Kolumna Nebojše Jevrića

Urbane legende: Leto na betonu, zima iza rešetaka

Niko nikad nije znao njihova prava imena. Po gradu su ih zvali Gale Stariji i Gale Mlađi. Blizanci. Rođeni s minut i po razlike, ali kao da ih je život nosio istim korakom. Imali su po četrdeset pet godina, a zajedno nisu skupili ni pola – kad bi se godina merila po toplom obroku, adresi ili nekom računu na svoje ime.

Živeli su pod mostom kod železničke stanice. Leti. Zimi su "iznajmljivali sobu“ – u zatvoru. Bio je to njihov ciklus: leto na betonu, zima iza rešetaka. I niko se nije ni trudio da ga razume.

Njihov "letnji apartman“ bio je skrovište od kartona, paleta i cerade. Imali su jedan tranzistor, poluispravni bicikl bez prednjeg točka i dve kese pune svega što nije imalo svrhu.

Most je bio njihova kuća, terasa, televizor, društveni centar. Auta bi prolazili iznad, tresli konstrukciju i donosili buku nekog drugog sveta.

"Gale, znaš šta ti je život? Auto koji nikad ne stane, a ti bez karte u čekaonici“, rekao bi Stariji.

"Ti filozofiraš samo kad si gladan“, odgovarao bi Mlađi i vadio iz kante pola bureka, sav ponosan.

Ali s jeseni dolazi hladnoća, a s njom i plan. Krađa. Sitna, ciljana, bezbedna – da ih zatvore na vreme, pre nego što počne sneg. Tog novembra ukrali su čokoladu, četkicu za zube i jednu čarapu – različitu od one koju je nosio Stariji.

Policija ih je već poznavala.

"Opet vi?“

"Mi samo praktikujemo socijalni minimum“, rekao je Stariji.

"Dve nedelje, bez nasilja“, odgovori službenik.

"Može tri? Da uhvatimo i Božić“, upita Mlađi, uz osmeh.

"Pijani snovi umeju da se surovo poigraju sa granicama strpljenja i emocija"

Aleksandar Gvozdenović

Scena 07.08.2025. 02:10

"Pijani snovi umeju da se surovo poigraju sa granicama strpljenja i emocija"

U zatvoru su bili redovni kao poreski inspektori. Znali su gde se čuva sapun, ko kuva najbolju čorbu i kojim danima se peru ćebad. Mlađi je pomagao u kuhinji. Stariji je pričao viceve stražarima.

Ali te zime nešto se promenilo. Mlađi je počeo da piše – olovkom na toalet-papiru. Crtao mape, adrese, planove. Počeo je da ispituje o centrima za beskućnike, o socijalnim radnicima.

"Šta ti to znači?“, pitao je Stariji.

"Znači da hoću da probam drukčije. Ne mogu više ovako.“

Stariji ga je gledao kao da ga prvi put vidi.

"Ti misliš da je napolju bolje? Da te neko čeka? Tamo moraš da plaćaš. Da imaš papire. Da te zovu po prezimenu.“

"Znam. Al’ bar da probam.“

Kad su ih pustili u martu, samo je jedan izašao. Mlađi. Stariji se vratio pod most. Sam.

Prošlo je nekoliko meseci. Proleće, pa leto. Most je bio isti. Buka vozova, vetar s reke, plastika što šuška po betonu. Samo je tiše bilo.

Jednog popodneva, dok je Stariji lupao tranzistor ne bi li pustio muziku, neko mu je prišao.

Mlađi. U čistoj majici. Obrijan. Drži tranzistor.

"Šta ti je to?“

"Novi. Radi bez šamaranja.“

"Ti se vratio da me smaraš?“