Biznis
28.03.2022. 07:05
Vojislav Tufegdžić

Nenad Budimović

Borba za hranu tek počinje

Hrana
Izvor: Shutterstock

Za samo tri nedelje svi planovi, procene, strategije, berze, bilansi... pali su u vodu. Pokazali su se bespredmetnim. Početak sukoba između Rusije i Ukrajine na dnevni red je kao svetski prioritet nametnuo elementarne potrebe – energente i hranu.

Teme o kojima se donedavno nije ni razmišljalo. Sve što se do juče podrazumevalo, donekle i potcenjivalo, postalo je pitanje opstanka država koje su zavisne od osnovnih proizvoda koje ne poseduju.

"Hrana je uvek aktuelna, samo što od drugih situacija zavisi da li će biti na prvom ili drugom mestu. Posle dve i po godine korone, sada je nastupila situacija sa političkim i vojnim pregrupisavanjem u svetu. Taj talas zahvatio je i tanku ekonomiju kao što je srpska poljoprivreda i prehrambena industrija. Ali, s ponosom mogu da kažem da smo kao država dobro izgurali ovaj period i vanrednu situaciju s koronom u smislu proizvodnje, realizacije i izvoza. Nije bilo nestašica, nije bilo redova, nije bilo velikog skoka cena, što se odrazilo u celom svetu“, kaže za "Ekspres“ Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije.

Ako tako sme da se nazove, pomama za obezbeđivanjem hrane je danas tema kojom se bave najuticajniji političari planete. Šta se događa?

"Sve se promenilo kada je počela da se menja situacija s cenom kukuruza, odnosno ratarskih i industrijskih kultura. Razlog je u tome što je poskupela hrana za životinje kao glavni input. Hrana za životinje utiče bar 70 odsto u formiranju cene žive stoke i proizvoda od mesa i mleka. Govorim o osnovnim životnim namirnicama, mesu i mleku, ne o voću i povrću koje bi takođe trebalo da se konzumira, ali ovo su gradivne materije, to je osnov na čemu se gradi cela poljoprivredna proizvodnja. Da upotrebim onu frazu da je stočarstvo lokomotiva celе poljoprivrede, da vuče celu primarnu proizvodnju ratarstva kroz dug period ulaganja s velikom neizvesnošću šta će biti sa cenom. Što se nas tiče, primera radi, ako pričamo o tovu junadi koji traje devet do dvanaest meseci do kilaže za ekonomsko iskorišćavanje od 450 do 500 kilograma, to znači da se počinje s cenom od 2,2 evra žive vage, a završi se sa 1,8 evra ili manje. Statistički parametri ne idu u korist rentabilnosti u proizvodnji u stočarstvu.“

Nenad Budimović
Izvor: Marko Stevanović

Ovakav sled događaja je retko ko očekivao. Koliko je posredno ili neposredno Srbija na udaru aktuelnih događanja?

"Rat je tu na nekih iks kilometara od nas, ali nedovoljno daleko, tako da smo posledice već osetili. Mi živimo na proizvodnji koja je ostvarena prošle godine, pričam o ratarskim kulturama, samim tim i o stočarstvu. Sada je veoma bitno da se isplanira šta će biti do kraja godine, da se precizno prognozira jer će to će biti osnov za sledeću godinu. Ova godina neće biti toliko referentna. Čeka nas setva kukuruza, suncokreta, soje, čeka nas žetva pšenice, pričam o velikim poljoprivrednim radovima, čeka nas berba kukuruza, jesenja setva, ključni poslovi u poljoprivredi do kraja godine koji su vezani za bilanse površina koje ćemo zasejati, za cenu goriva, semenskog materijala, mineralnih đubriva, zaštite. A sve je poskupelo najmanje 20 do 30 odsto.“

Grubo rečeno, futurolozi su nekada nagoveštavali da će se naredni ratovi voditi oko hrane i vode. Da li to zaista postaje realnost?

"Upravo tako. Ako jake poljoprivrede, jake ekonomije poput Nemačke, Amerike, Holandije…, osećaju posledice, to je veoma referentan pokazatelj koliko je hrana važna i koliko će tek biti bitna.“

Čitamo ovih dana da se u pojedinim velikim evropskim zemljama vekna hleba prodaje za pet ili osam evra. Da li je to zaista moguće? Ako jeste, da li je panika za hranom realna?

"Mnogi odnosi su se poremetili. Ugovori ne mogu da se poštuju. Svi sada čuvaju hranu. Narod pravi zalihe. Samim tim nečega čega nema na tržištu dobilo je višu cenu. Posle svega toga krajem ove godine ili početkom sledeće verovatno će doći do pada cena jer narod neće imati para. Ne u Srbiji samo, nego generalno. Mnoge proizvodnje staju. Staje proizvodnja ratarskih kultura u Rusiji i u Ukrajini. Nestaju u potpunosti. Da li će moći da zaseju voće, povrće, da obave berbu, zaštitu... Velika su to pitanja. Nastupila je nestašica i disbalans onoga što bi trebalo da se poštuje u trgovinskim ugovorima. Srbija ima mnogo sklopljenih ugovora za izvoz brašna, pšenice, ali sada je na snazi stopiranje tog izvoza, odnosno realizacija izvoza za one koji već imaju potpisan ugovor. Na taj način gubite tržište, partnere, ali neko će se snaći sa Australijom. Uzimam parametar da kukuruz i pšenica rađaju cele godine u celom svetu. Nemojmo da zaboravimo proizvodnju u Brazilu, Argentini, Australiji... To su isto referentni proizvođači, samo zavisi kada gde stiže zbog klimatskih uslova. To su kulture koje rađaju cele godine i uvek će ih negde biti.“

Ali ne po dosadašnjoj ceni?

"Naravno ne po istoj ceni, jer koliko je samo transport poskupeo, koliko gorivo, nafta, plin, električna energija, to su vrlo bitni inputi. Ništa novo ne kažem, ali sada to dolazi do izražaja. Narod sada pravi zalihe, kupuje namirnice koje mogu da stoje, ali će morati da počne da ih koristi jer ne može čitavog života samo da navlači rezerve. Pritom imamo namirnice koje ne mogu da se čuvaju, pre svega proizvode mleka.“

Malo smo tržište, koliko možemo da budemo zaštićeni od svega toga s obzirom na to da imamo proizvodnju koja bi trebalo da namiri naše potrebe. Kakvo je realno stanje?

"Realno, imamo dosta dobru dužinu vegetacionog perioda biljne hrane. To bi trebalo da iskoristimo tako što ćemo da uradimo bilans koliko je čega potrebno do kraja godine, pa onda da dodamo 20 odsto na sve te bilanse i da relativno mirno uđemo u sledeću godinu. Naša prednost sada može da bude to što je naša proizvodnja u stočarstvu dosta usitnjena i to je ovu državu i održalo poslednjih 20 godina, što uvek neko ima nekoliko komada tovljenika, 150 kokošaka, dve krave, i to je ono što je održalo ovu proizvodnju. To nije intenzivna proizvodnja u poljoprivredi, ali je dovela do toga da može da se preživi. Uvek neki proizvod ’prođe’, sir ili mleko, ili jaje. Ali, stočari su sada u vrlo nezavidnoj situaciji jer proizvodnja nije rentabilna.“

Već decenijama je takva.

"Sve to, pa plus i ovo što se događa. Onda možete da zamislite koliko je teško. Danas sam kontaktirao sa proizvođačima živinskog mesa. Oni ne znaju šta da rade. Ciklus im ide na 40–42 dana na tovu brojlera i tu je relativno brz obrt kapitala. Međutim, živa vaga jednog brojlera je sada 150 dinara, a hrana je 170 po kilogramu, tako da će mnogi odustati od proizvodnje. Tu je opasnost. Priznaćemo svi, jedino u poljoprivredi se dešavaju takve vrste poslova da kreneš u posao, a da ne znaš koliki ćeš i da li ćeš uopšte imati benefit od toga.“

Da li to znači da cene neminovno moraju da rastu?

"Procene su da će rasti u narednom periodu, ali isključivo zbog energenata. Plus to da Ukrajina i Rusija proizvode 25 odsto kukuruza u svetu! Rusija i Ukrajina ukupno proizvode i 50 odsto suncokreta u svetu! To je jasan pokazatelj da će na svetskom tržištu biti velikih oscilacija.“

Dolazi period "osvete“ proizvođača hrane?

"Ako je naslov za film, može i tako da bude.“

Kako će se Srbija suočiti sa izazovima s obzirom na to da je stočni fond, blago rečeno, dobrim delom uništen?

"Osakaćen. Srbija sada mora ozbiljno da se pozabavi tim, da se više ne unižavaju proizvođači. To je odluka na nivou države. Proizvođači u stočarstvu imaju dosta primedaba. Poljoprivrednici koji se bave ratarstvom posle dužeg niza godina imaju neki benefit, to je sasvim u redu. Dobili su 8000 dinara po hektaru, dobili su dobru cenu i jednostavno njihov posao se isplati. Za stočarstvo je sve kontra. Poskupela je hrana, smanjilo se tržište za izvoz, poskupeo je transport... Ako je nacionalno opredeljenje Srbije da bude proizvođač hrane za sopstvene potrebe s nekim blagim tržišnim viškovima, onda bi trebalo tako i da se radi. Ima tu dosta poluga koje mogu da se pomere i da se zaustavi pad.“

Koje su to poluge?

"Da se daju podsticaji, da se izdvaja iz budžeta, da ne budu u socijalnom statusu. Seljak kada primi novac za podsticaj, on će da ga vrati kroz unapređenje reprodukcije, unapređenje objekata, kvalitet mesa kako bi taj proizvod dodatno dobio na ceni. Mi nismo iskoristili šansu, na primer, kao država to što su naše životinje hranjene prirodno, a ne GMO sojom. Ne govorim o bezbednosno-zdravstvenom razlogu, pričam o ekonomiji. Što se toga tiče, Evropa trči u sprintericama, a mi u vojničkim čizmama.

Mi bismo morali da iskoristimo naš kvalitet mesa, i svinjskog i junećeg, prvenstveno poznati ’bebi bif’. Evropi nedostaje 500.000 do 600.000 tona u narednih četiri, pet godina, junećeg mesa. Mi smo izvezli prošle godine u Evropu negde oko 700 tona. Ni 10 odsto koliko nam je kvota.“

Zašto, nemamo ga?

"Nismo konkurentni. Skupi su nam inputi u stočarstvu, tu je poenta, treba smanjiti taj ulaz. Na primer, da bi se u Italiju izvezlo meso, Italijan uvoznik plaća stotinak evra po trupu. Onda traže ’milanez’ zadnji deo, a šta raditi sa plećkom, ko će da kupi ostali deo trupa? Sve to treba uskladiti. Posao sa Turskom je stao, turska lira je devalvirala, nismo konkurentni, ne isplati se. Neće niko da radi i da gubi na tom poslu. Nabrajam neke stvari koje utiču na to da nam ne ide izvoz kako bi trebalo, a posebno što smo podigli ’rampu’ kao potpisnici SSP-a za uvozne proizvode. Šta se radi u trgovini? Najveći trgovinski lanci su stranog kapitala, ’Idea’, ’Merkator’, ’Roda’, ’Lidl’, to su prva tri-četiri mesta.“

Nije nikakva nepoznanica da prodaju meso lošijeg kvaliteta od ovdašnjeg.

"Da, ali to nešto stranog kod njih košta 200, a našega 300 dinara. A kilogram je kilogram. Nije to nikakvo opravdanje, to su činjenice.“

S hranom smo došli u situaciju kao da smo se vratili 50 godina unazad...

"Daj bože da je tako, bilo bi dobro.“

Da li se može zaključiti da su sve priče o tehnološkim uzdignućima postale besmislene s obzirom na ono što će nam biti neophodno da jednostavno preživimo?

"Nema druge konstatacije. Ko bude imao vodu i hranu taj će preživeti narednih 30–40 godina. Sada to izgleda dug period, ali to dođe sutradan. Jedan ovakav civilizacijski ispad kao što se dogodio između Rusije i Ukrajine ustalasao je ceo svet. Ovi sutra ne daju gas, ovi ne daju ne ovo, ovi neće moći da poseju, neće moći da požnju, neće moći da prehrane životinje...“

Da li, bar što se hrane tiče, nova preraspodela u svetu nameće potrebu "u se i u svoje kljuse“?

"Kratko rečeno – da. Ali stvarno je tako. Da obezbedimo ishranu stanovništva kontinuirano jer imamo za to mogućnosti pošto nismo država koja ne može da proizvede ratarske kulture, samim tim i stočarstvo. Mi se sada srećemo, baš zbog onog pada u stočarstvu koje smo nekada imali, s činjenicom da se broj muznih krava dosta smanjio. Nema mleka na tržištu. Pitamo se zašto je mleko skupo. Pa, nema mleka. Nema ga dovoljno. A do muznog grla treba dve godine. Krava da se oteli, pa to tele ako je žensko da dođe do 14–16 meseci, da se oplodi, pa devet meseci graviditet, znači 25 meseci. Dakle, 25 meseci vi ulažete u nešto i nikakve koristi nemate, jer ’Ljubica’ koja se nije otelila još ne daje mleko i ne znate da li će na kraju davati 10, 12 ili 30 litara. Zato je to specifičan posao. I ne zna se krajnja cena mleka. Pa kada mleko krene, neko kaže dovoljno je 20 dinara! A mineralna voda u radnji je 50 dinara.“

Da li je nužno da se promeni odnos snaga u korist proizvođača?

"Mislim da je to neminovnost kako bi to uopšte opstalo i kako bismo imali 90 odsto sigurnost snabdevenosti. I ono što potenciram – sada ima viškova, ali mi ne znamo kakva će godina biti, ne daj bože neke suše. Nećemo možda moći da sprovedemo punu prehranu zbog skupe sirovine zbog energenata. Ne znam. Umne glave bi trebalo da sednu i da usvoje strategiju koja je najpribližnija samodovoljnosti proizvodnje i egzistencije stanovništva.“

Koliko smo u ovom trenutku obezbeđeni onim što imamo?

"Svi bilansi koji su analizirani ovih dana, poslednjih mesec dana, govore da imamo svega, ne kao da sada živimo u Diznilendu, nego jednostavno, kažem, preliva se iz prethodne godine i kukuruza i pšenice, ulja, brašna, šećera itd. Ali ide ono najbitnije – setva i kolika površina. Već se govori o tome da će ljudi zbog skupe setve odustati od nečega. Ali, s druge strane, dobra je cena.“

Logično je da se poveća.

"Logično jeste da se poveća. Ne znam, videćemo šta će se dešavati, ide setva, žetva pšenice u julu, kako će se odigrati, koliki će biti prinos, opet vremenski uslovi, a znamo da je poljoprivreda pod otvorenim krovom, pod nebom. Pa onda sledi berba kukuruza u septembru i oktobru. Pa ide jesenja setva. Prognozira se ono što je olakšavajuće, pratim te izveštaje, da će cena nafte relativno da se stabilizuje na nekom nivou. Neće se sigurno vratiti na pređašnji nivo, ali će se stabilizovati da ne raste ovako progresivno. Ona konstatacija ’u se i u svoje kljuse’, mislim da je vrlo opravdiva i jedino rentabilna, ali uz parametre šta i kako bi trebalo činiti, bilanse obavezno napraviti, pa ako bude za izvoz – biće, ako ne, potrošićemo.“

Kakva su potraživanja iz inostranstva za ono što posedujemo?

"Strašna. Strašno velika. Pogotovu brašna, šećera, ulja, da ne pričamo o zemljama u okruženju. Ugovori o izvozu su, na primer, zaključeni prošle godine, a realizacije su počele u februaru ili martu ove godine. Sada se nalazimo u epicentru realizacije, a sve je stopirano. Da li će Crno more biti prohodno, da li će biti zagušenja u prevozu, da li će moći preko Evrope…? Sve se mnogo brzo dešava. Sada kamion putuje po sedam, osam dana i sve to poskupljuje užasno transport.

Kina kupuje kukuruz poslednjih godinu dana intenzivno. I Turska. I tu su razni trgovinski aranžmani ko od koga kupuje. Sada treba da se pojavi brazilski i argentinski rod ovih ratarskih kultura, pa ćemo videti kako su oni prošli, koje su sve procene. Čekamo da vidimo. Ovo je situacija kada nije bitno da li je neko crn, plav, žut, zelen. Svi smo na istoj strani, bez neke želje da ublažim celu našu situaciju i položaj u Evropi i prema Rusiji ili Ukrajini. Ali, mislim da zaista treba da shvatimo da smo svi na istom zadatku, ma koliko to proleterski zvučalo. Činjenica je da je to tako, da mislimo kako će nam i pokolenja suditi i razmišljati da li smo mogli da uradimo nešto bolje i pametnije.“

Sve ovo zvuči pomalo kao borba za opstanak. Da li, kroz ono čime se bavite, zaista verujete ili posedujete informacije da je nastupio takav period?

"Početak borbe jeste. Kojim tempom će to sve ići ne znam, ali nekada nismo ni razmišljali o ovakvim stvarima. Ne mislim o ekonomskim, nego o tome da li će biti hrane, koliko i šta će koštati, da li je neko s nekim zaratio... A sada jedan talas može da nas obriše.“

Dakle, panika za hranom na globalnom nivou je opravdana?

"U globalnim razmerama jeste. Sve se više potencira ona priča o životu na selu, po principu ’proizvodiću hranu za sebe’. To je van svake pameti, to nije ekonomija, to nije poljoprivreda, to nije intenzivna proizvodnja. Ali, u nekoj krajnjoj varijanti, ako dođe do toga za nekih nekoliko desetina godina, ne u Srbiji, nego na globalnom nivou, ko zna kako će sve izgledati. Pomenuli smo već da sledeći svetski rat neće biti oružje, nego ekonomija. To je to. Možda svega nismo ni svesni. Sve se uostalom užasno ubrzalo. Danas je, što se kaže, skoro normalno postalo da doručkujete u Stokholmu, ručate na Novom Zelandu, a večerate u Pekingu. Sve je izvodljivo.“

Ali?

"Ali će izgleda to polako prestati izgleda. Zato kažem – nezavisnost u proizvodnji. Mi ne možemo skroz da budemo nezavisni u smislu ekonomije, ali možemo da proizvodimo za sebe. Nećemo moći da koristimo transport u smislu da plasiramo robu svuda u svetu, ali neće biti gladi. To je poenta. I bilo bi ružno da uopšte razmišljamo na tu temu pored ovakvih potencijala koje imamo. Ne govorim tako zato što sam iz ove države, što živim ovde kao i moja porodica, nego zaista. Egipat je od ukupnog izvoza ruskog žita uvozio 30 odsto, to su nenormalne količine. Turska 27 odsto! I šta sada? Neće Rusi da izvoze, nego čuvaju za sebe. I Ukrajina isto. A Egipat ne može da proizvede pšenicu. Mi možemo. E, tu je taj potencijal i ne smemo da ga ispustimo, ne smemo da ga zanemarimo.“

Kada sagledate čitavu situaciju, a ne bih voleo da zvuči ružno, da li iz ovakvih nedaća možemo da izvučemo nauk i boljitak za ono što posedujemo?

"U svakoj lošoj situaciji, u svakom lošem statusu, treba tražiti nešto što je dobro. Voleo bih da budemo pametni, da se uhvatimo dela, da zaista shvatimo da smo svi na istoj strani, ne mislim u političkom smislu, nego ratari, stočari, živinari, govedari, proizvođači mleka. Sve je to na istoj strani. Ta svest mora da sazri kod ljudi, kod farmera, kod svih nas koji živimo ovde, da samo zajedno i sa istim ciljem možemo da održimo proizvodnju hrane i ovaj narod.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Alarmantno: Hitno potrebna hrana za više od milion ljudi na Madagaskaru
Glad, hrana

Poražavajuća vest

12.11.2021. 16:05

Alarmantno: Hitno potrebna hrana za više od milion ljudi na Madagaskaru

Za više od 1,1 milion ljudi na jugu Madagaskara, koji su pogođeni četvorogodišnjom sušom, hitno je potrebna pomoć u hrani zbog krize koja se ubrzano pogoršava, upozoravaju stručnjaci.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
8°C
18.04.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve