Pero Zubac: "Druga su vremena i druga su deca"

Peru Zupca vole sve generacije. To nije nikakva floskula, već činjenica, jer ovaj velikan srpske književnosti više od pola veka uspešno stvara i za decu i za odrasle. U intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ veliki pesnik govori o svom radu, "Mostarskim kišama“ nekada i danas, i sadašnjem trenutku koji je sve samo ne romantičan i poetski.

Prošlo je više od pola veka od Vaše poeme "Mostarske kiše“, jednog od najlepših dela srpske književnosti. U čemu je magija "Mostarskih kiša“?

"Jedna takva pesma, čini mi se, mogla je da nastane samo u godinama opšteg spokojstva, mirnog ravnotoka života, u vremenu nade i ostvarivanja dečačkih snova, vremenu nežnosti i blagosti svakodnevlja, a njena ’magija’ je u jednostavnoj činjenici da je svako mogao da se prepozna u njoj. Sve te rane ljubavi liče jedna na drugu, lepota nedoticanja zla i čuvanja nevinosti kao poslednje odbrane detinjstva… Biće da je ta pesma sačuvala nešto nevino i sveto što rana, neponovljiva mladost nosi u sebi.“

Svetlana, lik iz poeme, postala je simbol jedne generacije i jednog vremena. Mnogi se pitaju da li je ona zaista postojala ili je simbol za sve Vaše mladalačke ljubavi?

"Već više puta sam u intervjuima, a i u jednom izdanju ’Mostarskih kiša’, napisao da Svetlana nije postojala. I da je mogla biti i Svjetlana. Jedna od mojih Svjetlana je razgovarala u Dubrovniku sa novinarom sarajevske ’Une’ ili ’Sna’ i otkrila neke detalje i priložila svoju fotografiju na kojoj je lepa kao što je bila u danima naše zajedničke, još dečje zanesenosti. Četiri zlatne devojčice, moje najranije ljubavi, zajednička su Svetlana: Mirjana Šimić (Široki Brijeg pa Mostar), Vera Steiner (Osijek), Ljiljana Njanja Canić (Beograd), Dragana Vajdić (Novi Sad). Sa Mirjanom i Ljiljanom sam se viđao i zadržao najlepšu ljudsku međusobnu naklonost i kasnih mojih godina, Veru nisam video dugo, dugo, sem u snu, pokatkad, nenadano, a Dragana je majka mojih sinova Vladimira i Miloša.“

Kada ste poslednji put bili u Mostaru? Kako danas gledate na taj grad?

„S jeseni 2021. godine, moj Miloš (pesnik, kompozitor i kantautor) i ja priredili smo susret sa Mostarom na otvaranju ’Šantićevih večeri poezije’. Inače, poznata je činjenica da na moje ’književne večeri’ u Mostaru dolazi takav svet u kojem nema nacionalnih razmicanja. I Hrvati, i Bošnjaci, i Srbi, i Jevreji, i Jugosloveni… Godine 2006. na promociji moje knjige ’Povratak Mostaru’ (’Rabic’, Sarajevo, 2006) u Narodnom pozorištu, tadašnji predsednik pisaca Bosne i Hercegovine, moj uvaženi i dragi prijatelj Gradimir Gojer, rekao je da je moj dolazak u Mostar i Sarajevo značio više nego posete svih svetskih i domaćih političara zajedno. Ili kako je, vireći iza zavese, pre početka naše večeri, Kemal Monteno, drug moj stari, šapnuo mi: ’Lijepo je vidjeti među ovim svijetom i hrvatsku elitu.’“

Rođeni ste u Nevesinju, kako pamtite dane detinjstva?

"Četrnaest godina neponovljivog nevesinjskog detinjstva, briga mojih divnih sestara Zore, Milice, Danice, Janje i Bojane o malom Perici, drugovi i drugarice, učitelj Ibrahim Karadža, stričeva porodica. Aco, Mila, Branka i Miloš, a svi u velikoj kući u centru Nevesinja, pored parka i nevesinjske čarnje koje više nema, videh i zažalih nedavno, vojnici iz velikog Garnizona, fudbal koji je trebalo da me odvede u svet kad moje umeće prepoznaju skauti mostarskog Veleža, a kažu da sam bio veoma darovit, pa nevesinjski snegovi, najveća radost moga detinjstva, sviranje u dečjem tamburaškom orkestru sa Tufom, Mahmutom, Milanom i ostalim dečacima… Mogao bih da ispišem još puno sećanja, ali bolje da okončam jednom anegdotom. Godine 1980. Desanka Maksimović i ja bili smo gosti grada Mostara punih sedam dana. Prilikom posete čuvenom ’Hepokovom’ rasadniku holandskih ruža dočekao nas je moj školski drug Hasan Trčalo, inženjer hortikulture, pa smo se oba obradovali, a Desanka iskoristila priliku da Hasu postavi pitanje: ’Vi ćete mi, Hasane, moći najbolje da kažete da li je moj Pero kad je bio mali pisao pesme?’ A Haso odgovori: ’Drugarice Desanka, on je bio najbolji fudbaler od svih nas. Šteta!’“

Kada se u Vama probudio pesnik, kako ste to osetili?

"U drugom razredu širokobriješke gimnazije. Profesor Zdravko Ostojić, i sam pesnik, formirao je literarnu sekciju. Prijavio se i ceo gimnazijski orkestar ’Lapos’: Ivan Budimir, Zvonko Marić, Miroslav Konečni, Jozo Đerek i ja. Tad sam počeo da pišem pesme. U mom razredu najlepša devojčica bila je jedna od Svetlana iz ’Mostarskih kiša’. Prvu pesmu (’Tuga’) objavio sam u sarajevskom studentskom listu ’Naši dani’, 1962. godine.“

Poznati ste i kao pisac za decu. Koliko se stvaralaštvo za najmlađe razlikuje od pisanja za odrasle i šta je za jednog pisca teže?

"Pesme za odrasle najčešće pišem ’namah’, kad mi dođe, pa duge pauze, a pesme za decu najčešće ’ciljno’, sa mnogo ozbiljnijim pristupom svakoj pesmi. Decu kao čitaoce, posebno današnju decu, ne treba potcenjivati. I tu pravim velike pauze, posle knjige ’Pesme za Milenu’ kod mog omiljenog domaćeg izdavača – Gradske biblioteke ’Žarko Zrenjanin’ u Zrenjaninu, gradu moje maturantske mladosti, kod Milana Belog Bjelogrlića, mog starog prijatelja, objaviću i knjigu pesama ’Dedolovka – pesme za Mej’, koju upravo ovih dana završavam i unosim u kompjuter.“

Miljenko Jergović: Nije časno ćutati ako ste u manjini

Intervju

Intervju

Scena 19.03.2022. 06:05

Miljenko Jergović: Nije časno ćutati ako ste u manjini

Ljubivoje Ršumović: "Ja sam mačor u rerni"

Intervju

Intervju

Scena 27.05.2022. 15:05

Ljubivoje Ršumović: "Ja sam mačor u rerni"

Nele Karajlić: Razišli smo se i pre rata

Intervju

Intervju

Scena 02.01.2022. 07:05

Nele Karajlić: Razišli smo se i pre rata

Lenki Dunđerski posvetili ste lirsku studiju. Šta Vas je privuklo najvećoj ljubavi Laze Kostića?

"Još od gimnazijskih dana zanimalo me je ko je bila devojka koja je bila inspiracija za tako veliku i moćnu pesmu kao što je Lazina: ’Santa Maria della Salute’. Studiju sam pisao desetak godina uz veliku pomoć unuke dr Gedeona Dunđerskog, Lenkinog brata, plemenite Teodore Dunđerski. Ona mi je poklonila jedinu sačuvanu knjigu iz Lenkine lične biblioteke u kojoj ima crteža, beleški, monograma, potpisa, čak i otisak, jasan, Lenkinog kažiprsta.“

Bili ste urednik kultnih emisija za decu "Muzički tobogan“ i "Fazoni i fore“. Zašto danas više nema takvih emisija?

"Ršum, Joca Adamov i ja smo još tu, Minja, nažalost, nije… Lepo smo sećanje. Ili ne umeju, ili ne žele takve emisije. Nije to pitanje za mene. Druga su vremena i druga su deca. Ali nije do dece. Deca će pobediti.“

Kako vidite trenutna dešavanja i sukob Rusije i Ukrajine, kuda ide ovaj svet?

"Odgovor na ovo pitanje ’režirao’ je u literaturi poznati ’Gospodin Slučaj’. Po povratku iz Banje Luke sa lepog takmičenja srednjoškolaca iz nekadašnje Jugoslavije ’Banjalučki pjesmoboj’, treba da se sretnem sa Milanom Gutićem, koji je osmislio i dodeljivao čuvenu ’Instelovu nagradu za poeziju’, a laureati su bili Duško Trifunović, Dobrica Erić, Dragomir Brajković, Slobodan Rakitić, Ljubivoje Ršumović i ja. Sve do kraja Duškovog novosadskog života zdušno je i nesebično brinuo o našem Dušku i nameravam da pronađem antologiju ’Srpsko-ruski krug’ u kojoj ima dosta Duškovih i mojih pesama. Dva su mi primerka poslata iz Moskve, a jedan sam našem prijatelju namenio. Dogovaramo se da Miloša i mene vozi u Sarajevo gde kod mog izdavača ’Rabic Art’ Gorana Mikulića izlazi moja najnovija knjiga pesama ’Sestra moja samoća’ sa predgovorom Vesne Golsvordi. Promocija je u Sarajevu 29. novembra. Knjigu ponesem Milanu, sednemo u kafić i listamo, a tamo malo poznata, a sjajna pesma Duškova. Ona je moj odgovor na vaše pitanje: ’Rat. Ja znam šta je rat, al’ ne znam čemu služi taj mukli koraka bat što oko smrti kruži. Rat su mrtvi i živi u istom kolu jada, tu su pravi i krivi i treći koji strada. Ratnici dižu glave i mračni raste lik, a od sve njihove slave ostane samo krik.’ Voleo bih da sve ovo što se zbiva posmatram očima Pjera Bezuhova ili Aljoše Karamazova, pokušavam, ali ne umem.“

Kakva je budućnost poezije i književnosti generalno?

"Zavisi od budućnosti sveta!“