NEREŠENI ZLOČINI: Balansiranje između policije i kriminala

Obelodanjivanje neprijatnih detalja tokom suđenja u slučaju „Nana“ predstavljalo je kraj policijske karijere inspektora Miroslava Bižića

Prvi put se ime inspektora policije Miroslava Bižića u medijima pojavilo nakon ubistva Andrije Lakonića u diskoteci „Nana“ 24. marta 1990. godine. Za ubistvo je optužen Darko Ašanin, ali je u oktobru iste godine oslobođen optužbi. Istraga je vođena i protiv Veselina Vukotića, koji je pobegao u inostranstvo, ali nikada nije optužen jer je istraga prekinuta. Tokom sudskog procesa ispostavilo se da su i žrtva i dvojica optuženih radili za Službu državne bezbednosti.

Suđenje za ubistvo obelodanilo je postojanje tesne veze tajne policije i visokorangiranih kriminalaca, kao i to da je Bižić neposredno koordinirao tu saradnju te omogućio Vukotiću da s lažnim pasošem pobegne u inostranstvo. Osuđen je za prekoračenje službene dužnosti, dobivši uslovnu kaznu. Po njenom isteku praktično je bio prisiljen da napusti policiju.

Prva optužnica teretila ga je za prikrivanje ubistva, ali je potom preimenovana u zloupotrebu službenog položaja sa ciljem pribavljanja neimovinske koristi. Bižić je javno obrazložio svoje postupke:

„Nisam ni u čemu pogrešio. Veselina Vukotića oslobodio sam iz pritvora uz svoj potpis jer je to zahtevao Božidar Spasić, funkcioner SDB-a. Naravno, reč je o usmenom zahtevu, besmisleno je očekivati pisani trag. Vukotić je bio predviđen da za SDB obavi određeni zadatak. Za to vreme poternica za njim nije ukidana. Sve vreme dok nije otišao na izvršenje zadatka znao sam gde se nalazi i bio mi je svakog trenutka dostupan. Zašto nije uhapšen posle obavljenog posla, to neka objasni SDB.“

Posle suđenja Bižić je bio veoma kivan na sve što ga je zadesilo, sa čim su se u kasnijim komentarima složile i njegove kolege:
„Ono što sam radio, rade svi policajci sveta. Da bi se dobile informacije, kriminalcu mora da se plati ili da mu se učini sitna usluga. Nijedan kriminalac ne voli policiju i neće s njom da sarađuje ako ne mora. Osuđen sam na tri meseca, uslovno na godinu dana, kao poslednji šaner koji je ukrao sto grama kafe.“

Samo nekoliko meseci pošto je napustio policiju i osnovao detektivsku agenciju, inspektor Bižić je usmrćen hicima ispaljenim u leđa 21. maja 1996. godine na stepeništu ispred starog „Merkatora“ na Novom Beogradu. Policajac koji ga je poznavao kaže da je po odlasku iz službe prvo započeo saradnju s Darkom Ašaninom, koji je imao dobro uhodan posao sa svojom fabrikom u Krnješevcima. Bižić uskoro počinje i samostalan posao, a specijalnost njegove detektivske agencije postaje pronalaženje i vraćanje automobila koji su se u to vreme masovno krali. S obzirom na poznanstva s kriminalcima iz perioda dok je bio u policiji, pretpostavlja se da je lako dolazio do informacija koja je grupa ukrala koji automobil. Upravo policajci veruju, navodeći da su tako čuli i od kriminalaca, da se Bižić preko dozvoljene mere angažovao u tom poslu sarađujući i s kriminalcima i sa oštećenima i izvlačeći korist od obe strane. Prelaženje te granice vide i kao jedini motiv njegove likvidacije. Niko od Bižićevih bivših kolega razlog za smaknuće nije našao u okviru policijskog posla kojim se prethodno bavio.

U istrazi zločina se nije daleko otišlo. Ubica nije otkriven, motiv zločina nije utvrđen. Zbog, kako je to definisao jedan inspektor, „simboličnog truda policije da rasvetli ubistvo“, ostale su sumnje da je motiv likvidacije mogao da ima i drugu pozadinu jer je Bižić predstavljao ključnu kariku i neprijatnog svedoka svega što su činili i mnogi kriminalci i neki policajci.

Dok je radio u policiji, Bižić je imao veliki autoritet među kriminalcima, pogotovo kada mu je po zaduženju pripao zadatak da vrbuje kriminalce za potrebe tadašnje Savezne državne bezbednosti. Pojedine kolege su ga opisivale kao „kauboja koji je obožavao i kriminalce i policajce“, igrao se pištoljima i voleo da paradira prepričavajući dogodovštine s kriminalcima i njihove akcije u inostranstvu. Ne obazirući se ponekad da li u hodniku policijske stanice ima stranaka, umeo je da se pojavi s dnevnim novinama i dobaci kolegama: „Vidite šta su ovi moji uradili!“. Novinari su zabeležili da je govorio kako ima „jaču ekipu od države“ misleći na kriminalce koje je angažovao za saradnju. „U nekim situacijama delovao je kao malo dete“, opisao ga je jedan stariji kolega.

Slovio je za jednog od sposobnijih policajaca koje je Beograd imao. Pripadao je generaciji koja je ozbiljno shvatala sud podzemlja o sebi. Uspeo je da stekne ugled među ljudima sa ulice ne dozvoljavajući da se izgube međusobne obaveze i pravila u igri lopova i žandara. Uvažavanje među kriminalcima opravdavao je umešnošću koja je njima bila zadivljujuća, što je njegov nekadašnji saradnik iz sive zone ovako opisao: „Ako vam Miroslav Bižić ponudi opkladu u gađanju iz pištolja, nikada je ne prihvatajte, makar rekao da će od 100 metaka svih 100 pogoditi desetku na meti“.

NE PROPUSTITE:

NEREŠENI ZLOČINI: Nestanak pokajnika – slučaj Ise Lere Džambe

NEREŠENI ZLOČINI: Fudbal je bio rizično zanimanje – ubistvo Branka Bulatovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo policijskog generala Boška Buhe, istragu su vodili kriminalci

NEREŠENI ZLOČINI: Svedok koji nije progovorio – likvidacija Momira Gavrilovića

NEREŠENI ZLOČINI: Sumnjiva smrt sudije Simeunovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića, ozbiljna istraga nije ni vođena

NEREŠENI ZLOČINI: Živorad – Žika Petrović, čuvar tajni o iznetom novcu

NEREŠENI ZLOČINI: Tri decenije ni traga ubicama Radojice Nikčevića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo RADOVANA STOJČIĆA BADŽE- Između terorizma, šverca cigareta i osvete

NEREŠENI ZLOČINI: Zoran Todorović – ubistvo koje je neobično brzo zaboravljeno