MILORAD ULEMEK LEGIJA – U TIGROVOM GNEZDU 3.DEO

MILORAD ULEMEK LEGIJA – U TIGROVOM GNEZDU 3.DEO

Foto Printscreen Youtube


Milorad Ulemek u romanu donosi svoju autentičnu priču o Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i njenom komandantu Željku Ražnatoviću Arkanu. „Mnogo je priča ispričano o Gardi i uglavnom su mnoge od njih bile neistinite, jer samo oni koji su u njoj bili mogu da ispričaju istinitu priču. Kao i sve priče, i ova ima dve strane.“

Kad sam video mnoštvo šlepera natovarenih drvetom kako prelaze Bogojevski most, situacija mi je bila malo jasnija. I ovde smo ga popušili i to će biti najverovatnije bez ispaljenog metka. Arkan i Garda su se vratili iz Bosne. Bilo je neko primirje i onda im se zahvalili. Čak ih je i Karadžić primio u Banjaluci. Sve po redu: počasani stroj, raport, a onda hvala lepo i doviđenja. To su, kaže, ovi strendžeri tražili. Da se Garda povuče.

Počelo je da se priča o pregovorima koji će doneti trajni mir na prostorima čitave bivše Jugoslavije. Šta se čekalo sve ove godine, pa da se ti pregovori dogode?! Valjda je trebalo malo da nas izgine na svim stranama i da mi Srbi izvučemo deblji kraj u čitavoj tragediji, pa da onda međunarodna zajednica upotrebi svoj autoritet koji je imala i privede ovaj haos kraju.

Kad je prošlog meseca proslavljan Dan Garde, u našem novom Centru bili su i Kurta i Murta. Svi došli nadrkani i puna im usta borbe i ratovanja. Sada, posle mesec dana od tog događaja, video sam da su se mnogi od tih već spakovali i već gledaju ka mostu i Srbiji.

I u štabu Korpusa se već osećalo da to više nije to. Referisanja su bila sve ređa. Ona eskadrila helikoptera je vraćena nazad u Srbiju isto kao tenkovska četa. Kao, morali su da postupe po zahtevu ovih iz UN. Jer Srbija ne sme da se meša u stvari drugih država i, naravno, Srbija nije bila u ratu. To se sve više čulo svakog dana u svim sredstvima informisanja.

Bilo mi je jasno koliko je ovde sati. Žali Bože svih onih momaka koji izginuše pred sam kraj ove odiseje, koju zovem Bediseja. Pre mesec dana bio je proboj hrvatskih specijalaca u Kopačkom Ritu i tamo nam je poginuo jedan gardista. Jedva smo ga izvukli. Ovi iz Tenjske brigade zamolili su nas da im pomognemo da učvrste liniju u tim močvarama i mi smo tamo poslali jedan vod. Valjda su ovi od preko primetili pojačane aktivnosti, pa i oni poslali svoje.

I jednog dana, dok su naši postavljali mine na mestima za koja smo procenili da bi mogla da budu kritična, ovi od preko ih napali iz zasede, a i kako bi drugačije to uradili nego iz zasede. Tu je došlo do borbe, a nama je stradao jedan gardista, jedva smo ga izneli iz one močvarštine do obale Drave.

Tada smo i dalje mislili da ćemo ovde da se borimo. Svi puni elana. Čak i neki od mučenika koje su oni iz Srbije izvlačili iz njihovih prikolica su se priključili Gardi.

Onda su stvari polako počele da izlaze na videlo. Prvo su počele masovno da ulaze cisterne s naftom. To je inače bila klasična fora. Uveze se nafta i onda se izveze u Krajinu, tako se operu papiri, a posle se samo vrati u Srbiju i uzme se lova i na nafti i na neplaćenim prihodima za državu.

Dvostruka zarada.

Posle su krenule i cigarete, pa drvo, prvo hrast. Govorilo se da je slavonski hrast nešto najbolje na ovim prostorima. Onda su počeli da seku i topole pored Dunava, i sve je bilo jasno kao dan.

Kad sam počeo to da shvatam, i sam sam usporio. Nisam hteo više da izigravam budalu. Prvo pred samim sobom, a onda i pred drugima. Što bih kandžijao nekoga da se ubija od posla kad su ovi gore već doneli sve odluke koje je trebalo da donesu.

I Arkan je sve manje prisutan ovde. NJemu je posle događaja u Bosni sve bilo jasno. Samo što on nije bio takav emotivac kao ja. Shvatio je kako stvari stoje i produžio dalje. Suviše smo svi mi bili mali da bismo mogli nešto da promenimo.

Stojim na jednom mestu pored samog Dunava. Na tom mestu je bilo mnogo puta grupno krštenje gardista. Kad je rat počeo, kad je počeo da se raspada komunizm, mnogi nisu ni bili kršteni. Takvo je vreme bilo. U Gardi nije naravno bila nikakva obaveza niti merilo da li je neko kršten ili ne, ali s vremena na vreme su organizovana grupna krštenja. Dođe vladika, tada iz Dalja, pošto su ga na početku rata najurili iz Osijeka i uđe do pola pasa u Dunav, a onda gardisti jedan po jedan ulaze i on ih krsti.
To je bio pravi događaj. Na nekim od tih grupnih krštenja bilo je i po pedeset gardista. Sve onako kako Bog zapoveda.

Sada dok gledam to mesto s kojeg su gardisti ulazili u vodu kao Isus u Jordan, nekako sam prazan. Sve ove godine koje smo se borili i verovali otišle su nečijom voljom. Toliko poginulih, ranjenih i osakaćenih. Samo je Garda imala više od sto osamdeset poginulih za sve ove godine. Ranjenima se broj ni ne zna.

I sada je neko odlučio da je gotovo. Nema više ubijanja, nema više ratovanja. Šta smo se klali, klali smo se. Sada će biti onako kako neko drugi hoće. U ovom zbiru mi Srbi nismo baš najbolje prošli. Sve ono što je vekovima unazad uz tešku muku, bol i tragediju stvarano, sada je izgubljeno nečijom voljom.

Kad sam rekao Arkanu da hoću da se skinem, on me je gledao nekoliko trenutaka i nasmejao se.

— Samo sam čekao kad ćeš to da mi kažeš.
Sedimo u kući koju je iznajmio jer je na mestu svoje stare kuće zidao novu.

Kažem da sam tu odluku doneo pre nekoliko dana na onom mestu gde smo krstili naše gardiste. Govorim mu kako sam razočaran u sve i kako nisam ovako zamišljao borbu za naše srpske interese. Kažem mu da više nisam načisto sam sa sobom šta je istina, a šta mit o nama Srbima. Šta smo to radili ovih pet godina, pa smo prošli kako smo prošli. Da ne mogu više da trpim ni bol ni tugu, da gledam lomove u drugima dok oplakuju svoje najvoljenije koje donosimo s ratišta

Neka tuga mu prelete licem, i prekrsti se čovek.

Nije me pitao šta ću da radim. Nisam ni ja znao. Posle skoro pet godina u čizmama, u svim borbama, znao sam da će biti teško prilagoditi se novom životu. Kad sam odlazio iz Erduta, nisam se nikom ni javio. Nije ni bilo potrebno. Garda je već počela da smanjuje efektive na terenu. I gardistima je bilo jasno o čemu se radi. Nije bilo prvi put.

Ono što mi je bilo drago bilo je to što sam mogao da odem uzdignute glave, ponosno. Došao sam u Gardu kao klinac koji nije imao pojma u šta se upušta. Izašao sam s činom đenerala. Iako je to bilo fiktivno, trebalo je i to zaslužiti. Ni Garda se nije obrukala, nikada. Nismo nikada pobegli iz bitke, ma koliko ona teška i neizvesna bila. Nismo činili ratne zločine. Nismo palili i činili zverstva, kakvih uvek ima u svakom ratu.

Borili smo se srcem ne žaleći sebe, nikad nismo imali nikakav račun, ginuli smo kad je to trebalo, nismo se plašili, znali smo da je najveća čast dati život za svoj narod i otadžbinu. Ma šta drugi pričali, mi smo jedini znali pravu istinu.

Tu istinu nikada nismo nametali, niti smo želeli da se bilo kome dokazujemo. I zašto bismo?

Mi smo se dokazali tamo gde je i kada je to bilo najpotrebnije.

Nastaviće se

Knjigu Milorada Ulemeka Legije ” U Tigrovom gnezdu možete kupiti na prodajnim mestima Moj kiosk, knjižara Delfi i bolje snabdevenim knjižarama širom Srbije.

NE PROPUSTITE:

MILORAD ULEMEK LEGIJA – U TIGROVOM GNEZDU 2.DEO

MILORAD ULEMEK LEGIJA – U TIGROVOM GNEZDU 1.DEO

ZAŠTO KUPOVATI BILO ŠTA DRUGO KAD MOŽEMO KUPOVATI KNJIGE?

MILORAD ULEMEK LEGIJA: U tigrovom gnezdu

Beleška o autoru

 

Milorad Ulemek Legija je rođen 1968. godine u Beogradu, gde je živeo do svoje rane mladosti. Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka pridružio se francuskoj Legiji stranaca i kao pripadnik jedne od njenih jedinica bio na najvećim svetskim ratnim žarištima. Početkom devedesetih vratio se u otadžbinu kako bi učestvovao u odbrani srpskog naroda. Godine 1992. pridružuje se Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, a 1996. godine postavljen je za komandanta JSO, najelitnije srpske jedinice. Nakon 2000. godine postaje žrtva političkih intriga. Danas se nalazi u posebnom odeljenju Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu.

Do sada je napisao: Gvozdeni rov (2004), Legionar (2005), Momci iz Bra zila (2006), Juda (2006), Kraj (2007), Čopor (2007), Magioničar (2008), Tajna moga srca (2008), Kroz vatru i vodu (2008), Za čast i slavu (2009), LJubav suzama ne veruje (2010), Revolucija (2010), Krv,suze i znoj (2012), Staze poraza (2013), Poslednji konvoj (2013), Prah i pepeo – knjiga prva (2014), Prah i pepeo – knjiga druga (2015), Babo (2016), Prah i pepeo – knjiga treća (2017), U tigrovom gnezdu (2018)

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar