NEREŠENI ZLOČINI: Uklanjanje "pozitivne" mafije

U noći 14. februara 1997. godine u centru Beograda ubijeni su Rade Ćaldović Ćenta i njegova devojka Maja Pavić. Čim su seli u automobil, napadači su u njih ispalili rafale iz automatskog oružja. Svedoka nije bilo. Ubrzo je nedaleko od centra grada pronađen zapaljeni džip u kojem su pobegle ubice.

Rade Ćaldović, jedan od najboljih prijatelja Ljube Zemunca, u inostranstvu je imao obiman dosije. U Italiji, Holandiji, Nemačkoj i još nekim zemljama bavio se uobičajenim delatnostima u svojoj generaciji kriminalaca: pljačke, reketiranja, obračuni... Bio je i ranjavan i zatvaran. Nemačka policija ga je, navodno, početkom osamdesetih već teretila za 37 krivičnih dela, ali je usled nedostatka dokaza ostajao na slobodi. Nemci su ga ipak 1982. uhapsili zbog sumnje da je učestvovao u iznuđivanju novca od kockarskog kluba u Minhenu. Odande je proteran 1992, vratio se u Beograd i klonio nevolja, posvetivši se legalnim poslovima. Mesecima pre ubistva viđali su ga kako opušteno sedi na javnim mestima.

Vlasnik Fudbalskog kluba Železnik i nekolicine lokala Jusuf Bulić Jusa ubijen je 4. maja 1998. godine dok je izlazio iz kafića na Novom Beogradu. Zajedno s njim usmrćeni su Petar Vujičić, direktor FK Železnik, i Nenad Raščanin. Napadači su u njih ispalili rafale iz automatskog oružja, a posle zločina automobilom zamakli među zgrade na Novom Beogradu.

Bulić je u inostranstvu dugo bio u društvu Ljube Zemunca i Ćente. Vrlo brzo je postao zanimljiv tamošnjim policijama. Hapšen je zbog sumnji da je učestvovao u raznim krivičnim delima. U zemlju se vratio nakon što je u Frankfurtu ubijen Ljuba Zemunac. Posvetio se legalnom poslovanju, kupio nekoliko restorana, na kraju i fudbalsku klub iz Železnika, gde je i živeo.

Ime Darka Ašanina u medijima prvi put je osvanulo zbog ubistva Andrije Lakonića u klubu „Nana“ 24. marta 1990. godine. Okolnosti su bile poznate iste noći. U separeu u društvu nekoliko devojaka sedeli su Ašanin, Veselin Vukotić i Lakonić. Nakon verbalnog sukoba između Vukotića i Lakonića, čuli su se pucnji, a Lakonić je pao mrtav. Spekulisalo se da su njih trojica učestvovali u likvidaciji albanskog emigranta Envera Hadrija u Briselu mesec dana ranije, da su svađa i ubistvo usledili zbog toga. Za ubistvo je optužen Ašanin, ali je ubrzo oslobođen. Istraga je vođena i protiv Vukotića, koji je bio u bekstvu, ali nikada nije optužen jer je istraga prekinuta.

Četiri godine kasnije Ašanin je uhapšen u Grčkoj. Belgija je zahtevala da joj bude izručen zbog optužbe za učešće u ubistvu Hadrija, ali je i tadašnja Jugoslavija uputila zahtev za izručenje. Ašanin je vraćen u Beograd, u istražni zatvor, potom u bolnicu, odakle je pušten na slobodu. „Nisam ga upoznao, niti sam znao ko je Hadri dok nije ubijen“, rekao je Ašanin. Kao veliki Jugosloven imao je neostvarenu želju da postane član Komunističke partije. „Nisam to mogao zbog ovoga za šta me prozivaju. S ponosom bih rekao da jesam, ali nisam bio podoban. Svi koji se sada stide Tita trebalo bi sebe da se stide. Dostojanstveni ljudi misle slično kao ja - više ga poštujem sada nego onda.“

Hicima ispaljenim iz automatskog oružja Ašanin je ubijen 30. juna 1998. u bašti svog restorana na Dedinju. Njegovo smaknuće je prošlo podjednako tiho kao i druga ubistva iz tog perioda. „Istraga ubistva nije ni rađena“, tvrdi inspektor iz tog perioda. „Sve se svelo na konstatovanje materijalnih činjenica pronađenih na mestu ubistva.“

Tumačeći okolnosti i smisao likvidacija visoko rangiranih kriminalaca u Beogradu krajem devedesetih godina, bivši rukovodilac DB-a je zaključio:

- Prvo, u svim zločinima se video istovetan potpis ubica, što ukazuje na jedan centar odakle su organizovane ili naručene sve likvidacije. Drugo, nekome je do te mere stalo do uklanjanja tih ljudi da nisu imali ni trunku obzira prema nedužnim žrtvama koje su s pravim metama u trenutku napada bile u društvu. I treće, teško je objasniti koliko je sumnjivo što se ubijaju ljudi koji su davno napustili kriminalne vode i započeli legalne poslove. Jednostavno, nisu imali vidljive neprijatelje kojima bi smetali. A svi odreda su bili i sposobni i voljni da pomognu državi, odnosno Državnoj bezbednosti, ukoliko za to bude postojala potreba: Ašanin, Ćenta, Jusa, Šijan... Siguran sam da su zato i naručena njihova ubistva. Nazvao bih to uklanjanjem „pozitivne“ mafije. Sve priče o nekakvim osvetama i „poslovnim greškama“ su plasirane kako bi se zamaglio pravi motiv.

NE PROPUSTITE:

NEREŠENI ZLOČINI: Balansiranje između policije i kriminala

NEREŠENI ZLOČINI: Nestanak pokajnika – slučaj Ise Lere Džambe

NEREŠENI ZLOČINI: Fudbal je bio rizično zanimanje – ubistvo Branka Bulatovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo policijskog generala Boška Buhe, istragu su vodili kriminalci

NEREŠENI ZLOČINI: Svedok koji nije progovorio – likvidacija Momira Gavrilovića

NEREŠENI ZLOČINI: Sumnjiva smrt sudije Simeunovića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića, ozbiljna istraga nije ni vođena

NEREŠENI ZLOČINI: Živorad – Žika Petrović, čuvar tajni o iznetom novcu

NEREŠENI ZLOČINI: Tri decenije ni traga ubicama Radojice Nikčevića

NEREŠENI ZLOČINI: Ubistvo RADOVANA STOJČIĆA BADŽE- Između terorizma, šverca cigareta i osvete

NEREŠENI ZLOČINI: Zoran Todorović – ubistvo koje je neobično brzo zaboravljeno