INTERVJU SRĐA TRIFKOVIĆ: Nadmetanje s brojem stradalih najveća je usluga revizionistima

Profesor dr Srđa Trifković ima biografiju koju bi poželeo bilo koji student ili diplomac koji želi da se bavi naukom, profesurom, politikom ili novinarstvom – sasvim svejedno. Rođeni Beograđanin, doktorirao je na odeljenju istorijskih nauka u Sautemptonu (Ujedinjeno Kraljevstvo), bio je predavač na više univerziteta u Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama. Bio je jedno vreme direktor centra za međunarodne odnose pri Rokford institutu u Ilinoisu (SAD), bio je urednik odeljenja međunarodnih odnosa pri američkom magazinu „Hronike“ od 1998. do 2008. godine. Kao novinar radio je za britanski BBC, za „Glas Amerike“, „U.S. News&World report“, za „Vašington tajms“...

Od 1991. bio je često svedok srpskim političarima i oficirima u Haškom tribunalu, gde su ga protivničke snage obeležile za „apologetski stav prema srpskom nacionalizmu“. Bio je savetnik Biljani Plavšić, predsednici Republike Srpske, i Vojislavu Koštunici dok je obavljao dužnost predsednika SRJ.

Direktan povod da ga „Ekspres“ pozove u goste je velika polemika koja se poslednjih nedelja vodi u Srbiji povodom knjige hrvatskog istoričara Ivana Goldštajna o Jasenovcu, odnosno o njegovoj tvrdnji da je u ustaškim konclogorima stradalo ne više od 120.000 Srba, Jevreja i Roma. Gospodin Trifković je u ovoj priči „kod kuće“, jer on je kao doktorand na univerzitetu u Sautemptonu objavio kapitalnu studiju pod naslovom „Ustaše - balkansko srce tame“. Pozvani tvrde da je to apsolutno jedna od najboljih naučnih studija o fenomenu ustaštva i genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Još dodaju da ova studija objašnjava genezu hrvatskog antisrpstva u 19. veku o istrebljenju, pokatoličenju i proterivanju Srba u NDH.

Povezane vesti - Ko “Daru” ne pušta u Jasenovac?

Pitamo profesora Trifkovića koliko su naučne metode da registrovana žrtva u ustaškom konclogoru u Jasenovcu mora imati ime i prezime? Podsećamo ga da smo pripremajući se za ovaj intervju razgovarali sa poznatim istoričarima koji su govorili o manama tog metoda. Deo srpske akademske zajednice je prihvatio te argumente, ali perjanice druge Srbije nikako, za koje je profesor Srđa Trifković rekao:

"Intelektualni kepeci i moralne gnjide tipa Nikole Samardžića i Dubravke Stojanović ni najmanje me ne interesuju. Interesuje me istina. Oni ne postoje, već su na đubrištu istorije, gde pripadaju.

Niko ozbiljan ne može da prihvati istraživački metod da se poštuju samo žrtve sa imenom i prezimenom iz više razloga. Najpre u Jugoslaviji nije bilo popisa stanovništva 1941. godine. Mnogi ljudi su pobijeni i bačeni u Savu čim su dovedeni, postoje mnoge masovne grobnice koje reka Sava u svojim meandrima sa bosanske strane neretko iznova otkriva... Ozbiljna mana ovog metoda je u činjenici da su često na srpskim prostorima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bukvalno uništena čitava naselja, pa stradale u Jasenovcu često nije imao ko da imenuje. Uz sve to, reka Sava na bosanskoj strani često menja tok i „otkopava“ brojne masovne grobnice koje niko nije istraživao?

Povezane vesti - HRVATSKA IMA GENOCIDNU PROŠLOST

Sa druge strane, postoje statistički metodi koji su metodološki, relativno precizni i vrednosno neutralni. Upoznao sam pok. Bogoljuba Kočovića u Londonu 1985. gde je došao u posetu ratnim drugovima iz Dražinog Štaba 501, inače je živeo u Parizu. Dobar Srbin, uspešan poslovni čovek, prilježan naučni istraživač. Čast mi je i zadovoljstvo što sam upoznao tog istinskog gospodina, kakve su nam komunisti pobili, pozatvarali ili doterali do prosjačkog štapa posle fatalne jeseni 1944. Elem, iz Kočovićeve studije "Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji" neumoljivo proizlazi da su ustaše pobile oko 300.000 srpskih civila, većinu njih na kućnom pragu. Nešto više od trećine tog broja čine žrtve ubijene u logorima, prvo na stratištima Gospić-Jadovno-Pag, a potom u sistemu logora Jasenovac-Gradiška."

Ubijani su samo zato što su bili Srbi?

"To znači da je oko jedna šestina Srba koji su živeli na teritoriji NDH u vreme njenog proglašenja pobijena od strane režima samo zbog svog identiteta i vere. Hteli su da pobiju više njih, ali nisu mogli jer su se Srbi digli na oružje i jer im prvo Italijani a posle i Nemci nisu dozvolili da nastave svoj krvavi pir. Nekim Srbima realni broj žrtava deluje nedovoljno, nezavisno od argumenata. A malo li je? I ima li bestijalnijih metoda egzekucije ma gde u Evropi, uveliko brutalizovanoj nacizmom, od ustaških? Nije li dovoljno strašan sam taj zločin i bez numerološke grandomanije, koja samo može da naruši kredibilitet srpskog narativa, da oteža prezentaciju fenomena ustaštva – i da pritom vređa dignitet stvarnih žrtava?"

Bavili ste se dugo tom problematikom i posle studije „Ustaše - balkansko srce tame“?

"Kada sam u Jad Vašemu u Jerusalimu pre 13 godina održao uvodnu besedu na simpozijumu srpskih i izraelskih istoričara o genocidnim projektima u Drugom svetskom ratu, profesor Jehuda Bauer, direktor Centra i prijatelj Srba, bez zazora mi je rekao da treba insistirati na nameri istrebljenja, divljačkom pokušaju sprovođenja te namere u delo, ali ne i na brojevima koji su objektivno neodrživi, premda su dobili mitski status u srpskom javnom diskursu. Iracionalna inflacija broja žrtava Jasenovca štetnija je u srpskoj borbi za istinu od svih hrvatskih revizionista koji te brojeve minimalizuju do apsurda. Inflatorno licitiranje brojevima žrtava samo može da diskredituje u svetu još nedovoljno poznatu tragediju žrtava tog kompleksa. Grandomansko nadmetanje brojem stradalih najveća je usluga koju Srbi mogu da naprave poricateljima i revizionistima."

Srbi u Srbiji nedovoljno se bave žrtvama Jasenovca, a uz sve što ste pomenuli i dalje traje zatiranje svega što nosi prefiks „srpsko“. Sasvim tempirano srpski jezik je izbačen iz jave upotrebe od Triglava do Đevđelije. Izuzimajući Republiku Srpsku i Srbiju, svugde je zamenjen hrvatskim novogovorom i Milovom crnogoricom?

"Ponašanje hrvatskih, muslimansko-„bošnjačkih“, dukljansko-montenegrinskih ili albanskih nosilaca moći u odnosu na Srbe jasno ukazuje na postojanje surovog konsenzusa o strateškim ciljevima. Moguće su razlike na internom planu, pa čak i lična netrpeljivost političkih aktera, ali u odnosu na strateško pitanje odnosa prema ovim ili onim Srbima – stvarnih razlika nema.

Povezane vesti - NOVO UBIJANJE MRTVIH

Sa druge strane, odsustvo takvog konsenzusa u srpskom političkom biću traje već duže od jednog veka. Kamen-međaš je 1. decembar 1918. U prethodnom periodu obnovljene srpske državnosti od 1804. do1918. vučeni su i pogrešni potezi – npr. rat protiv Bugara u koji je nepotrebno ušao kralj Milan – ali postojao je konsenzus o suštinskim interesima srpske nacije... čak i među pristalicama suparničkih dinastija."

U Vašim javnim istupanjima često pominjete Jugoslaviju kao istorijsku srpsku grešku?

"Stvaranjem Jugoslavije Srbi su postali jedine žrtve sopstvene kratkovidosti. Odricanjem od sopstvenog nacionalnog projekta, omogućili su neslućeno uspešno ostvarenje projekata i interesa svih okolnih naroda, a homogenizaciju Hrvata pre svega. Ujedinjenjem su Srbi prestali da budu subjekti sopstvene istorije, a postali su objekti tuđih interesa. To se stanje u znatnoj meri nastavlja i danas."

Šta su to srpski nacionalni interesi danas?

"Prevashodni nacionalni interes Srba danas jeste da se duhovno, moralno i demografski oporave i teritorijalno povrate od udaraca koje su preživeli tokom proteklih 106 godina. Upravo tim redosledom: duhovno, moralno, demografski, pa teritorijalno. A kada nastupi bitna promena geopolitičkih odnosa, što sledi i skorije nego što mislimo, taj trenutak treba da se poklopi sa oporavkom rastočenog bića srpske nacije, sa obnovom svesti o sebi i o interesima koji su legitimni i ostvarivi."

U našem javnom govoru sve je prisutnija opservacija definisana u porukama - šta tebi znači Kosovo, da li si bio na Kosovu, da li bi da ti dete pogine za Kosovo?

"Bilo bi zaista deplasirano da sada ponavljam neka opšta mesta o tome šta Kosovo meni lično znači, jer ne bih rekao ništa novo. Rekao bih samo ono šta svaki normalan Srbin zna i oseća. Na isti način niko ne pita Izraelce šta im znači Jerusalim. Ako među njima ima onih koji bi bili spremni da se odreknu starog dela grada - sa sve Zidom plača - zarad nekog imaginarnog mirovnog paketa (a ima i takvih, premda je reč o zanemarivoj manjini), oni bi time sebe automatski isključili iz jevrejske zajednice.

Povezane vesti - DECA KOZARE

To su isto učinili drugosrbijanski zagovornici navodne potrebe da "živimo kao sav ostali normalan svet". Za njih je normalno da se evropska civilizacija samouništi neopiranjem migrantskom cunamiju, da homoseksualni parovi usvajaju decu koja prežive pogrom aborcionista, da se evropske katedrale pretvaraju u džamije...

Stoga im je savršeno normalno da Dečani postanu deo "kosovskog kulturnog nasleđa" i da se (u ime pomirenja i okrenutosti budućnosti, naravno) Konak kneginje Ljubice ustupi prištinskim zlikovcima da tu smeste ambasadu "Kosove" u Beogradu."

Postaviću Vam banalno pitanje – da li ste ikada bili na Kosovu i Metohiji? 

"Bio sam na Kosovu i Metohiji u mnogo navrata posle prve posete, školske ekskurzije pre pola veka. Posete su bile posebno česte 2011-2014, dok je moj prijatelj, episkop slavonski Jovan (Ćulibrk) bio episkop lipljanski i patrijarhov vikar u Peći. U par navrata sam vladiku inkognito vozio do raznih lokacija u pokrajini autom sa stranim tablicama. U Prizrenu je ljubazni tamošnji paroh jednom prilikom rekao vladici da pozove i svog "vozača" na postavljeni ručak. Ep. Jovan se potom šalio da je jedini vladika koji ima doktora nauka sa britanskog univerziteta Sautempton za šofera."

Dosta ljudi iz tzv. akademskog miljea često postavlja pitanje o neophodnosti da Srbija definiše srpsko nacionalno pitanje kao polaznu osnovu za puni nacionalni oporavak. Srpska akademija nauka i umetnosti je pre desetak meseci izašla sa idejom da se o srpskom pitanju pokrene široka debata, ne samo u akademskim, nego i u inim krugovima, da se taj problem vrati u žižu javnosti. To je primljeno krajnje mlako, ali i sa otporom?

"Takva inicijativa jeste potrebna i potencijalno korisna. Postoji jedan krupan problem, avaj. SANU je danas samo bleda senka sebe same od pre dve, tri ili četiri decenije. Pod sadašnjim menadžmentom, treba očekivati da i ovu dobru ideju obezvredi i upropasti."

Građanski rat i raspad SFRJ Srbima su doneli najveće poraze u istoriji, veće od onog kosovskog. Najviše izbeglih i raseljenih su Srbi, izgubili su najviše životnog prostora, onog koji im je katastarski pripadao. Po opštem mišljenju - nepovratno?

"Gluposti! Poljska je u dinastičkom savezu sa Litvanijom početkom 16. veka bila najveća država Evrope, a krajem 18. veka nestala je sa političke karte, podeljena između Pruske, Austrije i Rusije. Preko 120 godina postojala je samo kao geografski pojam, da bi vaskrsla 1918. srećnim sticajem geopolitičkih okolnosti. Danas je njena zapadna granica na Odri na svega pola sata vožnje od Berlina! Takvih primera ima mnogo.

Povezane vesti - INTERVJU MILAN IGRUTINOVIĆ: Kosovo je pitanje emocije i demokratije

Istorijsko iskustvo ukazuje da se granice vekovima pomeraju u korist jačih i na račun slabijih, nezavisno od prava i pravde. Kroz prizmu prostora sa gledišta države, oblik i položaj granica nisu odraz pravnog dogovora. One su pre svega plod dinamičkog procesa koji odražava sveukupni odnos snaga. Granica je odraz sposobnosti države da određene teritorije osvoji – ili nemoć da ih sačuva – a pravni i politički aranžmani samo verifikuju dati ishod.

Srpsko nacionalno pitanje je zapušteno, ne samo kao ideja, nego i kao pojam šta bi sve to moralo da podrazumeva. Recimo, Srbi u Hrvatskoj su zabranjeni, svedeni su na poražavajuće brojke, koliko ih je pokatoličeno, o tome ni SPC ne želi da govori. U Sloveniji Srbi su od 1991. do 2010. bili ljudi bez dokumenata, bez prava na rad, nisu imali ni ljudskih ni građanskih sloboda. Danas ih je tamo između 70.000 i 100.000 tvrde upućeni, nemaju status nacionalne manjine, što imaju recimo Italijani i Mađari. U Crnoj Gori su u getu, bez svog jezika, pisma, istorije... bez učešća u vlasti pod pretnjom da im otmu crkve i manastire. U BiH Federaciji Srbi su prokuženi, u Makedoniji skoro da ne postoje...

Da budemo načisto: demografske promene sprovedene terorom treba i mogu da budu preokrenute. Srbija nikada i ni po koju cenu ne sme da prihvati verifikaciju, tj. kvazilegalizaciju ishoda udruženog zločinačkog poduhvata NATO sila predvođenih SAD iz juna 1999. Svest o nužnosti odbrane svojih granica, međa koje razdvajaju sopstveno od tuđeg, pogotovu u slučaju Kosova i Metohije mora biti zasnovana na činjenici da globalni sveukupni odnos snaga nagoveštava mogućnost promene spoljnih okolnosti u srpsku korist."

Povezane vesti - Srpsko prokletstvo: Imati pa nemati

Kako i na koji način?

"Sve navedene procese moguće je i potrebno podvrgnuti reviziji. Sa tempom promene odnosa globalnih snaga, čiji smo svedoci, više nije nezamisliva reintegracija južne srpske pokrajine svim sredstvima koje Republika Srbija kao suverena država može i mora da upotrebi u cilju odbrane svog teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka. Na duge staze nije nezamisliv ni poduhvat povratka većine navedenih teritorija ili državnih tvorevina u okvir srpskih zemalja, jer sva rešenja iz 90-ih potpuno - fatalno - zavise od očuvanja konstelacije spoljnih snaga koje su Srbiji nenaklonjene. Ničija nije gorela do zore."

Verujem da imate na umu činjenicu da su na svetskoj političkoj sceni zasigurno novi geopolitički odnosi, da je svet uveliko bipolaran?

"Bitno je očuvati duh. Hrišćanska Rekonkista trajala je osam vekova. Počela je sa južnog podnožja Pirineja krajem osmog veka, kada nastaje "Španska krajina" (Marca Hispánica). Završila se osvajanjem Granade 1492. godine. Španska krajina Srbima, nažalost, nije poznata, jer bi trebalo da im bude model i vodilja danas. Istorijske i geopolitičke okolnosti su naravno drukčije, ali je osnovni princip isti. Bila je prisutna tvrda vera ratnika spremnih na žrtvu da osvajanje svoga nikada i ni po koju cenu ne treba prihvatiti kao nepovratno. "

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .