića "Velauto“. Jedna od boljih među tim kolima, model "hadson“, kupio je graditelj Đorđević. Automobil je za ono vreme bio po mnogo čemu izuzetan, imao je sedišta presvučena plavom kožom i automatsku komandu menjača, sa elektronskom transmisijom na volanu. Jedini takav model u gradu, auto je izazivao veliko interesovanje.

Kada je Beograd u aprilu 1941. bombardovan, kola su se našla u garaži u Katanićevoj ulici, pored zgrade koja je pripadala Đorđevićima i koja će posle rata biti nacionalizovana, uz naknadu od 40 dinara, iznos za koji su se mogle kupiti dve pakle cigareta. Bomba koja je pala u blizini srušila je hrast, stablo je palo na vrata Đorđevićeve garaže i zagradilo ih. Nemci su odmah po okupaciji Beograda rekvirirali sve automobile u gradu, ali do "hadsona“ sticajem okolnosti nisu mogli prići, nisu znali da je automobil u garaži. Tako se desilo da i ta kola ne budu ofarbana u sivu boju Vermahta, a nisu ni obeležena kukastim krstom ili nekom od oznaka nemačkih vojnih jedinica. Kada je deblo bilo uklonjeno, Nemce automobil nije interesovao jer je spadalo među vozila koja gutaju previše benzina, koga je bilo sve manje na raspolaganju.

Vozilo je kasnije ipak poslužilo Nedićevim vlastima, vozio ga je, prema saznanju Đorđevića, jedan od ministara. Onda je u neznanom sticaju okolnosti promenilo vlasnika, pred kraj ratne vlade, negde u okolini Užica. Poslužio je vođstvu Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića. Kad je građanski rat u Srbiji završen, "hadson“ je pao u ruke pobednicima partizanima. Jednog jutra sin gospodina Đorđevića prepoznao je porodični automobil u Knez Mihailovoj ulici, ispred zgrade Srpske akademije nauka. Glancao ga je jedan vojnik u partizanskoj uniformi.

Jetko, ljut zbog ljubopitljivosti na koju nije navikao, vojnik je kroza zube procedio da auto pripada pukovniku Ozne L. Kod tog oficira da traži svoje vlasništvo išao je razvlašćeni graditelj. Na policijskom mestu rekao je da je automobil njegov i pozivao se na uredbu, koja je u to vreme obavezivala slučajne nalazače da imovinu vrate, ali ne i promišljene uzurpatore. Pukovnik L. nije imao puno vremena za svog posetioca, koga je uostalom primio usled zabune oko svrhe njegove posete, i čim je shvatio o čemu se radi, prekinuo ga je pokretom ruke i rekao: "Taj automobil ne možete dobiti! Siđite dole i izaberite neki drugi, koji vam se dopadne.“

Pravi vlasnik je uzalud insistirao da mu vrate njegov, a ne tuđi automobil. Pukovnik je dalji razgovor grubo prekinuo, a Dušan Đorđević je shvatio da mu je "hadson“ konačno oduzet... Nedugo zatim američka kola su ponovo krenula put Užica. Svoje poslednje putnike su odvezla pravo u zasedu odmetnutih četnika. U silnoj pucnjavi svi su pobijeni, a automobil je uništen.

Đorđević nije dočekao da mu za života vrate nacionalizovani plac koji je, uoči rata, kupio na Dedinju. To zemljište je koštalo više od milion dinara. A 1955. je oduzeto bez naknade... Komunističke vlasti su Dušanu Đorđeviću i njegovom ortaku nacionalizovale preduzeće "Ingrad“. Doduše, tada od njihove svojine nije ostalo bogzna šta. Ostale su zgrade, garaže i zemljište. Nemci su ranije odvezli kamione "hanza“. Bili su to prvi teretnjaci koji su pre rata po Beogradu i okolini vozili. Vlasti su uzele Đorđevićima i sve drugo, vinograd, ali i sitnice, čak i bicikle graditeljeve dece, njihove radne stolove...

A kada je bivši građevinar već umro, na adresu njegove udovice stiglo je pismo iz Vrbnika kod Knina. Napisao ga je svojom teškom i neveštom rukom – sa mišlju nevičnom izražavanju, tačnoj upotrebi velikih i malih slova i interpunkciji – Ilija Knežević, bivši radnik "Ingrada“. „Draga Gospođo ružo evo ja vaš Ilija da vam javim da sam dojo od vas smrtovnicu ja sam jedini u Velikom plaču i suzama pročitao žavomije draga Gospođo moga dobroga i nikada zaboravljenoga Gospodara neka muje slava i laka crna zemlja.“

(Nastaviće se)

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
overcast clouds
16°C
04.06.2026.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Anketa

Da li treba skratiti radno vreme?

Štampano izdanje

Vidi sve
Ekspres526

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve