Sport
11.09.2022. 20:00
Zoran Šećerov

Nacionalni stadion

Leti perje oko "orlovog gnezda“

Crvena zvezda
Izvor: Shutterstock

Srbija se opet deli. Ovog puta kamen spoticanja je nacionalni fudbalski stadion. Jedni su za, drugi protiv. Tu su i pitanja da li Beogradu pored dva velika stadiona treba i treći. Zatim koliko će se taj u planovima multifunkcionalni objekat koristiti i da li je zbog nekoliko utakmica reprezentacije na godišnjem nivou uopšte isplativ. Na kraju, ako se i izgradi, koliko će državu i građane Srbije koštati njegovo održavanje.

Postavlja se sve češće i pitanje zašto se gradi baš fudbalski nacionalni stadion kad su neki drugi sportovi, pre svih košarka i vaterpolo, oni koji Srbiji na međunarodnom planu donose neuporedivo veći ugled.

Ima i onih koji pitaju zašto država da bude graditelj i vlasnik stadiona. I zašto da za to potroši možda 250 ili čak i moguće je svih 500 miliona evra s obzirom na to šta sve pored stadiona treba još izgraditi. I ne samo to. Oni koji su protiv zapravo nisu protiv uz floskulu da građani podržavaju renoviranje ili izgradnju nacionalnog stadiona, ali ne u Surčinu nego u širem centru Beograda koji će biti dostupan svim građanima. U ovoj priči, čini se, najglasniji su oni koji nikada nogom nisu kročili na stadion uprkos činjenici da su im tribine ispred nosa.

Ekonomski obrazovani, protiveći se izgradnji nacionalnog stadiona, uveravaju da je renoviranje postojećih sportskih objekata višestruko jeftinije od izgradnje jednog novog.

Takođe, nije malo ni onih koji veruju da bi najbolje bilo da se dva postojeća stadiona na Topčiderskom brdu sruše i da se na istom mestu umesto renoviranih izgrade novi koji bi ispunjavali sve uslove FIFA i UEFA za održavanje fudbalskih mečeva međunarodnog karaktera. Time bi se smirile i uzavrele navijačke strasti fudbalske Srbije, a Srbija bi dobila i ogroman plus na mapi fudbalske infrastrukture.

Najmanje je, čini se, onih koji govore o značaju izgradnje jednog novog modernog fudbalskog objekta i njegovoj potrebi.

U narednoj sezoni Srbija će u evropskim ligama imati pet klubova. Odmah sledi i apsurdna konstatacija da u ovom trenutku međunarodne fudbalske utakmice, uz dosta gledanja kroz prste delegata UEFA, mogu da se igraju jedino na stadionima Crvene zvezde i Partizana koji su takođe u katastrofalnom stanju. Svi drugi objekti, u zemlji u kojoj se fudbal bezgranično voli, nemaju neophodne elemente koji bi zadovoljili stroge kriterijume evropske kuće fudbala.

Kako sada stvari stoje, sasvim je izvesno da će i ova dva objekta koja su više relikti prošlosti nego fudbalski "teatri snova“ morati da zatvore vrata za mečeve na finansijski sve privlačnijoj evropskoj sceni jer ni oni u mnogo čemu ne nude neophodan komfor i uslove za odigravanje ozbiljnih međunarodnih utakmica. Kako za takmičare tako i za navijače. Evropa, s pravom, traži mnogo više. Konkretno gde god je to moguće, stadione tipa "Alijanc arene“ u Minhenu (75.000 sedišta) ili "Vestfalena“ u Dortmundu (81.000).

Veliki minus fudbalske Srbije, bar u ovom času, jeste i podatak da na beogradskom Stadionu "Rajko Mitić“ svoje mečeve kao domaćin igra i reprezentacija Srbije. Igra, jer na nekom drugom srpskom stadionu to jednostavno nije moguće. Mnogi drugi u Evropi, opet, nemaju taj problem. Poljaci su, ne zato što je to trend već nasušna potreba, izgradili "PGE Narodovi stadion“, Azerbejdžanci "Baku nacionalni stadion“, Francuzi "Stad Frans“, Turci "Ataturk stadion“... U to ime selektor Srbije Dragan Stojković Piksi kaže:

"Zemlja Srbija mora da ima nacionalni stadion. Ne mora da se zove nacionalni, ali mora da ima objekat reprezentativnog kvaliteta. Ja očekujem da ćemo ga do 2025. konačno imati. Razgovori koje sam imao sa relevantnim ljudima uverili su me da ćemo to napraviti i da ćemo biti ponosni na jedan objekat te vrste.“
 

Ideja o izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona, budućeg "orlovskog gnezda“, stara je koliko i ova Srbija u kojoj danas živimo. Od šaputanja o slikama iz višedecenijskog sna do (gromo)glasne objave o novom graditeljskom poduhvatu FSS-a put je bio relativno kratak. Istina, tada je razlog da se napravi ono što nemamo bila samo dobra volja i iskreno sportsko htenje da se izgradnjom stadiona sa pet zvezdica stvore uslovi da se Beograd i Srbija kandiduju za domaćina finala Lige Evrope ili Lige šampiona. O potrebama reprezentacije, reprezentativnih selekcija i sličnim stvarima niko tada nije pričao. To se valjda podrazumevalo. Ljudi iz srpskog fudbala su tako Evropi jasno stavili do znanja da nama nije do nas nego do njih i njihovih finala odnosno para.

A da je sve moguće i finansijski isplativo u fudbalskoj Evropi, naravno uz uslov da iza svega stoji strateško opredeljenje i transparentnost u trošenju novca, pokazali su ne tako davno Englezi koji su uprkos protivljenju tradicionalista srušili legendarni "Vembli“ i na istom mestu napravili novi, u mnogo čemu grandiozan i apsolutno savremen fudbalski objekat. Igranjem raznoraznih evropskih finala promovisali su uz dobru zaradu pred svetom novi fudbalski hram pa je i iz srpske kuće fudbala, a na opštu radost onih koji vole ovu igru, stigao glas kako ćemo "i mi Srbi dobiti svoj fudbalski ’Vembli’“.

"Vembli“ je danas po broju mesta za sedenje (90.000) drugi stadion u Evropi, a prvi je po veličini natkriveni stadion na svetu. Cena izgradnje, koja je trajala četiri godine, iznosila je ondašnjih (2007) 800 miliona britanskih funti. Kategorisan je kao stadion sa pet zvezdica. Zanimljiv podatak je da je donji deo tribina pokretan, što znači da se u slučaju atletskih takmičenja može skloniti.

Priča o nacionalnom stadionu u Srbiji ponovo se aktuelizovala 2013. Opet s dobrim razlogom jer je neko, da li slučajno ili namerno, promovisao ideju da se što pre izgradi nacionalni stadion kako bi Srbija s jednim apsolutno modernim fudbalskim objektom koji ispunjava sve kriterijume UEFA mogla da se kandiduje za organizaciju šampionata Evrope 2028. Neki su to nazvali iluzijom. Međutim, šampionat Evrope nije iluzija. I bilo bi sjajno, zarad puno razloga, da Srbija, naravno ne samostalno, uistinu bude jedan od domaćina tog velikog fudbalskog događaja 2028. godine. Moguće je i da bi u tom slučaju mnoga nerešena pitanja koja trenutno tište srpski fudbal postala deo arhivske građe. A ima ih, u ovom času, celo brdo. Infrastrukturna priča je na vrhu puta ka lepšoj fudbalskoj budućnosti.

Tada se takođe pričalo kako je Srbija već uveliko obavila bilateralu na potrebnom nivou da zajedno sa Grčkom, Bugarskom i Rumunijom organizuje glamurozni i (pre)skupi, ali i za domaćine profitabilni šampionat kontinenta 2028. na tlu Balkana.

Prvi su nogu povukli Bugari. Po hitnom postupku raspisali su tender za izgradnju modernog fudbalskog objekta sa karakteristikama multifunkcionalnosti koji bi kao takav mogao da služi ne samo za fudbalska takmičenja, već i kao koncertni, odnosno festivalski prostor. Za ovu namenu izdvojili su 600.000.000 evra.

Bolje upućeni su tada uveravali da su na tom putu do snova Srbiji uz nacionalni stadion još neophodna i tri do četiri takođe savremena fudbalska objekta sa minimum 30.000 do 40.000 stolica na tribinama. Niko, međutim, nije pitao da li bi Srbija imala dovoljno finansijske snage da rekonstruiše nekoliko stadiona i izgradi jedan potpuno nov.

Pre sedam godina, dakle 2015, tadašnji ministar finansija Siniša Mali je u srpskim medijima pričao da je izgradnja nacionalnog fudbalskog stadiona "projekat u rangu ’Beograda na vodi’“, odnosno investicija od nemerljivog značaja s predznakom novog simbola Srbije i Beograda.

"Nema razloga da Srbija sa još nekim zemljama u regionu za par godina ne bude domaćin evropskog prvenstva ili samostalno domaćin finala Lige šampiona ili Lige Evrope. Zato hoćemo da napravimo nacionalni stadion. Moramo da privlačimo događaje kod nas, da privlačimo turiste, promovišemo sport i našu zemlju.“

Tri godine kasnije, u funkciji gradonačelnika Beograda, Siniša Mali je neke stvari konkretizovao.

"Beograd je postao grad kranova, dizalica, a Surčin opština budućnosti u kojoj se na svakom ćošku radi i gradi. To je praksa sa kojom bi trebalo nastaviti. Sasvim je izvesno i da je Surčin buduća lokacija za izgradnju nacionalnog fudbalskog stadiona, koji gradimo zajedno sa Vladom Republike Srbije.“
 

U nekim ranijim maštanjima govorilo se da bi nacionalni stadion trebalo da bude izgrađen u nekom od novobeogradskih blokova ili možda na makiškoj strani grada. Osim lokaliteta iza Bloka 45, pominjao se i prostor kod novog mosta koji spaja Zemun i Borču, onda i Luka Beograd, kao i Stara Pazova u čijoj neposrednoj blizini je i "Kuća fudbala“, odnosno baza reprezentacije.

I objašnjenje zašto je Surčin dobio prednost je logično. Da li je i najbolje moguće, drugo je pitanje. Dakle, mesto izgradnje budućeg nacionalnog stadiona nalazi se između obilaznica oko Surčina i Ostružničkog mosta, odnosno na državnom zemljištu, što nudi mogućnost da to bude "grinfild investicija“, odnosno da bi se sa poslom krenulo od nule. U pitanju je definitivno zemljište koje nema problema oko eksproprijacije, a i pozicija je savršena pošto se nalazi blizu grada, odnosno Aerodroma "Nikola Tesla“.

Ideja je takođe da sutra nacionalni stadion u Surčinu sa gradom bude povezan duplom kolovoznom trakom uz Savu. Ono što je i te kako važno jeste i činjenica da bi na pomenutom mestu bilo lakše izvesti sam projekat, pošto je jedan koncept gradnje u gradu, a drugi van grada.

Beogradom se trenutno širi i priča kako bi u neposrednom komšiluku fudbalskog nacionalnog stadiona trebalo da se gradi još jedan nacionalni sportski objekat. Reč je o atletskom stadionu sa svim pratećim poligonima koji bi Beogradu omogućili da jednog dana bude domaćin evropskog ili svetskog šampionata u sportu u kome Srbija ima sve naglašeniji pečat vrednosti. Takođe, jedna od ideja je navodno da se na isti prostor preseli i Beogradski sajam čime bi se oslobodio prostor za širenje "Beograda na vodi“. Ukoliko se sve i ostvari, Surčin bi sebe u skoroj budućnosti svrstao u jedan od najatraktivnijih i apsolutno autentičnih delova srpskog megapolisa koji je na turističkoj mapi jedan od targeta ljudi iz celog sveta.

Iz hiljadu i jednog razloga bilo bi takođe jednako logično i da je novi nacionalni stadion bliži centru grada tim pre jer srpska prestonica nudi i takvu mogućnost. Iskustvo govori da kada se u Beogradu održavaju velika međunarodna sportska takmičenja brojni gosti i navijači protivničkih ekipa pored gledanja utakmice deo vremena posvećuju obilasku srpske prestonice i njenih znamenitosti. Na ceni je najviše noćni život od koga najviše prihoduju ugostitelji i trgovci.

Na priču gde graditi mogla bi se staviti posle svega i tačka uz konstataciju da po nepisanom pravilu i čudesnoj niti u karakteru sto Srba ima 101 mišljenje.

Izgradnja nacionalnog stadiona u Surčinu trebalo bi da počne ove jeseni i da traje najviše tri godine. Predsednik Aleksandar Vučić naciju uverava da će to biti "jedan od najmodernijih stadiona u Evropi“. Pored Beograda, i Vlada Srbije se u sve uključila. U raspravi je ocenjeno da je "realizacija izgradnje nacionalnog fudbalskog stadiona sa pratećom saobraćajnom i komunalnom infrastrukturom jedan od prioriteta u razvoju Srbije i njenog glavnog grada“.

Otišlo se i korak dalje. Polovinom prošle godine vlada je posebnom uredbom utvrdila prostorni plan sa lokacijom za izgradnju ovog velelepnog objekta na površini od 114 hektara. U dokumentu koji je objavljen u "Službenom glasniku“ precizno su utvrđene osnove organizacije, korišćenja, uređenja i zaštite za to područje. Iz Urbanističkog zavoda Beograda stiglo je i zvanično obaveštenje da će se "budući stadion nalaziti na delu gradske opštine Surčin, na delu Surčinskog polja, istočno od državnog puta, kod Obilaznice Beograd, između petlje Surčin-jug i petlje Ostružnica“.

Na ukupnoj površini od 114 hektara predviđeno je da se na 46,5 hektara izgrade sportski objekti, dok je ostatak namenjen za prateću infrastrukturu poput nove primarne saobraćajne mreže, nove petlje sa obilaznicom, železničke stanice "BG voza“, tržnog centra, stambenih objekata, hotela i zelenih površina.

U sklopu fudbalskog projekta planirano je da se sagradi i administrativni centar FSS-a.

"Novac nije problem. FSS mora da ima administrativni centar sa svim onim što FIFA i UEFA traže“, kategorično je nedavno izjavio selektor Dragan Stojković Piksi.

Za velelepni objekat kapaciteta 60.000 mesta, na kojem bi igrala reprezentacija i koji bi bio poprište finala Kupa Srbije, planirano je da se izdvoji oko 150.000 miliona evra. U ovu sumu je uračunata i cena izrade projekta koja je poverena kompaniji "Fenwick Iribarren Architects“. Njihova projektantska ideja su velelepni montažni stadioni. Takvih 11 objekata izgrađeno je za potrebe Svetskog prvenstva u Kataru koje je na programu krajem 2022. godine. Posle završenog šampionata devet stadiona biće demontirano i poslato zemljama u razvoju kojima su potrebni.

Danas je za razliku od početne na talonu druga cifra koštanja srpskog fudbalskog "orlovskog gnezda“. Iz države kažu da će nacionalni stadion koštati oko 250 miliona evra. Drugi tvrde da će da cifra biti mnogostruko veća. Poslednja procena je da će se za nacionalni stadion koji je pre 3,5 godine trebalo da košta 150 miliona evra izdvojiti najmanje 418 miliona evra. Moguće je da do 2025. kada se planira završetak radova ta cifra bude i veća.

Nemačka "Alijanc arena“, smeštena u severnom delu Minhena, jedan je od najmodernijih stadiona u Evropi. Ima kapacitet od 70.000 mesta. Izgradnja stadiona trajala je tri godine, od 2002. do 2005. Objekat je koštao oko 340 miliona evra. Još 210 miliona utrošeno je na razvoj okolne infrastrukture što dovodi do konačne cifre od 550 miliona evra. U sklopu kompleksa stadiona su brojne usluge. Restorani, fan-šopovi, čak i vrtići za decu. Stadion poseduje i najveći parking-kompleks u Evropi sa oko 10.000 parking-mesta. Danas ga koriste za svoje utakmice FK Bajern i Minhen 1860.

"Signal Iduna park“ ili "Vestfalenstadion“ nalazi se u Dortmundu. Kada je izgrađen (1974) imao je kapacitet 54.000 gledalaca da bi nakon rekonstrukcije došao u poziciju da primi 80.000 navijača. Koštao je 32 miliona maraka da bi posle rekonstrukcije njegova vrednost dostigla cifru od 200 miliona maraka. Dom je fudbalera Borusije. S vremena na vreme ovaj stadion za svoje mečeve koristi i nacionalni tim Nemačke. Katalonci su za rekonstrukciju "Nou Kampa“ u Barseloni uložili 600 miliona evra.

Olimpijski stadion "Ataturk“ u Istanbulu je u izgradnji i opremanju koštao 100 miliona evra. Napravljen je sa idejom da se Turska kandiduje za organizaciju Olimpijskih igara. Ljubitelji fudbala pamte ovu fudbalsku arenu kao mesto na kome je 2005. odigrano finale Lige šampiona između Milana i Liverpula.

Mađari su za svoju "Puškaš arenu“, koja ima rang nacionalnog stadiona, izdvojili 533 miliona evra. I Rumuni su u Bukureštu napravili nacionalni stadion četvrte kategorije. Dakle luksuzan. Koliko su novca potrošili ostala je tajna. Ono što se zna jeste da je na njemu pre 10 godina odigrano finale UEFA Lige Evrope. I Albanci su na mestu nekadašnjeg stadiona "Kemal Stafa“ sagradili novi ("Arena kombetare“) sa 22.500 mesta. Izgradnja je koštala 50 miliona evra. Početnih 10 donirala je UEFA, dok su preostalih 40 ponudili investitori koji su postali vlasnici najvišeg tornja u Albaniji (112 metara) u kome su smešteni hotel i poslovni prostori.

Slovenci su za samo 14 meseci sagradili svoje "Stožice“, nacionalni stadion na kome svoje utakmice igra i NK Olimpija. Ima kapacitet od 16.000 mesta i epitet najlepšeg stadiona u regionu uz potvrdu da sve što je lepo i vredno mora i da košta.

I Hrvati, poput Srba, muku muče sa adekvatnim fudbalskim objektom. Izgradnja novog stadiona u Maksimiru trebalo bi takođe da krene ove jeseni. Predviđeno je da košta 60 miliona evra. Hrvati veruju da će u ovom poduhvatu imati i finansijsku pomoć dijaspore više nego grada Zagreba.

Ono što se u ovom času (ne) zna jeste kako će i zaista izgledati nacionalni stadion u Surčinu. Većina se nada da će uz velelepan izgled, između ostalog, imati i pokretni krov, što bi omogućilo da se koristi tokom cele godine bez obzira na vremenske uslove. Organizacijom koncerata, sajmova i sličnih manifestacija njegova isplativost se ne bi dovodila u pitanje.

Beograđane zanima i šta će se dogoditi sa dva velika stadiona na kojima danas igraju Partizan i Crvena zvezda. Nije tajna da "crveno-beli“ planiraju u skoroj budućnosti obimne radove. Ideja zasnovana na finansijskim korelacijama je da kompleks na Autokomandi, uknjižen kao vlasništvo kluba, dobije novi izgled. U okruženju novog stadiona koji bi se nalazio na istom mestu nikao bi poslovno-stambeni prostor čiji bi investitori isplatili i izgradnju moderne fudbalske arene s imenom Rajka Mitića. Da bi radovi počeli, neophodno je da se grad i klub dogovore oko mesta gde bi bio sagrađen trening centar "crveno-belih“.

Ima u Srbiji još slučajeva gradnje fudbalskih stadiona bez pomoći države. Na Topčiderskoj zvezdi niče moderan fudbalski objekat FK Grafičar. Gradnju, s procenom da će koštati nekoliko miliona evra, finansiraju sponzori kluba. Započela je u leto 2020. Imaće natkrivene tribine sa 3500 mesta. Za potrebe ovog kluba više nego dovoljno uz dokaz da novo ne mora da bude i (pre)skupo. Uskoro bi trebalo da se rekonstruiše i stadion Čukaričkog. Novac ulaže klub, jedini privatni fudbalski kolektiv u Srbiji.

Stadion na ponos Beograda odavno ima FK Voždovac. Izgrađen je na krovu tržnog centra i za svoje potrebe koristi ga sve uspešniji srpski superligaš. Nema licencu za međunarodne utakmice najvišeg ranga, ali ima veštačku podlogu koja omogućava igranje na dobrom "travnjaku“ uprkos vremenskim uslovima.

I u Srbiji van Beograda se krenulo sa mrtve tačke kad je u pitanju fudbalska infrastruktura koja je danas više nego bedna i u mnogo čemu sramotna. Država je obećala pomoć na izgradnji šest stadiona širom zemlje. Od prošlog leta u upotrebi je i moderan fudbalski objekat u Bačkoj Topoli. Reč je o stadionu nove generacije, trenutno najsavremenijem objektu takve vrste u zemlji Srbiji sa podnim grejanjem terena, toplotnim pumpama i solarnim panelima. Stadion ima 4500 mesta i brojne prateće sadržaje. Na njegovu gradnju utrošeno je 15 miliona evra. Deo sredstava ostvaren je kroz donaciju vlade Mađarske.

Fudbal u Srbiji, očigledno, menja svoju infrastrukturnu sliku, ali Srbiji, naravno, ne trebaju samo fudbalski objekti. Stručnjaci naglašavaju da su građanima Srbije neophodni i objekti za rekreativne aktivnosti, bazeni i sportske dvorane, kao i moderna igrališta u dvorištima osnovnih i srednjih škola jer je to jedini način da se podigne svest o zdravlju nacije. Naravno, pomenuti objekti nedostaju, ali je pitanje koliko se oni postojeći koriste i da li ih građani čuvaju ili zarad nedostatka svesti uništavaju i pretvaraju u rugla. Pitanje svih pitanja je zapravo da li Srbi imaju ono što se u svetu zove potreba za bavljenjem sportom i sportsku kulturu generalno.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Odluka Fudbalskog saveza BiH izazvala oštre kritike
fudbal, fudbalski teren

Prijateljski meč

10.09.2022. 11:57

Odluka Fudbalskog saveza BiH izazvala oštre kritike

Odluka koju je objavio Fudbalski savez Bosne i Hercegovine (NSBIH) da će odigrati prijateljsku utakmicu protiv Rusije u Sankt Peterburgu u novembru, izazvala je oštre kritike u toj zemlji.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
5°C
01.12.2022.
Beograd

Katar 2022

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve