Kolumna
Urbane legende: Bubamara
Zvuk i smrt viđeni u isto vreme postanu jedno: Pavlovljev refleks smrti. Zvuk izaziva bol. Trešnjev cvet i smrt viđeni u isto vreme. I trešnjev cvet boli.
Kuća je na liniji razdvajanja.
Majka kelnerica, otac policajac.
U dvorištu sve puno cveća. Ruže, lale, svekrvino oko...
I trešnja. Maj. Trešnja se rascvetala.
Počele su da padaju granate, pucanje.
Majka je dečaku prenela dušek u podrum pun hrane.
Danima su čekali. Znali su da će početi.
Otac je otišao u ponoć svojima ostavljajući dečaka majci.
Majka je otišla u zoru.
Verovali su da će se ono drugo vratiti po njega.
Nije se vratio niko. Nikad se nisu više videli.
Kuću je pogodila granata.
Dečak je ostao u podrumu. Nepovređen.
Ubrzo su došli vojnici i kroz cvećnjak iskopali rov.
Uskoro su i sazrele trešnje.
Nisu mu dali da se po danju penje na trešnju. Zbog snajperista.
Zaludu su se raspitivali za majčinu rodbinu. Dolutala je iz nekog sela u Srbiji i tu se udala sa milicionara.
Na vojnike se navikao. I oni na njega. Skupljao je čaure. Svih vrsta. Znao je po zvuku da raspozna vrstu oružja iz kojeg se puca.
Lutao je po napuštenim kućama i donosio u podrum dinosauruse, kritosauruse...
Imao je jamice na obrazima i beleg na bradi. Zbog tog belega zvali su ga Bubamara.
Jednom je u jednoj kući pronašao kolekciju flašica od jedan deci raznih pića.
Napunio je pun ranac i donio vojnicima.
Bilo je tu viskija, armanjaka, tekile, ruma, raznih rakija...
Od šatorskog krila starac krojač mu je sašio uniformu. Više nije bio u ritama.
Nisu imali gde da ga odvedu. Nisu imali kome da ga predaju.
Otac je nestao, majka poginula u svitanje. Htela da ode još jednom na posao, da podigne još jednu platu.
Posle poslednjeg napada dovezli su tenk.
Tenk su ukopali. Stara "pedesetpetica“.
Na tenku je neko crvenom farbom ispisao – SMRT NE BOLI.
Iz podruma kuće izvlačio se dečak. Nije mu bilo više od deset godina. U ruci je nosio praćku. Kao da se to njega ništa ne tiče, skuplja kamenčiće po prašnjavoj seoskoj džadi. Skuplja i dugo bira pravi. Onda prilazi zaprežnim prevrnutim kolima. Tu je u zasedi. I počinje da gađa iz svog zaklona. Gađa mrtvaca koji se raspada, tu, na ulici, u glavu.
Podne je.
Rojevi muva se podižu sa mrtvaca.
"Čiji si ti, mali?“, pita ga krupna oznojena vojničina zarasla u bradu.
"Ničiji.“
"Kako ničiji?“
"Tako, ničiji… Tata mi je Hrvat, majka Srpkinja, a ja sam ničiji… Tako su mi rekli, da sam ničiji.“
I nastavlja da gađa mrtvog u glavu. Vojničina briše čelo i uzima ga za ruku.
"Hajde da te vodim kod nas na ručak.“
"Čekaj da ga ovjerim.“
"Koga da ovjeriš?“
"Pa, onog što leži tamo. Snajperista uvijek gađa u trbuh. Onda sačeka druge da dođu da vade ranjenog. Tek onda ranjenog ovjeri. Kad porastem, ja ću da budem snajperista.“
Trideset godina kasnije.
Srpsko Sarajevo. Istočna Ilidža. Stotine dece sa svećama i belim ružama idu prema crkvi. Dan žalosti. Mnogo dece. U Srpskom Sarajevu se više rađa nego umire. I svi imaju oružje, a niko ne puca.
Na kraju kolone Bubamara. Drži devojčicu za ruku.
"Usvojila me porodica kojoj je granata ubila dete. Predajem muzičko.“