Sudbina dece kao eksperiment

Sudbina dece kao eksperiment


Kada posedujete informacije o ljudima koje mogu da predstavljaju pitanje života ili smrti, a vi ih ne podelite s njima, prekoračili ste crvenu liniju. Ljudi to sve vreme rade. Kada ste usredsređeni na neku priču ili eksperiment, lako je zaboraviti štetu koju činite – izjavio je režiser Tim Varld posle premijernog prikazivanja svog filma “Tri identična stranca”.

Njegov dokumentarni film, za koji kritičari kažu da spada među pet vrhunskih u toj kategoriji od čijeg se gledanja publika teško oporavlja, prvi put je prikazan pre dve godine na festivalu Sandens. “Tri identična stranca” govori o trojici momaka, Robertu Šafranu, Ediju Galandu i Dejvidu Kelmanu, koji su odrasli u tri porodice ne znajući da su identični blizanci.

Ludi psihoanalitičar

Klupko ove priče počelo je da se odmotava kada je Robert Šafran, tada star 19 godina, upisao koledž u Njujorku 1980. godine. Već prvog dana mu je bilo čudno što su ga svi s kojima se sretao, iako ga prvi put vide, srdačno i prisno oslovljavali sa Edi, kao da se godinama poznaju. A onda mu je cimer s koledža Majkl Domic rekao da izgleda potpuno isto kao njegov prethodni cimer! “Imao je identičnu frizuru, gestikulaciju… bio je njegov dvojnik!”, ispričao je Domic u dokumentarcu.

Povezane vestiNacistički eksperimenti osnov za nauku

Domic je odmah odlučio da istraži o čemu se radi. Nije mu bilo potrebno puno vremena da utvrdi kako su Robert i Edi rođeni istog dana, 12. jula 1961. godine na Long Ajlendu i potom dati na usvajanje. Shvatio je da su rođena braća, izgledali su gotovo identično, ponašali se na isti način, trenirali isti sport, voleli iste stvari i govorili na isti način. Potom im je pomogao da se sretnu.

Priča o Robertu i Ediju dospela je do medija, ali se ubrzo sve dodatno zakomplikovalo – pojavio se i treći mladić koji je video ovu priču, a izgledao isto kao njih dvojica. Dejvid Kelman iz Kvinsa je takođe imao kovrdžavu kosu, istovetan osmeh i gestikulaciju. Ispostavilo se da sva trojica imaju mnogo toga zajedničkog, između ostalog da puše istu vrstu cigareta, najviše vole italijansku hranu i starije žene.

“Kada smo prvi put seli zajedno, osetili smo sreću kao nikad do tada. I ona još traje, kao da je svako od nas pronašao neki davno izgubljeni deo”, rekao je Robert.

Njihovo ponovno okupljanje postala je globalna senzacija. Trojica identičnih momaka i njihove porodice su se upoznali i dogovorili da kod agencije za usvajanje insistiraju na objašnjenju ove situacije. Tamo su saznali kako su bili redak slučaj jednojajčanih četvorki, ali da je najmlađa beba preminula pri rođenju. Potom je odlučeno da trojica dečaka budu data na usvajanje. Ali, umesto da ih usvoji jedna porodica, psihoanalitičar Piter Nojbauer iz Menhetnskog centra za razvoj dece doneo je odluku da se dodele različitim porodicama, a da istina o tome nikome ne bude saopštena.

Trojicu braće su usvojile tri različite porodice –  iz radničke, srednje stojeće i imućne društvene klase, a sve tri porodice su prethodno imale već jedno usvojeno dete. Zato je još bizarnija bila činjenica da je svaki od braće imao stariju usvojenu sestru. Dečaci su posle usvajanja godinama morali da odlaze kod Nojbauera na preglede i testiranja.

Naum dr Nojbauera je bio da sprovede eksperiment o tome koliko na oblikovanje ličnosti dece utiče okolina, a koliko genetsko nasleđe. On je prethodno to radio s velikim brojem blizanaca. Sva trojica dečaka su imala visok koeficijent inteligencije, voleli su iste filmove, imali sličan tip devojaka koje su im se dopadale… Zanimljivo je da su, kada su progovorili, pričali da imaju braću.

Povezane vestiMisterija ili zabluda

Nakon ponovnog okupljanja mladići su se našli u središtu medijske pažnje, dajući brojne intervjue za novine i TV. Njihova nasmejana lica našla su se na naslovnicama brojnih časopisa, gostovali su u aktualnim emisijama, postali nerazdvojni i otvorili restoran “Trojke”.

Ipak, ubrzo su otkrivene užasne posledice njihovog razdvajanja. Sva trojica su u nekom periodu života patila od depresije i anksioznosti. Premijeri dokumentarnog filma prisustvovali su samo Robert i Dejvid.

Edi Galand je, nakon duge borbe sa depresijom, oduzeo sebi život u 33. godini, ostavivši iza sebe suprugu i ćerkicu. Dalja istraživanja koje je vršio Nojbauer su, očekivano, prekinuta, a dvojica braće su ga nazvala “lekarom nacistom” i optužili ga da im je ukrao detinjstvo i da je kriv za Edijevu smrt.

Poređenje s Mengeleom

Ako se pogleda eksperimentalna strana priče, čitaoci i gledaoci imali su priliku da se suoče sa zaključkom da su geni dominantniji od vaspitanja. Ali, kada je početni zamah splasnuo, ispostavilo se da njihovi identični geni skrivaju nešto sumnjivo.

Ispostavilo se da su se psihijatri udružili sa agencijom za usvajanje “Luiz Vajs” zarad “Studije o blizancima”, koja je podrazumevala razdvajanje identičnih blizanaca i njihovo stavljanje u različita okruženja. Rezultati studije nikada nisu objavljeni. Kada je vodeći istraživač, doktor Piter Nojbauer, umro 2008. godine, sva njegova dokumentacija predata je Univerzitetu Jejl i zapečaćena sve do 2065. godine, verovatno dovoljno dugo da svako ko je bio upleten u studiju do tada više ne bude živ.

Povezane vestiSudbinski trag

Režiser Tim Vardl je film izgradio na razgovorima s Robertom i Dejvidom, njihovim porodicama i prijateljima, ali i s onima koji su se nalazili u pozadini priče.

“Smatrali smo da ta priča treba da se ispriča, ali smo se plašili na koji će način to biti učinjeno. Nismo želeli da to bude eksploatacija ili nekakva senzacionalistička stvar. Film je nadmašio naša očekivanja na svim nivoima. Dali smo onoliko koliko smo mogli iz srca”, rekao je Dejvid Kelman.

Njegov brat Robert Šafran je život kroz koji su prošli i pristanak na snimanje filma ovako objasnio:

“Ne bih poverovao u ovu priču da je neko drugi priča, ali je istinita, svaka njena reč. I tretirali su Edija, koji nije bio tu da govori u svoje ime, s ogromnom količinom osećajnosti i poštovanja. To jesu naši životi. Mislim da ponekad ne znate koliko ste povređeni sve dok ne sagledate posledice te povrede… Ljudi koji su bili stariji i zreliji od nas pitali su nas da li smo ljuti što smo bili razdvojeni. Bilo je to pre nego što je obelodanjeno da se radilo o eksperimentu. Ali, mi smo samo bili srećni što smo pronašli jedni druge. Išli smo od kuće do kuće i zvali svakog od naših roditelja, makar ispočetka, ‘Mama, mama, mama; tata, tata, tata’. A otpozadi – videli ste, kosa nam je bila ogromna – naši roditelji bi nas oslovljavali pogrešnim imenima”.

Režiser Tim Vordl se dugo pitao zašto niko ranije nije ispričao ovu priču. Onda je saznao da su bila tri pokušaja i da je svaki bio zaustavljen u korenu. Čim su počeli da saznaju više o sprovedenoj studiji, razmere eksperimenta postale su veoma mračne:

“Posle Mengeleovih eksperimenata u Aušvicu, pokrenuta je debata o tome da li bi te prikupljene informacije trebalo iskoristiti da bi se spasli životi, ili su ti podaci zagađeni i totalno neetički. Sve je ovo urađeno, svi ti životi su uništeni, a ništa nije ispalo od svega.”

Vordl je objasnio da verovatno više od većine drugih može da razume eksperiment i kontekst u kom je rađen jer je studirao psihologiju, ali da je 50-ih i 60-ih prošlog veka to bilo kao na Divljem zapadu:

“Radile su se stvari koje danas smatramo totalno neetičkim. Zanimaju me sive zone ljudskog ponašanja. Ne zanimaju me zli ljudi. Zanimaju me dobri ljudi koji rade loše stvari. Ljudi upleteni u ‘Studiju o blizancima’ znali su da to nije prihvatljivo, zato što smo videli dokaze da su se obraćali drugim agencijama za usvajanje koje su im rekle: ‘Nema šanse, ne smete da razdvajate blizance i trojke’. Znali su da to nije u redu.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar