Za sve vas iz dve hiljade neke…

Godina je 2021. Kineski rover „Žurong“ nedavno je uspešno sleteo na Mars. Kućni uslužni roboti su sve traženiji. Švajcarska će na referendumu odlučivati da li će pesticide i dalje koristiti u poljoprivredi. Razvijene države mozgaju kako da smanje emisije štetnih gasova. Preminuo je princ Filip. Izrael i Palestina ratuju. Na Balkanu se i dalje crtaju granice, Srbija optužuje za genocid. Vlada pomama za non-pejperima. Raspravlja o Dejtonskom sporazumu, rešava pitanje Kosova, mašta o velikoj Albaniji. Jebi ga, previše istorije po glavi stanovnika, kao što je jednom prilikom napisao Boško Jakšić.

A onda, pauza. Osmeh. Škljoc. U svojim najboljim odelima, rame uz rame, u jednom kadru našli su se Vučić, Milanović, Meta, Đukanović, Dodik, Komšić, Džaferović, Panderovski, Osmani, Pahor. Svi su tu (kao nekada) i sa samita Brdo–Brioni šalju zajedničku poruku – „Pozivamo EU da region Zapadnog Balkana vidi kao celinu, a ne samo kao pojedinačne zemlje sa kojima pregovara“.

Poruka je poslata, Evropa ponosno klimnula glavom, pa do nekog novog viđenja. Da se ne ljubimo.

U međuvremenu ćemo po starom. Red nacionalizma, red genocida, red devedesetih, čiji je film važniji – Dara ili Aida. Balkansko tlo će izgleda još dugo, posle svake kiše, isparavati na barut, a retorika devedesetih se prenositi sa roditelja na decu. Dokle tako? Pa verovatno dok najskuplja reč nekih budućih samita umesto Kosova i Evropske unije ne bude „mir“. Dok se tema rata na ovim prostorima ne oglođe do te mere da se krv više ne oseća. Očekivati da će trajni mir na ovim prostorima obezbediti generacije onih koji su u tim ratovima učestvovali, gubili porodice i prijatelje, nerealno je. U neku ruku i nepravedno. Isto važi i za generacije njihovih potomaka koji su na tim pričama odrastali. Međutim, ono što svi oni mogu da urade jeste da dodatno ne otežavaju onima kojima će taj teret ostaviti.

Poslednja šansa ovom napaćenom Balkanu jesu klinci rođeni posle dvehiljaditih. Oni za koje podrugljivo kažemo da se ne sećaju ni Slobe. I bolje. Oni koje nazivamo generacijom Z, rođeni od 1996. do 2010, već sada lagano preuzimaju svet u brojčanom smislu. Jedna računica pokazala je da čine 32 odsto svetske populacije. U tehnološkom smislu ovo je prva generacija koja ni ne zna za drugačiji svet od digitalnog. Zbog toga su međusobno povezaniji nego ijedna ranija generacija. Otvoreniji su, inkluzivniji, tolerantniji prema razlikama. Mnogi ih karakterišu kao nezainteresovane, međutim, istina je da su njihova interesovanja samo drugačija. Skloni su aktivizmu, masovno se zanimaju za klimatske promene i baš takvi su nam neophodni. Pogotovo nama na Balkanu.

Zbog toga smo upravo sa njima razgovarali. Sa njima koje ništa ne pitamo, a ostavljamo im u amanet teret istorije kojeg generacije pre njih nisu uspele da se oslobode. Pitali smo ih da li se i koliko interesuju za politiku, šta misle o ratovima iz devedesetih godina i da li osećaju njihov teret. Pokušali smo da saznamo koliko im je nacionalnost važna prilikom sklapanja prijateljstva i da li sebe u budućnosti vide na ovim prostorima. Na sreću, dobili smo slične odgovore. Oni ulivaju nadu ćemo u budućnosti moći da budemo dobri sus(j)edi, kad već u bratstvu i jedinstvu nismo uspeli.

 

- Mila Todorović, rođena 2001. u Beogradu

Da li si posetila Hrvatsku i BiH i, ukoliko jesi, kakva iskustva nosiš iz ovih država?

„U Hrvatskoj sam bila samo u Rijeci kada sam bila mlađa, a kada je reč o BiH, nekoliko godina zaredom, leti, bila sam u Trebinju. Imam veoma lepa iskustva sa svih tih putovanja, a u Trebinju i dalje imam društvo sa kojim se viđam kada tamo odem.“

Šta misliš o ratovima devedesetih? Koliko je to važna tema u tvojoj porodici i među tvojim prijateljima?

„O ratovima devedesetih znam ono što sam čula od rodbine jer u školi do tog perioda nismo ni došli. Mislim da je to i dalje osetljiva tema za mnoge starije, ali meni lično nije. Smatram da je nasilje i rat krajnje nepotrebna opcija i da to što sada okolnim zemljama držimo za zlo treba polako da izbledi sa mlađim generacijama. Mislim da mlade ne bi trebalo da trujemo tom mržnjom, ali isto tako ne treba ni da zaboravimo našu istoriju. U mojoj porodici i generalnom okruženju mislim da to nije toliko važna tema.“

Šta su vas u školi učili o Jasenovcu i ratovima u Bosni i Hrvatskoj?

„U srednjoj školi smo Jasenovac kratko pomenuli dok smo učili o Drugom svetskom ratu i koncentracionim logorima, ali profesorka se i tada potrudila da nam ostavi utisak da se to dogodilo u prošlosti. O ratovima nismo učili apsolutno ništa, iako je udžbenik koji smo koristili na samom kraju imao par poglavlja o raspadu Jugoslavije i diktaturi Miloševića, međutim nismo stigli do tih poglavlja.“

Da li si gledala filmove „Dara iz Jasenovca“ i „Quo vadis, Aida“? Ukoliko jesi, šta misliš o njima?

„’Quo vadis, Aida’ nisam gledala pa ne bih komentarisala. ’Daru’ sam gledala kada i cela Srbija. Smatram da je bilo potrebno da napravimo film o Jasenovcu, ali ne ovakav. Jasenovac je pre svega zločin čoveka protiv čoveka. Slike koje su do mene došle pokazuju nestvarnu grotesku, a ne Hrvate kako uče male Srbe da budu ustaše. Dara, umesto da se bavi izgladnjivanjima, silovanjima i ostalim fizičkim i vizuelno užasnim hororima koji su se dešavali našim ljudima bez razloga, bavi se čisto i direktno političkim temama i cilju rimokatolika i ustaša da Srbe pretvore u isto to. Scene gde „naša deca“ mašu ustaškim zastavama ili gde monahinje katoličke crkve odbijaju da leče decu i pokazuju potpunu hladnoću koja je suprotna hrišćanskim vrednostima krajnje su nepotrebne i maše poentu koju taj film treba da ima. Mislim da film apsolutno jeste državni projekat koji propagira dalju mržnju i rat.“

Da li se interesuješ za političku situaciju u državi i regionu?

„Interesujem se jer mislim da je to moja dužnost, kao što bi trebalo da bude svačija.“

Kako gledaš na česte trzavice među državama bivše Jugoslavije?

„Ceo svet na Balkan gleda kao na ’one komšije što se stalno kače’. Lično mi je žao što su naši odnosi takvi, večno napeti, ali mislim da će toga nažalost uvek biti, nekad manje, nekad više. Sve dok ima ljudi koji svoju decu uče da su im svi osim Srba neprijatelji, takvi odnosi neće utihnuti.“

Da li tvoja generacija oseća teret ratova devedesetih godina?

„Ako računamo vlast, koja je došla na vrh kao direktna posledica devedesetih, onda da, otežavaju. Van toga rekla bih da ne.“

Da si ti neko, šta bi uradila da se na ovim prostorima prevaziđe retorika devedesetih?

„Da sam ja neko na visokoj državnoj funkciji, propagirala bih ideju učenja istorije i njenog pamćenja, ali bih jasno naznačila da ne podržavam mržnju i zlopamćenje niti nacionalizam i šovinizam koje danas jasno vidimo u medijima, reklamama i spotovima.“

Plašiš li se da bi do rata na Balkanu ponovo moglo da dođe?

„Mislim da smo na ivici novog rata.“

Da li bi pristala da budeš deo građanskog rata?

„Mislim da je rat prevaziđen i nepotreban i ne bih pristala na vojna polja, tenkove, bombe. Ono na šta bih pristala jesu diplomatski dijalozi među kompetentnim i obrazovanim ljudima.“

Da li si razmišljala da napustiš zemlju u kojoj živiš i, ukoliko jesi, zbog čega?

„Apsolutno jesam jer smatram da je sistem u kakvom živimo fundamentalno pokvaren i da nema mesta za ljude koji žele da rade pošteno i vredno.“

Šta bi poručila nosiocima vlasti u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?

„Da odustanu od svojih pozicija (većina, ne svi) i dozvole obrazovanim, kvalifikovanim ljudima da dođu na njihovo mesto.“

 

- Stanka Dotlić, rođena 2002. u Zagrebu

Da li si posetila Srbiju i BiH i, ukoliko jesi, kakva iskustva nosiš iz ovih država?

„Bosnu sam često posećivala. Bila sam u Banjaluci, tamo imam dosta prijatelja i zaista nosim lepe uspomene. Međutim, Srbiju nisam još uvek posetila iako imam veliku želju.“

Šta misliš o ratovima devedesetih? Koliko je to važna tema u tvojoj porodici i među tvojim prijateljima?

„Općenito, meni je to nevažna tema. U obitelji ne razgovaramo mnogo o tome, kao ni u krugu prijatelja. Među prijateljima su mišljenja na tu temu podeljena. Imam prijatelje koji su pravoslavne veroispovesti. Idem kod prijateljice na slavu i Božić, to mi je predivno.“

Šta su vas u školi učili o Jasenovcu i ratovima u Bosni i Hrvatskoj?

„U osnovnoj školi jesmo, ali u srednjoj nismo. Općenito smo učili i o ratu u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srebrenici, Jasenovcu. Nismo zalazili u detalje.“

Da li si gledala filmove „Dara iz Jasenovca“ i „Quo vadis, Aida“? Ukoliko jesi, šta misliš o njima?

„’Aidu’ nisam gledala, dok sam delove filma ’Dara iz Jasenovca’ gledala na Jutjubu. Mislim da su takvi filmovi potrebni kako bi služili kao primjer da do takvih događaja više nikada ne dođe.“

Da li se interesuješ za političku situaciju u državi i regionu?

„Prvenstveno pratim političku situaciju u Hrvatskoj, manje u drugim državama. Čitam redovno vesti, tako da sam dosta informisana.“

Kako gledaš na česte trzavice među državama bivše Jugoslavije?

„Smatram da toga ne treba da bude. Bilo je i prošlo, vreme je da se okrenemo budućnosti, da gledamo naprijed.“

Da li tvoja generacija oseća teret ratova devedesetih godina?

„Meni lično to ne stvara problem.“

Da si ti neko, šta bi uradila da se na ovim prostorima prevaziđe retorika devedesetih?

„Teško je reći. Verovatno bih sa svima pokušala da uspostavim normalnu komunikaciju. Nije toliko presudno da se svi međusobno volimo, dovoljno je da se poštujemo i da cenimo tuđe mišljenje. Jer na kraju se sve svodi na to da nije bitno ko je koje nacionalnosti, već da je taj neko pre svega čovek.“

Plašiš li se da bi do rata na Balkanu ponovo moglo da dođe?

„Mislim da smo daleko od toga. Ne plašim se za sada.“

Da li bi pristala da budeš deo građanskog rata?

„Nisam razmišljala o tome, ali ako je takva situacija da moram, onda zašto ne. Da mogu da biram, najradije bih pomagala ranjenima.“

Da li si razmišljala da napustiš zemlju u kojoj živiš i, ukoliko jesi, zbog čega?

„U redu mi je ovde. S druge strane, znam dosta ljudi iz okruženja koji razmišljaju o tome da idu van raditi.“

Šta bi poručila nosiocima vlasti u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?

„Ostavite prošlost i gledajte u budućnost.“

 

- Marija Kačar, rođena 2001. u Doboju

Da li si posetila Srbiju i Hrvatsku i, ukoliko jesi, kakva iskustva nosiš iz ovih država? Imaš li prijatelje među Srbima, Hrvatima i Bosancima?

„Jesam. Uživala sam u svakoj! Ponosno kažem da imam prijatelje iz tih zemalja i da ih smatram svojim blagom!“

Šta misliš o ratovima devedesetih? Koliko je to važna tema u tvojoj porodici i među tvojim prijateljima?

„U mojoj porodici jeste vrlo važna tema. Nažalost, narativ u kome se spominje ja ne podržavam u potpunosti. Još uvijek je vrlo teško i mučno razgovarati na tu temu, s obzirom na to da rane još uvijek nisu zacjelile u pravim razmjerama.“

Šta su vas u školi učili o Jasenovcu i ratovima u Bosni i Hrvatskoj?

„Potpuno sam marginalizovala da smo o tome učili u školi. Sva saznanja koja su mi danas poznata sama sam sticala van formalnog obrazovanja. Urezan mi je u pamćenju samo pripovjedački duh autora knjiga istorije, koji je jednosmjeran i osuđuvački ka hrvatskim ustašama (što je, po mom mišljenu, u potpunosti opravdano).“

Da li si gledala filmove „Dara iz Jasenovca“ i „Quo vadis, Aida“? Ukoliko jesi, šta misliš o njima?

„Smatram da su važni. Međutim, ne smatram da smo zreli za njih. Naročito za film o Aidi, gdje postoji vaskoliko nesaglasje između sukobljenih strana koje na potpuno drugačiji način interpretiraju istoriju.“

Da li se interesuješ za političku situaciju u državi i regionu?

„Da, interesujem se.“

Kako gledaš na česte trzavice među državama bivše Jugoslavije?

„I te kako mi smetaju. Štaviše, stidim se politika koje vode naši predstavnici.“

Da li tvoja generacija oseća teret ratova devedesetih godina?

„Svakako da otežavaju, međutim u kojoj mjeri, to zavisi od svakog pojedinca. Meni lično, neznatno, jer sam preležala bolesti šovinizma na vrijeme i shvatila da je jedini ispravni put – put mira i poštovanja.“

Da si ti neko, šta bi uradila da se na ovim prostorima prevaziđe retorika devedesetih?

„Na dugoročnom planu, mali korak koji može doprinijeti jesu mirovni kampovi.“

Plašiš li se da bi do rata na Balkanu ponovo moglo da dođe?

„Ne plašim se, jer imam još uvijek vjeru u slobodoumnost ljudi sa naših prostora.“

Da li bi pristala da budeš deo građanskog rata?

„Ne!“

Da li si razmišljala da napustiš zemlju u kojoj živiš i, ukoliko jesi, zbog čega?

„Jesam, zbog profesionalnih aspiracija.“

Šta bi poručila nosiocima vlasti u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?

„Mnogo je toga, nažalost, u pogrdnom tonu. Ljudi su umorni, bijesni od jeftinih poteza koje vuku; neka pruže napokon nešto u ime svih i nešto na što ćemo svi biti ponosni. Ponosni svakako nećemo biti politikom nemira i pozivanjem na ratove.“