Sport
23.05.2023. 15:15
Zoran Šećerov

Intervju

Goran Čumić - njegovi su đaci golmani sedam reprezentacija

Golman
Izvor: Shutterstock

Bio je golman ne zato što nije znao da igra fudbal, već naprosto zato što je želeo da bude – golman. Danas je trener golmana. Čini se bolji nego što je bio čuvar mreže.

Istina, u obe karijere postoji puno toga čime može da se pohvali. Trenutno podatkom da je od marta 2021. u stručnom štabu selektora srpskog A tima Dragana Stojkovića Piksija. Naravno, kao trener golmana reprezentacije, što je uprkos svemu pozicija za odabrane.

"U detinjstvu navijao sam za Partizan. Moj pokojni otac, oficir po zanimanju, bio je član prve uprave ’crno-belih’, počinje priču gorostasni, ali i više nego dobroćudni Goran Čumić Čuma.

U Crvenu zvezdu je stigao na poziv Milovana Đorića jer ga je ovaj zapazio na nekom školskom takmičenju. Kao talentovan čuvar mreže prošao je sve mlađe selekcije "crveno-belih“, ali dalje se nije moglo.

"Dika Stojanović, Živan Ljukovčan i Milan Đavo Simeunović su bili u prvom planu. Goran Živadinović je kao pozajmljen igrač Zvezde čuvao mrežu nikšićke Sutjeske, a Dule Tomić Teteksa iz Tetova. Obojica u nadi da će se brzo vratiti na Marakanu“, priseća se Goran Čuma Čumić vremena u kome je svaki jugoslovenski klub imao bar jednog odličnog golmana.

Nudili su mu da i on negde ode na kaljenje, ali se njemu nije išlo iz Beograda. Stao je na gol zonaša Sinđelića, ali se vrlo brzo preselio na Banjicu, u Rad. Nepredvidivi putevi profesionalca odveli su ga zatim u OFK Beograd, onda i užičku Slobodu. Na prvoligašku scenu vraća se kao golman Zemuna. Kratko je čuvao i gol novobeogradskog Radničkog.

"Sasvim slučajno, preko Dušana Mitoševića, upoznao sam nekog Grka, studenta u Beogradu. Imao je neke veze sa grčkim klubovima, ponudio mi je da obučem dres Kavale. Bilo je to 1992. godine, u vreme sankcija i opšteg nesnalaženja. Prihvatim ponudu, sjajno odradim posao što je klubu omogućilo da se posle 23 godine vrati u Prvu ligu Grčke. Slavili su moje ime, šou. I danas u Kavali imam prijatelje, četiri kuma.“

Dve godine u Grčkoj i onda pet sledećih u Portugaliji. Promenio je tri kluba. U sezoni 1994/95. pripalo mu je laskavo priznanje najboljeg golmana portugalske lige, što u konkurenciji Viktora Baije, Mišela Prudona ili Rufaija, odnosno naših Tomislava Ivkovića i Zorana Lemajića baš i nije bilo tako lako. Morao si da vrediš, a Goran Čumić je očigledno bio vrednost među stativama.

"Imao sam saigrača koji je stigao iz Benfike, nekog Suera. Momak pun love, vlasnik nekoliko hotela, ali jednog dana dođe i traži da mu pozajmim 60.000 eskudosa. Ne pitam zašto, dam novac, vreme prolazi, on ne vraća. Jedno jutro, ranom zorom zvoni na vrata, traži da siđem, kaže idemo na jedno mesto i posle desetak minuta parkiramo se ispred Više trenerske škole. Bila neka fora, zapravo povlastica za nas koji hoćemo da se školujemo, a i dalje da igramo. Kao stranac to nisam znao, ali upalilo je. Svake druge nedelje smo bili obavezni dva dana da dolazimo i slušamo predavanja, posle su se polagali ispiti. Bilo ju tu dosta i te kako znanih imena iz portugalskog fudbala. I tako ja, mada nisam planirao, postanem trener.“
 

U domovinu se vratio 1999, neposredno pred bombardovanje. Na poziv Bobana Peličića, sekretara kluba, prvi trenerski posao dobio je u novobeogradskom Radničkom.

"Zvao je da im pomognem i ja prihvatim. Odjednom uz one iz prvog tima na svaki moj trening dolazilo je i 30 klinaca.

Radio je zatim dve godine u grčkom Volosu, onda kratko u beogradskom Sinđeliću, čak i kao šef struke, a zatim i nekoliko sezona u Zemunu. Kao trener golmana dokazivao se u stručnom štabu kod Mikija Ivanovića, zatim je sarađivao, redom, sa Čedom Đoinčevićem, Miroljubom Ostojićem, Dušanom Mitoševićem. Glavni treneri su se menjali, on je ostajao.

"Uživao sam puno poverenje uprave Zemuna. Verovali su u moj rad i stalnu selekciju golmana. Šefovi se nisu mešali.

U Zemunu je zatekao Đorđa Topalovića i dva talentovana momka, Miloša Adamovića i Žarka Đolovića. Kasnije su dolazili i odlazili Vladimir Stojković, Damir Kahriman, Nemanja Supić, talentovani Kirovski...

"Golmani koji su dolazili u klub nisu branili prvih šest meseci. Svakog od njih sam postepeno uvodio u sistem rada. Bilo je to, pokazalo se, dobro opredeljenje. Svi oni su posle imali duge i uspešne karijere“, govori Goran Čumić.

Kolo naokolo i onda opet "Marakana“. U Crvenu zvezdu, sada kao trener stigao je 2005.

"Piksi Stojković je bio direktor kluba, a Stevan Dika Stojanović sportski direktor. Kad sam došao, samo je jedan od osam golmana iz isto toliko klupskih selekcija bio reprezentativac, a kad sam 2008. odlazio od pionira do omladinaca svi su bili reprezentativci Srbije.“
 

Trenersku priču nastavio je u Kini da bi po povratku u Srbiju šest meseci radio sa golmanima Čukaričkog. Možda bi se ta saradnja i nastavila da nije stigao poziv Ivana Jovanovića iz Apoela. Na Kipru je ostao punih 10 godina.

Ono čime se danas s pravom ponosi jeste statistički podatak da je radio sa reprezentativnim golmanima iz sedam različitih zemalja: Srbije (Vladimir Stojković, Damir Kahriman, Marko Dmitrović), Kipra (Tasos Kisas, Urko Pardo), Grčke (Dionisis Hjotis), BiH (Nemanja Supić), UAE (Ahmed Šombe), Kine (Van Da Lej) i Crne Gore (Nemanja Šćekić, U21).

Seniorski večiti derbi kao golman nije branio, ali je na jedan koji je gledao posebno ponosan.

"Posle nekoliko sezona provedenih u inostranstvu vratim se u Beograd i gledam derbi večitih rivala. Na jednom golu je Vladimir Stojković, a njegova rezerva Filip Kljajić. Na drugoj strani među stativama Damir Kahriman, rezerva Nemanja Supić. To su sve deca koju sam ja izmislio, to je bio vrhunac moje karijere.“
 

Na pitanje šta je zapravo golman u timu, koristi jednu misao rok legende Bore Đorđevića koji se i sam dokazivao kao golman među stativama.

"Govorio je da su golmani i bubnjari specifični ljudi. Činjenica je da mnogo zavisi od njih i da nemaju pravo na grešku. Osim intelekta, moraju i da budu vođe tima, što se sa strane ne zapaža. U bendu su u centru pažnje pevač ili gitarista, ponekad klavijaturista, dok su u fudbalu glavni napadači ili oni iz veznog reda. Dakle, i golman i bubnjar se ne ističu previše, ali kad pogreše – ceo sistem se raspada. Njihovu grešku drugi iz orkestra ili tima ne mogu da isprave.“
 

Golman je jedan od oslonaca tima, tvrdi Goran Čumić i to dokazuje tezom da od kako je fudbala prisutna je i floskula da je kičma vrhunskog tima linija golman, centarhalf, centarfor.

"Mnogo ljudi to ne zapaža, ali svi veliki klubovi u poslednjih 20 godina kad prave moćne timove prvo kupuju dobrog golmana. Juventus je krenuo sa Bufonom, Čeh je gospodario na golu u vreme kad je Čelsi bio najmoćniji, Nojer je bio perjanica Bajerna. Sad je primer iz ove priče Kurtoa u Realu, odnosno Donaruma u ekipi PSŽ-a.“

Dobro znane priče o školama golmana Goran Čumić demantuje nekim jakim argumentima u nameri da dokaže suprotno.

"Nigde u svetu ne postoji ozbiljna škola golmana. Da postoji, iz nje bi svake godine izlazili kvalitetni golmani. Postoje, međutim, zemlje u čijim klubovima rade izuzetno kvalitetni treneri golmana i zahvaljujući njima na svetskoj sceni pojavljuju se golmani vrhunskog kvaliteta.“
 

Čovek pred čijim znanjem i umećem Goran Čumić skida kapu jeste dugogodišnji pomoćnik Dijega Simeonea, trener golmana Atletiko Madrida German Adrijan Ramon Burgos.

"Za samo nekoliko godina oformio je i lansirao možda i sve najbolje golmane sveta u jednom trenutku. Jedan od njih je David de Hea, zatim je tu Tibo Kurtoa i onda Jan Oblak.

Pobija i tezu o postojanju škole golmana u Nemačkoj. Zanimljiva su poređenja čuvara mreže Bajerna, ali i reprezentativaca ove zemlje.

"Svaki vrhunski golman koji je branio za reprezentaciju ove zemlje bio je drugačiji. Konkretno, Manuel Nojer, Oliver Kan, Jens Leman ili Bodo Ilgner nisu bili ni nalik na u njegovo doba savršenog Sepa Majera ili međusobno jedan na drugog, što bi se moglo protumačiti i pričom da nisu išli u istu školu.“
 

Primer Manuela Nojera iz više razloga je intrigantan. Njegov trener je bio Hrvat i nije izdanak nikakve nemačke trenerske škole golmana.

"Nojer je imao sreće da radi sa čovekom koji ga je naučio određene stvari i uz sve druge kvalitete koje je posedovao izrastao je u vrhunskog golmana. Ima i onih koji govore da Nojer podseća na Buta, svog prethodnika u Bajernu. Oni su zapravo totalno različiti tipovi golmana. Jedino zajedničko im je to što u igri 1 na 1 imaju intervencije kao kod golmana u rukometu. Ostale komponente branjenja su im totalno različite. Pre njih je golman Bajerna je bio Oliver Kan, opet potpuno drugačiji tip golmana. Dakle, nije u pitanju nikakva škola. Svi oni su samo koristili fizičke predispozicije koje poseduju ljudi sa tih prostora. Visoki, hrabri, snažni i izuzetno eksplozivni. Koristeći te predispozicije, postali su vrhunski golmani.“
 

Da institucija tipa "škola golmana“ ne postoji, Goran Čumić dokazuje i primerom italijanskih čuvara mreže.

"Đan Luiđi Bufon je sve radio savršeno i lako, školski, ali se za 20 godina njegove karijere nije pojavio golman Italijan blizu njegovog nivoa. Nije, dakle, u pitanju škola, već ekstra talenat koga je neko pravilno usmerio. Pre Bufona moćni golmani Italije bili su Đanluka Paljuka, Frančesko Toldo i Valter Zenga. Svi oni su po fizičkoj građi bili slični, ali su im stilovi branjenja bili apsolutno različiti.“

Ako su u nekoj zemlji vrhunski golmani ličili jedne na druge, onda je to Španija. Goran Čumić imao objašnjenje i za ovu pojavu.

"U jednom periodu imali su nekoliko sjajnih golmana, građom i stilom branjenja vrlo sličnih. Iz te grupe su Santjago Kanjizares, Iker Kasiljas, Viktor Valdez, Pepe Reina. Španci su osmislili jedan program koji se realizovao šest godina. Uradio je to savez u saradnji sa autoritativnim trenerima golmana. Bili su prinuđeni na tako nešto jer posle Zubizarete u reprezentaciji godinama nisu imali respektabilnog čuvara mreže. Kroz gore pomenuti program dobili su golmane za narednih deset godina.“

Goran Čumić ne prihvata ni kritike tipa kako Slovenci mogu da prave vrhunske golmane, a mi Srbi ne možemo. Kazuje i zašto.

"Handanović je sa 16 godina otišao u Italiju, Oblak je maltene rođen u Španiji, tako da oni nemaju veze sa Slovenijom. Kao golmani su stvoreni u nekim drugim zemljama. I Bosanci su imali Begovića, pojavio se u Poljskoj i završio u Engleskoj.“
 

Tačku na polemiku oko (ne)postojanja škole golmana Goran Čumić stavlja analizom ove problematike na našim prostorima.

"Dok je postojala Jugoslavija, njena liga se kotirala kao jedna od pet najboljih u Evropi i gotovo svi klubovi su imali vrhunske golmane. Zašto? Kao prvo, u klubovima su radili treneri golmana koji su bili golmanske legende. Golmani su, dakle, imali od koga da nauče“, kategoričan je Goran Čumić.

Nisu se tada, tvrdi Čumić, veliki golmani stvarali samo u velikim klubovima. Naprotiv.

"Bugojanska Iskra nije bila čak ni stalni član ondašnje Druge lige. Baš u tom klubu ponikli su Dražen Ladić i Ranko Stojić. Ladić je kasnije branio za zagrebački Dinamo i hrvatsku reprezentaciju, Ranko Stojić za Partizan, takođe Dinamo i reprezentaciju Jugoslavije. Taj kvalitet golmana, ali i samog fudbala kod nas je nestao u momentu kada je uvedeno pravilo da igrači mogu da napuste zemlju pre napunjenih 28 godina“, podseća Čumić.

Granica od 28 godina pogubno je uticala na karijere mnogih fudbalera.

"Jedan Čoče Simović je imao sve kvalitete da brani u nekom velikom evropskom klubu, ali kad je napunio 28 jedina prava ponuda stigla je iz Turske. Ili da nije bilo te famozne granice Dragan Pantelić bi zasigurno završio u Realu.“

Trenerski uzor Gorana Čumića je niko drugi do legendarni Vladimir Beara.

"Kao golman, potičem iz njegove škole. Kao trener, i danas radim po njegovom osnovnom programu. Kasnije sam to modifikovao, ali osnova je ostala ista. Čovek genije, trener čudesnih vrednosti. Vezao sam se za njega, nisam imao oca, šjor Vlade bio mi je u tom trenutku sve. Živeo je na stadionu, radio sa prvim timom, ali je odabrao i nas nekoliko klinaca i kad nije imao posla sa prvotimcima trenirao je sa nama i puno toga nas naučio.“
 

Čumić podseća i na to da je Beara iza sebe ostavio neizbrisiv trag kao stručnjak.

"On je primer čoveka koji je u kontinuitetu stvarao vrhunske golmane. Može se reći da je to škola golmana u kojoj je sve radio i planirao jedan čovek. U Hajduku je lansirao Katalinića, Gabrića, Pudara, Varvodića, Budimčevića. Za četiri godine rada u Crvenoj zvezdi pod njegovom komandom stasali su Živan Ljukovčan kome bi možda nebo bilo granica da nije imao peh sa prelomom ruke, Dušan Tomić, Goran Živanović i Stevan Stojanović, kapiten generacije ’crveno-belih’ koja je osvojila Evropu.“

Na drugoj strani Topčiderskog brda autoritetom i znanjem gospodario je legendarni Milutin Šoškić.

"On je na drugi način i drugim stilom rada napravio takođe plejadu odličnih čuvara mreže. Mislim na Zalada, Belojevića, Pandurovića... Krivo mi je što Pandurović više na radi kao trener, što je Ivica Kralj otišao u funkcionere. Partizan više od 30 godina nema na golu svog golmana“, podseća Goran Čumić.

Srbija danas, čini se, nije u deficitu sa dobrim golmanima. Uoči SP-a u Kataru u prvom planu bili su Milinković-Savić, Rajković, Dmitrović, Ilić, Svilar...

"I dalje imamo dobru grupu, pouzdane golmane za narednih četiri ili pet godina. Najmlađi je Svilar, on je naša budućnost“, kaže Čumić.

U prvom planu je trenutno Vanja Milinković-Savić. Uživa status prvog golmana reprezentacije i apsolutno poverenje selektora.

"Vanja je strašan talenat. Svojevremeno ga je uzeo Mančester junajted. Uzeo i zaboravio. Dok nije dobio prvu šansu, dok nije počeo da veruje ljudima sa kojima radi on je lutao, selio se iz kluba u klub. Sad kad je sve to prošlost počeo je da koristi sav svoj potencijal. Ima još stvari koje bi trebalo da ispravi da bi bio svetski golman, ali ima vremena za njega.“
 

Opcija broj dva je, čini se, Predrag Rajković. Čumić poziciju ne komentariše, ali naglašava.

"Rajković je imao ozbiljan početak karijere. Bio je evropski i svetski šampion u mlađim kategorijama i to mora da se poštuje. Posle Izraela i Francuske, sada je u Španiji. I dalje je relativno mlad golman na koga se ozbiljno računa. Zapravo svi oni koje Piksi poziva imaju vrednost i golmansku težinu. Moje je da ih spremim, a ko će da brani odlučuje naravno selektor.“
 

Priča o golmanima i penalima stara je koliko i fudbal. Potvrđuje to kroz osmeh i Goran Čumić.

"Golman nikada ne može da bude kriv za gol iz penala. Može lopta da mu prođe kroz noge, kroz ruke, ali niko neće reći vidi ga ovaj. Kod izvođenja penala daleko veći psihološki pritisak je na igraču jer svi očekuju da on postigne gol. I to je ono što ozbiljni golmani koriste.“

Da li golmani vole penale, da li se unapred pripremaju za te odlučujuće trenutke? Ni na ovom polju za Čumića nema tajne.

"Svaki dobar penaldžija ima dva ili tri načina kako šutira sa bele tačke. Takođe, ozbiljan golman često po govoru tela izvođača može da prepozna kako će izvesti šut. Još ako zna koja mu je omiljena strana u koju šutira, velika je verovatnoća da penal i odbrani. To je zapravo taj momenat kada golman dobija priliku da se istakne, da dođe do izražaja, postane centralna figura meča.“

Golmanska uloga je pomalo apsurdna u odnosu na zahteve fudbalske igre.

"Na tribinama su ljudi koji su došli na utakmicu da vide gol ili golove. Golman je neko ko treba da spreči tu njihovu radost. I to je jedna od specifičnosti uloge čuvara mreže koji zapravo mora da bude malo i egoista, takođe i egocentrik.

Golmani se od svih drugih razlikuju ne samo po poziciji na terenu, već i po boji dresa. U teorijama se naglašava da nije sasvim svejedno kakve je boje golmanska oprema.

"Preporučuje se zeleni dres, odnosno zelena boja opreme. Ili žuti. Englezi su radili ispitivanja i došli do zaključka da kada igrač podigne glavu u nameri da izvede šut žuta boja mu privuče pažnju, dok se zelena boja dresa utapa u okolinu. To nije bez veze. Uostalom, zapazili ste sigurno da njihovi golmani nose žute i zelene dresove“, kazuje Goran Čumić.

Goran Čumić je sjajne rezultate ostvario u radu sa mlađim kategorijama golmana. Poslu je prilazio vrlo ozbiljno koristeći nauku kad god je to bilo moguće. U selekciji prednost su dobijali dečaci skloni rastu u visinu.

"Kad sam radio u Crvenoj zvezdi, decu sam slao u Republički zavod sa sport. Tamošnji stručnjaci su testirajući 21 dečaka samo kod jednog omanuli u proceni koliko će porasti, i to za jedan santimetar. Govorim o Filipu Kljajiću. Na testiranju je bio visok 1,76, a Trkulja, u tom trenutku prvi golman 1,77. Na kraju priče Trkulja je dostigao visinu od 1,83, a Kljajić 1,95 metara (prognoza 1,94). E, sad zašto golmani moraju da budu visoki. Danas niski golmani gotovo i da ne postoje. Najveći broj intervencija oslanja se na masu i dužinu tela.“
 

Goran Čumić uzima za primer prvog golmana reprezentacije Srbije Vanju Milinkovića-Savića.

"Visok je 2,02 s rasponom ruku od 2,12 metara. Kad stane ispred tebe, deluje kao orao, zastrašujuće. S druge strane, kad izlazi na centaršuteve, kad podigne ruke, ima ogromnu prednost u odnosu na igrače, odnosno napadače. I da ne nabrajam dalje šta su sve prednosti visokih golmana.“

Stvaranje golmana je dug i zahtevan proces. Čumić naglašava da golman zapravo mora da bude najspremniji igrač u timu, da pokreti koje izvodi u toku utakmice, naučno je dokazano, ne postoje u drugim sportovima i da se to mora poštovati. Ističe i da drugi sportovi (atletika, aikido ili džijudžica) mogu silno da pomognu u razvojnom procesu jednog fudbalskog golmana.

"Kod selekcije mora se posebno obratiti pažnja na smisao za igru. U današnje vreme je to bitna stavka zbog igre nogom. Fudbaleri u polju igraju nogom i glavom, golmani još i rukom. Osim što mora da zna da igra, golman mora i da zna kako da uhvati loptu, da je distribuira u pravom času i na pravo mesto.“

Čumić podseća i na to koliko je fudbalska igra evoluirala vremenom i šta sve to znači iz golmanskog ugla.

"Obim lopte je promenjen, materijali od kojih se pravi su drugačiji, lopta je brža i svaka nova pravi sve veće probleme čuvarima mreže. To je i odgovor zašto golmani pre svih testiraju nove lopte. Udarena na 16 metara lopta do gola putuje 1,1 sekundu. Za to vreme golman mora da odluči šta i kako. Da bi to uspeo, mora da bude spreman kao zver, takođe i sto odsto koncentrisan.“
 

Šta sve golmanu može da se dogodi na utakmici Čumić iznosi i vrlo ilustrativan primer iz svoje karijere.

"Primio sam gol sa 30 metara. Loptu je šutnuo Dejan Savićević. I danas tvrdim da nisam kriv. U momentu kada je šutirao meni je u putanju lopte ušao jedan igrač. Dok sam je pronašao, ona je već bila tu, ispred mene. Nisi kriv, a primio si gol sa 30 metara. Teško je to objasniti nekom na tribini, ali kad se napravi analiza cele situacije onda je priča druga.“
 

Jako je bitno da golman uživa poverenje trenera kao što je bitno da u to golman ne sumnja.

"I Kurtoa, trenutno po meni najbolji golman planete, kroz karijeru je lutao. Stvoren je u Atletiku, sjajno je branio, uživao je poverenje trenera Burgosa koji ga je afirmisao. Kad je otišao u Čelsi, ni približno nije bio ono što jeste. I u Realu je bilo malo ovako, a onda je došao Ančeloti i rekao neću Navasa, hoću da prvi golman bude Kurtoa i Kurtoa se ponovo digao na vrhunski nivo. Golman je jedan od oslonaca tima, ono što oni mogu da donesu ekipi ili urade protiv ekipe ne može niko drugi u timu. Zato pozicija golmana i jeste osetljivo pitanje.“
 

Golman je takođe i igrač iz rostera koji se retko menja. Prava istina je zapravo da se svi menjaju, samo su golmani nepromenljivi.

"Trener kad stekne poverenje u jednog golmana nerado ga menja. On zna šta taj golman može da mu donese i onda se oslanja na to.“

Za sebe kao trenera Čumić kaže da ne zna da li će ikada više raditi u klupskom fudbalu jer pozicija trenera u nacionalnom timu je zapravo san svakoga ko se bavi ovim poslom. Međutim, nameran je da učini sve kako bi se u budućnosti napravio prototip srpskog golmana.

"To nije nemoguće. Kod nas trenutno postoji nešto što se zove edukacija golmana pa programu UEFA. Cilj mi je da okupim na jednom mestu sve one koji se uspešno bave ovim poslom. Stariju generaciju trenera poput Miletića iz Kruševca, Marića iz Ivanjice, Kolarića, Mitića ili Radače, da im pridružim one koji su se dokazali na istom poslu u inostranstvu, konkretno Dinčića, Vavića ili Zorana Stojanovića koji toliko zna i koji je koristan i kad ništa ne radi. Cilj je da se pročeprka po njihovom znanju, da se napravi model rada, prototip srpskog golmana što bi sutra koristili treneri koji (na)dolaze.“

Goran Čumić Čuma i kad ništa ne radi zapravo puno radi. Traga, pita, traži rešenja, talente…

"U Srbiji ima talentovane dece. Ali da bi se pronašla, uključila u rad, neophodno je da se ode u Zaječar, Kikindu, Užice ili ne znam gde sve. Nisu talentovani golmani samo oni koji su deo pogona Crvene zvezde ili Partizana. Baš oni u svoje sredine dovode golmana iz ekipa protiv kojih igraju, ekipa iz unutrašnjosti.“

Najteži, ali i najizazovniji posao za trenera golmana je rad sa mlađim kategorijama, golmanima u najavi.

"Posao je zahtevan, traži mnogo znanja, poznavanja i prepoznavanja situacija, puno vremena i još više svakodnevnog usavršavanja. Kod nas je problem što ljudi koji ovaj posao rade u klubovima imaju platu 15.000 dinara. Da bi preživeli, oni i njihova porodica, oni moraju u isto vreme da budu i pekari i taksisti i šta sve već ne, a samo ne treneri profesionalci. Trener amater samo slučajno može da stvori vrhunskog golmana profesionalca. I šta nam onda vrede svi ti talenti.“

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
10°C
15.10.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

OI 2024

Vidi sve