Život
13.10.2023. 00:00
Scena
26.10.2023. 23:00
Silvana Hadži-Đokić
Preporuka za čitanje
Vatra u vodi
Jun Fose, Norvežanin, rođen 1959. godine, romansijer, dramski pisac, pripovedač, pesnik, esejist, pisac za decu.
Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Njegova literatura prevedena je na više od četrdeset svetskih jezika, a drame igrane u preko 700 pozorišta i izvedene više od hiljadu puta širom sveta.
Romani: “Melanholija I”, “Melanholija II”, “Jutro i veče”, “To je Ales”, “Budnost”. Njegov “magnum opus” u oblasti proze jeste ciklus romana “Septologija”, koju je dovršio 2021. godine.
Drame: “Ime”, “Dete”, “Majka i dete”, “Sin”, “Čovek s gitarom”, “Letnji dan”, “Jesenji san”, “Posetioci”, “Zima”, “Popodne”, “Devojka na sofi”, “Smrt pasa”, “San”, “Senke”, “Ja sam vetar”.
Ponekad ga porede sa Semjuelom Beketom, još jednim nobelovcem, dramaturgom. Ako parafraziram književne kritičare, Foseovo delo je minimalističko jer se oslanja na jednostavan jezik koji svoju poruku prenosi kroz ritam, melodiju i tišinu.
“Iako je on danas jedan od najizvođenijih dramaturga u svetu, takođe postaje sve više prepoznat po svojoj prozi”, rekao je žiri.
Jun Fose je autor koji piše u manje čestoj od dve zvanične verzije norveškog jezika i mišljenja je da je za njega nagrada priznanje tog jezika i pokreta za njegovu promociju te da je za nagradu, na kraju krajeva, prevashodno dužan samom jeziku.
Poznat kao “novi norveški”, koji koristi samo deset posto norveškog stanovništva, Foseova verzija jezika je razvijena u 19. veku sa ruralnim dijalektima kao svojom osnovom, čime je postao alternativa dominantnoj upotrebi danskog, koja je dominirala nakon gotovo četiristogodišnje unije sa tom zemljom.
“To je Ales” je prvi roman velikog norveškog pisca na srpskom jeziku. Započinje epizodom o čoveku koji je nestao u jednom norveškom fjordu. Iza njega je ostao samo čamac kao materijalni znak nekadašnjeg prisustva i priča o njemu koju u formi intenzivne ispovesti kazuje žena s kojom je živeo. Napolju je mrak, crni se fjord, kraj je novembra 1979. godine. On voli da šeta, da uđe u svoj čamac u bilo koje doba dana ili noći, dok je ona kućni tip i uopšte ne voli da izlazi. Tako izgleda njihova svakodnevica, njihova ljubav.
Scena
19.10.2023. 23:00
Sivi dom
Pripovest o njegovom nestanku ona započinje u martu 2002. godine. Vreme se okamenilo. Ona je nastavila da ga viđa svaki dan od kad se 1979. godine nije vratio kući, a ona oklevala da ga traži. Njena crna kosa vremenom je pobelela. U međuvremenu, ništa se nije promenilo, samo se nekako produbilo i intenziviralo iako nisu svi ukućani prisutni.
Dole u fjordu, gori vatra u vodi. Tinjaju duše. Signe živi sama na istom mestu osećajući Asleovo prisustvo, ali i znajući da ovo nije prvi put. Led smrti je probio imenjak nestalog, daleki predak, sedmogodišnjak, u svom dečjem čamcu gde gori u slanom ledenom moru ona tinjajuća vatra, kao znak nemuštog usuda, kao neko vodeno ognjište, koje hipnotiše stanovnike Stare kuće.
Dečak Asle umro je 17. novembra 1897. Na svoj rođendan.
U Staroj kući koja je u blizini fjorda vatra se nije ugasila vekovima. U njoj žive i mrtvi i živi, udovica Asleova, majka dečaka utopljenika Ales, koja ga je mrtvog nosila ubeđena da je živ, otac Kristifor, baka Brigit, svi su oni preci i potomci, neshvatljivo posvećeni jedni drugima. Posebno su dramatični opisi onih koji su preživeli. Uz nadljudski napor glavinjali dalje. Nalik čvornovatim panjevima.
A ona dvojica utopljenika, potomak višestruko stariji od svog pradede, vire iz vodene vatre kao dva feniksa.
Scena
12.10.2023. 23:00
Vudi Alen: “Nulta gravitacija“
Komentari
