Preporuka za čitanje

Ćudi i srpovi vremena

Čitanje knjige, knjiga — Izvor: Shutterstock

Ani Erno, devojačko Dišen, rođena 1. 9. 1940, francuska je književnica, aktivistkinja i profesorka književnosti, a od 2022. dobitnica Nobelove nagrade.

U svom pogovoru Ljubica Pupezin se s pravom pita da li je trebalo kao njen znameniti zemljak, Žan-Pol Sartr, da odbije Nobelovu nagradu jer je i ona levičarka, aktivistkinja, feministkinja, na strani obespravljenih i radničke klase. I naravno, po tom kriterijumu, stvaranja neravnopravnog sveta i podele na mali procenat bogatih i 99 posto siromašnih, ovakvu, buržoasku instituciju koja je u poslednjoj deceniji izgubila kredibilitet, dodeljujući nagrade ljudima koji se ne bave književnošću, već njenim surogatima, trebalo je da odbije.

Slučajno ili namerno, bilo je i lučonoša, a jedna od njih je Ani Erno, koja je prihvatanjem Nobelove nagrade kao tek sedamnaesta književnica od 120 autora, što govori o tihoj i doslednoj diskriminaciji autorki, došla do globalnog čitalaštva i njene knjige su danas u knjižarama celog sveta. A to je trijumf literature, ne samo njene lično, nego i ženske.

“Štrik“ otkupljuje prava za kultno delo “Godine“, prevedeno 2023, koje su obeležile period duži od šest decenija u životu autorke. Pre Nobelove nagrade, “Godine“ su ovenčane priznanjima “Margerit Diras“ i “Fransoa Morijak“.

Parafraziraću Ljubicu Pupezin pitanjima: da li je Ani Erno trebalo da odbije Nobelovu nagradu, u suštini da jer je u pitanju luksuzna i buržoaska institucija na kojoj i danas u XXI veku preovlađuje dres kod iz ranijih epoha, viktorijanskih, sa raskošnih balova – frakovi, krzno, skupocen nakit, svečane ženske toalete, kao da je kategorija protoka vremena ignorisana. A da li je trebalo da svoje knjige plasira u svaki kutak Zemljine kugle – da trebalo je. Njena publika, odnosno čitalačka planeta, postala je optimalna i masovna te je istina i iskustvo koje nam prenosi u svojoj autofikcijskoj prozi nekoliko puta obišla čovečanstvo, brzinom svetlosti.

Junak našeg doba

Preporuka za čitanje

Scena 02.11.2023. 23:10

Junak našeg doba

Ani Erno u svom najvažnijem delu, iako piše uglavnom kratke romane, roman “Godine“, monument njenog stvaralaštva, popriličnog je obima. Počinje fotografijama, kasnije video-kasetama i ostalim nosačima slike, kao haiku uvodima, koje prikazuju nju, pripadnicu betibumerske generacije, kroz vreme, od najranijeg uzrasta do praga starosti. Nema veze što se duša oseća mlada, što ne poima protok vremena, zato što je druge žene vide kao staricu. One mlađe ne smatraju je ravnom sebi.

Mlad ljubavnik, bolesna majka, odrasla deca, eventualni unuci, razvod, stariji ljubavnik odmah nakon razvoda, profesija učiteljska, čije penzionisanje joj omogućava da se posveti pisanju u 55. godini života, za kojim je žudela još kao studentkinja, mlada tek udata žena, samohrana majka, najbolja je stvar koja joj se mogla dogoditi.

Način na koji Erno izlaže društveno-političke promene u svetu, sveopšte posleratno siromaštvo, današnji primat veštačke inteligencije, rat u Alžiru, gde se Francuska ponaša kao kolonijalna sila, ogrezla u nesvesnom kompleksu više vrednosti.

Uz sve to analizira pojave od Kenedija, leta na Mesec, rata u Vijetnamu, masovnog potrošačkog društva, štrajkova, globalnog terorizma, 11. septembra, Iraka, Sadama Huseina, Zalivskog rata, promene geopolitike, i gde sebe u tom vremenskom okviru plasira kao individuu.

Ovo je knjiga koju sam kao čitalac dugo čekala i čim sam je završila, htela sam odmah da krenem iz početka, kako ne bih izgubila njen ritam i bluz, inteligenciju i pronicljivost.

Vatra u vodi