INTERVJU PETAR PIJANOVIĆ: Školski udžbenici su svačiji i ničiji

INTERVJU PETAR PIJANOVIĆ: Školski udžbenici su svačiji i ničiji


Petar Pijanović, ugledni univerzitetski profesor srpskog jezika i književnosti, dragocen je sagovornik i svedok. Bio je gimnazijski profesor u uglednoj beogradskoj gimnaziji, kad je Šuvarova reforma nagrizla srpsko, tada jugoslovensko školstvo. Uz univerzitetsku profesuru, bio je dugo i glavni urednik Zavoda za izdavanje udžbenika, živi posmatrač nove “filozofije pakovanja znanja” u udžbenicima za osnovne i srednje škole u Srbiji, što po prirodi stvari urušava obrazovanje, poziciju i ugled nastavnika i budućnost nacije uopšte. U tom tonu i počinjemo razgovor sa sagovornikom „Ekspresa“ pitanjem: Dugo ste bili profesor na Učiteljskom fakultetu. Vaš poziv i nastavni predmet dugo su i zajedno činili zadovoljstvo za nastavnike, ali i za učenike. Da li je to i danas tako?

„Prva moja nastavnička iskustva vezana su za rad u jednoj beogradskoj gimnaziji gde sam predavao književnost i srpski jezik. Davno je to bilo, ali su sećanja još živa. Generacija gimnazijalaca kojoj sam tada predavao bila je izvanredna u svakom pogledu. Bili su to radoznali i prilježni mladi ljudi, pametni i željni znanja. Učio sam ih da im čitanje postane potreba, zadovoljstvo i važan sadržaj života. Bez toga nema ni književnosti ni književnih znanja. Bez kulture čitanja nema ni opšte kulture, a bez zadovoljstva u tekstu književnost se ne doživljava kao umetnost reči. Tek ako se čita po volji, a ne po obavezi, postiže se pun učinak u druženju sa knjigom bez obzira na to iz koje oblasti ona bila. To je bilo moje iskustvo u gimnazijskoj profesuri. Iz gimnazije sam otišao kada se ona već pretvorila u propali Šuvarov eksperiment. Кada sam otišao, odličnoj generaciji maturanata iz naše gimnazije malo u šali govorio sam da posle njih nisam više imao motiva da predajem drugima. Moje gimnazijsko iskustvo potvrdilo se i u kraćem radu sa postdiplomcima na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu gde sam, kao profesor po pozivu, predavao savremenu srpsku prozu i konačno na Učiteljskom fakultetu u Beogradu gde sam radio i na osnovnim i na doktorskim studijama. Zadovoljstvo profesora i studenata, uz sticanje kvalitetnih znanja, razvijanje kulture čitanja, pa i negovanje kritičkog mišljenja, puni je sadržaj i smisao tog rada.“

Prošle godine objavili ste naučnu studiju „Anđeli i ratnici – Stara srpska kultura“, koja je doživela zapažen uspeh. Tim povodom ste rekli da istorija i istorija umetnosti pomažu da bolje vidimo i osećamo sadašnjost i budućnost. Da li su Vaši studenti prepoznali te vrednosti?
„Stara izreka kaže da je istorija učiteljica života. Ako neki pojedinac ili narod na prošlim događajima ne stekne dovoljno iskustva ili ne izvuče potrebne pouke iz onoga što se desilo, saplitaće se u sadašnjem i budućem životu. S druge strane, istorija umetnosti, odnosno kultura oplemenjuje život čineći ga boljim ili podnošljivijim. Nacionalnom kulturom Srbi dugo osvedočavaju posebnost u zajednici evropskih naroda. O tome govore i moje knjige ’Anđeli i ratnici – Stara srpska kultura’ i ’Srpska kultura 1900-1950’, koje su studentima bile od pomoći u obradi tema na izbornom predmetu Srpski kulturni krug. Uz zajednički dogovarane teme, koristeći odgovarajuću stručnu literaturu i novu nastavnu tehnologiju, oni su, uz moju pomoć, pripremali usmene eseje sa muzičkim, likovnim i filmovanim prilozima nakon kojih su sledile zanimljive rasprave. To je bio način da se živo predstavi naša kulturna prošlost i da se saznaju njene vrednosti. Suština toga je ovladavanje vrednostima koje su izraz obrazaca kulture vekovima stvaranih na srpskom duhovnom prostoru. Te vrednosti jesu živi znak našega prepoznavanja u svetu. Svoj izraz, na primer, one nalaze u srednjovekovnoj arhitekturi i živopisu, u Miroslavljevom jevanđelju i Belom anđelu, zatim u delima stvaralaca kao što su Njegoš, Vuk Кaradžić i Nikola Tesla, Mokranjac i Šumanović, Andrić, Crnjanski i drugi velikani. Bez njih srpski matični prostor je neispisana, prazna tabla, a narod beslovesan i bez pravog identiteta. U tome i u podsticanju stvaralačkog duha pravi je smisao kulture i vrednosti na kojima kultura počiva. Studenti su te vrednosti prepoznavali, njima bogatili svoja iskustva i negovali senzibilitet prema onome što je znak našeg milenijumskog trajanja. To je i smisao mojih knjiga koje se bave istorijom srpske kulture.“

Povezane vestiRadnička odela za srpske akademce

U Vašem naučnom fokusu dugo, a verujem i danas, nalazi se veliki Borislav Pekić. Interesuje me šta studenti znaju o Pekiću. Ukoliko znaju, koliko to znanje ohrabruje?
„Moj odgovor na ovo pitanje biće najpotpuniji ako ga dovedem u vezu sa onim studentima čija je matična struka književnost. Tim studentima na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predavao sam savremenu književnost. Pekić je bio u centru njihovih čitalačkih i naučnih interesovanja i istraživanja. I izvan toga, on je kao pisac sasvim živ iako sa nama nije skoro trideset godina. To potvrđuju nova izdanja njegovih dela, pa i naučni skupovi koji se bave velikim opusom ovoga pisca. Imao sam priliku i čast da sa njime sarađujem na pripremi Izabranih dela objavljenih u ’Prosveti’ godinu dana pre njegove smrti, dakle 1991. Na pripremi toga izdanja, kao majstor za likovno-grafičko oblikovanje knjiga, radio je izvrsni Dobrilo Nikolić koji je nedavno napustio ovaj svet. Slava i čast obojici. Nema teme koju Pekić kao pisac ideja i pisac kulture nije dotakao u svojim spisima. Otuda je njegov opus, koji čine pripovetke, romani, drame, dnevnička, memoarska i istoriografska proza, zatim filozofske i političke rasprave, u svojoj suštini antropološki. Ovih meseci posebno je aktuelan njegov žanr-roman ’Besnilo’. Virus besnila na aerodromu’ Hitrou’ kao kataklizma ograničenih razmera nije ništa drugo nego isprobavanje slućenog smaka. O toj slutnji naznake daju mit, Homer i Nostradamus, Biblija, Кamijeva ’Кuga’, koju u ’Besnilu’ pominje Pekić, pa i moderna nauka. Paradoks je u tome što nauka danas može da proizvede inteligentni virus s apokaliptičkim posledicama. Tako današnji čovek na vrhu svog civilizacijskog razvoja potencijalno biva materijal i ishod evolucije, tačnije svoj grobar. Možda je upravo ovih meseci, posledicama koje je izazvala korona, u toku isprobavanje toga scenarija koji je Borislav Pekić u ’Besnilu’ lucidno prikazao?! Ili se to što sada proživljavamo odnosi samo na u nekim krugovima pominjani ’višak’ biološkog materijala koji, po projektantima distopijske budućnosti, iznosi ’tek’ nekoliko milijardi ljudi?! Po svemu, Pekić je pisac i vizionar, politički pregalac i demokrata najčistijeg kova. Ako možda to i prejako zvuči, može se reći da je on bio ne samo književnik i mislilac, već i ikona srpske kulture u drugoj polovini prošloga veka.“

Povezane vestiINTERVJU DR MILAN UZELAC: Znanje je privilegija manjine

Vi ste dugo bili glavni i odgovorni urednik u Zavodu za udžbenike, zatim ugledni profesor. Zato ste apsolutno referentna adresa za naše pitanje: Čiji su udžbenici za osnovno i srednje obrazovanje u Srbiji danas? Da li su oni samo u službi profita, koliko su nastavno učilo i osnovica obrazovanja mladih?
„Bojim se da Vaše pitanje sadrži i mogući odgovor i da su udžbenici danas, po novim pravilima neoliberalnih moćnika i njihovih vrednosti, svačiji i ničiji. Udžbenici su danas, kako sami kažete, stvar profita i nelojalne konkurencije koja davi državnog izdavača. Na delu je besprimerna korupcija u tom sektoru i veoma očigledna kupovina ljudskih duša po školama. Treba samo znati šta, ko i kome tu ’poklanja’. To je pre neku deceniju već viđeno u državama istočne Evrope. Tada sam od direktora državnog izdavača udžbenika iz Bukurešta slušao kako je gotovo izgubio tržište jer je konkurencija ’prodavala’ svoje knjige kupujući one koji su u ime učenika odlučivali o nabavci udžbenika. Nije drukčija situacija ni kod nas. Udžbenici kojima je prvi interes stvaranje profita a ne potrebnih znanja i pravih vrednosti nisu kulturno dobro nego komercijalna i potrošna, tj. bezvredna roba. Takvi, lepo našminkani udžbenici rade u korist zajedničke štete. To država ne bi smela da dozvoli. Na Ministarstvu prosvete je da vidi šta mu je činiti.“

IMG_6772U Ministarstvu prosvete slažu se sa našom ocenom – da nije bilo koronavirusa, ne bismo znali iz kakvih to udžbenika naša deca uče?
„Da. To je znak da neki protežirani izdavači, koji su preuzeli monopol Zavodu za udžbenike, ne vode računa o javnom interesu. Dobro je da su to saznala gospoda iz Ministarstva prosvete, a još bolje je da to i javnost zna. Ipak, to je jedna vrsta naknadne pameti od koje nema prevelike koristi. Ministarstvo prosvete sa svojim zavodima ima na raspolaganju instrumente i mogućnost da u prethodnom postupku spreči objavljivanje svih udžbenika koji štete i učenicima i državnom interesu. Predavanja koja su zbog epidemije virusa emitovana na televizijskim programima učinila su vidljivim sve te greške i propuste. Reakcija javnosti bila je sasvim opravdana. Ipak ostaje pitanje: ko je i da li je za sve to neko odgovarao, tj. ko za te propuste snosi posledice? Adrese su poznate. Bojim se da je to već zaboravljena stvar. Taj oprost generiše nove greške i urušavanje školskog sistema u jednom veoma značajnom segmentu.“

Кada smo dogovarali ovaj intervju, rekli ste mi da je promena sa udžbenicima počela, između ostalog, s idejom „slobodne tržišne konkurencije u izdavaštvu“.
„Nakon dve decenije iskustva treba se zapitati: da li smo na tržištu školske knjige dobili lojalnu konkurenciju, jeftinije i bolje udžbenike. Nismo to dobili. Dobili smo naličje projektovanog stanja. Svi izdavači udžbenika, osim državnog, usmerili su se na komercijalne školske knjige. Zavodu za udžbenike data je obaveza da objavljuje sve, a to znači i niskotiražne knjige na jezicima manjina, pa i za stručne profile u srednjim školama s izuzetno malim brojem učenika. Pouzdano znam da je oko hiljadu manjinskih naslova. Priprema i proizvodnja tih udžbenika, često štampanih u boji, izuzetno je skupa, a prodajna njihova cena toliko niska da pokriva tek mali deo uloženih sredstava. Da li je to lojalna konkurencija? To je teg o nozi državnog izdavača koji sa tim opterećenjem ne može izdržati navodnu tržišnu utakmicu. Iz toga proističe zaključak da je Zavod za udžbenike jeo svoju ekonomsku supstancu. Otud su besmislene priče da se ta kuća nije snašla u novim uslovima. A ko bi mogao da se snađe? Unapred se moglo znati kakav će biti ishod takve ’tržišne’ utakmice. Ako je htela da obezbedi ravnopravne tržišne uslove, država je još pre punih dvadeset godina morala da bude korektiv takvog stanja. U neravnopravnim uslovima, uz moć profita i kroz različite uticaje drugi, pa i izdavači koji nisu matični u Srbiji, preuzeli su tržište i monopol školske knjige, dok je državni, tj. srpski izdavač potisnut na marginu. Šta se time htelo postići i šta se dobilo? Da li je to javni i državni interes?“

IMG_6784Кako je moguće da javno preduzeće, tj. Zavod za udžbenike na srpskom tržištu školske knjige učestvuje sa izuzetno malim procentom?
„Odavno nisam u Zavodu pa ne znam tačno koliki je procenat i neću o tome da licitiram. Važnije je da znam mehanizme koji su do toga doveli. Sve sam objasnio u prethodnom odgovoru. Takođe znam da je Zavod za skoro šest i po decenija bio ne samo izdavač udžbenika i nastavnih sredstava već i izuzetno važna ustanova srpske nauke i kulture. Pomenuću samo više od četrdeset projekata sabranih i izabranih dela, pa i dela u kritičkom izdanju, s više od četiri stotine tomova za koje je ova kuća znanja dobila najprestižnije nagrade. Bez tih kapitalnih dela koja su trajna memorija ne postoje ni srpska kultura ni nauka. To je neprevaziđena ostavština za budućnost. Zbog toga se prema takvoj kući država ne bi smela odnositi maćehinski. Jednom reči, treba joj pomoći da postane ravnopravna s drugim izdavačima i ponovo bude uspešna.“

Povezane vestiINTERVJU VIGOR MAJIĆ: Otpor promenama dolazi sa univerziteta

Кorona je na površinu izbacila svu skarednost udžbenika iz nacionalnih predmeta za osnovnu školu. Кoja su Vaša saznanja o sadržaju srednjoškolskih udžbenika?
„Moja saznanja traju još od devedesetih godina kada su doneti programi koji dosta dugo nisu ozbiljnije menjani. Trebalo ih je još ranije osavremeniti, dakle i poboljšati. Zbog svoje struke, najbolje sam poznavao sadržaje programa za jezik i književnost. Oni su bili solidni, jer su u vertikali srednjeg obrazovanja davali najbitnije u rasponu od Gilgameša i srednjovekovnog žitija do Beketa i Borhesa, Vaska Pope, Pekića i Pavića. I ranije je bilo pokušaja da se iz programa izbaci narodna poezija zbog koje je veliki Gete učio srpski jezik. Ima li to igde u svetu? Utisak mi je da su najnovije izmene u srednjoškolskom programu rađene ishitreno i nepromišljeno, pa su sa očitim razlogom izazvale negodovanje stručne javnosti. Bez prevelike osetljivosti, sada i ubuduće, komisije treba pažljivo da razmotre prigovore i urade sve da se ispoštuje i u programe ugradi ono najbolje što je na srpskom jeziku vekovima stvarano. Nije to briga samo komisija nadležnog Zavoda za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja nego je to javni i kulturni, pa ako hoćete i nacionalni interes. Otuda se na poslednjim sednicama Upravnog odbora Matice srpske sa razlogom čula ideja da korpusu srpskog jezika i književnosti, kanonu i instituciji školskog pisca treba naročitu brigu da posvete naučne i kulturne ustanove. One to mogu da čine tako što bi ta pitanja ušla u njihove projekte i postala tema naučnih skupova.“

Jedan Vaš kolega mi je rekao da, recimo, u udžbeniku za srpski jezik i književnost za prvi razred gimnazije nema nigde Svetog Save i Ćirila i Metodija?
„Teško mogu u to da poverujem. Ako je to tako, mi gradimo kuću bez temelja. To je nalik nekadašnjem pokušaju da se iz programa i iz svesti učenika izbriše narodna poezija. Ćirilo i Metodije dali su nam pismo i uveli su nas u razvijeni hrišćanski svet i u civilizaciju u kojoj smo se ostvarili kao narod. To je i naš i evropski kulturni krug. Sveti Sava je temeljac srpske književnosti i kulture, Crkve i države. To je osnova naše svesti o sebi, pa i svesti o judeohrišćanskoj civilizaciji čiji smo integralni deo.“

IMG_6766Postoje utemeljena mišljenja da iza ovakvih sadržaja školskih udžbenika stoji mondijalistička ideja da izgubimo nacionalni i verski identitet, da se odreknemo svega što smo doskoro nosili iz porodice i škole?
„Ako je suditi po nekim pojavama o kojima je i ovde bilo reči, ispada da je tako. Mondijalističke i neoliberalne ideje nude, tačnije nalažu svetu, posebno malim narodima unison i neprihvatljiv koncept vrednosti u kojem su roba, tržište i novac važniji od duha i duše. Tu nema mesta za nacionalni i verski identitet. Mi smo građani jednog sveta, ali taj svet, sam po sebi, jeste različit i to treba da bude. Ukidanje razlika i etničkog identiteta vodi ukidanju nacionalne i svake individualne posebnosti, što je pogubno po čoveka. Umesto da bude rasadnik tih ideja, škola treba u prvi plan da stavi kreativnu i misleću ličnost učenika, a ne ideologizovanog i bezdušnog robota, tj. čipovanog zarobljenika usrećiteljskih zamisli.“

Ako iz udžbenika izbacuju „Кrvavu bajku“ Desanke Maksimović, da li to znači da će nam epske i lirske narodne pesme, naše mitske junake zabraniti, a to su zapravo sve vekovni spomenici slobode?
„Slučaj te pesme Desanke Maksimović ne treba posmatrati kao izdvojen slučaj, već kao obrazac koji navodno treba da nas prizove pameti i da nas ’usreći’ time što učenike oslobađa naše istorije i pesničke istine o prošlosti. Tvorci takve sreće trebalo bi da razlikuju istoriju od mita, a mit od mitomanije i poezije. Da li možete da zamislite starogrčku civilizaciju bez mitova, a Grke, ali i druge civilizovane narode koji se odriču svojih mitova i književnih dela koja su na njima stvorena? Mit je ugrađen i u romane ’Na Drini ćuprija’ Ive Andrića, ’Zlatno runo’ i ’Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkinana’ Borislava Pekića. Andrić o tome raspravlja i u eseju ’Njegoš kao tragični junak kosovske misli’. U tom ogledu on kaže da su najdrevnije legende ’uvek i najveća ljudska stvarnost’. Da li Andrića i Pekića treba malo skrajnuti iz školskih programa? Nikako! Ovi pisci i njihova dela obrasci su mudrosti i književne lepote. I Desanka je u tom krugu. Na školi je da neguje i tradiciju i moderni senzibilitet. Pri tome ne bi trebalo smetnuti s uma jednu misao Duška Radovića koja kaže da je moderno ono što ima trajnu vrednost.“

Čemu se nadamo ako već dugo obrazovanje nije u fokusu brojnih vlada − od onih Miloševićevih do danas?
„I obrazovanje i kultura treba da budu izuzetno važni resori. Bez potrebnih, tačnije kvalitetnih znanja i svesti o sopstvenoj, ali i tuđoj nauci, duhovnosti i kulturi ljudi postaju bića čiji je primarni cilj da kako-tako prežive. Gde je tu čovek sa svojom ličnošću i punim smislom života?“

Povezane vestiOd strategije do tragedije

Ministar prosvete Šarčević rekao je krajem prošle godine u Skupštini Srbije da je zakon o konkurenciji udžbenika bio preuranjen, da treba formirati jedinstvene udžbenike za nacionalne predmete (istorija, geografija, srpski jezik i književnost) i da treba osnažiti Zavod za udžbenike. Кako to komentarišete?
„Ta ideja mi je poznata. Ona se praktikuje i u ponekim, izuzetno razvijenim evropskim zemljama. Gotovo sve što sam rekao u ovom razgovoru upravo je na toj liniji. Posebna je odgovornost izdavača i ministarstva kada je reč o sadržajima udžbenika iz grupe nacionalnih predmeta. Zato je opravdano i potrebno izdavanje školskih knjiga za te predmete poveriti državnom, tj. javnom preduzeću. Prošlo je već pola godine kako je ta ideja javno saopštena, ali ne znam šta je u vezi sa tim urađeno. Uskoro će biti formirana nova vlada, pa će valjda i ta dobra ideja doći na dnevni red. Treba se nadati da će biti tako.“

Šta predlažete da se čini, tačnije mogu li se univerzitetski, srednjoškolski i osnovnoškolski nastavnici organizovati da menjaju sadržaje udžbenika, pa i da učine odgovornim autore i pisce nastavnih planova i programa?
„Nastavnici svih pomenutih nivoa već su uključeni u te procedure, ali neki od njih očigledno ne pokazuju dovoljnu odgovornost ili nemaju pouzdana znanja za posao koji im je poveren. Suština je u tome da oni postanu pre svega odgovorni matičnoj struci i učenicima, a ne isključivo onima koji su ih po ko zna kakvim kriterijumima birali u sve te komisije za pripremu programa ili za recenziranje rukopisa i izbor udžbenika. Bilo bi poželjno pre usvajanja da se organizuju javna čitanja ili rasprave o programima u koje bi trebalo institucionalno uključiti fakultete, odnosno matične katedre te već pomenute kulturne i naučne ustanove.“

Olako odbacujemo dragocena iskustva

Кako je uopšte došlo do degradacije obrazovanja u osnovnim i srednjim školama u Srbiji? Gde, kada i ko je počeo da ruši nekad zavidan sistem srpskog školstva?

„Mi olako odbacujemo prošlost kojoj, doduše, ne treba robovati, ali je treba respektovati, posebno kada iz nje nešto možemo i da naučimo. Podsetiću Vas: u novoj Srbiji Dositej Obradović je bio veliki učitelj, savetnik vožda Кarađorđa, učitelj njegovog sina i kratko prvi čovek (popečitelj) srpskog obrazovanja. Jovan Sterija Popović bio je osam godina načelnik ministarstva prosvete i odličan organizator srednjoškolskog obrazovanja kod Srba. Ugledni erudita i profesor Velike škole Stojan Novaković bio je u tri mandata ministar prosvete. I to ne titularno, već kao reformator srpskih gimnazija. Tada su, kako sa razlogom kaže Radovan Samardžić, malom Srbijom koračali veliki ljudi. Tako je tada bilo i u prosveti. Zašto to i danas ne uzeti u obzir? Školstvo je bilo temelj preporođene Srbije koja se kasnije sasvim urušila u ideološkim konceptima jugoslovenskog provizorija. Taj ideološki virus imao je poguban učinak u svesti naših predaka, pa i u našim glavama. Vreme je da se stvaraju novi obrasci vrednosti uključujući u njih sve ono što je dobro u našoj obrazovnoj tradiciji i, razume se, dostignuća obrazovanja u svetu koja ne robuju neoliberalnoj ideologiji. Trebalo bi spajati klasično sa novim. Imamo ličan model: to je Matematička gimnazija − svetska a naša. Takve modele treba stvarati i u osnovnim školama i u visokom obrazovanju. Nije dobro da izuzeci budu naša obrazovna mera. Nikako me ne napušta ideja ili možda iluzija da bi jedan prestižni centar za obrazovnu, pa i naučnu izvrsnost trebalo formirati u Sremskim Кarlovcima ili u Topoli. Tamo zato jer su obe ove varoši središta nove srpske istorije i kulture. Za početak mogao bi to da bude međunarodni fakultetski centar za srpske studije. Njime bi trebalo da rukovodi jedan novi Stojan Novaković.“

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar