INTERVJU DR LJUBAN MARTINOVIĆ: Novog Miljkovića čekaćemo 20 godina

INTERVJU DR LJUBAN MARTINOVIĆ: Novog Miljkovića čekaćemo 20 godina


Bio je u obe konkurencije, muškoj i ženskoj, “u sastavu” tri državne reprezentacije: SR Jugoslavije, SCG i na kraju Srbije. Takođe i u svim odbojkaškim pionirskim, kadetskim i juniorskim nacionalnim selekcijama. Debitovao je 1985. na Balkanskim igrama i od tada do danas je standardni član nacionalnog tima bilo da je reč o učešću na Balkanskim ili Mediteranskim igrama, šampionatima Evrope ili sveta, Olimpijskim igrama ili Svetskoj ligi, odnosno Svetskom kupu.

Ponosan je, i to s radošću priča, na više od 30 osvojenih medalja na najvećim takmičenjima. Niko na odbojkaškoj planeti osim njega nije bio sudionik svakog od 19 nadmetanja u Svetskoj odbojkaškoj ligi. I niko neće biti. Za Srbiju je to samo statistički podatak, za svet odbojke više od istine, koja zaslužuje dubok naklon i poštovanje. Iza njega je i pet učešća na Olimpijskim igrama, četiri na šampionatima sveta, 10 na prvenstvima Evrope. Živa je enciklopedija uspeha i neuspeha srpske odbojke, svedok uspona i padova, čovek od poverenja, dokazani i beskompromisni saputnik ovog sporta na putu do zvezdanih visina, uvek spreman da da sve od sebe i pruži maksimum. Omiljeni je lik i istinska legenda srpskih odbojkaških reprezentacija, iskreni prijatelj odbojke i odbojkaša svih nacionalnih selekcija.

Povezane vestiINTERVJU MILENA DELIĆ: Srpskom rukometu treba metla

Uživao je i uživa maksimalno i bezrezervno poverenje svakog od šest selektora: Zorana Gajića, Veselina Vukovića, Ljubomira Travice, Igora Kolakovića, Nikole Grbića i Slobodana – Bobe Kovača. Takođe i Zorana Terzića koji već 18 godina kao selektor stazama uspeha vodi ženski nacionalni tim. On, kome deca iz kraja, na njegovom Kanarevom brdu u Beogradu skandiraju kad ga sretnu: ”Ljuban Martinović, doktor odbojkaške reprezentacije”.

Iza Vas je više od 35 godina odbojkaškog staža, šta planirate, do kada imate nameru još da radite?

„Još ove godine i narednih 20. Posle, videćemo“, odgovara uz osmeh.

U Beograd ste stigli  nekad davno sa Banije?

„Tačno, bilo je to 1969. Došao sam, u tada glavni grad Jugoslavije i upisao medicinu. Vredno sam radio, puno učio i diplomirao u roku.“

I onda ste odlučili da specijalizirate sportsku medicinu?

„Nisam bio sportista, malo sam u rodnom kraju igrao rukomet, bio je to neki drugoligaški nivo, ali sam zato silno voleo sport. Ljubav prema sportu je zapravo presudila zašto sportska medicina, a ne hirurgija, ortopedija ili već ne znam šta drugo.“

Zahvaljujući zemljaku sa Banije ušli ste u svet odbojke. Navijač Zvezde počeo je da radi u Partizanu.

„Tamo kod nas na Baniji svi su navijali za Zvezdu ili Dinamo. Dovoljno je bilo da pitate dete na ulici za koga navija i da odmah znate koje je vere i da li je iz srpske ili hrvatske kuće. U Beogradu sam sasvim slučajno upoznao novinara i odbojkaškog stručnjaka Peru Stanišića i kroz priču se ispostavilo da smo obojica sa Banije, iz susednih sela. On je u to vreme bio trener odbojkaša Partizana, poznanstvo je iskoristio da me pozove da se kao lekar pridružim njegovoj ekipi i tako sam zakoračio u svet odbojke. Od tada navijam i za Zvezdu i za Partizan.“

Vrlo brzo ste stigli i do nacionalnog tima?

„U to vreme odbojka nije bila popularna kao danas. Kad kažeš da si odbojkaš, svi su mislili da dolaziš sa plaže. Reprezentacija nije imala svog stalnog lekara, o zdravlju reprezentativaca brinula je nekakva lekarska komisija koju takođe nije bilo lako oformiti, jer odbojka jednostavno nije bila dovoljno atraktivan sport. Kao klupski lekar, lekar Partizana, imao sam prednost na tom nekom konkursu za neku lekarsku komisiju, ali sam vrlo brzo, već 1985. na Balkanskim igrama bio deo stručnog štaba, bez članova komisije, zadužen za zdravlje reprezentativaca.“

Povezane vestiINTERVJU OLIVERA JEVTIĆ: Mnogo talenata je propalo jer su treneri trčali za novcem

Šta sve radi lekar nacionalne selekcije?

„Puno toga. U odbojci je on pre svega član stručnog štaba sa specifičnim zaduženjima i visokim stepenom odgovornosti. Da bi uspešno obavljao svoj deo posla, mora da uspostavi, osim sa reprezentativcima, visok nivo saradnje sa selektorom, trenerom, fizioterapeutom, maserima, da sarađuje sa lekarima konsultantima, sa nacionalnim i međunarodnim asocijacijama iz oblasti medicine sporta, da konstantno radi na edukaciji mladih odbojkaša. I naravno, da ih uspešno leči.“

Odbojka je sport bez kontakta, pretpostavka je da i povrede nisu neke baš teške?

„Nije tako. Prvo, kontakt postoji, onaj na mreži. Drugo, povrede znaju i mogu da budu i te kako ozbiljne. Počev od distorzije zgloba, preko povrede prsta na ruci i da ne nabrajam dalje.“

Jedini ste lekar u stalnom radnom odnosu sa granskim savezom. Odbojkaši su i u toj priči avangarda kod nas, a možda i šire?

„Istina je, jedini sam lekar u Srbiji zaposlen u Savezu. Na početku nije bilo tako. Radio sam u Zavodu za medicinu sporta na Košutnjaku 31 godinu. Onda je za direktora te ustanove došao sin jednog bivšeg vajnog političara, čuveni Jasminko Pozderac i počela je prozivka u stilu ti tamo radiš, a mi te plaćamo. Poslao je i pismo s tužnim sadržajem Odbojkaškom savezu i onda je Aleksandar Boričić, predsednik OSS, odlučio da pređem u Savez. Dobio sam čak i veću platu nego što je bila ona u Zavodu.“

Koliko sati ste dnevno posvećeni odbojci?

„Ceo dan, 24 sata. Ujutro je jedan trening, onda slede terapije, pregledi, konsultacije, odlasci na klinike, zatim je tu i drugi trening i tako u krug od jutra do sutra. Kao Savez imamo sjajnu saradnju sa prestižnim beogradskim klinikama, sa sjanim kolegama poput Đorđa Laloševića, čija je dijagnostika vrhunska i bez koje bismo bili nemoćni.“

Miljenik ste odbojkaša i odbojkašica, redovan gost na njihovim svadbama?

„Bio sam na svim svadbama, ali bukvalno svim. Kod nekih i dva puta. I uvek svat, nikad kum. Nogu je povukao legendarni Željko Tanasković, posle su na red došli i ostali. Kad bolje razmislim, mnogo više imam svadbi nego medalja sa takmičenja. I srećan sam što je tako.“

Više ste novca potrošili na poklone nego što ste zaradili kao lekar reprezentacije?

„U svatove se praznih ruku ne ide. Darivao sam s radošću i od srca. Svi ti dečaci su divni i dragi ljudi, danas s ponosom pričam kako imaju i divnu decu koja mogu da budu ponosna na svoje očeve i majke. Hvala im za to.“

Sarađivali ste sa sedmoricom selektora. S kim ste se najbolje slagali?

„Sa svima sam zaista imao sjajnu saradnju bez ijednog jedinog nesporazuma. Nije ovo kurtoazna priča već istina. Bez namere da bilo koga uvredim, uz ubeđenje da se niko od njih neće naljutiti, ali stvari su najbolje funkcionisale kad je selektor bio Zoran Gajić. Najbolje smo se razumeli, lako sarađivali, za neke stvari nam čak nije bio potreban ni dogovor.“

Sedmorica selektora i  na desetine sjajnih odbojkaša. Ko je od njih najbolji igrač?

„Teško pitanje. Samim tim što su reprezentativci, već su najbolji. Ali i među najboljima postoje bolji. To je priča o generacijama. Sjajan igrač je bio pokojni Žarko Petrović. Veliki majstor odbojke takođe je bio i Dejan Brđović. On je napravio mnogo u karijeri, ali je mogao i morao još više. Bio je čudo od igrača s neslućenim mogućnostima. Cenio sam i Željka Tanaskovića, divio sam se i igrama našeg dragog Gorana – Kviska Vujevića. Bilo je još puno istinskih (vele)majstora, uvek kada odgovaram na ovo pitanje ja se dvoumim između Gorana Miljkovića i Nikole Grbića i uvek kažem Goran Miljković. Od njega su svi bežali, ubijao je na mreži. Bez Grbića se moglo osvojiti zlato, bez Miljkovića nije.“

Foto: Oksana Skendžić

Foto: Oksana Skendžić

Šta je jeo Miljković, čime se hranio?

„Sve ono što je normalno da se jede. Ishrana ja bitna, znaju to naši odbojkaši, pričali smo o tome često. Nema velikih rezultata ako ishrana nije adekvatna. Nema ništa bez mesa. Kad bi tako moglo, onda bi Indusi bili najbolji sportisti, a nisu. Naši odbojkaši su edukovani i na tom polju, jako je pozitivno i to što su odgovorni, što se pridržavaju onoga što nauka o ishrani sportista propisuje.“

Priča se da je Miljković zapravo Vaš miljenik…

„Nije baš tako. Prava istina je, i oni to znaju, da sam ih sve voleo i da ih sve volim kao moju veliku decu, da mi za njih ništa nije teško. Dobro, moguće je da Miljković tu ima posebno mesto. Kad je iz Niša došao u Partizan, njegov pokojni otac mi je rekao ’pazi mi to dete’. Čak ni to nije trebalo jer on je zaista bio dobro dete.“

Nikola Grbić je bio sjajan igrač, pokušao je i kao selektor.

„Jeste, ali nije bio tako dobar selektor kao što je bio igrač. To opet ne znači da sutra u nekoj drugoj priči neće biti i veliki stručnjak.“

U Vašoj priči o ljudskoj veličini naših najboljih odbojkaša kroz vreme Đula Mešter zauzima posebno mesto?

„S ponosom ističem da među tim divnim momcima, bez obzira na generaciju, nema lošeg čoveka. Verujte mi da je tako, ja to dobro znam, imao sam priliku da ih upoznam u svim mogućim situacijama. Đula Mešter je imao poseban odnos prema reprezentaciji, dresu s nacionalnim grbom, ljudima, dao je prvi novac za pomoć kada je pala Krajina, bio je i ostao veći Srbin od mnogih Srba. I danas se čujemo skoro svaki dan.“

I odbojkašice su ponos velike odbojkaške porodice, heroine, neko na koga se devojčice u Srbiji ugledaju.

„Puno sam radio sa devojkama, bio sa njima na najvećim takmičenjima, radovao se uspesima. Broj jedan među njima je bez dileme Maja Ognjenović, ona je valjda izvan svih kategorija. Sjajnu saradnju sam imao i sa Jelenom Nikolić, ona je i vrhunska odbojkašica i veliki čovek. Posebno mesto kod mene uživa Anja Spasojević. Bila je sjajna ali je pogrešila i brzo otišla. Šteta.“

U Vašim sećanjima na početke, prve uspehe i najveće uspehe srpske odbojke jedan čovek je uvek na pijedestalu.

„Sve ovo što smo postigli je delo Aleksandra Boričića. On je od odbojke napravio trofejni sport, imidž uspešnosti i vrednosti, prepoznatljivosti Srbije u svetskim odbojkaškim relacijama. Sjano je i u pravom trenutku prepoznao  neke stvari, napravio vrhunsku organizaciju, postavio temelje razvoja, okupio prave ljude na pravom mestu i kada to niko nije očekivao, vinuo je odbojku u zvezdane visine. On je prepoznao Gajića, njegovu stručnost, Terzića takođe. Bez Boričića, danas u odbojci ne bismo bili ono što jesmo. Uostalom, zbog svega on i uživa veliki ugled u svetu i Evropi u kojoj je prvi čovek odbojkaške federacije.“

SPORT Ljuban MARTINOVIC 2

Šta sutra, da li ima nade za srpsku odbojku koja, čini se, ima silaznu putanju u rezultatskim ostvarenjima?

„Nemamo danas igrače, trenere, raspoloženje i atmosferu kakvu smo nekada imali. Ali, nije sve izgubljeno. Nekada smo bili sigurni prvi, drugi ili treći, danas nismo iz te priče. Posle Uroša Kovačevića, nema igrača u najavi, mislim vrhunskog igrača. Daj bože, da nisam u pravu. Žene će gore, muškarci dole. Ali tako je to u odbojci. Kad sam ušao u ovaj svet, Holanđane ili Italijane niko nije mogao da pobedi. Onda su se izgubili, sada se ponovo približavaju vrhu. Ne treba biti pesimista. Imamo mi talente, ali mora odbojci više pažnje da se posvećuje. Zoran Gajić, predsednik OSS, o svemu tome misli. Bio je selektor, vrhunski trener, jedan od najboljih u svetu svih vremena. Teško da će se tako brzo pojaviti novi Miljković ili braća Grbić, ali za desetak ili 15 godina sigurno hoće.“

Povezane vestiINTERVJU BOGDAN OBRADOVIĆ: Novak će prestići Federera

I nacionalni šampionat nam je ispod željenog nivoa?

„Jeste, liga je po kvalitetu slaba, ali to ne znači da uprkos svemu ne možemo da imamo dobru reprezentaciju. Možemo. Zvezda i Partizan ponovo ulažu u svoje ekipe, trglo se i Kraljevo, uskoro će nadam se i neki drugi, svima nam je jasno da danas sa igračima koje imamo, ne možemo kao reprezentacija biti prvi ili drugi, ali možemo zato da budemo peti ili šesti. Dok ponovo ne budemo najbolji.“

Kad ste kao član stručnog štaba nacionalne selekcije bili najponosniji na odbojkaše? 

„U Sidneju 2000. godine. Bio je to najlepši sportski trenutak u mom životu. Teško je opisati kako se čovek oseća u trenutku kad postanete svesni da je vaša reprezentacija olimpijski šampion. Startovali smo, sećate se, traljavo, doživeli dva poraza. Na sastanku stručnog štaba, posle tog drugog poraza, selektor Zoran Gajić je mirno saopštio da će Srbija biti olimpijski pobednik. I bila je. Gajić je do kraja turnira fenomenalno vodio reprezentaciju, bio pravi vođa, darovao nam je svima ono što smo sanjali.“

Svi su želeli, ali je uprkos svemu izostalo slavlje na čuvenom balkonu?

„I taj balkon je bio deo snova, ali politička situacija u tom trenutku nije dopuštala tako nešto. Bilo je slavlje u Novom Sadu, veliko slavlje, a ja sam olimpijsko zlato iz Sidneja proslavio u Kleku. Braća Grbić su pozvala u goste sve koji su mogli da dođu, jedan vo na ražnju se pekao za selo, drugi za goste, i to je bilo lepo i nezaboravno.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar