Sudbinski trag

DNK je jedna od tri reči koja se najčešće koristi u sudskim spisima već bezmalo pola veka. Ostale dve su sumnja i napad. Logično bi bilo da najvažnija reč bude sumnja, ali laboratorije su postale jednako bitne u istragama koliko i detektivske kancelarije. Možda i bitnije. Odgovor na sve sumnje, pretpostavke i dokaze na kraju ipak daje DNK otisak koji je teško poreći, ali i podatak koji sve češće postaje predmet polemike i sumnje.

Najčešće nepokolebljiv kada je reč o imenovanju krivca, DNK je otvorio i vrata mnogim nedoumicama kada je reč o ličnim slobodama i zaštiti privatnosti. Mnogi tvrde da će kroz ta vrata prolaziti i sve više zloupotreba koje će biti neminovna kolateralna šteta u rešavanju policijskih slučajeva.

Povezane vesti - Plave i mirne bombe

Uzorci koji su često od presudne pomoći u rešavanju slučajeva pljački, ubistava i silovanja, mogu se koristiti i za pronalaženje rođaka, otkrivanja sklonosti ka bolestima, ali i za praćenje ljudi. Britanski genetičar Alek Džefri, čije je otkriće DNK analize 1984. revolucionarno uticalo na policijske istrage, prvi je upozorio da bi vlasti mogle koristiti DNK za skupljanje podataka o rasnom poreklu ljudi, njihovoj medicinskoj istoriji i psihološkom profilu.

SAD i Velika Britanija već godinama prednjače u prikupljanju podataka koje može da pruži DNK, američki Vrhovni sud je podržao prikupljanje DNK materijala od osumnjičenih prilikom hapšenja, dok je britanska policija raspolagala bazom uzoraka skoro sedam miliona ljudi, što je više od 10 odsto populacije. Međutim, sudije američkog Vrhovnog suda nisu saglasne u vezi sa DNK bazama. Sudija Entoni Kenedi je rekao da je skupljanje takvih podataka legitimna i razumna policijska procedura slična skupljanju otisaka, dok je sudija Antonin Skalija kao protivargument naveo da će neko ući u bazu s okorelim kriminalcima čak i ako je samo pogrešno priveden.

Povezane vesti - Misterija civilizacije Mu

Mnogi počinioci  su često identifikovani preko DNK njihovih nevinih rođaka, što prema nekima ukazuje na zlatni rudnik za policijski posao, dok drugi ističu da je reč o etičkom minskom polju. Ali etičke nedoumice nisu značajno doprinele smanjenju prakse skupljanja DNK materijala. Međunarodna policijska agencija Interpol navela je da 54 države u policijskim bazama imaju DNK materijale. Najveća baza je u SAD - Kombinovani DNK indeks sistem (CODIS) Federalnog istražnog biroa (FBI) ima informacije o više od 11 miliona ljudi koji su bili osumnjičeni za neki zločin ili su ga zaista i počinili.

Poznati su slučajevi seksualnog napasnika u Velikoj Britaniji koji je uhvaćen posle 20 godina preko DNK njegove sestre koja je u bazu ušla zbog vožnje u pijanom stanju. U Kanzasu u SAD 2005. policija je identifikovala Denisa Rejdera kao serijskog ubicu poznatog kao BTK zahvaljujući DNK njegove ćerke, koji je uzet iz medicinskih razloga, ali bez njenog znanja.

Međutim, s druge strane Američko ministarstvo pravde i FBI najavili su u jednom trenutku  reviziju više od 10.000 kriminalističkih slučajeva koji datiraju još od 1985. godine, što znači da bi hiljade ljudi koji su osuđeni na zatvorsku kaznu zahvaljujući forenzičkim dokazima možda mogli biti oslobođeni. U svim ovim slučajevima presuda „kriv je“ doneta je na osnovu forenzičkih dokaza kao što su analize vlasi kose ili niti tkanina, ali i nekih drugih forenzičkih metoda koje se danas više ne priznaju kao potpuno pouzdane, odnosno naučne.

A možda policija danas ne bi imala toliko rešenih slučajeva, ali i nedoumica oko DNK da se u sve nije umešao Čarls Darvin, tačnije da mu se jedan hirurg nije obratio za pomoć. Do škotskog hirurga Henrija Foldsa, koji je radio u bolnici u Tokiju, stigla je starinska japanska grnčarija na kojoj su se videli otisci prstiju u glini. Njega je to zainteresovalo pa je počeo da proučava jagodice ljudi, a onda čak i majmuna, pa i drugih životinja i otkrio je veliku sličnost i neke pravilnosti.

Zapažanja o tome kako izgledaju linijice na prstima japanskih muškaraca kao i Evropljana zapisao je u članku koji je 1880. godine objavljen u časopisu „Nejčer“. Folds bi skicirao linijice na papiru i uz njih beležio podatke „vlasnika“: boju očiju, kože i kose, pol, nacionalnost… U članku je predložio da se otisci beleže i čuvaju tako što se prst umoči u mastilo pa se ostavi trag na papiru, jer se na ovaj način dobijaju jasne linije. Probao je i sa ostavljanjem otisaka na staklu, ali su bili dosta bledi, mada vrlo precizni.

Folds je na osnovu svojih zaključaka, između ostalog, sugerisao kako bi otisci prstiju mogli da posluže u identifikaciji kriminalaca. I sam je, kako je naveo, pomogao da se razreše dva slučaja – u jednom je čovek, kradljivac, masnim prstima pipao staklo, a u drugom se penjao uz beli zid ostavljajući tragove.

Kada se šest godina kasnije vratio u Veliku Britaniju, Folds je svoje ideje i predloge izneo londonskoj policiji, ali oni nisu pokazali interesovanje za njegovo otkriće. Onda je odlučio da piše Čarlsu Darvinu koji je već bio star i bolestan da bi se time bavio pa je pismo samo prosledio svom rođaku Frensisu Galtonu, koji je bio vrlo zainteresovan za antropologiju. On je srećom prepoznao važnost ovog otkrića i deset godina pošto mu je Darvin prosledio Foldsovo pismo, Galton je 1892. godine objavio knjigu „Otisci prstiju“, gde je dao precizan statistički model i izračunao kako je mogućnost da dve osobe imaju identičan otisak prsta 1:64.000.000.000.

Povezane vesti - NEOBJAŠNJIVO: Zaraze smeha i plesa

Prema zvaničnim podacima, policija je počela da koristi otiske prstiju kao dokazni materijal kada je Huan Vučetič u Argentini rešio slučaj ubistva korišćenjem krvavog otiska prstiju koji se nalazio na uzorku skinutog odsecanjem dela vrata na kome su se otisci nalazili, a 1909. Rudolf Arčibald Rajs (1875-1929) otvara prvu školu forenzike u Lozani (Švajcarska).

Ali prvi sačuvani dokument o upotrebi medicine i entomologije (nauka o insektima) u rešavanju krivičnih predmeta pripisuje se knjizi Ći Juan Lua (1186-1249),  koja je objavljena 1248. U jednom od slučaja osobe ubijene srpom istražitelj je rešio slučaj tako što je tražio da svi koji poseduju srpove donesu ih na jedno mesto. Na srpu koji je koristio ubica počele su da se skupljaju muve privučene mirisom krvi. Onda je na životinjskom lešu pravio rane srpovima. Pošao je od toga da će srp sa kojim je ubijen čovek napraviti identičnu ranu i na životinjskom lešu. Nakon iznošenja ovih dokaza, ubica je priznao zločin.

U drevnoj kineskoj kulturi za otkrivanje krivca koristili su se metodi vezani za pljuvačku. Od osumnjičenih je traženo da napune usta suvim pirinčem i da ga potom ispljunu ili da nakratko ližu šipke vrućeg metala. Oba testa su imala neku validnost jer će usta krivca proizvesti manje pljuvačke. Optuženi se smatrao krivim ako se pirinač lepi za usta u izobilju ili ako nakon lizanja vruće šipke jezik bude teško spaljen usled nedostatka pljuvačke koja bi mu pružila zaštitu.

Danas, kada se naučnici utrkuju u primeni DNK polemika o malim čipovima koji će u nekoj budućnosti postati deo ljudskog tela, i ne izgleda više revolucionarno. Mnogi su pre naše civilizacije znali da u našim telima postoji sudbinski trag koji dobijamo na rođenju i koji ne možemo da izbrišemo. Pitanje je samo da li ćemo ga korisno upotrebiti ili zloupotrebiti. U detektivskim serijama ljudi u belom su već godinama zaslužni za rešavanje nemogućih slučajeva, ali filmske priče nisu i naša realnost.

DNK nudi mnogo odgovora, ali i još više nedoumica. Strah od nečijih baza podataka uvek postoji jer niko ne može da bude siguran kada će, gde i kako nečiji sudbinski trag biti upotrebljen.