Scena
23.11.2022. 13:05
Vojislav Tufegdžić

Fabrike nameštaja

Pljačka kulturnih dobara u bivšoj Jugoslaviji - 2. deo

stilski nameštaj
Izvor: Shutterstock / MarkoV87

Krajem ’50-ih i početkom ’60-ih godina prošlog veka krađa umetničkih dela u tadašnjoj Jugoslaviji je u naglom porastu.

Podaci ukazuju da se u zemlji tada oformila mreža preprodavaca i kolekcionara koji pred očima javnosti kupuju i iznose u inostranstvo vredne predmete kulturne baštine: ikone, oružje, ćilime, etnografski materijal u velikom broju, stilski nameštaj, slike velikih majstora...

Pojedini trgovci umetničkim predmetima, poznati policiji još pre Drugog svetskog rata, šire mrežu svojih saradnika, a novi "ljubitelji umetnina“ se umnožavaju. Čak i seljaci u pojedinim delovima zemlje, naročito oni koji žive uz arheološke lokalitete, shvataju da za jedan pronađeni stari novčić mogu da zarade više nego za nekoliko žetvi.

Primera radi, Srpsko numizmatičko društvo iz Beograda navelo je da je po odobrenju Narodnog muzeja u Beogradu u Izrael izvezen rimski novac iz takozvanog niškog nalaza. Istovremeno, iz Konzervatorskog muzeja zavoda u Zagrebu stigla je neverovatna informacija da se tokom 1959. godine svake nedelje iz Jugoslavije u italijanske Udine kamionima izvoze umetnine. Kada su carinici obavešteni o tome, dobijen je odgovor da ništa sumnjivo nije primećeno.

Gradski muzej iz Beograda ujedno je skrenuo pažnju na privatnu arheološku zbirku koja se nalazi u Vinči, jer je jedan njen deo poklonjen nekom holandskom inženjeru, a Zavod za zaštitu kulture iz Beograda kratko je obavestio institucije da su izvezene kompletne biblioteke sa značajnim retkostima. Obaveštenje se odnosilo na biblioteku patrijarha Rajačića, biblioteku Cincar Markovića koja je najkompletnija i najskupocenija, biblioteku Sime Milačića i biblioteku dr Jovana Hadži Vasiljevića.

Poklon za saradnike

Istraživanja su pokazala da u zemlji postoje uhodane grupe trgovaca umetninama, jer je već tada bilo znano da, između ostalih, u Jugoslaviju deset godina uzastopce, nekoliko puta godišnje, dolazi Amerikanac po prezimenu Pelištajn, kolekcionar retkih i skupocenih knjiga. Nesebičnu pomoć pružali su mu ljudi iz ljubljanske "Cankarjeve založbe“, iz beogradskog "Nolita“ i mnogi sitni tragači za starim knjigama.

Tih ’60-ih godina u zemlji nije bilo specijalizovanih radnji koje su se isključivo bavile prodajom predmeta umetničke vrednosti. Ali, po većim gradovima su postojale prodavnice i trgovinska preduzeća koja su se bavila i time; komisione radnje i firme poput "Stila“ i "Antike“, zatim "Nolita“, "Jugoslovenske knjige“, "Cankarjeve založbe“...

Ni tada nije bila tajna da su ove firme međusobno povezane i da imaju svoju mrežu nabavljača koji su putovali uzduž i popreko zemljom prikupljajući predmete za prodaju. Iako su pravo preče kupovine imali muzeji i galerije, te ustanove svojim budžetima nikako nisu mogle da pariraju privatnim mešetarima. Najveći broj veoma značajnih predmeta završavao je u njihovim rukama, nakon čega im se gubio svaki trag.

Muzej primenjenih umetnosti u Beogradu više puta je upozoravao na inostrane trgovce i firme koji sa naših terena kupuju antikvitete i sa dozvolom Saveta za spoljnu trgovinu, uz prethodnu kupovinu dinara za devize, izvoze otkupljene predmete preko "Narodne radinosti“.

Izvoz starina i umetnina često se obavljao i preko izvoznih preduzeća "Slovenijales“, "Lesnina“, "Lignum“... Tako su u inostranstvu završavali izuzetno vredni komadi stilskog nameštaja, dok su neka preduzeća po Vojvodini kupovala brojne vredne predmete i stilski nameštaj kao poklon za svoje saradnike i poslovne partnere u inostranstvu. To što su ova preduzeća sistemski iznosila kulturno blago, čime su nesumnjivo kršila Zakon o zaštiti spomenika kulture, kao da nikoga nije zabrinjavalo. Prema istraživanjima koja su sprovedena ’60-ih godina, ustanovljeno je da nikakva kontrola nije postojala kada se radi o spoljnotrgovinskim firmama.

I mreža numizmatičara se godinama širila i razgranavala tako da je bilo teško kontrolisati šta sve može da se preproda i prokrijumčari u inostranstvo. Prenos preko granice nije predstavljao teškoću jer su najveće numizmatičke vrednosti često neuglednog izgleda, pa samim tim i nezanimljive za carinike.

Kujundžijske i zlatarske radnje, posebno u južnim krajevima Srbije i Jugoslavije, u Nišu, Leskovcu, Peći, Skoplju, Tetovu... bile su poznate kao stecišta nakupaca i prekupaca, pre svega starog novca. Ovi ljudi se nisu ustručavali da deo starog novca, koji je verovatno bio manje zanimljiv stranim kupcima, ponude na prodaju ovdašnjim muzejima.

U tom periodu zaposleni u muzejima i galerijama širom zemlje pominju ista imena kolekcionara i trgovaca koji po raznim delovima Jugoslavije tragaju za dragocenim kulturno-istorijskim predmetima koje otkupljuju po višoj ceni od lokalnih muzeja, a zatim ih preprodaju dalje u inostranstvu ili strancima u Jugoslaviji. Brojni muzealci navodili su ime Hinka Lederera koji preprodaje stari novac, gravure, umetničke slike, arheološke predmete koji imaju svojstva spomenika kulture. Zabeleženo je da je on krajem ’59. godine otkupio dve bronzane antičke statuete i više primeraka srebrnog i zlatnog novca.

Lederer je 1977. godine optuživan da je bio naručilac niza krađa ikona i drugih predmeta umetničke vrednosti. Krađe je obavljao Tomislav Puretić, prema uveravanju stručnjaka, lopov izuzetnog obrazovanja iz istorije umetnosti i vrsnog senzibiliteta za umetnička dela. Kako na suđenju nije hteo nikoga da tereti i otkrije kome je sve prodavao ukradene predmete, a bilo je jasnih indicija da je i mnoge bogate kuće na beogradskom Dedinju "opskrbio“ ovim predmetima, Puretić je osuđen na 15 godina zatvora i izdržao kaznu do kraja. Lederer je tada, zbog poodmakle starosti, ali i zbog činjenice da mu je zet bio poznati pisac i član visokih partijskih foruma, oslobođen optužbi.

Prvi falsifikator

U ovom periodu pažnju na sebe skrenula je i madam Kolet Janković koja se predstavljala kao zastupnik jednog od prestižnih muzeja iz Pariza. Putovala je često po Kosovu i Metohiji, kao i po Makedoniji, gde je otkupljivala velike količine etnografskog materijala i odnosila ga u inostranstvo.

Jedna od zanimljivih priča o otuđivanju vredne umetničke imovine iz tog perioda odnosi se na Margitu Pavliček koja je godinama bila domaćica kod grofova Norman u dvorcu u Valpovu kod Osijeka. Krajem Drugog svetskog rata članovi ove grofovske porodice su emigrirali, odnevši pokretne vrednosti za koje su verovali da će im pomoći prilikom snalaženja u novom svetu. Ali, u dvorcu je ostalo i puno vrednih stvari. Posle oslobođenja celokupna imovina porodice Norman je konfiskovana.

Međutim, dobro upućena u tajne dvorca, Margita Pavliček je odlučila da sakrije gotovo svu ostalu vrednu imovinu: stilski nameštaj, umetničke slike, vredno posuđe... Gotovo petnaest godina čekala na trenutak kada je po njenom mišljenju došlo pogodno vreme da se ukradene umetničke stvari rasprodaju. To je krajem ’59. godine počela preko komisione prodavnice "Stil“ u Beogradu i jedne slične u Zagrebu. Samo u beogradskom "Stilu“ Pavličekova je prodala stvari u vrednosti od čak tri miliona tadašnjih dinara.

Te prodaje u komisionim knjigama nisu zabeležene ili su pak stvari predstavljene kao da su vraćene vlasniku. Margita Pavliček je od samo polovine zarađenog novca u Beogradu kupila kuću u Opatiji. Na njenu nesreću, sve je otkriveno nekoliko godina kasnije.

Osim profesionalnih lopova koji se specijalizuju za krađe umetničkih predmeta po muzejima, galerijama, ustanovama, crkvama, stanovima..., tada se pojavljuju i vešti falsifikatori značajnih slikara. Prvi veliki jugoslovenski falsifikator bio je Vladimir Đ. Nikolić, slikar restaurator bez zaposlenja, a čitav posao kojim se bavio osmislila je Olga Bona, koja ga je uverila da je dovoljno dobar umetnik koji bi mogao da slika po motivima poznatih domaćih i stranih majstora. Tako nastaju novi Kolesnikovi, Šumanovići, Nadežde Petrović, Jobovi, Josići... Bona je Nikoliću rekla da će najviše raditi po Kolesnikovu "jer su njegovi motivi i boje najdopadljiviji laicima“.

Kolesnikovi u izvođenju Nikolića preplavili su Beograd. Falsifikate su kupovali i strasni kolekcionari, među njima čak i Pavle Beljanski, koji je od jednog preprodavca kupio sliku "Notr Dam“ kao rad Nadežde Petrović. Posle ekspertize shvatio je da to nije delo čuvene srpske slikarke.

Među Nikolićevim rukotvorinama bilo je i "svežih“ Pikasa, Utrila, Modiljanija... Na suđenju je utvrđeno da je falsifikovao oko 250 dela domaćih i stranih slikara. Cene ovih slika kretale su se od 3000 do 20.000 dinara koliko mu je plaćala Olga Bona. U ovom poslu zaradio je oko tri miliona tadašnjih dinara. U zapisniku je ostalo zabeleženo i da je jednom grčkom trgovcu prodao oko 40 falsifikata.

Požarevac ispred svih

Bilo je svakakvih krađa u našim muzejima, galerijama i manastirima. Obijala su se vrata, prozori, ulazilo neočekivano u vreme posete nekoj izložbi ili se provaljivalo tokom noći. Međutim, ono što se godinama događalo u Narodnom muzeju u Požarevcu prevazišlo je maštu autora kriminalističkih romana. Lopovi su bili blizu ili u samom muzeju jer je neverovatno kako su nestajali vredni predmeti i eksponati neprocenjive vrednosti, uglavnom iz antičko-numizmatičke zbirke.

Od novembra 1984. do novembra 1989. godine, kako su to zvanično tvrdili iz požarevačkog Narodnog muzeja, ukradeno je više od 350 predmeta. Među njima zlatni antički apoeni, mermerne ikone podunavskog konjanika, srebro i zlatno prstenje rimskog perioda, bronzane statue Herakla, Venere pudike, kameni pečat lekara, nekoliko zlatnih rimskih minđuša, srebrno prstenje iz istog perioda...

Iz istorijske zbirke lopovima se naročito dopalo oružje iz raznih perioda: mašingeveri različitih tipova, pet pušaka kapislara i jedna izgravirana, puške bez kundaka, sablje, turski jatagani, bajoneti, oficirske sabljice...

Nestajali su čak i predmeti koji su u leto 1989. dopremani sa arheoloških lokaliteta, pre svega sa "Viminacijuma“. Stručnjaci muzeja nisu stizali ni da popišu sav materijal koji se velikom brzinom dopremao u njihove prostorije, kamoli da ih detaljno obrade i publikuju, a oni su svakodnevno nestajali. O načinu vođenja evidencije lopov, ili više njih, bio je odlično obavešten.

Od svega što je ukradeno iz Muzeja u Požarevcu pronađena je nekolicina predmeta. Zato se kao jedno od najvažnijih pitanja postavilo i ono da li bi mali, neobezbeđeni muzeji po gradovima širom Srbije, trebalo da čuvaju kapitalne kolekcije umetničkih dela sa našeg tla kada za to ne postoje ni elementarni uslovi. Čuvena parola o "demetropolizaciji kulture“ koja je godinama bila lajtmotiv u svim dokumentima o kulturnom nasleđu, koštala nas je nestanka niza izuzetnih umetničkih, kulturno-istorijskih i materijalnih vrednosti koje su lopovi nesmetano odnosili.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Kad ne trgujemo, onda ratujemo
Ekonomska istorija kolaž

Ekonomska istorija

18.05.2021. 08:15

Kad ne trgujemo, onda ratujemo

Paradoks je da su države sa kojima je Srbija najčešće ratovala u svojoj modernoj istoriji ujedno one sa kojima je najviše i trgovala. Dok su „tradicionalni ratni saveznici“ na listi trgovinskih partnera daleko iza „ratnih neprijatelja“.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
5°C
06.12.2022.
Beograd

Katar 2022

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve