Dama koju je teško nadmašiti

Dama koju je teško nadmašiti


Irena Ševinska, devojačko prezime Kirzenštajn, najbolja poljska sportistkinja i jedna od najboljih u svetu svih vremena, preminula je posle teške bolesti 29. juna 2018, u 73. godini života. Rođena je u Lenjingradu u porodici inženjera iz Varšave Jakuba Gustava Kirzenštajna i Kijevke Jevgenije Rafalske.

Svet sporta i atletike pamti je kao višestruku svetsku, olimpijsku i evropsku rekorderku, odnosno trostruku olimpijsku šampionku u tri različite discipline (Tokio 1964 – štafeta 4 x 100, Meksiko 1968 – 200 metara, Montreal 1976 – 400 metara). Srebrne olimpijske medalje osvajala je na 200 metara i skoku udalj (Tokio), a bronzane u štafeti 4 x 100 (Meksiko) i 200 metara (Minhen). Sa 32 medalje na velikim takmičenjima (17 zlatnih), Ševinska je ostala nenadmašna u svetu ženske atletike.

Sjajnim rezultatima i velikim uspesima ostavila je neizbrisiv pečat u istoriji atletskih šampionata Evrope. Učestvovala je na četiri kontinentalna prvenstva i osvojila 10 medalja (pet zlatnih, jednu srebrnu i četiri bronzane) u šest različitih disciplina (100, 200, 400, 4 x 100, 4 x 400, skok udalj). Čak 24 puta osvajala je titule prvakinje Poljske na 100, 200 i 400 metara, u štafetama 4 x 100 i u skoku udalj. Postavila je deset svetskih rekorda. U godinama kad se ona takmičila, atletski šampionati sveta na otvorenom i u dvorani nisu bili u programu IAAF (Svetske atletske federacije).

Povezane vestiINTERVJU OLIVERA JEVTIĆ: Mnogo talenata je propalo jer su treneri trčali za novcem

Na Olimpijskim igrama u Tokiju imala je samo 18 godina i takmičila se kao Irena Kirzenštajn, što su posebno isticali neki jevrejski mediji (zlato 4 x 400 i srebro na 200 metara i u skoku udalj). Četiri godine kasnije na Igrama u Meksiko Sitiju 1968. godine nastupila je kao Irena Kirzenštajn-Ševinska, jer se godinu dana pre Igara udala za poljskog sportistu Slavoljuba Janusa Ševinskog. U Meksiku je osvojila zlato na 200 metara i bronzu u štafeti 4 x 100 metara.

U Minhenu 1972. godine bila je samo Irena Ševinska, plavooka i plavokosa atletičarka prćastog nosa. Ostalo je upisano da joj je pripala bronzana olimpijska medalja na 200 metara. Četiri godine kasnije, u Montrealu 1976, tada tridesetogodišnja Ševinska od učešća na Olimpijskim igrama oprostila se novim svetskim rekordom na 400 metara (49,28) i zlatnom medaljom u istoj disciplini. Ovaj rezultat i je danas, 44 godine kasnije, aktuelan kao nacionalni rekord Poljske.

Četiri puta je proglašavana za najboljeg sportistu Poljske – 1965, 1966, 1974. i 1976 godine. Svetski sportski mediji proglasili su je 1976. za najbolju sportistkinju na svetu. Njenu sportsku biografiju čine bogatijom i dva jedinstvena ostvarenja: od 1973. do 1975. pobedila je u 38 trka na 200 metara zaredom, a od 1973. do 1978. nije doživela poraz na stazi od 400 metara. U Poljskoj je još za života bila legenda.

Buduća šampionka je rođena 24. maja 1946. u Lenjingradu. Njen otac Jakub, Poljak iz Varšave, u Rusiji je pohađao studije akustike i kao mlad inženjer zaposlio su Institutu koji je 1941. godine preseljen u Uzbekistan, gde je upoznao Jevgeniju Rafalsku iz Kijeva. Odmah posle rata Jakub i njegova mlada supruga nastavili su rad u Lenjingradu da bi se posle Ireninog rođenja porodica preselila u Poljsku i nastanila u Varšavi. Nekoliko godina kasnije, tačnije 1953, Irenini roditelji su se razveli a devojčica je ostala da živi sa majkom.

Povezane vestiKastrov pionir

Irena se školovala u liceju „Jaroslav Dombrovski“ i već sa 14 godina počela da se bavi atletikom. Nastupala je za varšavsku Poloniju. Bila je ponos nacije i heroina dvomeča Poljska – SAD održanog 1965, pošto je trijumfovala u trkama na 100 i 200 metara ispred favorizovanih Amerikanki iz olimpijskog tima SAD. Iste godine “kraljica mazurke” briljirala je i na Univerzijadi u Budimpešti pobedama u obe sprinterske discipline. Bile su to i zlatne godine poljskog ženskog sprinta. Prvo zlatno slovo u istoriji ispisala je štafeta 4 x 100 (Tereza Čeploj, Galina Gorecka, Irena Ševinska, Eva Klobukovska), koja se okitila zlatom na OI u Tokiju.

U Meksiku 1968. Irena je doživela najveću sreću i zbog trke štafeta možda najteži trenutak u blistavoj karijeri.

„Sa 22 godina postala sam olimpijska pobednica na 200 metara. Osećala sam se beskrajno srećnom. Shvatila sam da mi sport, čak ako mu se i dalje bespoštedno posvetim, neće nikad više pružiti takvu sreću. Ali iz Meksika je i moja najtužnija uspomena. Odustala sam od skoka udalj kako bih trčala štafetu 4 x 100. U želji da što brže pođem, ispustila sam palicu. Zadati sebi bol nije ništa, ali oštetiti druge – gore je od svega.“

Uoči OI u Minhenu 1972. Irena je napravila pauzu u karijeri. Prvo zato jer je 1970. rodila sina Andžeja, danas sportskog funkcionera i političara, a onda i zbog toga jer je uoči Božića 1971. u Zakopanima slomila nogu na skijanju. Rezultat svega bila je samo olimpijska bronza na 200 metara.

Osmu olimpijsku medalju, zlato u trci na 400 metara, osvojila je u Montrealu 1976. U istom gradu je 1979. osvojila i poslednju medalju u karijeri – srebro na 400 metara na takmičenju za Svetski kup koji je bio preteča budućih svetskih šampionata.

Mlađeg sina Jaroslava, koji je postao inženjer kibernetike, rodila je po završetku karijere, 1981. godine. U međuvremenu je i diplomirala a nešto kasnije i magistrirala na Univerzitetu u Varšavi sa temom iz ekonomije. Od 1980. do 2009. godine bila je članica Upravnog odbora Atletskog saveza Poljske. U tri mandata, 12 godina, obavljala je i dužnost  predsednice nacionalne atletske federacije. Članica Upravnog odbora IAAF postala je 2005. Najveća čast ukazana joj je 1998. kada je postala članica MOK. Kao predstavnica ovog tela birana je za članicu koordinacionih odbora za pripremu i održavanje Olimpijskih igara u Atini (2004) i Londonu (2012). Redovno je učestvovala na svim velikim atletskim takmičenjima kao predstavnik IAAF, uključujući i ceremonije dodela nagrada.

Povezane vestiINTERVJU BOGDAN OBRADOVIĆ: Novak će prestići Federera

U političkom životu Poljske takođe je bila aktivna. Dva puta je ušla u izborni tim kandidata za izbor predsednika – 2005. Leh Kačinski i 2015. Bronislav Komorovski. Za najboljeg sportistu Poljske, za period od 40 godina, proglašena je 1994. a 1998. pripalo joj je priznanje „ličnost broj jedan u Poljskoj u 20. veku”. Počasni doktor nauka na Akademiji za fizičko vaspitanje i sport u Gdanjsku postala je 2007. Bila je počasni građanin Bidgošće, Sopota i mnogih drugih poljskih gradova.

Vrata Kuće slavnih jevrejskog sporta otvorila je 1981. a u  Kući slavnih IAAF njeno ime je predstavljeno 2012. Japan je 2016. odlikovao Irenu Ševinsku Ordenom izlazećeg sunca.

Irena Kirzenštajn Ševinska umrla je u bolnici nakon duge i teške bolesti u 73. godini života, 29. juna 2018. Igor Levenštajn, sportski novinar, napisao je za jevrejske novine:

“Sećam se Zimskih olimpijskih igara 2006. godine u Torinu kada je predsednik NOK Ukrajina Sergej Bupka organizovao prijem u ukrajinskom stilu u jednom restoranu. Među legendama i zvezdama svetskog sporta, od Vjačeslava Fetisova do Andreja Ševčenka, izdvajala se visoka dama srednjih godina obučena u ljubičasto odelo. Lako ju je bilo prepoznati po brojnim TV emisijama. Pani Irena je dobro govorila ruski i jela ukrajinski boršč sa zadovoljstvom, a i stvarnosti sovjetskog perioda su joj bile bliske. Ali njeno lice je bilo jako daleko od ruskog, pa i od ukrajinskog, pa čak i od poljskog tipa. Sa godinama se obično pogoršavaju nacionalne karakteristike, to se zna iz brojnih primera”.

Budućeg supruga upoznala je 1961. na treningu na stadionu Polonija u Varšavi. Bila je početnica, a Slavomir (koga su zvali i Januz) iskusan trkač na 400 metara. U početku nije obraćao pažnju na mladu trkačicu.

„Bila sam mu brat. Sećam se kada je Januz startovao na memorijalu Kusočinskog a ja kibicovala sa tribina. Četiri godine kasnije prekinuo je karijeru i počeo da se bavi fotografijom.“

Da je bio opčinjen Ševinskom potvrdilo se posle 24 meseca. U jednom intervjuu šampionka je ispričala:

„Po završetku sezone dobila sam desetak svojih sportskih fotografija. Pomislila sam, pa u ovom klubu postoje dobre navike koje tako poštuju takmičare. Tek kasnije sam shvatila da ih nisu dobili svi, već samo ja, i to od Januzeka.“

Povezane vestiINTERVJU DR VIŠESLAV KRSMANOVIĆ: Priča o besmrtnosti u sportu više ne pije vodu

Tek posle pola godine pristala je da ode sa njim na kafu. Zbližila ih je zajednička strast prema sportu.

„Ako neko intenzivno trenira, važna je podrška i razumevanje druge osobe. Znala sam sjajne takmičare kod kojih druga strana nije bila zainteresovana za sport. Ja sam uvek imala podršku, razumevanje i interesovanje. Januzek je dolazio na treninge, na takmičenja i navijao je. Kada smo se venčali, stvorio je uslove za mene da mogu mirno da treniram. Naročito kada se rodio stariji sin. Organizovali smo se tako da su pomagale obe bake kako bih ja bila sigurna. Poslednjih osam godina Januzek je bio moj trener.“

Njihovo venčanje je organizovano u Varšavi za 100 ljudi u hotelu “Europeiski”. Ubrzo im se rodio prvi sin i ona se vratila sportu. Nakon porođaja njeno telo se neverovatno regenerisalo.

„Da nisam imala pauzu te godine, verovatno bih trčala još malo. Ali uskoro bi se moja avantura sa sportom završila. Posle porođaja imala sam drugu etapu karijere i to na znatno višem nivou.“

U braku sa Januzekom je bila sve do smrti 2018. godine, punih 50 godina. Podržavajući muža, i sama je postala trener. Po završetku karijere par se odlučio za drugo dete. Jaroslav se rodio 1981. godine. Stariji sin je postao odbojkaš a mlađi se bavi programiranjem. Bila je takođe srećna i ponosna kao baka dvoje unučadi, Ade i Adama.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar