Samo ČETVORICA IZABRANIH nosili su titulu VOJVODE - da li znate ko su?

Kralj Milan Obrenović napustio je presto u korist sina Aleksandra 1889. godine, a tri godine kasnije primio je značajnu sumu novca od Rusije da bi napustio Srbiju. Petrograd je nastojao da tako odseče mladog kralja od uticaja Beča.

Iako je dao reč da se u Srbiju neće vraćati, Milan je u jesen 1897. stigao u Beograd, a Aleksandar ga je postavio za komandanta aktivne vojske. Ispostaviće se da će ta odluka imati dalekosežne posledice ‒ Milan je reformisao i unapredio vojsku, udarivši tako temelje slavnim pobedama u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu...

Do njegovog preuzimanja komande, najviši oficirski čin u Srbiji bio je general, a za Milana je januara 1900. uvedeno zvanje armijskog generala.

Ovome je prethodila jedna greška... Po preuzimanju komande on je, naime, želeo da se nazove "voždom“ ili "vrhovnim voždom“, ali mu je predsednik Akademije nauka Stojan Novaković rekao da je tu titulu u srpskoj istoriji nosio samo Karađorđe. Milan nije hteo zvanje koje je imao rodonačelnik suparničke dinastije pa je odustao... Novaković, međutim, tada nije znao da je i Miloš Obrenović u Drugom srpskom ustanku imao isti rang.

Milan Obrenović posle svađe sa sinom zbog odluke da se oženi Dragom Mašin opet je napustio Srbiju krajem 1900. godine, nekoliko meseci kasnije zvanje armijskog generala je ukinuto, a kao najviši čin uveden je vojvoda. Propisano je da se ovaj čin mogao dobiti samo u ratu za osobite zasluge.

Shodno ovome, na prvo unapređenje u vojvodu čekalo se do Balkanskog rata, punih jedanaest godina...

Vojvoda u Prvom svetskom ratu imao je pandan u maršalu ili feldmaršalu u Evropi, odnosno u generalu armije vojske SAD. Kao najviši čin, zadržan je i posle Prvog svetskog rata u novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevini Jugoslaviji, da bi posle Drugog svetskog rata bio ukinut. Jugoslovenska vojska, po uzoru na Sovjetski Savez, uvela je zvanje maršala, a poneo ga je Josip Broz Tito.

Ponižen na kraju života

Radomir Putnik prvi je srpski oficir koji je dobio čin vojvode.

Rođen je 1847. godine u Kragujevcu, u porodici siromašnog učitelja. Sa 19 godina završio je Vojnu akademiju u Beogradu i dobio čin potporučnika. Od tada, učestvovao je u svim ratovima koje je Srbija vodila, uspinjući se postupno u vojničkoj hijerarhiji. Ali zbog odbijanja da bude ponizan pred kraljem Aleksandrom Obrenovićem i njegovim ocem Milanom, 1896. godine je penzionisan.

U aktivnu službu vratio ga je posle Majskog prevrata 1903. kralj Petar Karađorđević, trećeg dana pošto je došao na presto. Postavljen je za načelnika Generalštaba i na tom položaju će ostati čitavih 12 godina.

U Prvom balkanskom ratu, 1912. godine, nakon pobede u Kumanovskoj bici, dobio je čin vojvode.

U proleće i leto 1914. godine vojvoda Putnik lečio se u austrijskoj banji Glajhenberg. Imao je šezdeset sedam godina...

Čuveni britanski istoričar Maks Hejstings u knjizi "Katastrofa – Evropa ide u rat 1914“ piše:

"Svoje ratne planove vojvoda Putnik ostavio je u Beogradu, u sefu čiji je ključ samo on imao. Njegovi podređeni morali su eksplozivom da otvore sef kako bi uzeli dokumenta. Austrijanci su, u poslednjem učtivom gestu, dozvolili vojvodi da se vrati kući preko njihove teritorije.“

Zajedno sa ćerkom, koja ga je pratila na lečenju, krenuo je preko Rumunije jer su putovanja preko Novog Sada bila zabranjena. U Turn Severin na Dunavu, prekoputa Kladova, stigao je 27. jula i tu ostao osam dana jer je u međuvremenu dobio upalu pluća. O njegovom zdravlju brinula su tri lekara, profesora univerziteta u Bukureštu, koje je poslao lično rumunski kralj Karolj. Preko Prahova, Zaječara i Paraćina u Kragujevac je prispeo 5. avgusta.

Iako star i bolestan, iskusni vojnik komandovao je srpskom vojskom za vreme sve četiri neprijateljske ofanzive na Srbiju i, zajedno sa Stepom Stepanovićem i Živojinom Mišićem, bio taj koji je doneo pobede domovini u prvim mesecima rata – na Ceru, Kolubari, Drini… Njemu je zapalo u dužnost i da organizuje povlačenje preko albanskih i crnogorskih planina na albansko primorje.

On sam, zbog bolesti, nije mogao da se kreće, preko Albanije su ga u nosiljci preneli vojnici. Teško bolestan, Putnik je stigao u Skadar u decembru 1915. godine, a već u januaru 1916. je prebačen na Krf. U februaru te godine blagajnik mu je dostavio dve neprimljene plate, ali bez dodatka koji mu je pripadao kao načelniku Vrhovne komande. Kad je od blagajnika zatražio objašnjenje, ovaj mu je saopštio da je smenjen još u decembru 1915!

Kralj Aleksandar prećutno je njega proglasio krivim za to što je srpska vojska morala da napusti zemlju.

U svojim beleškama Putnik je ostavio zapis: "Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam ‒ sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika Štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su oterali kao najgoreg, jer je trebao neko da plati ceh. I to me boli i boleće me do groba.“

Ogorčen i ponižen, preminuo je u Nici, u maju 1917. godine.

Njegovi posmrtni ostaci vraćeni su u Srbiju tek posle deset godina. Uz državne i vojne počasti sahranjen je u decembru 1926. godine na Novom groblju.

U braku sa Ljubicom dobio je tri ćerke i četiri sina.

Pruski dril srpskog komandanta

Stepa Stepanović drugi je srpski vojskovođa koji je dobio čin vojvode.

Rođen je 1856. u Kumodražu, selu pored Beograda, u porodici siromašnih seljaka. Ostalo je zabeleženo da je kao gimnazijalac služio u boljim beogradskim kućama da bi se prehranio. Kao osamnaestogodišnjak prešao je u Artiljerijsku školu, a dve godine kasnije (1876) sa činom narednika učestvuje u Prvom srpsko-turskom ratu. Potom je usledio drugi rat sa Turcima, pa srpsko-bugarski (1885), dva balkanska (1912‒1913) i Prvi svetski rat.

Jedan od najznačajnijih vojnih uspeha u karijeri bila mu je pobeda u bici na Ceru, u avgustu 1914, a njegova Druga armija izvršila je proboj Solunskog fronta. Ratovanje je završio ulaskom u Sarajevo.

Penzionisan je na sopstveni zahtev početkom 1920. godine.

Nastanio se u skromnoj kući u Čačku i živeo bez posluge. Oni koji su ga tada viđali zabeležili su da je "satima sedeo u hladu dvorišta gde su bili stolica i sto koje je doneo sa Solunskog fronta“. Ali ostalo je zapamćeno i da su ga građani ljubazno pozdravljali tokom šetnji pored Morave, a da on nikada nije otpozdravljao.

Umro je u proleće 1929, a poslednje njegove reči, izgovorene u predsmrtnom bunilu, bile su: "Polazite napred! Dovoljno jasno! I po pravcu i po namerama.“ Do grobnice koju je na čačanskom groblju sam sebi podigao, njegovo telo ispratila je povorka u kojoj su bili kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, članovi vlade, oficirskog kora, ratni drugovi i nekoliko hiljada sunarodnika. Grad su u vreme sahrane nadletali vojni avioni...

Stepa Stepanović važio je za strogog oficira, a kao komandant Šumadijske divizije u Kragujevcu zaveo je pruski dril: strogo je kažnjavao svaku neurednost uniforme i povredu pravila i službe. Takav odnos prema vojnicima i nižim oficirima izazivao je nezadovoljstvo, a kad je početkom 1906. godine odbio zahtev podoficira da im se dozvoli otvaranje podoficirske menze i čitaonice, i naredio im da se hrane zajedno sa vojnicima, došlo je do pobune poznate kao "podoficirska kontrazavera“.

Ovaj događaj bio je odjek širih podela u vojsci na zaverenike koji su izveli Majski prevrat 1903. i ubili kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu, i njihove pristalice, i na oficire koji su taj čin smatrali zločinom i izdajom zakletve.

Trideset podoficira izazvanih Stepanovićevom strogošću je 25. marta na tajnom skupu na Stanovljanskom polju kraj Kragujevca odlučilo da se poveže sa nezadovoljnicima u drugim garnizonima i da se pruži podrška opoziciji zaverenika. S tim ciljem njihov predstavnik posetio je Živojina Mišića i još neke starešine za koje se znalo da su bili protiv prevrata. Potom je na adrese pojedinih podoficira upućen proglas sa pozivom da 1. maja, na Praznik rada, zajedno sa socijalistima bez krvoprolića preuzmu poštu, telegraf i železničku stanicu, i da uhapse komandanta divizije Stepanovića. Posle toga, planirano je da se upute za Beograd, gde bi se sastali sa podoficirima niškog, valjevskog i kruševačkog garnizona.

U noći uoči Prvog maja zaverenici iz Šumadijske divizije ‒ četiri oficira i 27 podoficira ‒ pohapšeni su. Stepa Stepanović, kao komandant, sačinio je mnogo duži spisak za hapšenje, ali mu je ministar vojni Radomir Putnik uputio telegram sa zahtevom "da preuzeta hapšenja ne pređu željene razmere“.

Sve učesnike "podoficirske kontrazavere“ vojni sud je osudio na dugogodišnje kazne zatvora.

Zla sudbina vojvodinog sina

Vojnička karijera Živojina Mišića bila je obeležena usponima i padovima: u miru je, zbog politike, smenjivan i penzionisan, a u ratu zbog pobeda, unapređivan.

Rođen je 1855. u Struganiku, u seljačkoj porodici sa mnogo dece: njegovi roditelji imali su dve ćerke i jedanaest sinova. U svoj prvi rat, Srpsko-turski, 1876. upućen je kao nesvršeni pitomac vojne škole. Potom će nastaviti školovanje i napredovanje pa je 1892. unapređen u majora i jednog od pet ađutanata Aleksandra Obrenovića. Četiri godine docnije pratiće kralja na putu u Atinu, na prve Olimpijske igre, i u Hilandar. Posle Majskog prevrata i ubistva vladarskog para Obrenovića, Petar Karađorđević za načelnika Generalštaba postavlja Radomira Putnika, a ovaj za svog pomoćnika Živojina Mišića. Ali desetak meseci kasnije, oficiri koji su izveli prevrat, i koji faktički upravljaju vojskom, Mišića zbog veza sa Obrenovićem otpuštaju iz vojske.

Ostavši bez posla sa šestoro dece, izdržavao se pišući i objavljujući vojne udžbenike, ali 1907. nije prihvatio ponudu načelnika Vrhovne komande Radomira Putnika da se vrati u vojsku jer nisu hteli da mu vrate i raniji čin pukovnika. Tek sledeće godine, kad je Srbiji zapretio rat sa Austrougarskom zbog aneksije Bosne, Mišićev uslov za povratak u službu biće ispunjen. Prvog dana na posao je došao pešice, u civilnom odelu ‒ u godinama siromaštva prodao je i konje i uniformu.

Kao Putnikov pomoćnik imao je presudnu ulogu u pobedi naše vojske na Bregalnici u Drugom balkanskom ratu, ali je odmah posle primirja opet penzionisan.

Vraćen je u službu kad je bilo jasno da se sprema veliki, kasnije nazvan Prvi svetski rat. Za izvojevanu pobedu u Kolubarskoj bici u tom ratu u decembru 1914. unapređen je u čin vojvode.

Docnije, jedini se od najviših oficira protivio povlačenju naše vojske iz Srbije ‒ bio je za prikupljanje svih snaga i odlučan protivnapad.

Umro je u Beogradu 20. januara 1921. godine. Poslednje reči bile su mu: "Opšta situacija je dobra. Oni se povlače...“ Po svemu sudeći, u bunilu se sećao neke svoje bitke.

Živojin Mišić oženio se Nemicom Lujzom Kirhner. Imali su šestoro dece. Radovan je bio predsednik sokobanjskog sreza, a umro je u zarobljeništvu kao rezervni potpukovnik. Vojislav, inženjer agronomije, bio je u partizanima, a zatim na Golom otoku, umro je kao penzioner u Beogradu. Ćerke Eleonora, Olga i Anđelija doživele su duboku starost.

Srednji sin Aleksandar bio je porodični prijatelj sa Dražom Mihailovićem. I dr Branko Latas, direktor Arhiva Vojnoistorijskog instituta, i istoričar Borivoje Karapandžić, koji je kao ljotićevac 1945. pobegao pred partizanima u Italiju, a od 1950. živeo u SAD, pisali su da je Mihailović bio u ljubavnoj vezi sa suprugom Aleksandra Mišića Milenom.

Mišić je kao rezervni major jugoslovenske vojske prišao Dražinim četnicima, a decembra prve godine rata, njega i Slovenca Ivana Fregla, takođe majora, zarobili su Nemci.

Prema dokumentima koje je objavio Karapandžić u knjizi "Građanski rat u Srbiji 1941‒1945“, Aleksandrova sestra Eleonora, u nastojanju da oslobodi brata, stupila je u vezu sa nemačkom komandom u Valjevu. Bilo je potrebno da zarobljeni oficiri formalno pristupe kvislinškim jedinicama Milana Nedića pa da budu oslobođeni, ali je pijani Aleksandar Mišić, inače alkoholičar od pre rata, to odbio. Dalja nastojanja posrednika kod Nemaca kojeg je pronašla Eleonora, da Mišić i Fregl izađu iz zatvora, zaustavila je Milena Mišić, Aleksandrova supruga, s objašnjenjem da je "ona sve sredila“.

U dokumentu koji Karapandžić objavljuje, zabeležene su reči posrednika: "Kad sam ovo saopštio gospođi Eli, uhvatila se za kose i na glas zakukala: ’Ona mu radi o glavi, jer živi sa Dražom na Ravnoj Gori!’...“

Mišić i Fregl streljani su u Valjevu nekoliko dana kasnije.

Istine i laži o smrti

Poslednjeg vojvodu Srbija je dobila 13. septembra 1918. godine, kada je u ovaj čin proizveden Petar Bojović.

Rodio se 1858. godine u jednom selu u novovaroškoj opštini i posle svršene osnovne škole u Ivanjici zajedno sa starijim bratom prešao je u Beograd. Živeli su i posluživali u kući Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila. Posle prve godine Artiljerijske škole, sa činom podnarednika upućen je u Srpsko-turski rat. Docnije će, kao i ostale vojvode, učestvovati u još pet ratova koje je vodila Srbija, ali će mu usud dodeliti nesreću da u uniformi doživi i kapitulaciju Jugoslavije 1941. godine.

U Prvom svetskom ratu rukovodio je povlačenjem kroz Albaniju, a Krf je bio njegov izbor za sklonište i oporavak srpske vojske. Zbog sukoba sa francuskim generalom Gijomom oko uloge Srbije na frontu, podneo je ostavku na mesto načelnika Štaba Vrhovne komande i preuzeo komandu nad Prvom armijom.

Posle proboja Solunskog fronta, Prva armija je započela oslobađanje Srbije: Vranje, Niš, Beograd... U vreme kad je srpska prestonica oslobođena, 1. novembra 1918. godine, u Francuskoj i Belgiji još se ratovalo. Istoričari smatraju da je Bojović mnogo uradio ne samo za Srbiju, nego i za saveznike, jer je skratio rat za godinu dana. Ostalo je sačuvano pismo nemačkog cara bugarskom kralju: "Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota!“

Imenovanje za načelnika Štaba Vrhovne komande u decembru 1915. zateklo ga je u Elbasanu. Čim je primio depešu o tome, u Skadar, gde je trebalo da primi dužnost, na opšte iznenađenje, uputio se avionom. Sva je prilika da je Bojović prvi general u istoriji koji je leteo...

Posle rata bio je načelnik Glavnog generalštaba vojske Kraljevine SHS, ali je brzo penzionisan zbog pokušaja da smanji uticaj kralja Aleksandra na redosled unapređenja visokih oficira. Obrazloženje: "zbog starosti i pokazane nesposobnosti za dalje vršenje vojne službe“. Tog decembra 1921. imao je 63 godine.

Od tada do napada Hitlera na Jugoslaviju povučeno je živeo u porodičnoj kući na beogradskom Vračaru.

U predvečerje Drugog svetskog rata, vlada koja je formirana nakon puča 27. marta vratila ga je u službu i postavila za vrhovnog inspektora vojske Kraljevine Jugoslavije i za pomoćnika vrhovnog komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra II.

Kapitulacija ga je zatekla u Sarajevu, a osamdesettrogodišnji vojvoda odbio je, zajedno sa princem Đorđem, ponudu vlade da avionom napusti zemlju. Vratio se u Beograd. U decembru 1942. uputio je pismo podrške Draži Mihailoviću, a 1943. godine Herman Nojbaher, generalni opunomoćenik Ministarstva spoljnih poslova Rajha za Balkan i Grčku, posetio ga je i pozvao na saradnju.

"Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati“, odvratio je Bojović.

Vojvoda je preminuo u svojoj kući 20. januara 1945.

Krajem sedamdesetih godina tvrdilo se da je Bojović preminuo posle vređanja i fizičkog zlostavljanja partizanskih oficira, namerenih da mu uzmu kuću.

Istoričar Dejan Ristić pobio je ove tvrdnje utvrdivši da "istorijski izvori, iskazi članova porodice i svedoka ne podržavaju teoriju da je vojvoda Bojović doživeo batinanje od strane predstavnika komunističke vlasti, niti da je od posledica fizičkog zlostavljanja preminuo“.

U izvodu knjige umrlih Hrama Svetog Save od 23. januara 1945. godine kao uzrok smrti navedeno je "obostrano zapaljenje pluća“.