Srpkinja spasila hiljade života, a umrla ponižena i zaboravljena

Idejni tvorac i osnivač Kola srpskih sestara (KSS), najznačajnije organizacije žena u srpskoj istoriji, njen prvi potpredsednik i poslednji predsednik, Delfa Ivanić, veliki borac za prava žena i prvi srpski farmaceut, nezaboravni prosvetitelj i humanista, novinar, slikar i požrtvovana bolničarka na najkrvavijim ratištima Balkana, rođena je 06. 03 .1881. godine u Podgorici.

Nažalost, ideološka ostrašćenost komunističke vlasti u našoj zemlji posle Drugog svetskog rata, činila je sve da se izbrišu bilo kakvi tragovi o ovoj plemenitoj i legendarnoj Srpkinji, a do skora je čak zabranjivano i bilo kakvo podsećanje na nju.

Sa sjajnim porodičnim poreklom, i čvrsto utemeljenim  patriotskim vaspitanjem, visoko obrazovana i karakterna ličnost, pripadala je generaciji koju mnogi savremenici i istoričari smatraju idealnom, najnesebičnijom i najpožrtvovanijom koju je srpski narod ikada imao, pored one ustaničke s početka 19. veka.

Delfa vodi poreklo iz čuvene porodice hercegovačkog ustanika vojvode Ivana Musića, koji je završio studije teologije u Bratislavi, a i njena majka Cvija potiče takođe iz veoma cenjene stolačke porodice Vukasović. Inače, poreklo oca Ivana vodi od braće Musić, sestrića kneza Lazara Hrebeljanovića iz 14. veka. Kao veoma uman i obrazovan čovek Ivan Musić je jedno vreme bio u službi kod knjaza Nikole u Crnoj Gori kada se Delfa i rodila u Podgorici. Posle toga Musići prelaze u Beograd ali Delfa već u petoj godini ostaje bez majke, a u sedmoj i bez oca. Kao siroče usvojili su je i odgajali beogradski gradonačelnik, veliki dobročinitelj srpstva Mihailo Bogićević, unuk vojvode Ante Bogićevića iz Prvog srpskog ustanka, i Katarina Konstantinović, ćerka Anke Obrenović i verenica kneza Mihaila Obrenovića. Sa takvim pedigreom, i odrasla u takvom okruženju, Delfa će pripadati prvoj generaciji sistematski školovane ženske omladine u Srbiji.

Srpkinja koja je spasila našu naciju od biološkog nestanka

Heroine Srbije

Heroine Srbije

Život 03.05.2023. 04:30

Srpkinja koja je spasila našu naciju od biološkog nestanka

Odskakala je znanjem u osnovnoj školi i na briljantan način završila je srpsku Višu žensku školu u Beogradu (1891-1897). U toj školi upoznala je i zbližila se sa slavnom Nadeždom Petrović, koja joj je bila nastavnica crtanja, i sa kojom će kasnije godinama sarađivati u činjenju brojnih dobrih dela za Srbe i Srbiju. Godine 1897. očuh Mihailo Bogićević poslao je talentovanu Dalfu na studije hemije u Ženevu. Dve godine kasnije, 1889, ona će prekinuti studije zbog iznenadne smrti očuha i vratiće se u Beograd. U to vreme Srbija je nastojala da školovanju i obrazovanju nacije posveti što veću pažnju pa je s tim u vezi i Delfa želela da da svoj lični doprinos. Sa 19. godina, i osposobljena za nastavnicu, krenula je u Skoplje da predaje i prosvećuje Srbe koji su bili pod Osmanskom vlašću. Predavala je francuski jezik i biologiju u Višoj školi.

Tokom boravka u Skoplju, lepa i mlada nastavnica upoznaće srpskog vicekonzula i novinara Ivana Ivanića. Bila je to ljubav na prvi pogled i dvoje zaljubljenih venčaće se 1901. godine. Sve do Ivanove smrti, 1935. godine, oni će živeti u skladnom braku, uz veliku međusobnu ljubav i poštovanje, u atmosferi koja će ih dodatno inspirisati da budu vrhunski profesionalci u svom poslu i nezaboravne patriote i dobročinitelji svoje nacije. Posle Majskog prevrata 1903. godine, Ivanići se vraćaju iz Skoplja u Beograd. Bilo je to i vreme neuspešno okončanog Ilindenskog ustanka u Vardarskoj Srbiji kada počinju i veliki progoni Srba u Staroj Srbiji i Vardarskoj Srbiji. Još dok je bila u Skoplju Delfa je intenzivno razmišljala o neophodnosti formiranja jednog velikog patriotsko-humanitarnog udruženja Srpkinja koje bi pružale organizovanu pomoć Srbima u tom delu Osmanskog carstva a koji su se sve više sklanjali u zbegove.

Tu svoju ideju prvo je obrazložila svojoj velikoj prijateljici Nadeždi Petrović posle čega će njih dve sprovesti sve neophodne pripreme za formiranje Kola srpskih sestara (KSS), najznačajnije humanitarne i rodoljubive, prosvetne i prosvetiteljske, organizacije žena koja je ikada postojala u Srbiji.

Na Osnivačkoj skupštini KSS, koja je održana u sali "Kolarca“ u Beogradu, prisustvovalo je 3.000 žena, koje su jedinstveno istakle da ne formiraju organizaciju kako bi učile da šiju, kuvaju ili vezu. Kao porodične osobe one ta umeća odavno uspešno primenjuju u svojim porodicama, ovoga puta Srpkinje se organizuju kako bi dale svoj puni doprinos za neophodnu pomoć Srbima van Srbije. Imenu KSS kumovao je slavni Branislav Nušić a veliki Srbin, slikar Uroš Predić, osmislio je povelju koju će KSS dodeljivati donatorima i najvećim dobrotvorima. Usvojen je i Program rada KSS sastavljen od strane Ivana Ivanića i Branislava Nušića, a koji je bio u duhu tog vremena, koncentrisan na humanitarnu i kulturno-prosvetnu aktivnost. Delfa je izabrana za potpredsednika, a KSS će od prvog dana uživati veliku popularnost i masovnost među Srpkinjama. Za 30 godina rada postaće to organizacija sa snažnom infrastrukturom od 146 odbora u svim većim gradovima Kraljevine Srbije, i kasnije Kraljevine Jugoslavije, i sa preko 10.000 aktivnih članova do pred  Drugi svetski rat. Značaj rada KSS za opstanak, bolji i obrazovaniji život Srba bio je ogroman i nemerljiv. Delfa je u njega unela celu sebe, KSS je njeno životno delo.

Sve vreme do početka Balkanskih ratova KSS je slalo pomoć u hrani, lekovima i odeći Srbima van Srbije i omogućavalo je smeštaj ranjenih i bolesnih u otadžbini. Dok je boravila sa suprugom, diplomatom u Carigradu (1904-1905) Delfa je uređivala novi list "Carigradski glasnik“ koji je bio jedino glasilo dva miliona Srba koji su živeli na teritoriji Osmanskog carstva. Čim se vratila u Beograd pokrenula je inicijativu da KSS počne sa održavanjem tromesečnih kurseva za bolničarke  i otvaranjem prvih bolnica KSS. Zahvaljujući ovim kursevima Srbija će dočekati Prvi balkanski rat sa preko 300 obučenih bolničarki, a kada je rat počeo Delfa će sa slavnom Ledi Padžet od KSS formirati Četvrtu rezervnu bolnicu kroz koju će u ratu proći preko 1000 ranjenika od kojih su samo trojica podlegla povredama.

Godine 1913. godine sa suprugom je otišla na ratište, u područje Lješa u Albaniji gde je bilo i najkritičnije. Tamo nije bilo ni jedne bolnice, epidemija tifusa je harala, veliki broj ranjenika bio je nezbrinut, a Delfa je uspela da vrlo brzo oformi prvu bolnicu. Zbog teške situacije na tom delu fronta, njen suprug će biti postavljen za načelnika okruga u Draču, u kome su naišli na još težu situaciju. Delfa je i u Draču oformila efikasnu bolnicu ali se, u stalnom kontaktu sa ranjenicima i obolelima, i sama zarazila od tifusa. Posle kraćeg oporavka na Krfu, još nedovoljno zdrava, pohitala je u Beograd, da u vreme trajanja Drugog balkanskog rata, sa Ledi Padžet unapredi neophodni rad Savamalske bolnice. Radile su naporno, danonoćno, i tako iscrpljenoj, opasna bolest se opet povratila. Ovoga puta oboleće i njen suprug. Srpska vlada poslala ih je na intenzivno banjsko lečenje u Nemačku. No, ni tu oporavak nije trajao koliko je potrebno. Čim je počeo Prvi svetski rat Delfa se iz Nemačke preko Italije i Grčke prebacuje u Skoplje gde ju je čekala Ledi Padžet sa misijom od 50 lekara.

Najviše zahvaljujući Delfi, i njenom bolničkom iskustvu iz minulih ratova, ponovo je obnovljen rad bolnice na ovoj značajnoj strateškoj tačci za Srbiju i saveznike. Posle toga ona se priključuje kolonama srpske vojske u povlačenju preko Albanije i sa svojim saradnicama leči i pomaže iznurenim i bolesnim u redovima Srpske vojske. Čim je stigla na Krf dobila je novi zadatak. Prebačena je u Italiju da organizuje novu u nizu spasilačkih misija za svoje Srbe. Naime, zarobljeni Srbi u nemačkim i austrougarskim logorima umirali su jer nisu dobijali nikakve pakete pomoći u hrani. Ova energična i preduzimljiva žena veoma brzo će pokrenuti Srpkinje Pariza, Ženeve, Nice, Londona.., da sakupljaju i šalju organizovano pomoć zarobljenim Srbima. Nije se libila da sa tim ciljem pritisne francusku vladu, britanski dvor i sve institucije koje su mogle pružiti pomoć. Paketi koji su ubrzo krenuli spasili su hiljade srpskih života.

Godine 1915. godine ova legendarna Srpkinja osnovaće u Londonu i Srpsko potporno udruženje u kome će obezbediti smeštaj za 500 srpskih đaka u Oksfordu i Birmingemu. Sa sličnim humanitarnim aktivnostima ona će delovati i u Parizu, Trstu, Solunu i Rijeci. Sa ove više nego uspešne misije vratila se u Beograd 1919. godine. Za sve vreme ratova 1912-1918. godine, i u međuratnom periodu, ona je držala masovno posećena predavanja širom Evrope na temu rada ženskih humanitarnih društava govoreći o tome kako se one organizuju i efikasno funkcionišu. Za to vreme njeni saborci iz KSS dali su nemerljiv doprinos u bolničkom radu, lečenju i zbrinjavanju obolelih i ranjenih.

Posle Velikog rata Delfa je putovala Evropom i držala predavanja na eminentnim mestima o srpskom postradanju natojeći da se obezbedi što veća pomoć Srbiji i stradalim srpskim porodicama. Sa velikim respektom primali su je svetski velikani, kraljevi, predsednici i premijeri, jer se znalo o kakvoj ličnosti je reč. Između dva velika rata intenzivirala je i svoj književni, prevodilački i novinarski rad. Sarađivala je sa časopisima "Zora“, "Bosanska vila“, "Vardar“, "Domaćica“, "Brankovo kolo“, "Prosvetni pregled“, "Ženski svet“, "Veda“, "Vreme“... i bila član redakcije listova "Ženski pokret“ i "Almanah jadranske strane“. Objavila je oko 30 literarnih zapisa, publicističkih radova, sećanja i prikaza. Kao književnik i publicista organizovala je večeru za sakupljanje sredstava za podizanje Doma srpskih sestara u Beogradu sa internatom za studentkinje.

U svom iscrpljujućem, požrtvovanom i patriotskom radu uvek je imala iskrenu podršku, pomoć i stručnu nadgradnju svog voljenog supruga Ivana. Mnogo su učinili za Srbiju i pri njegovim diplomatskim misijama u Carigradu (1904-1905), Budimpešti (1905,1906), Rijeci (1924), Trstu (1926-1931) i u Frankfurtu (1932-1934). Nažalost Ivan  je preminuo 1935. godine, što je za Delfu bio nenadoknadiv gubitak posle kojeg se potpuno posvetila radu u KSS i publicistici. Godine 1941. godine postavljena je za predsednicu KSS, u vreme kada se radilo u najtežim uslovima i kada je trebalo zbrinjavati sve veći broj srpskih izbeglica iz Hrvatske i Slovenije.

Nemci su bili svesni njenog uticaja i popularnosti u narodu pa su joj vrlo brzo ponudili saradnju. Odlučno je odbila, zbog čega će početkom 1942. godine biti uhapšena i u zatvoru mučena, a Gestapo će zabraniti rad KSS i oduzeće svu njegovu i Delfinu imovinu. Iz zatvora ju je spasao Jaša Prodanović, tako što je prebačena u bolnicu. Kada je izašla iz bolnice saradnju joj je ponudio i Milan Nedić. Odbila je i njega, i stavila se na raspolaganje Ravnogorskom pokretu generala Mihailovića.

Zbog tih njenih antifašističkih aktivnosti Gestapo će je opet uhapsiti i zatvoriti februara 1944. godine, a kad su Broz i partizani ušli u Beograd uhapsili su je i zatvorili kao protivnika komunizma i nove vlasti. U zatvoru je ponižavana i mučena, a čim je puštena, ova legendarna srpska heroina i čestita žena 15. 07. 1946. godine uputila je veoma dirljivo, sadržajno i više nego racionalno-patriotsko pismo predsedniku skupštine Jugoslavije sa molbom da se pusti na slobodu osuđeni na smrt general Draža Mihailović. U pismu je navela da je uverena da iza njene želje i obrazložene nacionalne i državne potrebe stoje i stotine hiljada ljudi koje su uvek stajale iza nje, i da bi generalovo puštanje na slobodu bio veliki čin mirotvornog delovanja vlasti na ceo srpski narod. Konačno, ponudila je i svoju glavu, odnosno molila je da umesto generala nju streljaju samo da se ne bi pravio dalji razdor u srpskom narodu. Na kraju pisma potpisala se kao kći slavnog vojvode Ivana Musića, osnivač i nekadašnji  predsednik KSS.

Srpkinja, monahinja, koja je obavila istorijsku diplomatsku misiju

Da se ne zaboravi

Da se ne zaboravi

Život 22.07.2023. 02:10

Srpkinja, monahinja, koja je obavila istorijsku diplomatsku misiju

Čim je to pismo stiglo na pravu adresu komunisti su je ponovo uhapsili i u zatvoru izlagali novim ponižavanjima i dodatnoj torturi. Istovremeno konfiskovali su zgradu i svu imovinu KSS, a Dom udruženja dodelili su KUD "Ivo Lola Ribar“. Doneli su i odluku da se trajno zabranjuje bilo kakva obnova ovog legendarnog udruženja Srpkinja. Kada je izašla iz zatvora, duboko ponižena, izmučena i razočarana, potpuno se povukla iz javnog života. Bila je svakodnevno pod najstrožim nadzorom UDBE. Umrla je potpuno zaboravljena u Beogradu 1972. godine.

Povodom obeležavanja 110. godina od osnivanja KSS, i 100 godina od završetka Balkanskih ratova, objavljene su najzad "Uspomene“ Delfe Ivanić, knjiga od 350 stranica, dragoceno svedočanstvo o jednom tragičnom dobu i dokument kojim su konačno odškrinuta vrata podsećanja na ovu Srpkinju-ženu kolosa u istoriji naše nacije. Štampanjem ove knjige, Institut za savremenu istoriju je jedina institucija koja se nedavno usudila, da ta vrata podsećanja, i pokrene.

Tekst preuzet iz knjige "Heroine Srbije  - Vekovnik", Dragana M. Miloševića, koju možete naručiti putem imejl adrese: [email protected]