Sport
02.05.2020. 13:09
Zoran Šećerov
INTERVJU DEJAN TOMAŠEVIĆ: Nisam novi ministar sporta
Za trofeje koje je kao košarkaš osvojio a koje nije lako čak ni prebrojati još bi mogao i da pronađe adekvatan prostor, ali kad bi na jednom mestu morao da okupi sve prijatelje koje je stekao baveći se sportom i igrajući košarku u zemlji i svetu to bi već bio problem.
Dejan Tomašević, pre svega otac četvoro divne dece i brižni suprug romantične duše, do juče košarkaški funkcioner a danas prvi čovek i ambiciozni vlasnik novoosnovane brokerske kuće, zapravo i jeste jedan od najtrofejnijih košarkaša svih vremena sa ovih prostora. Dete je Crvene zvezde, u crveno-belom dresu je osvojio dva šampionata Jugoslavije, kao košarkaš Partizana ponovio je isto dodajući niski trofeja i trijumf u nacionalnom Kupu, ali i zvanje najkorisnijeg igrača u šampionatu 1997/98. Dva državna prvenstva i jedan nacionalni Kup prigrabio je i u dresu podgoričke Budućnosti, s tim što je u sezoni 2000/01. proglašen za najkorisnijeg igrača Evrolige.
I na međunarodnoj klupskoj sceni znao je samo za uspehe. Karijeru košarkaša internacionalca započeo je u Vitoriji s kojom je trijumfovao u Kupu Španije. Ostaće upamćeno i to da je kao igrač Pamese osvojio ULEB kup. Posebno upečatljive, bar što se klupskih trofeja tiče, bile su sezone u grčkom Panatinaikosu s kojim je osvojio dva nacionalna šampionata i dva Kupa Grčke, a 2007. i sam vrh Evrope - Evroligu. Poslednju sezonu u karijeri odigrao je u dresu solunskog PAOK… Impozantan skor ostvario je i u dresu reprezentacije. Tri zlatne medalje na šampionatima Evrope (1995, 1997. i 2001), takođe i bronzu na istom takmičenju (1999), delić su njegove kolekcije jer se u plavom dresu i dva puta penjao na prvi stepenik pobedničkog postolja na šampionatima sveta (1998. i 2002).
Jedan od najlepših ukrasa na veličanstvenoj torti njegovih uspeha je i medalja u bojama srebra sa Olimpijskih igara u Atlanti 1996. Međutim, njegov možda i najveći uspeh je i to što je uvek i u svakoj prilici znao šta hoće i kako hoće, što je srcem činio ono što drugi nisu ni u snovima mogli da urade, što je princip takmičenja na košarkaškom pravougaoniku, utisak je, sveo na borbu protiv samog sebe i s namerom da narednog dana bude bar za nijansu bolji nego prethodnog.
Prepoznali su to i oni oko njega, saigrači su ga cenili kao nekog kome se uvek i u svakoj prilici moglo verovati, ali i kao drugara kome licemerje nije bilo crta karaktera, treneri kao takmičara spremnog da lične vrednosti podredi cilju kolektiva a publika kao košarkaša koje je sebe i svoje košarkaško umeće nesebično trošio za uspeh i radost pobede kluba čiji dres nosi.
Kao takav sa lakoćom je gradio i izgradio trajne mostove prijateljstva svestan da je to jedino moguće ukoliko poštuješ sebe, ali i one oko sebe.
Posle skoro 10 godina rada u Košarkaškom savezu Srbije, nedavno ste napustili kancelariju u Sozonovoj 10. Dobro obavešteni tvrde da se navodno selite u Ministarstvo sporta Srbije?
"Ne znam, zaista ne znam čija je to ideja i u čijem je interesu ta izmišljena priča. Informacija je definitivno netačna, uz napomenu da o tome nikada nisam ni razmišljao. Uostalom, srpsko Ministarstvo sporta ima ministra, meni dragog čoveka i dobrog prijatelja, sportistu koji razume suštinu i jezik sporta. Kao sportski funkcioner sam se ostvario i sada nastavljam sasvim drugim putem. Dakle, neću biti novi ministar sporta", uverava Dejan Tomašević.
Šta to konkretno znači, kojim nemirnim vodama nameravate sada da plovite?
"Nije tajna, nedavno sam kupio jednu brokersku kuću. Kao što vidite, nema nikakve veze sa sportom, sada sam u sasvim drugim vodama, na pragu novog izazova, spreman i željan da se dokažem na potpuno novom terenu."
Zašto ste dali ostavku na funkciju generalnog sekretara KSS uprkos tome što mnogi tvrde da ste taj posao radili sjajno i za dobrobit košarke?
"Zato što sam se tako dogovorio sa samim sobom. Ubedio sam sebe, i nisam pogrešio, da je posle toliko godina rada moja misija u KSS završena. Takođe, shvatio sam da porodica i ja ne možemo da živimo od plate u Savezu, a kako nisam čovek koji u isto vreme hoće i misli da može da radi dva posla istovremeno, najbolje je bilo da odem. Bezgranično sam zahvalan ljudima s kojima sam radio i sarađivao, bili smo tim, rad u KSS je bio značajno iskustvo za mene. Radujem se što mogu da kažem i to da iz svega izlazim kao bolji čovek."
Ostavili ste, kažu, dubok trag. Vaša diplomatija je mnogo puta bila na ispitu, učinili ste mnogo toga što je vratilo ugled košarkaškoj organizaciji ne samo u granicama Srbije.
"Kad smo došli 2011, KSS je imao dug od milion i po evra, šest neisplaćenih plata zaposlenima, tri sponzora i puno toga u magli. Danas KSS ima 19 sponzora sa ugovorima sa rokom upotrebe za još tri godine, finansijsku sigurnost i organizacionu stabilnost. Ostvareni su i mnogi vredni rezultati reprezentacija i reprezentativnih selekcija na brojnim takmičenjima, promovisan do maksimuma basket 3 na 3 u kome smo najbolji na svetu, dokazali smo se kao dobri domaćini i sjajni organizatori velikih takmičenja, uspostavljena je sjajna saradnja sa FIBA, više nego dobri odnosi i saradnja od obostranog interesa sa košarkaškim savezima iz eks-Jugoslavije. Cilj je bio i da ABA liga dobije novu dimenziju, verujem da će se ova priča nastaviti za dobrobit košarke u regionu."
Povezane vesti - INTERVJU DANE KORICA: Gde je dobar trener, tu je i atletika
Bili ste i jedan od tri kandidata za funkciju prvog čoveka FIBA Evropa, ali na izborima niste dobili dovoljan broj glasova.
"Problem svih problema u evropskoj košarci danas su loši odnosi na relaciji Evroliga - FIBA. Uz zajedničku konstataciju da FIBA treba nova energija, na nagovor košarkaških prijatelja iz Evrope, pre svih legendarnog Sabonisa ali i apsolutnu podršku KSS, pala je odluka da se kandidujem i da ukoliko moja kandidatura dobije podršku u nekom realnom vremenu što pre uskladim odnose koji ozbiljno ugrožavaju budućnost košarke na Starom kontinentu. Sa gospodinom Čeferinom sam čak i ugovorio da ukoliko pobedim napravimo zajednički sastanak FIBA i UEFA, da fudbal i košarka kao dva najpopularnija sporta u Evropi naprave neku zajedničku platformu s pogledom na sutra. Sad znam da sam se kasno uključio u kandidaturu, da nisam stigao i uspeo da uverim
male košarkaške saveze iz malih evropskih zemalja da budu uz mene i košarku. Konkretno, prilikom glasanja glas San Marina je jednak glasu Italije, Španije ili Litvanije, zemalja čiji je košarkaški kredibilitet i interes kada je budućnost košarke u pitanju neuporedivo bitniji od glasova minijaturnih država. Osim toga, male federacije taj aktuelni problem jednostavno ne vide. Imao sam podršku košarkaških ljudi i svih velikih košarkaških nacija, ali ne i onih malih. I na kraju, Srbija treba da bude počastvovana što je u ovom izboru imala jednog od tri kandidata za predsednika FIBA Evropa."
Fudbal i košarka su se međusobno prožimali i na početku Vaše sportske karijere. Sećanja sežu do novobeogradskih blokova i osnovne škole, zatim godina na Banovom brdu i 13. beogradske gimnazije…
"Legendarni fudbalski golman Milutin Šoškić me je odveo na trening u Partizan, ali sam kao dokazani zvezdaš i kao neko ko je pripadao porodici u kojoj svi navijaju za Zvezdu, već posle šest meseci prešao na „Marakanu“. Kadetski sastav su tad kao treneri vodili Kule Aćimović i Steva Ostojić. Uživao sam, ali i vrlo brzo shvatio da sreću moram da tražim u drugom sportu.
Sećam se, bio je običaj i gotovo tradicija da na kraju godine klub nagradi knjigom sve fudbalere odlične đake. Bio sam i ja na toj lepoj svečanosti. Uz knjigu, dobio sam i fotografiju nagrađene grupe. Među odlikašima je, pamtim, bio i Vladan Lukić. Međutim, na toj fotografiji ja sam bio za dve glave viši od svih drugih, a ne samo od mojih vršnjaka. Priroda mi je poslala poruku da sreću potražim u nekom drugom sportu."
Povezane vesti - INTERVJU TATJANA JEČMENICA JEVTIĆ: Navikli su nas na pobede, a to nije uvek moguće
Da li danas možda imate kontakt i komunikaciju sa svojim fudbalskim trenerima iz mladosti?
"Naravno da imam, to su divni ljudi. Nekada smo se viđali na proslavama koje je priređivala Crvena zvezda na kraju godine ili za rođendan sportskog društva, a danas, ponekad, vodim kod njih decu mojih prijatelja koja žele da igraju fudbal u Crvenoj zvezdi."
Želja da se bavite sportom učinila je da odete na Mali Kalemegdan, da se dokažete u košarci. Imali ste visinu, ali…
"Trener Toza Matić, danas moj veliki prijatelj, rekao je tada da u kadetima nema mesta za mene. Ali to nije bio kraj. Mile Protić je pravio novu ekipu, bio sam košarkaški neobučen, ali i visok i tako sam dobio šansu u juniorima. Zahvalan sam beskrajno Protiću. Puno mi je pomogao s obzirom na to da sam kasno počeo i da mi je mnogo toga iz košarkaške azbuke u tom trenutku bila tajna. Smejaćete se, ali i kad sam postao prvotimac, ja još nisam znao levi dvokorak."
U prvom timu jedan od konkurenata za mesto u petorci bio je Rastko Cvetković.
"Mislite da je zbog slavnog tate imao prednost? Greška. Rastko i ja smo i danas prijatelji, stanujemo u istom kraju, često se viđamo. Bila su to vremena zdrave konkurencije, tata Cvele je čovek koji me jako voleo kao košarkaša i nije bio prepreka mom ili bilo čijem košarkaškom sazrevanju. Zapravo, bio je i ostao veliki čovek koji i danas uživa moje veliko poštovanje."
Iz Zvezde, sasvim neočekivano ali i vrlo hrabro, preselili ste se u redove Partizana. Pridružio Vam se i Ljuba Vidačić, bili ste bomba tog prelaznog roka.
"Nikada prelazak jednog sportiste iz Zvezde u Partizan ili obrnuto nije prošao bez potresa. Međutim, bio je to moj najbolji potez u karijeri. Partizan je te godine ostao bez Đorđevića, Danilovića i još nekih igrača iz onog trofejnog sastava, pravili su novu, mladu i kako su govorili perspektivnu ekipu. Dopao mi se taj njihov koncept, nisam mogao da odbijem, dobio sam ono što nisam mogao da dobijem u Zvezdi. Ne mislim samo na materijalno. Te godine su ukinute i sankcije, Partizan je igrao Ligu šampiona, što je takođe puno značilo. Težili su tome da ponovo stignu na vrh Evrope, bile su to sjajne sezone."
Povezane vesti - INTERVJU BLAŽ KOTARAC: Ćosića može samo Jokić da nasledi
Posle crno-belih, Vaš novi klub je bio Budućnost iz Podgorice, mnogi su bili iznenađeni odlukom da ih pojačate…
"Trebalo je zapravo da odem u AEK, imao sam bolju ponudu i otvoren poziv Dude Ivkovića. Međutim, pre toga sam dao reč ljudima iz Podgorice. Ne kajem se, bio je to jedan od najlepših perioda moje karijere, došli su još i Rakočević, Brkić, Kuzmanović… Iza nas su ostali vredni rezultati. Sećam se one fantastične sezone u kojoj smo odigrali 30 utakmica bez poraza. I danas se često čujem sa nosiocima tog ambicioznog projekta, sa Veskom Barovićem i Danilom Mitrovićem. Takođe i kad odem u Podgoricu ne krijem radost što me ljudi tamo i danas lepo dočekuju i što cene ono što sam kao košarkaš uradio."
Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...
Komentari
