Misterija ili zabluda

Misterija ili zabluda


Da li ovaj narod zaista postoji? Informacije o njihovom neobičnom životu i neshvatljivo dugom životnom veku već godinama kruže medijima, ali konkretne potvrde nema. Jedno od objašnjenja da se o ovom izgubljenom svetu malo zna jeste pre svega zbog toga što žive na krovu sveta.

Oblast Hunza se nalazi u severnom delu Pakistana, u blizini granice sa Kinom, u dolini između dva najviša planinska venca, Hindukuš i Karakurum. Predeo je bogat rekama, a pritoke reke Ind oblikuju je u duboku dolinu. Dolina Hunza je smeštena na nadmorskoj visini od 2.438 metara, a teritorija se prostire na oko 7.900 kilometara kvadratnih. Do doline se stiže dugim i starim putem koji kreće iz Islamabada.

Povezane vestiBilefeld nudi nagradu onome ko dokaže da grad ne postoji

Većina žitelja je muslimanske veroispovesti. Region Hunza je dom ljudi sa tri entiteta: Donja oblast – od Majuna do Nasiribada – uglavnom je naseljavaju Šinaki, ljudi koji govore šina; Centralna oblast – od Murtazabada do Ahmed Abada – uglavnom je naseljena ljudima koji govore burušaski; Gornja oblast poznata kao Goca – od Šiskata do Hundžeraba – uglavnom je naseljavaju ljudi koji govore vaki.

Britanci su zadržali status Kneževine Hunza do novembra 1947. godine kada je vladar Hunza, Mohamed Džamal Kan, poslao telegram Mohamedu Ali Džinu u kom se slaže da pripoji svoju kneževinu novoj državi Pakistan. Do 1974. godine Hunze su imale autonomiju u okviru Pakistana koju je ukinuo premijer Zulfikar Ali Buto.

Neobičan narod broji između 30.000 i 80.000 ljudi čiji je životni vek i 145 godina. Do šezdesetih godina prošlog veka njihovo postojanje se nije pominjalo. Prema nepotvrđenim informacijama, njihovo prebivalište prvi su otkrili pripadnici hipi pokreta koji su putovali Azijom u potrazi za egzotičnim predelima i indijskom konopljom. Od njih potiče i informacija da su nesvakidašnji ljudi koje su susreli u pristupačnijim delovima ove teritorije tvrdili da su potomci Aleksandra Velikog.

Povezane vestiSudbinski trag

Da ovi ljudi zaista postoje jedino su potvrdili kardiolozi dr Pol D. i Edvard G. Tomi, koji su prevalili dug i težak put uz planinu do Hunza, noseći portabl elektrokardiograf na baterije. U časopisu „American Heart Journal“ oni su naveli da su proučavali 25 muškaraca Hunza naroda starosti između 90 i 110 godina. Kod ljudi koji su pristali na njihova ispitivanja utvrdilo se da niko od njih nema nikakav problem sa srcem, krvnim pritiskom ili visokim holesterolom. Takođe, ništa nije ukazivalo da je među njima prisutna bilo kakva smrtonosna bolest, koje su prisutne u ostatku sveta, a pojava kancera je neverovatno retka.

Oftalmolog dr Alen E. Banik takođe je posetio Hunze da bi se i sam uverio da su ovi ljudi stvarno tako zdravi kako se priča i svoja saznanja objavio je u svom izveštaju „Zemlja Hunza“. „Nije trebalo dugo da se i sam uverim da je sve što sam čitao o njihovom večnom životu i zdravlju u ovoj majušnoj zemlji istina. Pregledao sam oči najstarijih pripadnika Hunza i njihov vid bio je besprekoran“. On je između ostalog ispričao i da su „mnogi Hunzi toliko jaki da usred zime kao vežbu golim rukama lome led na reci i plivaju ispod leda“.

Za ove, kako ih zovu, najsrećnije ljude na svetu dobro zdravlje u stotoj godini nije neuobičajeno, baš kao ni izgled njihovih žena koje su i sa šezdesetak godina veoma mladolike, a mnoge od njih rađaju decu u pedesetim godinama. Malobrojni posetioci tvrdili su da je način života ovih ljudi zapravo jedino logično objašnjenje za njihovu dugovečnost. Ustaju veoma rano, u toku dana prepešače najmanje pedesetak kilometara, jedu veoma malo i često se u toku godine njihova ishrana sastoji samo od kajsija i njenog soka i ulja koji pripremaju u velikim količinama. Ne zna se o kakvoj kajsiji je reč i da li je to ista voćka koja se gaji u ostalim delovima sveta, ali ukusom i donekle izgledom podseća na nju. Pretpostavlja se da oni u proseku unesu od 50 do 75 miligrama vitamina B17 na dan, dok u evropskim zemljama većina ljudi toliku količinu ne unese tokom cele godine.

Povezane vestiPlave i mirne bombe

Narod Hunzi se pretežno bavi povrtarstvom, ali među njima ima i stočara. U svojim baštama najčešće gaje leblebije i pasulj, i retko upotrebljavaju jaja i meso. Jedu ga u malim količinama, u zimsko vreme ili o praznicima i to najčešće kuvano kokošje i ovčje. Svinjsko meso ne jedu. U njihovoj ishrani su obavezni i kozji sir i mleko, kao i tradicionalan mlečni proizvod sličan jogurtu. Veoma malo koriste so i u mnogim njihovim jelima se uopšte ne dodaje. Na njihovoj trpezi su skoro svakodnevno ječam, proso, kukuruz i raž. Brašno se pravi od celih zrna žitarica i koristi se za beskvasni hleb čapati.

Većina lekara koji su na osnovu malobrojnih činjenica pokušavali da analiziraju dugovečnost ovog naroda smatra da pre svih ovih zdravih navika, treba staviti podatak da oni zbog svoje udaljenosti od civilizacije sve namirnice koje imaju proizvode na potpuno zdravom tlu jer nikada nije postojala upotreba bilo kakvih pesticida, kao i da piju veoma zdravu vodu.

Međutim, i dalje ostaje nerazjašnjeno kolika je zapravo populacija ovog naroda i koliko njih zaista živi daleko od civilizacije, a koliko ih se smatra potomcima naroda iz tih predela koji ipak komuniciraju sa najbližim gradovima i samim tim poprimaju drugačije navike u ishrani jer mogu da kupe i namirnice koje ne proizvodi. S druge strane, ma koliko bili neprohodni putevi do njih, teško je poverovati da ih već ne opsedaju ekspedicije lekara i naučnika koji žele da se uvere u njihovo postojanje i način života koji se nije menjao vekovima. Niko nije objasnio ni da li pripadnici ovog naroda znaju da čitaju i pišu, da li se isključivo međusobno žene i udaju, da li uopšte imaju bilo kakav način lečenja, kao i kako vekovima preživljavaju bez ikakvih civilizacijskih tekovina.

Zbog svega toga mnogi dovode u pitanje njihovo postojanje ili ove ljude jednostavno svrstavaju među malobrojne slučajeve svojevoljnog distanciranja čiji su način života i dugovečnost samo sporadična pojava, a ne fenomen ili misterija.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar