Scena
13.04.2022. 08:10
Đoko Kesić

Mihajlo Žilović

Nečastivi u Francuskoj 7: Drugi deo

A,Realistic,Dollhouse,Living,Room,With,Furniture,And,Window,At
Izvor: Shutterstock

Ko je uistinu Mihajlo Žilović o kome smo pisali prošle nedelje?

Ko je naš novi Ostap Bender koji zagorčava život Udruženju književnika Srbije jer je, kako navode, falsifikovao njihove službene pečate i već nekoliko godina predstavlja se kao predsednik nepostojećeg Udruženja mladih književnika Srbije?

Odgovore na ova pitanja daju nam Emilija Milićević i Dušica Karaić, devojke koje su se javile našoj redakciji, pošto su radile neko vreme u Žilovićevom udruženju. Govori Emilija Milićević.

"Završila sam Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture. Bez posla sam. U junu 2020. godine, na Instagramu je kružio oglas kako Udruženje mladih književnika Srbije raspisuje konkurs za novinare i urednike. Pozivaju ko hoće da učestvuje u kreiranju jednog književnog časopisa. I ja se prijavim.

Odem na sajt Udruženja mladih književnika Srbije, sve deluje regularno i na samom sajtu se nalaze formulari koje treba popuniti. Kotizacija je 1200 dinara, treba da se plati za učlanjenje u udruženje i 1000 dinara za izradu neke članske kartice kada budemo primljeni.

U formularu traže da se odgovori da li sam zdravstveno osigurana, državljanstvo, bračno stanje – podatke koje ne očekujem da traži bilo kakvo udruženje književnika – ali ja uredno popunim tu dokumentaciju. Održi se zum sastanak, gde gospodin Mihajlo Žilović, sa nas tridesetak, komentariše radove koje smo mi slali.

Sve se događa u Kumanovskoj 14 u Beogradu. Odem tamo u kancelariju da se upoznamo. To je mali ćumez. Mali je, OK, ne očekujem nešto previše. Dolaze ljudi, kruže, uplaćuju članarine, donose uplatnice, priča se o časopisu... I tako ja upoznam Dušicu koja je ujedno tu primljena za časopis. Konkurs se zatvara u avgustu. U avgustu je bilo četrdesetak ljudi, većina je iz Beograda, a bilo ih je iz Kragujevca, Kruševca, Niša... Dolazili su u Beograd da se upoznaju sa Mihajlom, da učestvuju u projektima. Cela priča deluje regularno.

Ali odlazim na sajt APR-a, tražim Udruženje mladih književnika Srbije i ništa mi ne izbacuje. Postoji gomila drugih udruženja. Pitam Mihajla zbog čega ovo Udruženje mladih književnika Srbije nije upisano u APR? On kaže osnovali su ga Grozdana Olujić, Dobrica Erić i još neki pisci 10. decembra 2019. godine i ono radi pri Ministarstvu kulture Vlade Srbije.

Dušica Karaić i ja postale smo koordinatorke programa, obe smo dobile funkciju, on nam otvori naše zvanične mejl adrese. Ja komuniciram sa ženom iz računovodstva zato što Mihajlo Žilović mora da se iseli iz te kancelarije. Ona odgovara da Udruženje mladih književnika nema mnogo novca od budžeta, da su oni istrošili.

Pitam gospodina Žilovića – od čega se vaše udruženje finansira? On kaže da Ministarstvo kulture daje novac i od članarina. Dobro, kažem, i pitam koliko para udruženje ima trenutno. On kaže 80.000 dinara. Stiže mi i mejl od računovođe udruženja, od neke Svetlane, koja mi kaže kako udruženje ima 80.000 dinara, ali da taj novac mora uvek biti na računu udruženja jer ukoliko dođe do zatvaranja udruženja da oni imaju da se razduže. Meni sve to i dalje regularno zvuči.

U međuvremenu mu predlažem da potražimo novi prostor. Pronađem ja neki prostor u Ulici kneginje Zorke 24. Prostor izdaje gospođa Bogdanka Pešić. Ona nas sasluša i traži da uplatimo depozit u visini mesečne kirije koja iznosi 220 evra. Mihajlo kaže da ima za prvu kiriju, ali da nema za depozit. Kažem da ću ja da doniram udruženju, i zamolim majku, koja ima građevinsku firmu, da podrži udruženje i da uplati novac na taj isti račun na koji smo svi mi uplaćivali novac. Ona je uplatila 200 evra.

Mihajlo Žilović sa gospođom Bogdankom pravi ugovor koji glasi na Udruženje mladih književnika Srbije, ali ga u ime udruženja potpisuje neka žena koju nikada ranije nisam upoznala. Navodno, ona je iz Ministarstva kulture.

Preselimo se i nastavimo sa radom. U međuvremenu upoznam Igora Vukobratovića iz Ćuprije, umetničkog dizajnera koji radi prelom časopisa ’Glas pera’ za koji smo pisali i gde smo uređivali tekstove. Pripremili smo 40–50 strana i slali ih Vukobratoviću. Ostalo je samo da se časopis odštampa.

Ali tada gospodin Mihajlo Žilović, koji je pričao da ima ugovor sa štamparijom, ugovor sa ’Mojim kioskom’ da će se tamo distribuirati časopis, dođe na ideju da je najbolje da mi ne radimo taj časopis, nego časopis ’Zmaj’! Jer on je, kaže, u kontaktu sa gospođom Milom Alečković, čija je majka Mira Alečković bila jedan od osnivača časopisa ’Zmaj’. Tvrdio je kako će njemu Mila Alečković da da prava za ’Zmaj’ jer je on njen nećak, ugovorom o poklonu. Pomagala sam mu i da sastavi taj ugovor o poklonu.

U međuvremenu, dosta ljudi je odbilo dalje da radi na novom časopisu ’Zmaj’ jer su bili razočarani. Gospodin Igor Vukobratović je tražio za svoj prelom 15.000 dinara. Mesec dana sam ganjala Mihajla, pitala ko će to da isplati. On kaže da će ministarstvo da isplati taj novac, a da gospodin Vukobratović treba da potpiše neka dokumenta koja sam ja slala poštom u Ćupriju. Čovek je potpisivao, komunicirala sam sa njegovom ćerkom koja živi u Beogradu... Mene je posle mesec i po dana bilo sramota da čoveka više zavlačim i na kraju sam mu platila 15.000 od svojih para...

Pare od ministarstva nikada nisu stigle. U međuvremenu dolazi vreme za plaćanje druge kirije. Mihajlo Žilović mi kaže da je sve platio. Ali posle dve nedelje gospođa Bogdanka me mejlom obaveštava kako kirija za novembar nije uplaćena i pita šta se događa. Meni je tu već nešto sumnjivo jer mi je on dva puta u oči rekao da je platio kiriju. U međuvremenu sam mu čak pozajmila i 10.000 dinara da ode na neki put. Dala sam mu i torbu mog pokojnog oca, koju nikako da mi vrati.

A meni je torba bila važna. Najobičnija putna torba, nikakva vrednost, ali meni je jako vredna. Tada sam odlučila da izađem iz udruženja, da napustim celu priču. A Žiloviću kažem da to sa Bogdankom sam reši jer ona njega može da tuži za ugovor sa njom. Posle sam ga ganjala i za tih 10.000 i za torbu. A on mi prosipa priču – te su mu opljačkali stan u Parizu koji je nasledio od pokojnog oca, bivšeg ambasadora Jugoslavije, te mora da da izjavu u policiji... I tako me svaki put otkači.

Na kraju pozove mene i gospođu Bogdanku, kao da se on "razduži sa nama“. Odem na sastanak i pred njim pitam gospođu Bogdanku da li joj je dao neki novac ikad. Pošto je on meni rekao da je tih 10.000 koje je namenio meni dao gospođi Bogdanki za kiriju. Ona odgovara da nikada nikakav novac od njega nije primila.

E onda sam rekla da mi ovde imamo lažova i prevaranta, zbog čega se on strašno uzbudio i počeo da priča kako ja idem okolo i pričam takve laži. Kažem: ’Znaš, Mihajlo, ti si bolestan.’ On okolo priča i kako ima rak, da su mu roditelji preminuli... A ja slučajno od njegove prijateljice Tamare Toskić iz Čajetine saznam da su mu roditelji živi.“

Emilija na kraju dodaje da joj je neshvatljivo da su na Žilovićevu priču o časopisu "Zmaj“ naseli mnogi poznati glumci među kojima su i Nela Mihajlović, Mima Karadžić, Viktor Savić... Oni su svi snimali kratke video-materijale od nekoliko minuta u kojima reklamiraju časopis "Zmaj“ i njegov izlazak.

Dušica Karaić, naša druga insajderka u kazivanjima o Mihajlu Žiloviću, studentkinja je Filološkog fakulteta u Beogradu. Paralelno studira i Fakultet organizacionih nauka. I ona se, poput Emilije, javila na konkurs nepostojećeg Udruženja mladih književnika Srbije.

"Ja sam ostala u udruženju pošto ga je Emilija napustila. Mihajlo Žilović je meni ispričao skroz ludu priču, kako je Emilija pokušavala da izvuče neke pare preko udruženja, kako je on, kada je to otkrio, bio jako ljut pa da ju je onda isključio.

Emilija je jedno vreme imala i titulu potpredsednika udruženja, a ja sam bila koordinator. Na njegovu priču o Emiliji ’koja je pokušala da pere pare u udruženju’ nisam reagovala, nisam ništa proveravala, ali bilo mi je čudno. Nastavili smo da radimo, bila sam koordinator, komunicirala sa drugim organizacijama, sa kancelarijama mladih iz Niša, Loznice... Pisali smo im razne projekte. Sve je to bilo, kako da kažem, nekako rasuto. Mihajlo je u jednom trenutku fokusiran na jednu stvar, posle pet minuta seti se neke druge stvari, i čini se da tako uspeva da prevari ljude. Deluje rasejan, ali on u suštini radi sve planski.

Nijedan njegov projekat nije doveden do kraja. Mnogi su ostali na samom početku ili u ideji koju svi kasnije zaborave. I niko ga ne može uhvatiti u tim sitnim prevarama. A njegovo udruženje praktično nikad nije ni postojalo. Ja sam nastavila da radim kao koordinator, u njegovo ime pisala mnogim ljudima.

On je mene naučio da stavim svoj potpis preko pečata jer ’to je tako legitimno’. Čini mi se da je to i Emiliji pokazao. Obučio nas je. Meni tu ništa nije delovalo čudno jer prosto on je nama od samog početka prilagao neku dokumentaciju sa pečatima. Mlade smo i nije nam nikada palo na pamet da je to velika prevara. On voli da maše tim pravnim dokumentima i sve to izgleda savršeno, kad pogledate, recimo Statut udruženja. On zaista ima neko znanje, ali iz nekog razloga vara ljude. Mnogo ljudi je prevareno u celoj toj priči, ti glumci su zloupotrebljeni, a oni su zapravo hteli da pomognu, da taj časopis malo poguraju. I ništa se od toga nije desilo. Svaki put kada ga pitate kada će izaći časopis, odgovara – sledećeg meseca. I to govori već tri godine.

Razlog zbog koga on to radi, zaključile smo, nije novac. Jeste on uzeo neki sitan novac, ali mislim da on želi da pokaže kako je neka veličina, hvali se. Pokazivao nam je svoj CV da je dobitnik čak 52 nagrade, jedne nagrade od Putina, koju mu je on ne lično uručio...

Hvali se da je napisao ’Monografiju srpskih književnika’, to je naziv njegovog dela. I kada ukucate na Guglu, izlazi kako je mladi Mihajlo Žilović izdao monografiju srpskih književnika u izdanju ’Vulkana’. Međutim, kada uđete na sajt ’Vulkana’, nigde ne postoji takvo delo. Taj članak je napisao neki njegov prijatelj iz Udruženja književnika Crne Gore. Ne znam kako je došao do njega. On je o njemu napisao kako je to delo sklopio, kako je on mlada nada, kako je prvi posle Jovana Skerlića koji je napisao sličnu monografiju. Odem ja u ’Vulkan’ i zatražim da mi provere u sistemu da li je ta knjiga ikada izdata. I knjiga ne postoji! Radnik u ’Vulkanu’ mi kaže kako postoji neki članak na sajtu, ali ne postoji i na njihovom zvaničnom sajtu da je izdata. To je laž u suštini“, kaže Dušica Karaić.

Uprkos svemu, slažu se naše insajderke, Mihajlo Žilović će naći neke nove žrtve, opet mlade ambiciozne ljude željne dokazivanja. On svakako nije rekao svoju poslednju reč.

 

SAUČEŠĆE ZBOG SMRTI NEPOSTOJEĆE OSOBE

Emilija Milićević navodi još nekoliko laži Mihajla Žilovića. Kaže kako joj je pominjao da je advokat udruženja Agop Belanijan. Gospodin Belanijan joj je, međutim, rekao da on nikad nije bio njihov advokat.

"Potom, na sajtu udruženja objavili smo saučešće povodom smrti ’sekretara Udruženja prof. dr Marije Mirić Jović’. A prof. dr Marija Mirić Jović ne postoji“, dodaje Emilija.

Proveravala je i na sajtu Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije da li se kod njih kao projekat vodi Udruženje mladih književnika Srbije? Nije našla ni traga.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Knjiga kojoj ćemo se sigurno vraćati…
knjiga

Preporuka za čitanje

12.03.2022. 00:49

Knjiga kojoj ćemo se sigurno vraćati…

"Ova knjiga je velika opomena za sve nas da drugačije sagledamo život i da naučimo više da ga cenimo. U tom smislu, onima koji je budu čitali, biće korisno da se povremeno vraćaju na ono što su već pročitali“, rekao je Dragan Bisenić, pisac, novinar, bivši ambasador RS u Egiptu, prilikom promocije nove knjige Đoke Kesića "Sablasni dodir krune: Zapisi o koroni iz očaja".
Close
Vremenska prognoza
scattered clouds
18°C
13.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve