Spava otvorenih očiju

Spava otvorenih očiju

Foto Oksana Skendzic


Još od kako je pre deset godina na svet donela jedan život, Danijela Kovačević vodi borbu za sopstveni. Trinaest dana posle porođaja, oktobra 2009. godine, Danijelino srce je stalo. Prekid srčanog rada izazvan sepsom posle carskog reza trajao je pola sata. Lekari novosadskog porodilišta uspeli su da tada 17-godišnju Danijelu vrate iz mrtvih. Daleko od toga da su je vratili i u život.

Danijela je upala u stanje budne kome i u njoj je ostala narednih sedam godina. Bila je gotovo kao biljka.

Terapija u Nemačkoj, na koju je Danijela otišla najviše zahvaljujući prilozima građana, prikupljenim između ostalog preko i dalje aktivnog broja 1727 (samo ukucati u tekst poruke “Za Dacu”), učinila je, moglo bi se reći čudo.

Posle mesec dana rada sa terapeutima, Danijela je počela sama da se uspravlja u krevetu, potom i da sedi. Počela je da reaguje na glasove, da se ljuti, smeje…

Povezane vesti – MAMA NOVOG DOBA: Njegovo veličanstvo – THE KUPUS

Smeje se i danas. Prvo što vidite kada uđete u njenu sobu jeste osmeh, dok se, hvatajući se rukama za ogradu kreveta, hitro uspravlja u sedeći položaj sa prekrštenim nogama. Potom pruža ruke poput malog deteta koje želi da se pozdravi.

Metalne šipke bolničkog kreveta, smeštenog u uglu Danijeline nevelike sobe u potkrovlju jedne trospratnice u Inđiji, obložene su sunđerom i sivom samolepljivom trakom. Sa dve slobodne strane postavljena je i dodatna ograda kako Danijela slučajno ne bi ispala pokušavajući da dohvati nešto van kreveta. A ume ponekad, kako priča njena majka Vesna Drašković, da se nagne preko ivice, otvori fioku regala i iz nje povadi razne krpice, marame…

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Na policama regala stoje Danijeline lutke od porcelana, uspomene iz detinjstva… Na zidu nasuprot kreveta ikone, krst, fotografije ćerke Marije i crtež – na papiru iscepanom iz školske sveske, flomasterom nacrtani suncokreti i nekakvo ljubičasto cveće. Rad desetogodišnje Marije.

“Jedan guru iz Australije rekao je mojoj prijateljici kako bi bilo divno da u Danijelinoj sobi stoji i naslikano ljubičasto cveće ili suncokret. Marija je čula kada mi je to prijateljica rekla dok sam sa njom razgovarala preko Skajpa. Ništa nije rekla, samo se povukla i potom došla sa ovim crtežom”, objašnjava Vesna, koja je sada staratelj i ćerki i unuci.

Tu su i kolica koja predstavljaju praktično jedinu Danijelinu vezu sa spoljnim svetom. U njima je svakodnevno izvode na terasu, jer bi njeno spuštanje, a potom i podizanje na treći sprat u zgradi bez lifta bilo teško izvodivo. Svaki dan sa terase Danijela osmatra šta se dešava u centralnoj inđijskoj ulici. Ali ono što ona vidi razlikuje se od onoga što vidi njena majka Vesna.

“Gledam kako svi idu na bazen. Nose peškire, lopte… Samo ona ne ide, koja toliko voli vodu. U šali sam joj govorila da će dobiti plovne kožice između prstiju – jedva sputavajući suze priča Danijelina majka, a potom dodaje: “Sve lepo što se događa, događa se svima samo ne njoj!”

A da bi se još nešto lepo dogodilo Danijeli, potrebna je nova terapija u Nemačkoj. Od prethodne, na kojoj je provela mesec dana, prošle su tri godine. Naredna tura podrazumevala bi tromesečni boravak. Pre toga, međutim, bilo bi dobro uraditi dodatne preglede, poput magnetne rezonance.

Problem je u tome što, prema Vesninim rečima, u Srbiji nema klinike koja to može ili želi da uradi. Danijela bi, naime, poput malog deteta na magnetnu rezonancu morala da ide pod anestezijom. Neophodno je da pacijent tokom pregleda bude potpuno miran, što u Danijelinom slučaju jednostavno nije moguće. Vesni su, međutim, u više navrata rekli da u Srbiji pacijente u stanju u kakvom se nalazi i njena ćerka ne sediraju.

“Koga god sam zvala, rekli su mi da ne sediraju takve pacijente. Ne znam prosto šta rade sa takvim pacijentima. Čak sam dobila informaciju da ja fizički dovedem anesteziologa i da će je onda sedirati. Ja to ne mogu, kako da nađem anesteziologa na revers”, razočarana je Vesna.

Ali nada se i veruje da postoji mogućnost da ipak neka neurološka klinika primi Danijelu na neko opsežnije ispitivanje kako bi se posle dugog vremena ponovo ocenilo njeno stanje. Jer dugo nije rađeno ništa od toga. A onda bi ponovo trebalo da usledi neka rehabilitacija “gde god to bilo”.

Povezane vesti – MAMA NOVOG DOBA: Legenda kaže da postoje bebe koje zaspu čim ih spuste u krevetac

Tračak nade ukazao se pre oko mesec dana. Vesna je tada pokušala da Danijelu smesti na neurološku kliniku u Novom Sadu.

“Bolnica jeste u prilično lošem stanju, ali imaju zaista vrhunske stručnjake. Imala sam samo jednu molbu za njih, a i nju sam uputila preko ljudi koji su u mogućnosti da tako nešto pitaju, jer ko sam ja, samo još jedna majka jednog deteta kojem je potrebna pomoć. Dakle, molila sam samo da mi, ako je ikako moguće, dozvole da na bolničkom krevetu improvizujem ogradicu kao što je ova kod kuće. Tako bih olakšala i Danijeli, ali i lekarima koji bi se brinuli o njoj. Samo da je ne vezuju. Jer ja ne znam šta bi to izazvalo kod nje, kako bi reagovala… Znam ja da je to humano vezivanje, a ne klasično vezivanje, ali jednostavno to ne bih mogla da podnesem. Nisam dobila to odobrenje”, priča Vesna.

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

Nisu pomogla ni uveravanja da krevet ne bi bio oštećen, da bi ogradica ostala bolnici… samo da Danijelu ne vezuju.

A Vesna je, priznaje, već u glavi imala čitav scenario koji bi Danijeli omogućio da joj obave sve neophodne preglede. Pritom bi na odeljenju imala i anesteziologa, koji bi u slučaju da se dočepaju magnetne rezonance mogao da joj bude pratnja.

“Sve sam imala u glavi, jer znam šta su mi rekli: “Ako je smestite na neko odeljenje pa sa njom dođe i anesteziolog sa tog odeljenje, nema nikakvih problema da joj se uradi magnetna rezonanca”. Nije bilo mogućnosti “, priča Danijelina majka.

Uprkos svemu, Vesna, sa dvojicom sinova, suprugom i malom Marijom nastavlja da se bori za ćerku koja je, kako kaže, i sama veliki borac.

“Njoj niko nikad nije davao neke pozitivne prognoze. Kada je stigla u Nemačku, kao biljka, oni su je pogledali i rekli su da su tako nešto i očekivali. Delovala je veoma loše. Ali nisu očekivali da ona bilo šta može. A posle mesec dana ona se podizala u krevetu, sedela… Danijela je neko ko se bori. Imam utisak u nekim momentima da tako kad sedne i pogleda u mene, a ja pomislim da me pita da li je moguće da ne mogu da joj pomognem. Ali dokle god se ona tako bori za sebe, ja nemam prava da prestanem da se borim za nju i imam obavezu kao roditelj da uradim sve što mogu i što ne mogu”, priča Vesna.

Najgore stvari sa kojima se Vesna svaki dan suočava su strah i nemoć. Strah da stvari mogu da krenu nagore i strah od nemoći da se to spreči. Strah je da se Danijela ponovo ne pretvori u biljku, kakva je bila u prva tri meseca posle ulaska u komu. Kada je hranu uzimala kroz sondu, a disala prvo preko veštačkih pluća, a potom preko kanile.

Strah i večito pitanje – da li je mogla još nešto da uradi za svoje dete, a da već to nije učinila. Ogroman strah izaziva i samo sećanje na taj oktobar 2009. godine. Jer u danima odmah posle porođaja Danijela se nije osećala najbolje. Žalila se da joj se koči leva strana, ali su joj lekari, kako kaže, govorili da se “mazi”.

“Na dan pre nego što je upala u komu, Danijela mi se javila i rekla da se oseća bolje. U 15.20 njeno srce je stalo prvi put. Kasnije u toku noći još dva puta. Tri puta je reanimirana”, seća se Vesna.

Kao da to sve nije bilo dovoljno, Danijela je dan posle zastoja srca operisana. Odstranjena joj je materica, jer je ona bila uzrok infekta koji je izazvao sepsu koja je došla do mozga, izazvala meningoencefalitis i napravila katastrofu.

“Prva tri meseca bila je kao biljka. Život joj je neprestano bio ugrožen. Odatle toliki strah da uvek nešto strašno može da se desi. To je ono što izazova ekstreman strah od onoga što može da bude sutra. Ja to nikad ne znam, ali to ne može da umanji moju borbu za nju. Jer ja vidim njenu borbu. Imam utisak da se ona ovako bez glasa bori za svoju Mariju. A ja puštam glas na sve strane, za nju. Verujte, ovo je najteži način borbe za svoje dete, ali ako je jedini, ja ne mogu da biram”,  kaže Vesna.

Povezane vesti – MAMA NOVOG DOBA: Da li tvoj život prestaje kada postaneš majka?

Priča o Danijelinoj ćerki Mariji je opet nešto posebno. Umesto da mama brine o njoj, ona brine o mami. Uvek je uz baku da joj pomogne oko majke. Naravno, kad joj to dozvoljavaju školske obaveze. Marija je završila treći razred i odličan je đak. S obzirom na to da je dete pod starateljstvom, škola svake godine ima obavezu da Centru za socijalni rad dostavlja izveštaj o njenom napredovanju, radi produženja starateljstva.

“Ne mogu da kažem ništa drugo osim da sam ponosna na Mariju zbog onoga što je u tim izveštajima do sada pisalo”, ističe baka Vesna.

Marija voli da je uz Danijelu. A Danijeli, opet, koliko se čini baka Vesni, prija kada je zagrli.

“Baš je pre neki dan dolazila jedna Marijina drugarica i baš su se dugo zadržale kod Danijele. Marija se ne stidi bolesti svoje majke. Ona ima potrebu da drugaricama pokaže da ima majku, da im kaže kako je lepa. I kad god su joj deca govorila da nema mamu, ona je odgovarala da ima, i da je samo bolesna”, ponosno priča baka.

Jedan od težih trenutaka je ipak bio kada je Marija upitala da li će joj majka ozdraviti.

“Kaže ona, Baćo, tako me zove, kad će mama da ozdravi? I šta da joj kažem? Ja nemam pravo da je lažem. Ali nemam pravo ni da joj dajem lažnu nadu. I onda joj kažem kako svi koji su bolesni nekada ozdrave, kako se čuda dešavaju, kako ništa nije nemoguće… Smirim tako ja situaciju, pa onda pitam ja nju zbog čega je to sad interesuje. A ona će: “Zato što sam ja njima rekla da jedva čekam da moja mama ozdravi, da dođe u školu i da vide da ja imam mamu”. Ne znam kako sam to preživela”, seća se Vesna.

I kao i obično u ovakvim situacijama, jedan od najvećih problema sa kojima se suočava porodica pacijenta je nedostatak novca. Jer, kako kaže Vesna, Danijelino lečenje u zemlji skupo je gotovo isto koliko i u inostranstvu. Rehabilitaciju na kojoj je Danijela bila u Specijalnoj bolnici za neurološka oboljenja i posttraumatska stanja u Slankamenu, samo tokom prva tri meseca pokrivala su sredstva Fonda za zdravstvo.

Foto Oksana Skendzic

Foto Oksana Skendzic

“Kao da je samo slomila ruku”,  konstatuje Vesna.

Sve ostalo se plaćalo oko 100.000 dinara mesečno. Vesna, međutim, za ljude u Slankamenu ima samo reči hvale, jer su se o Danijeli brinuli kao da je njihova. Bez želje da nečije napore umanji, naročito ističe dvojicu ljudi”, dr Bratislava Zlatkovića, koji je bio Danijelin lekar na odeljenju, i terapeuta Igora Jankovića.

Dr Zlatković je, kako kaže, zaslužan što joj je još jednom spasen život, jer je po njenom ponašanju primetio da nešto nije u redu. Iste noći Danijela je ponovo operisana i sa jajnika joj je odstranjena cista koja bi, da je eksplodirala, verovatno dovela do smrti.

“Dr Zlatković je čuo glas neme Danijele i video da nešto nije u redu. A doktori u Novom Sadu posle porođaja nisu čuli njen glas dok je još mogla da priča i kada im je govorila da joj se koči leva strana”, rezignirana je Vesna.

A terapeut Igor je, kako kaže, zaslužan što je Danijela u jednom trenutku čak uspela da stane i na noge.

“To je čovek čarobnjak. Iskoristio je sve svoje znanje, volju, želju… On je toliko radio sa njom da je u jednom momentu on nju podigao na noge i ona je hodala u tako besvesnom stanju. Ali posle nekog vremena Danijela je to počela da odbija. A na silu se ništa ne može “, kaže Vesna.

A to hodanje je, sa druge strane, skupo koštalo Danijelinu porodicu. Jer, mada ona nije mogla samostalno da ode, na primer do toaleta, to što je napravila par koraka, i to ne samostalno, bilo je dovoljno da proceni kako ona više nema pravo na pelene, jer više nije reč o paraplegiji.

I tako je bilo pune tri godine, dok konačno, pre oko dve godine, Danijela ponovo nije dobila pravo da pelene dobija o trošku Fonda.
Danijela i njena porodica daje nastavljaju bitku. Nadaju se da će se naći neko rešenje. Veruju u pomoć i dobrotu ljudi koji su im i do sad pomagali, ali i onih koji možda do sada nisu čuli za Danijelin slučaj.

“Drugari su bili i ostali drugari. Kada vam se ovako nešto dogodi, onda obično ljudi pobegnu od vas. Ja sam imala sreću da niko od mene nije pobegao. Svi prijatelji koje sam imala, a ja ih ne menjam, nisu pobegli. Tu su i dalje. Ja ih mojom mukom nisam opteretila. Oni znaju da postoji i tu su ako zatreba. A i ako ne treba, opet su tu, ali u tišini. Imam ljude u celom svetu kojima oči nisam videla, a da su mi valjali kao da su rođeni. Imam prijatelje koji me nikad nisu napustili i porodicu koja je kompaktna i drži se”, priča i Vesna.

Tu su i Danijelini drugari iz škole, iz ulice… Pozovu, pitaju kako je. Mnogi su već svoje porodice zasnovali, otišli na različite strane.
Danijela danas ima 27 godina. Fizički ona liči na devojčicu ne stariju od 15 godina. Mentalno, ona je na nivou bebe.

“Ja sam u svojoj glavi zacrtala da je ona malo dete. To je jedini način da podnesem ovo”, priča Vesna dok Danijelu iz invalidskih kolica ponovo prebacuje u krevet sa metalnom ogradom tapaciranom sunđerom.

 

Šta je budna koma

Pacijent upada u vigilnu (budnu) komu ukoliko je mozak ostao bez kiseonika, ukoliko je imao moždana krvarenja ili tešku povredu mozga.

Tada strada moždana kora, a druge strukture mozga mogu da se oporave. Moždana kora je odgovorna za komunikaciju i zato ima slučajeva da pacijent koji je budan i obavlja sve ostale funkcije ne može da uspostavi svesnu komunikaciju sa okolinom. Kod mlađih osoba koje su pod dobrom negom takvo stanje može dugo da traje, a da li će se i kada pacijent povratiti iz kome to niko ne može da zna. Što je duže vremena u vigilnoj komi, manje su šanse da izađe iz nje.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar