Kneginja Zorka Karađorđević, ćerka crnogorskog knjaza Nikole I Petrovića i kumče srpskog kneza Mihaila Obrenovića, supruga legendarnog srpskog kralja Petra I Karađorđevića i majka Viteškog kralja SHS i Jugoslavije Aleksandra Karađorđevića, rođena je na Cetinju 23. decembra 1864. godine.
Ova slavna Srpkinja bila je najstarije od dvanaestoro dece knjaza Nikole i kneginje Milene Vukotić, ćerke vojvode Petra Vukotića. Prvenac u crnogorskom kraljevskom paru željno je iščekivan pa je Zorkino rođenje bio veliki događaj za dinastiju Petrović, ali i za Crnu Goru i Srbiju. Kum na krštenju je bio srpski knez Mihailo Obrenović čime su Beograd i Podgorica jasno izrazili želju za približavanjem političko-državnih odnosa između Srbije i Crne Gore.
Knez Mihailo je novorođenčetu dao ime Ljubica, po svojoj majci koju je mnogo voleo, ali će Ljubica kasnije, od milošte, sve više biti nazivana i prihvatana pod imenom Zorka. Kao dete Zorka je svojim stasom i ponašanjem neodoljivo ličila na svog oca, knjaza Nikolu, a on je nju naprosto obožavao; bila mu je ponos i mezimica, koju je najčešće oslovljavao sa "sine moj“. Majka Milena potpuno je bila posvećena ćerkinom uzdizanju i vaspitanju, a posebno je vodila računa o Zorkinom obrazovanju dovodeći joj najbolje cetinjske učitelje i tada poznatu vaspitačicu, gospođu Najk iz Švajcarske.
Do svoje jedanaeste godine Zorka se školovala na Cetinju u Institutu ruske carice Marije a onda je, 1875. godine, poslata u Sankt Peterburg gde će provesti sedam godina obrazujući se na čuvenom Institutu "Smoljni“, na kome su školovane najsposobnije devojke iz uglednih ruskih aristokratskih porodica. Na Cetinje se vratila punoletna, načitana i inteligentna, sa čvrstom voljom da pomaže ocu u obavljanju državnih poslova i da se posveti humanitarnom radu. Za vrlo kratko vreme Zorka je stekla velike simpatije srpskog naroda u Crnoj Gori jer je plenila lepotom, pameću i preduzimljivošću a posebno svojom energičnošću i besprekornim radnim navikama.
Bila je i vrlo karakterna i duhovita osoba, veoma muzikalna, svirala je na klaviru i lepo znala da peva. Boraveći sa svojom majkom na kratko u Parizu, upoznala se sa pretendentom na srpski presto Petrom Karađorđevićem, i to njihovo poznanstvo biće vrlo brzo krunisano brakom. Na Cetinju 30. jul 1883. godine, se orila pesma, praštalo je iz hiljada pušaka, preko 2.000 specijalnih svatovskih zvanica, a i širom Crne Gore, slavilo se venčanje devetnaestogodišnje crnogorske kneginjice Zorke i 20 godina starijeg Petra Karađorđevića, unuka slavnog srpskog vožda Karađorđa.
Kum na spektakularnom venčanju, kakvo Crna Gora nije videla do tada, bio je ruski car kojeg je zastupao izaslanik Oleg Denisov, a po kome je ruski car mladencima darivao komplet safira, rubina, i dijamanata posebno ugrađenih da su predstavljali rusku trobojku. Ovo venčanje bilo je od izuzetnog značaja za Srbiju i Crnu Goru, za ceo srpski narod. Mediji su u superlativima opisivali taj događaj, ispevane su mnoge divne pesme posvećene venčanju, a srpski narod je slavio i u Srbiji i u Crnoj Gori.
Zorka je od malena, u porodici Petrović, vaspitavana da bude rodoljubiva i da mnogo voli Srbiju, a kada se udala za Petra Karađorđevića, ceo život posvetiće Srbiji i srpskom narodu čineći sve da se stvore uslovi da srpski narod postane konačno ujedinjen u jednoj državi i pod krunom slavne dinastije Karađorđević. Bračni život počeli su na Cetinju jer su odnosi između Srbije i Crne Gore, posle ubistva kneza Mihaila, bili zategnuti, a Karađorđevićima je bio zabranjen ulazak u Srbiju i bila im je oduzeta sva imovina.
Zorka je od prvih dana braka bila vrlo ambiciozna i veoma je dobro znala šta želi u životu. Prvi cilj joj je bio da svom mužu obezbedi naslednike i to što pre. Tako će ona za sedam godina braka svom mužu podariti petoro dece: najstarije dete, ćerku Jelenu, koja će biti miljenica dvora Romanovih, kao supruga velikog ruskog kneza Ivana Konstantinoviča, ćerku Milenu, nažalost preminulu već u drugoj godini života, sina Đorđa, koji je abdicirao 1909. godine u korist mlađeg brata, sina Aleksandra, koji će 1921. godine postati kralj SHS i kasnije kralj Jugoslavije, i sina Andriju, koji će živeti svega dvadesetak dana posle njene smrti do koje je došlo dva dana pošto je rodila Andriju.
Čim su deca počela da se rađaju, Zorka i Petar su se preselili u Bar gde su živeli na morskoj obali u prekrasnoj vili kojoj su dali ime "Topolica“, po zajedničkoj ljubavi prema šumadijskoj Topoli. Sa velikom ljubavlju i požrtvovanjem Zorka je podizala i vaspitavala svoju decu, brinula je o svom mužu i njegovoj političko-državnoj karijeri, pomagala svom ocu u obavljanju državnih poslova i pokretala je mnoge humanitarne akcije za dobrobit srpskog naroda.
U njoj je Petar imao najodanijeg političkog saradnika i savetnika; racionalna i mudra, stabilna i dalekovida, uporna i energična, bila mu je desna ruka, hrabrila ga i podržavala u svemu. Volela je Srbiju i muža iz sveg srca, jasno i glasno izražavala je želju da bude srpska kraljica i da se, pod krunom njenog muža, ujedini srpski narod Srbije i Crne Gore. Zorka je bila i žena mnogo dobre duše, velika humanitarka i srpska dobročiniteljka.
Narod ju je obožavao jer je imala posebno dirljiv i darežljiv odnos prema sirotinji i bolesnima. Osnovala je veliku bolnicu u Nikšiću i bila joj je sve vreme života pokrovitelj. Za njom su ostale i brojne kulturne, prosvetne i razne humanitarne ustanove. Nažalost, ova plemenita i rodoljubiva žena imala je veoma kratak životni vek. Stalno nastojeći da usrećuje supruga i porodicu, svoj narod, Srbiju i Crnu Goru, preminula je samo dva dana po rođenju sina Andrije, kada je imala tek 25 godina. Taj dan, 16. 03. 1890. godine, ostaće trajno zapisan kao jedan od najtužnijih dana u istoriji srpskog naroda. Bio je to dan kada je okončan život velike Srpkinje, ćerke knjaza Nikole, žene koja je svojom snagom i voljom iznedrila dva kralja, svog supruga Petra I Karađorđevića i svog sina Aleksandra I Karađorđevića.
Narod je kasnije pričao da je kneginja Zorka izdahnula sa rečima: "Biće kralj“, misleći na svog supruga i Srbiju, a što će se i obistiniti 1903. godine kada je krunisan kralj Srbije, legendarni Petar I Karađorđević. Za njom je žalilo i staro i mlado. Često se može čuti izreka da nema Crnogorca koji bar jednom nije zapevao ili odslušao, tim povodom spevanu, a i do danas očuvanu pesmu "Razbolje se zorna Zorka“. Da je to tako govori i činjenica neverovatne popularnosti te pesme koju je nekada pevala sjajna Ksenija Cicvarić, a kasnije Mirko Rondović, Branka Šćepanović ili Merima Njegomir.
Kada je završen Prvi svetski rat Beograđanke su osnovale čuveno humanitarno društvo kome su dale naziv "Kneginja Zorka“. Na taj način su želele da odaju priznanje velikoj dobročiniteljki srpskog naroda, ali i da nastave misiju koju je Kneginja započela i sprovodila. Društvo je intenzivno radilo i pomagalo sirotinju i bolesne sve do 1941. godine, a 1926. godine Društvo je podiglo na Kalemegdanu, u Beogradu, i spomenik velikoj Kneginji. Bio je to prvi spomenik koji je podignut jednoj ženi u Srbiji.
Nažalost, i na još jednu sramotu, komunistička vlast će posle Drugog svetskog rata, iz ideoloških razloga ukloniti spomenik, a na njegov postament postaviće političku ličnost koja im je odgovarala.
Slavna kneginja, iako je veoma kratko živela, ostavila je neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda. Na nju danas podseća i jedna ulica koja nosi njeno ime u Beogradu, gradu za kojim je toliko žudela.
Tekst preuzet iz knjige "Heroine Srbije - Vekovnik", Dragana M. Miloševića, koju možete naručiti putem imejl adrese: [email protected]
