Život
08.05.2025. 16:15
Momčilo Petrović

Istorija

PRVI MAJ NEKAD I SAD: Za prava radnika borimo se i danas

posao, rad, alat
Izvor: Shutterstock

Međunarodni praznik rada ili Prvi maj praznik je kojim pripadnici i simpatizeri radničkog pokreta iskazuju opštu solidarnost radništva i obeležavaju sećanje na dostignuća radničkog pokreta, odnosno žrtve koje su pripadnici radničkog pokreta podneli kako bi se izborili za veća radna prava. Kod nas se iz godine u godinu slavi sve manje.

Danas se Prvi maj obeležava kroz različite vidove demonstracija i akcija kao dan borbe za osnovna ljudska prava svakog radnika i svake radnice ili jednostavno kao dan borbe za prava na život dostojan čoveka. Borba za radna i ljudska prava, koja može da podrazumeva borbu za dalje skraćivanje radnog vremena, veće plate, veću zaštitu na radu i uopšteno dalje razvijanje pravednijeg radnog zakonodavstva, traje još i danas i vrlo je izgledno da će i naša deca i deca njihove dece na svoj način voditi borbu za svoja prava.

Na prostoru Balkana obeležavanje Prvog maja više se veže uz gozbu u prirodi, a manje za istorijsko sećanje na dostignuća svetskog radničkog pokreta.

Sećanje na pokolj u Čikagu

Ceo 19. vek bio je obeležen nemilosrdnom eksploatacijom radnika. Za ponižavajuće niske nadnice radili su obično po 12, a bilo je slučajeva da poslodavci traže da na poslu ostaju i 18 sati! Štrajkovi su bili česti, ali neefikasni...

Kad su radnici u Kanadi 1884. godine uspeli da da se izbore za osmočasovno radno vreme, njihova braća po siromaštvu u SAD iznela su zahtev da se takav zakon usvoji i u SAD. Ostavili su u rok ‒ 1. maj. 1886. godine. Pošto traženi zakon nije donet, na istoku SAD tada je otpočeo štrajk u kojem je učestvovalo između 300.000 i pola miliona radnika. Protest je nastavljen i narednih dana, pa je 4. maja u Čikagu, po kišnom danu, u povorci bilo između 600 i 3000 ljudi.

Atmosfera je bila ispunjena napetošću jer je prethodnog dana policija pucala na štrajkače ispred jedne fabrike i ubila dvoje, a prema nekim izvorima i šestoro radnika.

Pred kraj protesta koji je protekao bez incidenata, dok se masa razilazila sa Trga žitne berze, policija je iznenada jurnula na masu. U tom trenutku, neko je iz gomile prema policiji u napadu bacio snop štapina dinamita sa upaljenim fitiljem. Nakon toga policija je otvorila paljbu. Od prvog plotuna pala su četvorica štrajkača, a nakon petominutne vatre na asfaltu je ostalo pedesetak ubijenih.

U istrazi koja je usledila, policija je uhapsila sedmoricu anarhista jer su "svojim zapaljivim govorima podstakli nepoznatog počinioca da baci bombu“. Ova sedmorica osuđena su na smrt i obešena, a onaj ko je bacio bombu nikad nije uhvaćen. Istoričari su docnije utvrdili da je reč o policijskom provokatoru, nekom Rudolfu Šnaubelu, koji je ubrzo posle masakra pobegao iz SAD.

Na stogodišnjicu Francuske revolucije čiji je moto bio "sloboda, jednakost, bratstvo“, godine 1889. u Parizu, na prvom kongresu Druge radničke internacionale jednoglasno je odlučeno da se od 1890. godine svakog 1. maja mirnim šetnjama obeležava sećanje na čikaški pokolj. Ubrzo je crveni karanfil, simbol prolivene krvi u Čikagu, postao sveopšti simbol radničkog bunta.

Posle Oktobarske revolucije, 1917. godine, Prvi maj je postao državni praznik u SSSR-u, a potom i u drugim komunističkim državama. Prva kapitalistička zemlja koja je Prvi maj usvojila kao državni praznik bila je Hitlerova Nemačka, a da bi izbegli povezivanje sa komunizmom, radnici u SAD Prvi maj zamenili su za prvi ponedeljak u septembru, kada slave svoj Praznik rada.

Kako bi sačuvala svoje pozicije u radničkim masama, Katolička crkva je 1. maj proglasila za Dan Svetog Josipa radnika.

Danas je ovaj praznik u bivšim komunističkim zemljama zaboravljen, ali u Italiji i Francuskoj ne propuštaju da organizuju proteste na ovaj dan.

U Jugoslaviji je Prvi maj bio državni praznik koji se slavio dva dana. Običaj je bio da se ide na prvomajski uranak: rano ujutru na dan praznika odlazilo se u prirodu i tamo provodio dan, u sportskim aktivnostima i raspaljivanju roštilja ili ražnja.

U nekim krajevima, veče uoči Prvog maja na brdima iznad naseljenih mesta paljene su velike vatre, a okupljeni, mahom mladi, vikali su odozgo "Živeo Prvi maj!“.

Ova parola, koja se obavezno izvikivala otegnuto, čula se nadaleko...

SSSR Prvi maj
Izvor: Shutterstock

Praznik u krvi

U godinama posle Prvog svetskog rata, koji je za sobom ostavio milione mrtvih i velika materijalna razaranja, nastupila je svetska ekonomska kriza. Mase su bile nezadovoljne postojećim društvenim sistemima pa revolucije kakva je već bila izvedena u Rusiji 1917. nisu izgledale nemoguće.

U strahu od pobunjenih radnika, vlasti evropskih država donosile su zakone kojima je popravljan položaj siromašnih, ali i vodile aktivnu antikomunističku politiku. Velika Britanija i Švedska uvele su strogu kontrolu stranaca, Francuska, Španija, Čehoslovačka, Mađarska, Poljska, Italija... masovno su hapsile i proterivale komuniste, Rumunija, Bugarska i Grčka stavile su ih van zakona...

I u Kraljevini Jugoslaviji, posle velikog uspeha komunista na izborima 1920. vlada je započela akciju za uništenje komunističkog pokreta. Marta 1920. na opštinskim izborima u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji i Crnoj Gori komunisti su dobili apsolutnu ili relativnu većinu u nizu gradova (Zagreb, Slavonski Brod, Karlovac, Split, Vukovar, Podgorica, Petrovac na Moru...), dok su avgusta 1920. na opštinskim izborima u Srbiji i Makedoniji komunisti pobedili u 37 opština (Beograd, Niš, Leskovac, Šabac, Valjevo, Kragujevac, Skoplje, Prilep...). Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, a u nekim mestima i njihovim hapšenjem. Suspendovana je i nova uprava u Beogradu, gde je komunista Filip Filipović bio izabran za gradonačelnika.

Komunistički odbornici bili su pozvani u gradsku Skupštinu, pod izgovorom da treba da se obavi primopredaja vlasti. Umesto činovnika, u svim kancelarijama su za stolovima sedeli policajci, a Filipoviću i drugovima uručeno je rešenje o suspenziji koje su morali da potpišu. Bilo im je dozvoljeno da zgradu Skupštine napuste samo svi zajedno...

U aprilu 1920. počeo je generalni štrajk železničara protiv koga je vlast upotrebila vojsku pa je čitav sistem železnice bio stavljen pod vojnu upravu. Istog meseca, vojska i žandarmerija ugušile su štrajk u slovenačkom rudniku mrkog uglja Trbovlje, i ubile 13 i ranile 40 radnika.

Proslava 1. maja 1920. bila je zabranjena.

S druge strane granice prama Italiji, u Puli, u Istri, koja se tada nalazila u sastavu Italije, održana je proslava radničkog praznika koja će u istoriji biti poznata kao "krvavi Prvi maj“.

Radnici Pule poznati su po svojoj borbenosti i klasnoj svesti. Policija im je posle dužeg pregovaranja dozvolila da održe govore na gradskoj pijaci, a kretanje praznične povorke ograničila je na dve ulice. Kordon vojske sa četvoro blindiranih kola blokirao je glavnu ulicu i tu je došlo do prvih čarki sa demonstrantima. Počela je tuča, demonstranti su koristili štapove. Nekoliko ih se popelo na krovove kuća i odozgo vojsku gađalo crepovima. Tada je izdato naređenje da vojska puca u masu. Plotun je ubio sedam radnika, a na pločniku je ostalo 126 ranjenika.

Radnici su pokupili mrtve i preneli ih u prostorije sindikalne organizacije, a tri dana kasnije obavljena je sahrana. Sanduci pokriveni crvenim zastavama proneti su kroz grad. Kad je povorka stigla do mesta gde su poginuli, mrtvi su spušteni na pločnik, a radnički orkestar zasvirao je Internacionalu...

U znak protesta zbog poginulih i ranjenih radnika, sutradan je proglašen generalni štrajk u celoj Istri.

Prvomajska parada uz veselje

Do 1957. godine u svim glavnim gradovima republika, a od tada samo u Beogradu, priređivane su parade u čast Prvog maja.

Ivanu Ivanjiju, logorašu koji je preživeo Aušvic i Buhenvald, Titovom prevodiocu i piscu, dugujemo ovaj opis parade iz pedesetih godina prošlog veka:

"Čelo kolone bi stajalo baš na raskrsnici kod parka Tašmajdan, taman da bi se sve uhodalo tih stotinak metara do centralne tribine pred, tada, Saveznom skupštinom. Učesnici parade su se postrojavali kilometrima i kilometrima duž Bulevara prema istoku.

Nije sve bilo u nastupu vojske. Vojska je valjda navikla da maršira, da defiluje onim teškim, počasnim, takozvanim strojevim korakom, što jače gazeći po asfaltu, tako da posle zabole kukovi (...)

Posle svih rodova vojske na našim prvomajskim paradama nastupao bi narod. ’Radnici, seljaci i poštena inteligencija’ – kako se tada govorilo – prodefilovali bi pred ’svojim rukovodstvom’ koje im je mahalo sa tribina.

Da bi Prvog maja, na Praznik rada, sve funkcionisalo kako treba, narod je morao da ustane u ranu zoru i požuri da zauzme svoje mesto u sporednim ulicama Bulevara. Onda bi se satima čekalo. Kuriri bi jurili gore-dole, proveravali situaciju i javljali ko je gde gotov ili još nije, da li je sve u redu, je li sve dovoljno sređeno, umiveno, dostojanstveno i spremno za pokret. Loše pripremljene grupe ili tako rano već pijani pojedinci na vreme su isključivani iz stroja. To bi danas sa mobilnim telefonima bilo mnogo lakše.

Na čelu parade marširali su zastavnici. Posle njih se koračalo sa ogromnim portretima partijskih i državnih rukovodilaca, državnim grbom, petokrakom i srpom i čekićem velikim po nekoliko metara, i sa bezbroj parola koje su slavile pobedu proletarijata. Zatim su se predstavljale firme, opštine, razna zanimanja. Prolazili su traktori koji su vukli poljoprivredne mašine. Na kamionima su pekari pekli hleb, dimničari se pravili da čiste dimnjake, frizeri su frizirali i brijali, rudari bajagi kopali rudu, balerine su igrale – svi u svojim radnim uniformama.

Neki kamioni predstavljali su prave male bašte sa živim cvećem, na drugima su bile montirane šine kao simbol omladinskih radnih akcija, čitavi mali brodovi, ali i avioni – nadletanja su došla u modu nešto kasnije. Sećam se jednog kamiona sa ogromnim maketama knjiga i natpisom ’Knjige u narod’. Svako preduzeće, svaka škola, svaki deo grada hteli su da se pokažu u što boljem svetlu, izmišljali su originalne nošnje, kostime i maske, pravile su se prave scenografije i koreografije na vozilima.

Marširali bi gimnastičari i drugi sportisti, procupkali folklorci, biciklisti. To je bilo pravo takmičenje ko će da izmisli nešto lepše, duhovitije, atraktivnije.

Na tribini ispred skupštine stajali bi nasmejani drug Tito i državno rukovodstvo, ali bilo je publike duž cele trase, ljudi su bili na prozorima, a na trotoare su radoznalci izlazili rano da bi posedali na hoklice i sanduke koje bi doneli, jer televizije u vreme tih prvih parada još nije bilo, ali bilo je mnogo iskrenog veselja.“

Krajem šezdesetih godina, u sklopu priprema za obeležavanje dvadesetpetogodišnjice pobede nad fašizmom 9. maja 1970. godine, odlučeno je da se vojna parada izdvoji iz prvomajske povorke, a njeno održavanje pomeri na Dan pobede 9. maj.

Socijalistička bajka

U svom izvornom obliku, Prvi maj je dan radničkih prava. Pa da vidimo kakva su bila u Jugoslaviji, kako su radnici živeli u socijalizmu... Ilustrativan je članak Barbare Matejčić o Železari Sisak.

"Mašine su tutnjale, sirene se oglašavale, materijal se razvozio između hala, a kad bi se uključila elektromagnetska peć, tlo bi podrhtavalo...“, opisuje ona atmosferu u železari koja je bila treća po veličini u SFRJ, iza Zenice u BiH i slovenačkih Jesenica. Četrnaest hiljada ljudi radilo je u tri smene, bez predaha. Televizijski reporteri imali su običaj da se u novogodišnji program uključuju pozirajući ispred velikih užarenih peći i da intervjuišu oznojene radnike koji su slali čestitke narodima i narodnostima ispred crno-belih ekrana.

Železara je omogućavala svojim radnicima da žive u blagostanju kakvo radničkoj klasi danas može biti samo deo sećanja ili snova, piše Barbara Matejčić.

Posle Drugog svetskog rata dosta radnika, mahom došljaka iz Bosne, živelo je s porodicama u barakama, a čitavo naselje imalo je samo jednu bakalnicu. Prioritet je bio da se dovrši izgradnja Železare, a tek onda da se podiže standard radnika. Izgradnja stanova intenzivirana je šezdesetih godina, kada se gradilo i po stotinu stanova godišnje. Bilo ih je za samce, ali i dvosobnih i trosobnih, a podizane su i porodične kuće s dva stana u kojima su živeli stručni kadrovi, i ta se ulica zvala Inženjersko naselje. Tako je nedaleko od fabričkih postrojenja nikao ceo jedan grad ‒ radničko naselje Caprag.

U Capragu su otvoreni robna kuća, obdanište, škola, pošta, biblioteka, dom zdravlja, sportski tereni i sve drugo što je radnicima bilo potrebno.

"Sirotinja bi se iskrcala na sisačkom željezničkom kolodvoru s jednim kuferom u ruci i sve bi dobili u Željezari“, kaže Barabara Matejčić. Imali su dobre stanove, pristojne plate, hranili su se u fabričkom restoranu... Nisu razmišljali o podmirivanju osnovnih potreba, nego o tome da li da kupe novi nameštaj ili automobil. Mnogi su sazidali vikendice na moru. A oni koji nisu imali vikendice, letovali su u nekom od Železarinih odmarališta...

Iz svojih toplih stanova, koje je grejala toplana u sklopu Železare pa su im računi bili niski, odlazili su na neke od brojnih sportskih terena u naselju, između ostalih i fudbalski stadion s atletskom stazom. Pored stadiona nalazio se restoran na čijoj su terasi nastupali Lepa Brena, Miroslav Ilić i mnoge druge jugoslovenske zvezde...

U blizini je bio i olimpijski bazen, prvi takav u Sisku. Sagradili su ga, kao i većinu objekata za rekreaciju, sami radnici u slobodno vreme. Velika pažnja poklanjana je "aktivnom korišćenju radne pauze u krugu preduzeća“, pa je u krugu Železare bilo čak 18 igrališta za odbojku, tri za rukomet, dva boćališta, 11 streljana i 20 kuglana.

"Možete zamisliti da se danas radnici za vrijeme pauze, ako je uopće imaju, razbježe po sportskim terenima koje su im izgradili poslodavci?“, pita se Barbara Matejčić.

Posle više od šest decenija rada, peći u sisačkoj Železari su ugašene. Poslednjih dvesta radnika dobilo je otkaz u decembru 2011. godine, kada je novi vlasnik, jedna američka kompanija, zatvorio pogone. Kroz opusteli Caprag sada prolaze sakupljači sekundarnih sirovina i u kolica iz nekadašnje robne kuće trpaju gvožđe...

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
moderate rain
11°C
08.05.2025.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Anketa

Da li osećate prolećni umor?

Štampano izdanje

Vidi sve
1

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve