INTERVJU NENAD JESTROVIĆ: Danas igrači varaju menadžere

INTERVJU NENAD JESTROVIĆ: Danas igrači varaju menadžere

Foto: Pedja Milosavljevic / STARSPORT


Nenad Jestrović, nekadašnji fudbaler internacionalac, a danas fudbalski menadžer, po mnogo čemu se razlikuje od drugih iz iste ili slične priče. Možda i zato što je, živeći život, naučio da porazi mogu biti i pobede, a pobede porazi. Takođe i da korak unazad zapravo nije neuspeh već zalet za dva koraka unapred, koja otvaraju vrata lepšeg i sigurnijeg sutra uprkos sudbini i neizbežnim životnim preprekama.

Imao je kao izuzetno nadaren dečak i tu privilegiju da bira čime će da se bavi kad odraste. Sledio je svoj put vođen više instinktom nego unapred projektovanim ciljem. U svetu fudbala i za navijače evropskih klubova čiji je dres nosio bio je i ostao Jestrogoool, u svetu muzike talentovani harmonikaš s propuštenom prilikom da postane muzička zvezda, a u svetu sporta dokazani rvač grčko-rimskim stilom, koji bi da nije bilo sankcija verovatno branio boje svoje zemlje na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. Po sopstvenom priznanju, obišao je i video ceo svet, doživeo što drugi nisu, naučio šest stranih jezika (nemački, francuski, engleski, španski, turski i ruski), koji su za njega danas sjajan alat u poslu koji radi, vozio je najskuplja kola, ponekad, a sasvim namerno, živeo nesportski.

Povezane vestiINTERVJU DUŠAN MARAVIĆ: Novac nije opravdanje za nevaspitanje

Nenada Jestrovića pamte i kao fatalnog momka, zavodnika i lika s naslovnih strana tabloida, čoveka kome su smišljali skandale i afere, mačo mena u pravom smislu te reči… U vremenu sadašnjem je uzoran otac četvoro dece i uspešan fudbalski menadžer, bez malograđanske želje da se hvali onim što radi i kako radi. Istina je, međutim, da nečiji talenat i fudbalsku vrednost vidi i prepoznaje brže od drugih. U slobodno vreme je teniser rekreativac i pobednik brojnih turnira poznatih ličnosti.

Kad napravite rekapitulaciju onog što je iza Vas, šta sebi, možda, zamerate? 

„Jedino zbog čega uslovno rečeno žalim jeste što nisam poslušao roditelje i neke njihove dobre savete. Otac je radio u PKB, majka u „Prvoj iskri“, mislio sam da znam više od njih, ali sam se prevario. Pogrešio sam i to sam nedavno priznao ocu.“

Odrastali ste u vremenu kad je svaki naredni dan bio lepši od prethodnog.

„Imao sam ispunjeno detinjstvo s bezbroj aktivnosti. Odrastao sam u Obrenovcu, nama je Sava bila more, pet puta na dan smo je preplivavali, krali bostan preko u Progarima… I svakodnevni put od škole do kuće je znao baš da potraje. Nastava se završavala u 1.15 a kući sam umesto za deset minuta dolazio u 3.15 ili minut pre roditelja. Bili smo, uslovno rečeno, prepušteni sami sebi, sami smo se čuvali, pravili smo nestašluke, ali ne i gluposti.“

Škola-kuća, kuća-škola i tako svaki dan.

„Nije bilo tako. Uz školske obaveze, redovno sam trenirao rvanje i fudbal, vežbao harmoniku… Ovo poslednje baš i nije bilo jeftino, za časove harmonike kod legendarnog Dragana Stojanovića, koji je u svet muzike lansirao čak i čuvenog Kemiša, trebalo je izdvojiti skoro celu očevu platu. Međutim, uprkos talentu, harmonika mi nije bila suđena. Umesto u Vrnjačku Banju na takmičenje mladih srpskih harmonikaša, otišao sam na fudbalsku utakmicu.“

Povezane vestiSLUČAJ NOVAK ĐOKOVIĆ: Pravda teža od nepravde

Priča se da ste bili talentovaniji rvač nego fudbaler.

„Ne znam da li je baš tako. Istina je da sam na prvom takmičenju u rvanju postao prvak Beograda. Kasnije, vredno trenirajući, dva puta sam bio šampion Srbije, odnosno na takmičenju u Zagrebu treći u ondašnjoj Jugoslaviji u mojoj kategoriji. Imao sam i status olimpijskog kandidata. Rvanje sam vredno trenirao sve do 1991, a onda i odustao jer je bilo jasno da zbog sankcija neću putovati u Barselonu na OI.“

Idol među rvačima Vam je legendarni olimpijski šampion Šaban Trstena, a crveni triko…

„Divio sam se Trsteni, to je tačno, kao i to da u crvenom trikou nikada nisam izgubio borbu. Imao sam sjajnu tehniku, uglavnom sam tehničkim tušem dobijao borbu. A koliko je crveni triko bio taličan dokaz je i moj prvi meč protiv nekog momka iz Albanije. Lik me je na početku borbe prelomio, izgubio sam dah, malo sam se i uplašio i hteo da predam meč. Međutim, sjajni trener Voja Varagić je zahtevao da to ne radim, da idem do kraja, tako da sam onih njegovih početnih i više slučajnih 0:3 pretvorio u 15:3 za mene. Tada sam naučio i pravilo važno za svakog sportistu, a to je da se dok borba traje nikad ne odstaje. Naravno, u crvenom trikou nikada nisam izgubio borbu.“

Neke rvačke finese koristili ste kasnije i u fudbalu.

„Mnogi odbrambeni fudbaleri su mi priznali da nikada od jednog špica nisu dobili toliko batina kao od mene. Bio sam baš nezgodan, koristio sam u igri i ruke, gradio se, bio sam jak, teško mi je bilo oduzeti loptu.“

Jestrogoool je ostao upamćen i kao neko ko je tresao mreže i levom i desnom nogom, udarcima glavom u skoku posle centaršuta, posle driblinga.

„Nedavno sam dobio DVD sa 249 mojih golova. Ko god je gledao te snimke, nije verovao da sam imao takvu hitrinu i brzinu, sposobnost da predriblam protivnika. I ja sam, priznajem, bio malo zbunjen, ali i mnogo tužan što i pored dogovorenog transfera nisam zaigrao u Borusiji iz Dortmunda, odnosno Totenhemu. Ti lepi snovi odlepršali su sa povredama koje su stigle nenajavljeno.“

Foto: Srdjan Stevanović/Starsport

Foto: Srdjan Stevanović/Starsport

Sa ove distance, imali ste zaista neobičan fudbalski put. 

„Iz obrenovačkog Radničkog preselio sam se na Karaburmu na kojoj sam proveo dve godine. Imao sam i poziv da pojačam Obilić, odnosno Zvezdaru, Arkan i Trojke su bili baš uporni. Prvu priliku da se obogatim propustio sam kada mi je Puta Popović za prelazak u Hajduk sa Liona nudio 20.000 maraka. Vlada Marjanović i Milivoj Mrdak su to prihvatili, potpisali i uzeli novac a ja sam otišao za 1.000 maraka u OFK Beograd. Već tada sam se profilisao kao neko kome novac nije najvažniji. Imao sam i tada drugu viziju i pokazalo se da je to bio dobar potez.“

Kao i onaj da odete, ljuti na sebe i druge, na odsluženje vojnog roka?

„Dobro se završilo. Na odsluženje vojnog roka otišao sam u Pirot, ali me odmah zakačila ’Oluja’. Stigli smo do Krajine i Petrinje. Trajalo je to desetak dana, srećom nismo otišli dalje. Na povratku bio sam graničar, stražar na karauli. Međutim, general Samardžić je izdao naređenje da se vratim u Pirot i da treniram s fudbalerima Radničkog. Naravno i da igram za Piroćance. Nisam imao sreće. Imao sam neke iscepane patike, noge su stalno bile mokre, preležao sam dve upale pluća, ali sam se na kraju i odužio. Odigrao sam za Piroćance 24 utakmice i postigao 29 golova.“

Umesto da budete prvi igrač niškog Radničkog, postali ste 30. fudbaler OFK Beograda.

„Ćamil Arifi mi je nudio luksuzni automobil i 50.000 maraka da ostanem u Nišu. Umesto toga, prihvatio sam 1.000 maraka u OFK Beograda uz konstataciju da me trener Boža Milenković nije primećivao, bio sam tek 30. igrač. Nekoliko godina kasnije stiglo je izvinjenje. Ilija Petković i Milenković su priznali da su se o mene kao igrača i  čoveka žestoko ogrešili. Nikada nikom nisam zamerio, nisam prozivao trenere po medijima. Čak ni onda kad sam došao u Zvezdu kao pojačanje, a Miša Kosanović me nije stavljao u tim.“

I priča iz najvećeg srpskog kluba nije nezanimljiva.

„U Zvezdu sam došao na Piksijev (Dragan Stojković) poziv. Igrao sam u Emiratima, Zvezda je bila šampion, tražili su pojačanja za evropske mečeve. Došao sam dva dana pre one čuvene utakmice sa Rendžersom, ali sam u Zvezdi uprkos bombastičnoj najavi proveo godinu dana a da nisam uopšte igrao. Onda je na trenersku klupu seo Aleksandar – Sale Janković i na kraju šampionata ja sam bio prvi strelac lige ispred Jovetića i Dijare.“

Povezane vestiINTERVJU ZVONKO VARGA: Talente ubijaju neznalice

Malo je onih koji se u svetu fudbala mogu pohvaliti onim čime Vi možete.

„Četiri puta sam bio najbolji i dva puta drugi strelac liga u tri različite zemlje. U Emiratima, Srbiji i Belgiji. Sad znam, da me nisu sustigle povrede, daleko bih dogurao. Događale su se u nezgodno vreme, prvo 2001, onda 2003. i na kraju 2005. Prelom ruke, frka sa kolenom i da ne pričam dalje. Previše da bi se napravilo mnogo više.“

Vaš transfer u Anderleht bio je tada najveći u istoriji belgijskog fudbala.

„Brdo para plus klauzule od 72 i 15 miliona njihovih para. Poređenja radi, transfer Maradone u Napoli iznosio je, valjda, sedam miliona maraka, moj u Anderleht malo manje od četiri.“

Vrata Borusije iz Dortmunda i Totenhema bila su širom otvorena, transferi praktično završeni.

„Imao sam dogovor sa Zamerom da pređem u Dortmund, ali se dogodila povreda i oni uzmu Čeha Kolera. Nemcima sam dao dva gola u evropskim takmičenjima. Jedan u Dortmundu, drugi u Briselu. Želeli su po svaku cenu da dođem. I Glen Hodl je doneo ugovor da pređem u Totenhem, ali je opet sve pokvarila povreda.“

Dejan Savićević Vam je dao šansu u selekciji tadašnje SCG. 

„Debitovao sam protiv Nemaca u Dortmundu. Ne znam da li se sećate, ali to je ona utakmica kad sam Olivera Kana dva puta loptom pogodio u glavu. Išao je raširenih ruku na šut, nije stigao da bolje reaguje i utakmicu je završio s ozbiljnom povredom nosa. Bilo je to u aprilu a već u junu su se igrale kvalifikacije protiv Engleza. U konkurenciji Darka Kovačevića, Save Miloševića i Peđe Mijatovića šansu dobijem ja. Bio sam jedini naš špic, meč u Lesteru završen je rezultatom 1:1. Gol za nas dao sam ja, ali sam i pogodio stativu u poslednjem minutu meča. Još dva puta od ukupno 12 mečeva koliko imam kao reprezentativac sam bio starter (Nemačka, San Marino). Postigao sam pet golova a mogao sam bar 10. Da sam odigrao bar 50 utakmica, danas bismo pričali drugu priču.“

Druga bi bila priča i da Vam Dejan Stanković nije slomio ruku u trenutku kad ste igrali u životnoj formi.

„Da, počeo sam kvalifikacije za SP. Onda se desio peh na meču Inter – Anderleht. Dejan Stanković mi je u duelu slomio ruku i nisam igrao skoro tri meseca. Kvalifikovali smo se na Mundijal, bio sam prvi strelac lige u Belgiji i potpisao ogroman ugovor sa Al Ainom. Bilo mi je obećano da ću ići na SP, ali, nažalost, nisam išao. Selektor Petković je odveo svog sina.“

Povezane vestiINTERVJU DRAGAN OKUKA: Kad postaneš igrač, onda je u Mostaru bilo najlepše

Vaše ime s poštovanjem se izgovara i u Francuskoj, odnosno na Korzici gde ste igrali za Bastiju.

„Legenda Bastije je Dragan Džajić, kad sam tamo igrao on je odlazio na odmor, gledao neke utakmice. Imali smo sjajnu generaciju, završili smo na četvrtom mestu i izborili plasman u Evropu. U četvrtfinalu tadašnjeg Kupa UEFA izgubili smo od rumunske Steaue. Da sam u revanšu u 92. minutu meča umesto stative pogodio mrežu, stigli bismo do polufinala i dvomeča sa Aston Vilom.“

Mnogo klubova i nekoliko zemalja u karijeri. Gde ste najviše zaradili, odnosno gde Vam je bilo najlepše?

„Najlepše sam se osećao u Anderlehtu a najviše novca zaradio sam u Emiratima. Tri puta više nego u Anderlehtu.“

Kad prelistavate karijeru i podsećate se onoga što je prošlo, da li za sebe možete da kažete da ste zadovoljni?

„Iskreno, zadovoljan sam. Nije mala stvar u karijeri postići više golova od jednog Darka Kovačevića ili Save Miloševića čije je ime u svetu fudbala poznatije od mog. Ponosim se i onim što sam uradio u Belgiji. I danas, 15 godina kasnije, gde god se pojavim na tribinama se skandira moje ime. Prošle godine u Zagrebu, uoči meča Dinamo – Anderleht, prošao sam stazom „Maksimira“. Hrvati su zviždali a navijači Anderlehta skandirali ’Jestrogoool, Jestrogool’ mašući srpskom zastavom.“

Šta je to što Vam se u karijeri nije ispunilo a silno ste želeli?

„Da sam kojim slučajem bio Španac ili Italijan, imao bih sto puta veću karijeru. U Italiji bih dao bar 200 golova. Silno sam želeo da igram tamo, već je sve bilo dogovoreno sa ekipom Lacija, ali sam otišao u Bastiju. Zašto, zato što je u Bastiji bilo više para za menadžera.“

U svim sredinama gde ste boravili ostavili ste žestok pečat. Imali ste, priča se, specijalnu misiju u Zagrebu?

„Predsednik kluba me je zamolio da dođem, trebalo je da umirim navijače Anderlehta. Na dan utakmice sedeo sam u Zagrebu, u kafiću u društvu Solda i Bobana, bio je tu i Savo Milošević, pridružila se i Nina Badrić, kojoj su mene predstavili kao restorandžiju. Međutim, kad su se pojavili navijači, šala mala je pala u vodu. Nina je bila u čudu, pitala je šta se događa govoreći ekipi za stolom: ’Ljudi, pa ovaj je popularniji od vas’.“

Ako nije tajna, šta je Savo Milošević radio u Zagrebu?

„Išao je da se upozna sa ljudima iz Anderlehta, trebalo je da tamo bude trener. Bilo je to pre nego što je prihvatio mesto šefa struke u Partizanu, pre godinu i po dana.“

Više nije trener crno-belih.

„Sava je moj super drug, on je specifičan, ishitreno reaguje, veliki je emotivac i to nije dobro za njega. Međutim, za Savu Miloševića Srbija ne treba da brine. Biće i ubuduće trener. Ako ne ode u Španiju ili Englesku gde su mu vrata uvek otvorena, radiće u Emiratima. Ja to mogu da završim, ja sam njegov menadžer.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar