Sport
08.12.2021. 17:02
Sport
16.12.2021. 07:05
Zoran Šećerov
Intervju
Zvonko Milojević: Savićević u Tokiju namerno dobio crveni karton
"Dejan Savićević zahtevao je od trenera Vladice Popovića da u Tokiju na golu bude Jegulja (Dragoje Leković), a ne ja. Ovaj mu je odgovorio "Dejo, ti si zvezda ovog tima, ali ja sam trener i ja odlučujem ko će biti u sastavu“. Dejo je odgovorio treneru da će on, ukoliko na golu ne bude Leković, namerno napraviti prekršaj za isključenje. Obećanje je i ispunio."
Bio je 15. novembar 2007. godine. Iz nemačkog grada Ahena stigla je šokantna vest o teškoj saobraćanoj nesreći koja je oneraspoložila ne samo Srbiju, već i ceo sportski svet. Agencije su javile da je na auto-putu kod nemačkog grada Ahena na automobil srpskog fudbalskog internacionalca, golmana Zvonka Milojevića naleteo kamion sa poljskim registarskim tablicama. Vatrogascima su bila potrebna puna tri sata da oslobode nastradalog. Nakon transporta u bolnicu lekari su se četiri i po sata borili za Milojevićev život. Probudio se posle 12 dana provedenih u komi. Od tada je prošlo 14 godina...
Navijači "crveno-belih“ ga pamte kao nekog ko je u dresu Zvezde čuvao mrežu više od 200 utakmica u periodu od 1989. do 1997. Učestvovao je i u osvajanju četiri nacionalna šampionata i četiri nacionalna kupa. Njegov rekord po broju minuta (697) bez primljenog gola u šampionatu države i dalje niko od golmana Crvene zvezde nije nadmašio. Upamćen je i kao jedan od junaka meča odigranog 8. decembra 1991. u prestonici Japana kada je njegova Crvena zvezda trijumfovala u Interkontinentalnom kupu i postala klupski šampion sveta. Navijači "crveno-belih“ širom sveta su tada veliku pobedu tima Vladice Popovića slavili onim legendarnim sloganom "Srbija do Tokija“. Od tada do danas prošlo je 30 godina.
Samo mesec dana pre toga Zvonko Milojević je briljirao i na Old Trafordu u Superkupu Evrope protiv slavnog Mančester junajteda. Zbog sankcija igrana je samo jedna utakmica. "Crveno-beli“ su uprkos boljoj igri nezasluženo izgubili od slavnog engleskog tima sa 1:0. Zvonko Milojević je na tom meču između ostalog odbranio i penal.
U dresu sa nacionalnim obeležjima između stativa je stajao na 10 utakmica. Da nije bilo prokletih sankcija, danas bi priča o njegovoj reprezentativnoj karijeri imala drugu dimenziju. Jedan od primera je i ovaj: uprkos tome što je bio u sastavu Jugoslavije prijavljenom za EP 1992, sankcije su učinile da atmosferu ovog velikog takmičenja ne doživi. I sam priznaje da je često sticaj okolnosti mnoge godine njegove karijere učino manje vrednim.
Kao internacionalac igrao je u Belgiji. Stajao je ispred mreže Anderlehta i Lokerena. Nije mnogo branio. Razlog su bile proklete povrede. U karijeri, koja je trajala čak 21 godinu, čak četiri puta morao je da operiše koleno.
Za njega se još kaže da je bio golman koji je svaku sredinu oplemenjivao osmehom i dobrim raspoloženjem uz optimizam čudesnih razmera. Kopačke je arhivirao u junu 2007. Tada nije ni slutio da će se samo pet meseci kasnije njegov život pretvoriti u pakao.
"Vraćao sam se iz Belgije za Beograd. Na auto-putu kroz Nemačku promašio sam skretanje za Keln. Usporio sam da bih na karti video kako da se vratim na pravi put, a onda su prvo jaka svetla nekog kamiona obasjala moj automobil da bi se zatim začuo ogroman prasak. Nastao je mrak, tišina...“
Posle 12 dana probudili ste se iz dubokog sna. Lekari na početku baš i nisu bili veliki optimisti?
"Govorili su mi da ću da se hranim na kašičicu, da ću ležati u krevetu, da neću moći da pričam, da će vrh biti ukoliko bih uspeo da sednem. I seo sam, ali u invalidska kolica. A onda se dogodilo da sam čak seo i za volan automobila. I vozio svaki dan. Da su me videli, možda bi pojeli sopstvenu diplomu. Šalim se, naravno.“
Ali ne šalite se kad ljudima poručujete da...
"Doživeo sam kliničku smrt, lekari su se borili za moj život, svi organi su mi otkazali, počev od pluća, preko bubrega do mozga. Spaslo me to, posle su mi rekli, što sam imao jako srce. Nisam pio, nisam pušio. Eto, i to je jedna od mojih poruka, to da se ljudi ne prepuštaju olako nekim porocima. Čovek jednostavno ne zna šta može sve da mu se dogodi i koliko je dobro ukoliko ne prkosi sudbini.“
Sport
10.12.2021. 13:07
Terzić: Crvena zvezda mora da bude šampion ove godine
Uprkos tome što ste godinama vezani za invalidska kolica, ne gubite optimizam?
"Čekam da medicina napreduje. Ne kaže narod džaba da je sve moguće dok je glava na ramenima. Dostigao sam mnogo više nego što su lekari predviđali. Verujem i sada da ništa nije nemoguće.“
Vratimo se na početak Vaše fudbalske priče. Kad je dečački san zapravo počeo da se pretvara u nezaboravan trenutak?
"U Minhenu, u leto 1986. Tamošnji gastarbajteri poreklom iz Srbije organizovali su turnir pionirskih selekcija na kome su igrali moja Jagodina, Crvena zvezda, Radnički iz Niša i ekipa Duboko iz Minhena. Branio sam izgleda dobro, posle su mi prišli ljudi iz Zvezde, trener je bio legendarni Vojkan Melić. Pitali su me da li bih došao u Zvezdu. Odgovorio sam naravno da bih voleo tako nešto, ali i da sam još uvek mali, da moraju prvo da pitaju mog oca.“
Sport
13.12.2021. 21:51
Ni dva penala nisu dovoljna: Radnik baš ne leži Crvenoj zvezdi
I šta je rekao tata kada su ga pitali?
"Moj tata Radovan bio je dobar fudbaler. Igrao je levo krilo. Znam i priču iz dana kada je vojni rok služio u Vinkovcima. Ljudi iz tamošnjeg prvoligaša Dinama su ga videli na delu, nudili su mu dobar ugovor, posao za ženu, smeštaj za porodicu. Sve, baš sve. Ali moj deda nije tako nešto dozvolio, tati je samo rekao da ne može da ide od kuće, jedino je muško među naslednicima u porodici. Naravno, očeva je bila poslednja. Poučen tim iskustvom, moj otac se nije dvoumio kad se jednog dana na kraju avgusta te 1986. ispred kuće u Jagodini zaustavio automobil sa ljudima iz Crvene zvezde. Došli su da se dogovore. Tako sam stigao na ’Marakanu’, tako su se preko mene ispunili i neki njegovi fudbalski snovi.“
Majka je insistirala da prvo završite školu?
"I njenu želju sam ispunio. Bio sam odličan učenik u osnovnoj školi u Jagodini, posle i u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji. Zbog obaveza u fudbalu prešao sam posle dve godine u Medicinsku školu koju sam pohađao vanredno, ali sam i dalje bio dobar đak.“
Po dolasku u Beograd prvo ste branili za omladince da biste onda, sa samo 18 godina, debitovali i za prvi tim?
"U omladincima ’crveno-belih’ uživao sam veliko poverenje trenera Stevana Ostojića. Za prvi tim debitovao sam vrlo brzo kod Dragoslava Šekularca. Prvo sam čuvao mrežu Zvezde u prvenstvenoj utakmici protiv Spartaka u Subotici, a onda samo tri dana kasnije a na iznenađenje mnogih i na meču Kupa UEFA protiv Kelna u Kelnu. U prvoj utakmici Zvezda je slavila 1:0, u revanšu je izgubila 3:0. I danas se sećam naslova iz jednih srpskih dnevnih novina. Glasio je: ’Zvezda je izgubila utakmicu u Kelnu, ali je dobila golmana.’ To se jednostavno pamti uprkos činjenici što ja zapravo nikad nisam bio srećan bez obzira koliko dobro da branim ako moj tim izgubi.“
Kada ste branili najbolje, da li sećate i tih mečeva?
"Pričaću o utakmicama na kojima su izveštači bili prezadovoljni onim što sam pokazao. U dresu Zvezde na jednom turniru u Bastiji dobio sam u francuskim novinama ocenu 10. Bio sam presrećan. Ali, to nije bila jedina desetka u mojoj karijeri. Kažu da sam blistao i u dresu Lokerena na utakmici sa Brižom. I tada sam dobio ocenu 10. Pobedili smo 2:0, a ja sam uz sve drugo uspeo da odbranim i penal. Posle sam saznao da niko od fudbalera u Belgiji punih deset godina nije za svoj učinak na terenu dobio desetku. Niko osim mene.“
Sport
11.12.2021. 10:42
Zvezda - Radnik: Ponesi šal i uđi besplatno!
Uprkos tome što niste mnogo branili u Belgiji, Vas su i voleli i cenili?
"Istina je. Možda i zato što sam za samo tri meseca naučio odlično flamanski iz poštovanja prema klubu koji me je angažovao. Pisao sam, čitao, govorio. Taj moj trud da u njihovoj zemlji govorim njihov jezik znali su i te kako da cene, još tada su mi rekli da će za mene vrata Anderlehta uvek biti otvorena.“
Priskočili su Vam u pomoć i kada se dogodila nesreća?
"Jesu, došli su odmah posle nesreće u bolnicu u Ahen da me posete. Posle su me često obilazili, tražili su od lekara u Nemačkoj najbolji mogući tretman i najbolju terapiju za mene uz reči da će oni kao klub snositi sve troškove.“
Uprkos dobroj volji, neko ih je preduhitrio?
"Da, bilo je baš tako. Neko je bio brži. Sve bolničke troškove, negu i ostalo platio je moj dobri Dejan Stanković. Igrao je tada u Italiji i kad god je mogao dolazio je da me obiđe i da mi na rastanku kaže ’Labude, samo se ti bori’. Ove njegove reči ne zaboravljam, borim se i dalje.“
Čime ste toliko zadužili Dejana Stankovića?
"On to nije radio zato što se osećao dužnim. On je jednostavno takav čovek, veliki čovek, pravi i iskreni prijatelj. Kad dođe trenutak stani-pani, onda zapravo i shvatate ko su vam pravi prijatelji. On je to bio i ostao. I danas mi mnogo pomaže. Hvala mu, i njemu i njegovoj porodici.“
Sport
14.12.2021. 11:46
Stanković više nije student!
I Vi ste, koliko se zna, bili uz njega kada mu je možda u sportskoj karijeri iskren prijatelj bio najpotrebniji?
"Kad je ulazio u prvi tim Zvezde, ja sam sa Novog Beograda, gde sam tada stanovao, išao po njega kolima u Zemun da ga vozim na trening. Znao sam kakav to utisak ostavlja na ostale igrače, to kada jedan mlad fudbaler koji je zahvaljujući svom vanserijskom talentu na pragu prvog tima dolazi na trening u kolima kapitena prve ekipe. On, moj dobri kum, to nikada nije zaboravio.“
Stanković je imao Vašu podršku, a Vi zaštitnika u Piksiju Stojkoviću kad ste zakucali na vrata prvog tima?
"Kad sam na poziv Šekularca iz omladinskog sastava stigao među prvotimce, Piksi nikom od igrača u svlačionici, pamtim to dobro, nije dozvoljavao da me provocira ili da se šali na moj račun. Bio je autoritet, morali su da ga slušaju. To mi je tada puno značilo. I kao čovek i kao sportista Piksi je neko ko zaslužuje moje poštovanje. Verujem da će biti i uspešan selektor, da će Srbiji sa svojim momcima priuštiti pregršt fudbalskih radosti.“
U poslednjoj sezoni u dresu Zvezde, u Barseloni na meču evropskog Kupa pobednika kupova, odbranili ste penal koji je izveo Popesku. Navijači Vam to još pamte?
"Rumun je bio tada najbolji igrač Barse. Međutim, ni taj odbranjeni penal nam nije pomogao, izgubili smo 3:1. Taj i onaj penal na Old Trafordu na početku karijere imaju posebnu vrednost. U Mančesteru sam odbranio ne samo penal, već sam proglašen i za igrača utakmice. Posle sam se šalio, iako je to zapravo istina, da sam jedini golman iz Srbije, a mislim i šire, kome je pošlo za rukom da u karijeri odbrani penal i napadačima Mančester junajteda i Barselone.“
Mančester se dogodio uoči Tokija i finala Interkontinentalnog kupa. Uprkos sjajnim odbranama, bilo je i onih koji su insistirali da u Tokiju ne branite Vi, već Dragoje Leković?
"To je interesantna priča uokvirena u tajnu o kojoj se u javnosti ne priča. Navodno, Dejan Savićević zahtevao je od trenera Vladice Popovića da u Tokiju na golu bude Jegulja (Dragoje Leković), a ne ja. Ovaj mu je odgovorio ’Dejo, ti si zvezda ovog tima, ali ja sam trener i ja odlučujem ko će biti u sastavu’. Veliki Vladica je to tako radio, iskreno i pošteno. Onda je Dejo rekao treneru da će on, ukoliko na golu ne bude Leković, namerno napraviti prekršaj za isključenje. Obećanje je i ispunio. Još u prvom poluvremenu sudija mu je pokazao crveni karton i put u svlačionicu. Ostali smo s desetoricom na terenu. Da li se sve dogodilo namerno ili u sticaju okolnosti, to samo Savićević zna. U tom trenutku vodili smo 1:0, sa igračem manje postigli smo još dva gola i zasluženo postali klupski šampioni sveta.“
Malo je nedostajalo da se veliki trijumf pretvori u neuspeh, u finalnom meču takvog ranga igrač manje značio je veliki peh?
"Naša utakmica u Tokiju samo je još jedan u nizu primera da igrači mogu ama baš sve ukoliko to silno žele. Vladica Popović nas je u poluvremenu samo podsetio da imamo 1:0, da imamo igrača manje, ali i da igramo utakmicu za titulu klupskog prvaka sveta. Rekao je ’Nemojte sada da budete pokojnici, budite pukovnici, igrajte najbolje što znate. Ukoliko pobedite, od mene kao nagradu dobijate slobodne dane’.“
FIFA je predložila da ubuduće pravo da se pohvale titulom svetskog klupskog prvaka imaju samo klubovi koji su osvojili FIFA svetsko klupsko prvenstvo osnovano 2000. godine?
"To je priča od pre par godina. Nebulozna priča. Zvezda je bila i ostaće prvak sveta. Ono što smo osvojili niko ne može da nam uzme, pa čak ni predsednik FIFA. Taj naš uspeh upisan je u istoriju fudbala, ali i celog sporta. Gospodin se očigledno malo više zaneo.“
U dresu Crvene zvezde osvojili ste i sve što je moglo da se osvoji na domaćoj fudbalskoj sceni?
"Četiri kupa, četiri šampionata. Zvezda je i bila i ostala veliki klub, imala je i tada moćan tim, sjajne pojedince, najbolje navijače. Postojala je i liga sa mnogo dobrih klubova, bila je to jaka konkurencija i velika borba za svaki bod, a Zvezda je i tada kao i sada praktično bila u obavezi da osvaja titule i trofeje.“
U fokusu
22.09.2021. 09:12
Zašto su najveći srpski klubovi u milionskom minusu?
Golmani su možda ti koji najbolje prepoznaju vrednosti napadača. Ko je Vama zapao za oko?
"Postojala su dva napadača u moje vreme čije sam fudbalske vrline izuzetno cenio. Jedan je bio Splićanin Alen Bokšić, a drugi moj klupski kolega Vladan Lukić. I jedan i drugi imali su uz niz fudbalskih kvaliteta i od boga datu sposobnost da sami reše meč. Da uzmu loptu i daju gol. To su mogli i mogu samo veliki, veliki igrači.“
Lepe uspomene vežu Vas i za nacionalni tim čije boje ste branili deset puta?
"Da nije bilo sankcija, verovatno bi bilo i više utakmica. Debitovao sam za reprezentaciju na Karlsberg kupu u Japanu. Golmani Pandurović i Kocić bili su povređeni, selektor je tražio da iz Beograda dođe novi čuvar mreže, leteo sam 12 sati avionom preko Ciriha i sleteo u četiri ujutro. Već u 12.00 igrao se finalni meč, imao sam nekoliko dobrih odbrana, nisam primio gol i osvojili smo trofej. Pripadao sam onoj grupi fudbalera kojoj ništa nije bilo teško kad je u pitanju reprezentacija. I na tom dugom i napornom putovanju sebi sam govorio samo jedno, a to je da ne mogu i ne smem da budem umoran jer idem da branim za svoju zemlju.“
Danas je na golu nacionalnog tima ponovo jedan Jagodinac?
"Rajković zaslužuje Piksijevo poverenje. On je dobar golman, ne zato što je Jagodinac, već jednostavno što je dobar golman, trenutno najbolji koga imamo. Ovo što su Piksijevi momci uradili u kvalifikacijama za SP zaslužuje samo čestitke, ali biće uspeha još. Koliko je moćna ova reprezentacija koju kao selektor predvodi Piksi uverićemo se već na proleće i u Ligi konferencija.“
Zbivanja u našem fudbalu pratite i te kako pažljivo?
"Fudbal je moj život. Vreme provodim u krevetu, pratim sve onoliko koliko je to moguće preko društvenih mreža, gledam TV. U ovom domu gde me svi zaista paze i maze ne postoji mogućnost da gledam programe Arene, da pratim TV prenose naše lige, da redovno gledam Zvezdu i Partizan, reprezentaciju. Ali, šta mogu, tako je kako jeste. Volim i puno da čitam, zapravo voleo sam, sada sam lišen tog lepog zadovoljstva, čitanje me zamara, užasno zamara.“
Informacija i razgovora bilo bi više kad bi prijatelji mogli da Vas posećuju?
"Zbog korone to je nemoguće. Porodicu nisam video godinu i tri meseca. Sin Mladen završio je građevinski fakultet, sprema se da ide u Australiju, tamo će verovatno da radi. Kćerka Magdelena je student, vredan i dobar student, kćerka iz prvog braka Tijana je završila fakultet, ali se dokazala i kao odbojkašica. Tražila mi je pre par dana da joj obezbedim ulaznicu za utakmicu Crvena zvezda – Ludogorec, ali nisam uspeo. Nije se ljutila, shvatila je. Moja porodica i moji prijatelji su moji heroji. Novac koji sam kao fudbaler zaradio potrošio sam za lečenje, da nemam prijatelje i njihovu nesebičnu pomoć, verovatno bi i ova priča imala neke druge tonove. U ovakvim situacijama pokaže se ko je kakav čovek.“
Za kuma Dejana Stankovića ste sve već rekli...
"Ljudi su se iznenadili kada je nekadašnji bek Partizana i reprezentacije Buda Vujačić pokrenuo akciju među prijateljima da mi se kupe kola sa ručnim komandama. Pitao sam ga zašto, a on je odgovorio da sam ja to zaslužio između ostalog i zato što nisam nikada rekao ružnu reč o igračima Partizana. Hvala još jednom i Budi i svima koji su učestvovali u toj akciji. Veliki čovek je i Saša Ilić, uključio se, kažu, bez reči takođe u jednu akciju u Trsteniku sa koje je sav prihod išao na moj račun. Pokazalo se po ko zna koji put da su sportisti sjajni ljudi. Narod kaže kako je lako u dobru biti dobar, ali oni su tu i kad čoveka snađu muke.“
Kako danas, posle gotovo 15 godina, tumačite sve ono što Vam se dogodilo na auto-putu kod Ahena?
"Ako jeste sudbina, desilo se u godinama kada sam završio karijeru, formirao porodicu, dobio decu. Nije moralo da se dogodi, ali dogodilo se. Hoću da poverujem da je sudbina u sve umešala prste. Drugima se slično dogodilo zato što su vozili brzo, bili pijani... Ja nisam vozio brzo, nisam bio pijan, vozio sam zapravo samo (pre)sporo i dogodilo se to što se dogodilo. Valjda je to sudbina.“
Da li Vas je nekada posetio ili možda na neki drugi način upoznao čovek koji je kamionom naleteo na Vaš automobil?
"Ne, nisam upoznao čoveka iz Poljske koji je kamionom udario u moj automobil. Nije me čak ni posetio. Bili smo na suđenu u Ahenu, on je samo prošao pored mene i nije me ni pogledao. Oslobođen je optužbi, sud je doneo odluku da svako snosi svoje troškove. On je morao da nadoknadi štetu na braniku kamiona, a ja...“
Komentari
