Sluge umiranja

Sluge umiranja


Prezirem žrtve koje poštuju svoje dželate – rekao je francuski filozof Žan-Pol Sartr. Da li strah izaziva poštovanje, prezir ili mržnju kao poslednju misao, teško je razaznati, ali žrtve sigurno nisu bile ravnodušne prema čoveku čije su oči poslednje što su gledali čekajući na njegovu odluku.

Reč „dželat“ za čoveka koji radi najužasniji posao je turskog porekla, znači okrutnik, i u nekom konkretnom opisnom značenju prvi put se pojavljuje u spisima iz perioda Osmanskog carstva. Dželati su najčešće ubijali davljenjem kanapom, a u kasnijem periodu i vešanjem i odrubljivanjem glave na gradskom trgu.

Povezane vestiSmrt nosi lik deteta

U Osmanskom carstvu su ih nazivali i „tihe ubice” jer su žrtve najčešće bile udavljene kad su se najmanje nadale. Dželati su nosili crnu odoru i crne maske kako ih neko ne bi prepoznao, a u nekim dokumentima mogu se naći podaci da su pojedini vladari naređivali da im se odseku uši i jezik kako ne bi čuli vrištanje svojih žrtava i da ne bi nekome rekli šta su uradili.

Od sredine 15. veka u Osmanskom carstvu važio je zakon bratoubistva koji je napisao Mehmed II. Bio je to pravilnik u kom se opisuju uslovi preuzimanja vlasti. Brat koji bi se domogao trona ubijao je svu ostalu braću i sestre, što se smatralo ne samo dozvoljenim, nego i poželjnim, jer je delom sprečavalo rizik od pobune i građanskog rata.

Iako se nije uvek primenjivao, Mehmedov zakon doveo je do smrti više od 80 Osmanlija u periodu od 150 godina. Smrtna kazna bila je toliko uobičajena da je u Prvom sudu podignuta Fontana egzekucije, gde su dželat i njegov pomoćnik prali krvave ruke nakon seče glava žrtvama.

BIZAR shutterstock_1228092094

Fontana je bila najstrašniji simbol moći koju je sultan imao nad podanicima, piše istoričarka Barnet Miler. Korišćena je često tokom vladavine sultana Selima I (1512-1520). Tokom osam kratkih godina vladavine, ubio je sedam velikih vezira i odredio više od 30.000 smrtnih kazni. Milerova ističe da je jedna od najčešćih kletvi tadašnjeg Otomanskog carstva bila „dabogda bio vezir sultanu Selimu“.

Međutim, dželat nije bio nečiji jedini posao, obavljali su ga zapravo baštovani, odnosno bostandžibaše. Sudeći po istorijskim zapisima, baštovani su bili veoma cenjeni, ljudi od poverenja, jer su, osim negovanja sultanovih raskošnih vrtova, bili i carinski inspektori i policajci. I po potrebi dželati.

Najneobičniji običaj koji se tiče smrtne kazne u osmanskoj imperiji jeste onaj u kom se baštovan i njegova žrtva trkaju, a makar i minimalnu šansu da prežive dobijale su samo glavešine osuđene na najstrašniju kaznu.

Bostandžibaša je imao zadatak da pozove osuđenog, koji bi odlično znao zašto je pozvan, ali je morao da ćuti iz pristojnosti. Onda bi popio šoljicu šerbeta. Ako bi šerbet bio beo, onda ne bi imao zbog čega da se brine, ali ako bi bio crven, mogao je da očekuje trku života i smrti.

Povezane vestiMisterija ili zabluda

Većina žrtava padala je neposredno nakon ispijanja fatalnog šerbeta – presuđivali su im janjičari. Međutim, veliki veziri mogli su da trče na rastojanju od oko 300 metara od palate, kroz baštu i ka ribljoj pijaci s južne strane kompleksa, koji gleda na Bosfor, gde se nalazilo naznačeno mesto izvršenja presude.

Ako bi vezir stigao do kapije riblje pijace pre glavnog baštovana, bio bi samo prognan, ali ako bi zatekao bostandžibašu kako ga čeka na kapiji, smrt je bila neizbežna.

Otomanski arhivi pokazuju da je ovaj čudni običaj trajao sve do početka 19. veka, a poslednji čovek koji je trčao za goli život bio je veliki vezir Hadži Salih-paša, koji je bio bosanski paša. On je u novembru 1822. uspeo da dobije pravo na život i ne samo to, proglašen je za glavnog guvernera Damaska.

Iz perioda Građanskog rata u Rusiji, 1917-1923, ostao je zapis o „crvenim dželatima”, među kojima su po svojoj okrutnosti bile veoma poznate i žene. U Arhangelsku je Rebeka Akibovna Meisel bila čuvena po svojoj brutalnosti, u današnjem Dnjepru teror je sprovodila Konkordija Gromova, dok je na Krimu to bila čuvena Rozalija Zemljačka. Istoričar Sergej Petrovič Melgunov jedan je od prvih opisao okrutnosti drugarice Dore.

On u svojoj knjizi „Crveni teror u Rusiji 1918-1923” tvrdi da je pravo ime drugarice Dore bilo Vera Grebenjukova i da je pogubila između 400 i 700 ljudi.

Međutim, neki istraživači se ne slažu sa tim, a neki dodatno osporavaju Dorinu nacionalnost. Do sada je ostalo nepoznato da li je ona bila Ruskinja, Mađarica ili Jevrejka, a veruje se da je pre rada u Čeki drugarica Dora bila prostitutka, a da je kao dželat „crvenih“ radila do hapšenja u septembru 1919. U januaru sledeće godine je pogubljena.

„Bukvalno je razdirala svoje žrtve: čupala im je kosu, otkidala udove, sekla uši, krivila jagodice itd. Tokom dva i po meseca službe u Čeki, samo ona je ubila 700 ljudi, što je skoro trećina svih pogubljenih od strane svih ostalih dželata Čeke“, ističe istoričar Igor Škljajev.

Povezane vestiPlave i mirne bombe

U sedištu vojske dobrovoljaca „belih” postojalo je specijalno odeljenje koje je pravilo propagandu protiv „crvenih”. Jedna grupa je snimila filmove o uspesima „belih” i okrutnosti „crvenih”.

Režiser Venijamin Sergejev napravio je jedan od tih filmova. Njegova žena Dora Jevlinska, koja je navodno imala prošlost vezanu za Čeku, igrala je ulogu dželata „crvenih”.

Film je snimljen da pokaže brutalnost dželata Dore Jevlinske. Posle ovog filma Dorino ime je postalo poznato. Kad su „beli” otišli iz Odese, boljševici su režisera i njegovu ženu osudili na smrt zbog izdaje 1920.

Mnogi su tvrdili da je Dora Ljubarska bila poznata kao pristalica revolucije i kada su „beli” preuzeli kontrolu nad Odesom ona je pripremila ustanak i borila se protiv kontrarevolucionara, ali je posle uhapšena i 1920. pogubljena zajedno sa svojom grupom. Pre smrti Dora Ljubarska je ostavila pismo, sumnjive autentičnosti.

„Veličanstveni drugovi! Umirem iskreno kako sam i živela svoj mali život. Za osam dana imaću 22 godine, a uveče će me pogubiti. Tek sad se osećam kao savesni radnik revolucije i partije… Uskoro će čitava Ukrajina uzdisati i živeti, savestan rad će početi. Volela bih da mogu učestvovati u tome. Pa, zbogom. Budite srećni. Dora Ljubarska“, zapisano je u poslednjoj poruci.

Dora Ljubarska, koja je bila deo Čeke i glumica, obešena je. Prema navodima „belih”, Dora Ljubarska i Dora Jevlinska bile su ista osoba. Kad je uhapšena i pogubljena u januaru 1920, novine su objavile tu informaciju, a boljševici su postavili memorijalnu ploču na mestu njene smrti.

Na ovim prostorima kao najpoznatiji dželat zabeležen je Karlo Dragutin Hart, čuveni dželat Kraljevine Jugoslavije, koji je najviše pogubljenja obavio na vešalima Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici. Ostao je upamćen po 108 pogubljenja na „gospodski način“ jer je prilikom svakog pogubljenja bio obučen u frak, nosio bele rukavice, a žrtvi se nakon egzekucije poklanjao uz reči: „Ja nisam kriv za tvoju smrt“.

Prema podacima iz monografije o KPZ Sremska Mitrovica, čiji je jedan od autora Nebojša Draganović, Karlo Dragutin Hart je rođen 1879. u Karlinu, u današnjoj Češkoj. Posle Prvog svetskog rata zanat je počeo da uči od tadašnjih poznatih dželata Alojza Sajfrida i Florijana Mauznera, da bi 1922. postao Sajfridov pomoćnik, a nakon njegove smrti glavni egzekutor Jugoslavije od 1925. do 1941. godine.

BIZAR Krvnik_Dragutin_Hart

O ličnosti Karla Dragutina Harta ostali su brojni zapisi u arhivama, ali i novinama tog vremena. Pisalo se da je putovao po celoj državi, a svakoj egzekuciji prethodio je ustaljen ritual. Kada bi dobio rešenje o mestu i datumu izvršenja smrtne kazne, njegov pomoćnik pakovao je kofer sa crnim frakom, uvek drugim belim rukavicama i cilindrom, koji je nasledio od svog „idola i učitelja“ Sajfrida. Ispod uredno složenog odela bili su spakovani konopac i crna maska za osuđenika. U Kraljevini Jugoslaviji nisu postajala klasična G vešala, već se pogubljenje obavljalo na austrougarski način – vešala su predstavljala stub zabijen u zemlju, na čijem je vrhu bio zakucan klin, sa koga je visio konopac. Ispred je bila stoličica za osuđenika, a dželat je stajao na merdevinama iza stuba.

„Levom rukom držim osuđenika, desnom mu omču prebacujem oko vrata i crnu masku preko glave. Apsolutna je tišina, svi prisutni skidaju šešire. Pomoćnik tada izbije stolicu ispod osuđenika, hvata ga za noge i trzajem povlači ka zemlji. Stojim iza merdevina i povlačim omču. Uzimam pogubljenog za ruku. Pratim puls i kada ustanovim da srce više ne kuca, skidam rukavice, bacam ih pod noge obešenog i kažem: ’Ja nisam kriv za tvoju smrt’“, opisivao je Hart.

Zabeleženo je da je Karlo Dragutin Hart bio pomoćnik Alojza Sajfrida i u Osijeku na pogubljenju čuvenog razbojnika Jove Stanisavljevića Čaruge, koji je pobegao iz mitrovačkog zatvora gde je služio kaznu.

Čaruga se, kako je kasnije Hart pričao, u početku držao hrabro, ali je tokom čitanja presude postajao sve nervozniji i uplašeniji, da bi dželat na kraju morao da ga vuče do vešala, jer se žestoko opirao.

Iako su ovako surove smrtne kazne odavno prošlost, u zemljama gde je i dalje na snazi najteža kazna postoje ljudi koji su zaduženi za njeno izvršenje. Niko ih naravno ne naziva dželatima, ali je izraz i dalje prisutan kao sinonim za okrutnost i nemilosrdno ponašanje u mnogim sferama društva.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar