Pavikin gol u Minhenu

Tamo na Slaviji, kada kreneš levom stranom uzbrdo prema Karađorđevom parku, baš tu je nekada postojao, godinama, kafić "Četvorka". Navraćali su znani i neznani, uglavnom oni koji vole fudbal, jer je gazda bio bivši fudbaler. Veliki fudbaler, prvotimac Crvene zvezde i reprezentativac. Nosio je u onoj Miljanovoj generaciji broj četiri na dresu...

Nema više kafića, nema "Četvorke", nema ni gazde... Otišao je na put bez povratka možda i pre nego što je trebalo. Sudbina. Pridružili su mu se i mnogi drugi koji su kod njega i s njim, gore na spratu, znali uz čašicu dobrog pića da dočekaju i novi dan...

Ostala su sećanja na prošlo vreme i ljude iz tog vremena, priče koje su se samo tu pričale i prepričavale. Jednu, baš zanimljivu, čuo sam od jednog dragog čoveka. Možda i ne bih da se nismo zapili - on, gazda kafića i ja. Sve što je pričao, gazda je klimanjem glave potvrđivao.

Kaže mi da se to dogodilo 1973. Tačnije, 8. maja te godine.

Tmurno nebo, rurska oblast moćne Nemačke je srce privrede i bogatstva vrednih i iznad svega disciplinovanih Nemaca. Miroslav Pavlović, popularni Pavika, kao pravi Balkanac je ustao malo ranije od ostalih, sprema se za doručak, pa posle uzima stvari za trening i pravo na vlažni teren prelepog Olimpijskog stadiona u Minhenu. Miroslav Pavlović više ne živi sa svojim snovima, ostvario ih je, gazio je travu najvećih i najlepših stadiona sveta i vodio u paklenoj atmosferi mnoge ljute bitke sa najvećim svetskim igračima. Dizao se i padao i mnogo puta izlazio kao pobednik. Čak i najčuveniji fudbaler sveta Pele bio je zaustavljen i pobeđen, i to na terenu njegove "Marakane" u Rio de Žaneiru. Misli su mu se vratile u detinjstvo, u maleno selo Bakionicu kod užičke Požege, kada je zajedno sa svojim drugarima, sa ruskog zvučnika okačenog na najvećoj seoskoj banderi, slušao čarobni glas Radivoja Markovića, neprevaziđenog reportera Radio Beograda. Njegov glas je ubedljiv i sa puno emocija dočaravao veličanstvene igre reprezentacije Jugoslavije širom sveta. Setio se prenosa utakmice polufinala Kupa Evrope: Jugoslavija - Francuska (5:4) u Firenci.

Povezane vesti - ROĐEN SA STISNUTOM PESNICOM: Od vodoinstalatera do šampiona i šoumena

Krčao je zvučnik, bile su smetnje na vezama, ali to nije smetalo malim dečacima iz Bakionice da sanjaju svoje snove. Deci koja su jela hleb i mast sve je bilo dozvoljeno. Pavika se vratio u stvarnost, ulazi u nov luksuzan „Mercedesov" autobus i zajedno sa ekipom kreće ka stadionu na trening. Zamišljen je Miroslav gledajući ulice i prolaznike. Sutra treba zaustaviti slavnog robusnog Gerda Milera, treba motriti na polutku Overata, paziti na Bekenbauera kad krene u kontranapad. Pred polazak na put u Nemačku hrabrio ga je drug iz detinjstva, čuveni užički šegrt Stavra, rečima:
"Koja Nemačka, majku im jebem, zar oni da nas pobede?"

Došao je Stavra u Beograd da isprati svog druga Mireta na put, osokoli ga, kao što je to činio kada su kao deca odlazili gladni i žedni da gledaju utakmice domaće Sloge, kada su zajedno maštali da jednog dana nose njen dres i igraju u Srpskoj ligi, a to nije bila mala stvar. Paviku je ispratila i već ostarela majka Rada, koja je došla kod svog najmlađeg sina na Banovo brdo da ga obiđe, vidi unuke i, snebivajući se, zamoli za jednu uslugu. Posle mnogo bezuspešnih pokušaja, saznala je adresu svog rođenog brata Jelisija Koraća, koji je, nošen sudbinom, 1941. otišao u zarobljeništvo u Nemačku. Tiho kaže sinu:
"Evo, Mire, sve tu piše, više ništa ne znam. Ako možeš, otiđi, ako ne možeš, gledaj ti svoja posla baš kao što je činio i tvoj ujak nošen svojom sudbinom."

Jelisije je kao dečak otišao u vojsku, postao oficir i pred rat dobio prekomandu u Kraljevu gardu. Kada je u uniformi Kraljeve garde 1939. došao sarajevskim ćirom u Požegu, svi su gledali mladog oficira kao da je stigao prestolonaslednik. Daje majka drhtavim rukama sinu papir na kome piše "Wais Strasse 17 Esen". Razmišlja Pavika u autobusu posle treninga, imaju slobodan dan, trebalo bi da ga iskoristi da ode u šetnju i kupi nešto ćerkama, ali mu papir majke ne da mira. Poverio se zvaničnom vođi puta da mu pomogne u potrazi nesmotreno zaboravivši da je vođa Titov policajac koji rado prihvata da ide sa njim. Pozva Pavika svog prijatelja Nikolu sa Zlatibora iz dečačkih dana, sada dugogodišnjeg gastarbajtera u Nemačkoj, koji stiže "opelom" i krenuše sva trojica zajedno u potragu za adresom.
Brzo pronalaze zgradu, penju se na drugi sprat, već treći put zvone, niko se ne javlja.

"Možda spavaju - ponovo zazvoni Pavika, a vođa puta je uzbuđen da li će se pojaviti emigrant, možda dobije neki poen kod svojih šefova kad dođe u Beograd i podnese izveštaj sa naslovom "Neprijatelj ne miruje". Posle kraćeg vremena otvara vrata sredovečna Nemica.
"Bitte, was volens?"

Nikola govori nemački, kaže da traže her Jelisija Koraća. Krupna i zdrava Nemica ga gleda u čudu.
"Nein, Jelis ist nicht zu Hause. Arbeit."

Daje im adresu radnog mesta njenog muža i kretoše ka engleskoj vojnoj bazi daleko od grada. Dođoše do rampe, vojnici pričaju engleski, preozbiljan omalen oficir već je bio obavešten da Jeli ima posetu, odvede ih do jedne male sale u kantini i zamoli da sačekaju. Piju čaj, kafu, vreme prolazi, ali se ujak još ne pojavljuje. Posle nekog vremena oficir im saopštava da je mr Korać zauzet, da će za sat vremena biti kod kuće i poziva ih u Vaj štrase 17. Pavika pomišlja da odustane, ali ga vođa puta nagovara da odu ponovo u Vaj štrase 17. Komunista je uporan, nanjušio priliku.
Opet zvono, ujna Nemica otvara vrata i smeštaju se u udobne fotelje. „Baš smo u pravoj švapskoj kući, ne vidim nijedan predmet iz zavičaja", razmišlja sestrić. Gleda ih Nemica, malo se snebiva, ne zna šta da kaže, ali se uskoro otvaraju vrata i ulazi lep čovek, delikatan, što kažu Užičani. Paviki odmah uđe u glavu da ga je primetio među oficirima koji su se muvali u kantini, ali nije hteo da priđe.

Povezane vesti - KAO GROM IZ VEDRA NEBA: Zemlja košarke prokišnjava

Pavika mu kaže da je Radin sin, da ga je sestra puno pozdravila, da je ostala sama posle rata sa šestoro dece, da su joj muža Teodora ubili partizani, da je najmlađi Radin sin. Pita Jelisije sestrića da li je česma još kod vinograda i trešnja iznad kuće. Jelisije ipak prihvata činjenicu da je ovo njegov sestrić koji se rodio posle onog ponižavajućeg događaja kada je morao Jelisije da odloži sablju, pokida oficirske oznake i postane zarobljenik Hitlerove Nemačke. Ali doza sumnje još lebdi u vazduhu. Merkaju se sestrić i ujak, nekako ga Jelisije gleda sa visine, snima vođu puta, oseća da je Titov policajac, gleda gastarbajtera Nikolu. Mnogo je Jelisije preturio preko glave svih ovih godina u tuđini, oprezan je i sumnjičav. Nastaje tišina dok su pili kafu utegnuto ljubazne Nemice.

"Vreme je da se ide - prekinu Miroslav ćutanje. - Eto, video sam te, ujače, preneo sestrine pozdrave, nego, ne reče mi kako mi se ujna zove i imam li braće i sestara."

"Merlin ti je ujna, a imaš dva brata, sada ću ih pozvati."

Priđoše dva mladića, lenjo, na poziv majke i hladno se pozdraviše sa nezvanim gostima.
"Ovaj stariji se zove Petar po kralju, a mlađi Hans po dedi."

Braća nezainteresovano gledaju omalenog brata od tetke iz neke Srbije sa brdovitog Balkana, koji im se ljubazno smeška, osećajući igranje lavljeg srca u grudima. Ujak i braća gledaju sumnjičavo, vide da je obučen kao da je sišao sa modne piste. Odelo - Pariz, cipele, košulja i kravata - Milano, londonski mantil. Ne zna ujak da je beogradskim šanerima u povratku iz evropskih prestonica sa plenom prva prodajna stanica „Marakana", gde pogledaju trening, ispričaju se sa svojim ljudima, prodaju robu uz popust, plaćanje u kešu. Ispraća ujak goste kao što je red po našem običaju, sa sumnjom za koga radi njegov sestrić, pa ipak skupi snage da upita:
"Da li nešto treba?"

"Ništa, ujače, hvala ti. Samo sam došao da te vidim. Radinu želju sam ispunio. Para imam, dece imam, ime imam."

Ulazi u auto, vraćaju se u hotel, u retrovizoru vide Jelisija kako zbunjen i zamišljen ostaje na pločniku. Mladi Miroslav, sa tugom u srcu, razmišlja: "Ko zna šta je sve u životu morao da prođe moj ujak, osećaj opreznosti i sumnje je neprestano u očima. Primetio sam da je sve vreme dok smo bili kod njega gledao u naše dlanove. Nikoli gastarbajteru su prsti bili ogrubeli od rada za mašinama u fabrici. Vođu reprezentacije je po rukama i očima sigurno prepoznao da je Titov policajac, a i moji prsti su za filigranske poslove. Proganjan u tuđini, u svima je gledao potencijalnog neprijatelja, nije važno ko je".

Počeo je meč Nemačka - Jugoslavija na prepunom stadionu u Minhenu. Plavi vode sa 1:0. Nemci su u agoniji, ali ima još da se igra. Prazne se ulice u Esenu, svi gledaju meč na TV. U stanu ujaka Hans, Peter i mama Merlin se ljute na igru svojih belih "pancera".

"Balkanci igraju mnogo oštro.", kaže mlađi Hans, a stariji Peter komentariše da ima utisak da je plavih više na terenu i da je Gerd Miler danas ukočen. Papa Jeli je malo nervozan, iz kuhinje gleda TV dok kuva kafu, šta se dešava na onom klizavom i blatnjavom terenu. Nosi Jelisije u rukama poslužavnik sa šoljicama za kafu, u srcu mu je tuga, navijao bi za plave, ali on ima engleski pasoš, a nije Englez u srcu, više nije ničiji, odavno nema svoju otadžbinu.

Miler je krenuo u silovit napad, pravi fintu ulevo i desnom spoljnom odnosi loptu udesno, menja smer. Pavlović je osetio dribling, brži je od debeljuškastog nemačkog centarfora i vrhom kopačke odnosi loptu. Sudar je silovit, Miler ne podnosi superiornost plave četvorke, udara ga laktom na vlažnoj travi.
"Das ist fusbal.",  dobacuje Hans.

Kamera zumira masera Rakija Aranđelovića kako čisti lice od krvi i blata igraču sa brojem 4. Tu je i sudija Bužek. Peter uzbuđeno, pokazavši na ekran, viknu:
"Papa, ovo je onaj što je juče bio kod nas."

"Ja, ja."  rekoše glasno Hans i mama Merlin.

Jelisija ošinu munja preko čela, za momenat izgubi dah, gleda nem u ekran i jedva povrati svest. U sobi tajac. Igra se nastavlja, nemački spiker komentariše:
"Igrač sa brojem 4 Pavlović je danas neprelazan, ima lavlje srce. Evo, ponovo je po ko zna koji put zaustavio Milera."

Ponovo je na ekranu slika Pavlovića u prvom planu.
"On je, on je.", sad je siguran ujak Jelisije, bivši zarobljenik, danas britanski oficir. Zaigra srce mučenika večne srpske golgote. Zanemeo je.
"Odbrana Jugoslovena je neprelazna. Pavlović je otupio špic nemačkih "pancera". govori spiker.

Čuje komentare Jelisije, doživotni emigrant, ne gleda više utakmicu, ništa ne govori, nešto je puklo i otvorilo se u njegovim grudima, odjednom ustaje bez reči, seda u "folksvagen" i vozi velikom brzinom ka Minhenu. Zove informacije, saznaje da su plavi smešteni u hotelu "Hilton". Stiže u hotel, prvi put je u njemu, seda do recepcije gde ima najbolji pogled. Ceo život mu prolazi kroz glavu, od bosonogog seljačeta do kraljevog oficira, poniženja ratnog zarobljenika, celog radnog veka provedenog u engleskoj vojnoj bazi i tek od dobijanja engleskog vojnog pasoša počeo je pomalo da se oseća kao čovek. Danas, posle toliko godina, oseća u dubini duše samopouzdanje i osećaj pobednika.

"A možda sam pomutio svest, možda mi se sve priviđa, da li je stvarni Radin sin, moj sestrić, plavi 4 Pavlović."
Počinje da se skuplja gomila ljudi ispred hotela, naši gastarbajteri slave pobedu od 1:0, Dojčland je na kolenima. Stiže autobus sa fudbalerima koji polako prolaze pored njega praćeni ovacijama navijača iz svih delova Evrope.
Miroslava, junaka utakmice, iznose na rukama, okružen je navijačima.

"To je on", drhti ujak u trenutku koji traje kao večnost, srce i duša biju bitku sa razumom, ali pobeđuju. Probija se do sestrića, prilazi mu. Samo nije više onako visok, nekako se smanjio, deluje nemoćno, snebiva se, izvinio bi se, ali nema reči. Gleda sestrić svog ujaka sa suzama u očima, tako rođenog a tako dalekog. Pavika je kao lav oduzimao loptu Bekenbaueru i kretao u kontranapad, a sad mu suze naviru, grli Jelisija i sreći nema kraja. Znaju Srbi da pate, ali i da se vesele. Stiže odmah za sto flaša stare „požegače", tu je i pršuta sa Zlatibora, kajmak i sir sa Rudnika, a poče da svira i Mile harmonikaš iz Mionice.

"Pogledajte "požegaču", žuta, ukrtila se, 18 godina stara - viče Mića Rakić, ugostitelj iz Kelna. - Pij, zemljak, naši smo - obraća se Jelisiju.

Opijen blaženstvom koje nije osetio od kada je u tuđini, Jelisije Korać je zanemeo, samo očima govori i glasom koji samo on čuje tamo negde u dubini svoje duše.
"Trebalo je, ujače, da dovedeš moju braću Hansa i Petra da ih ugostim, nisu oni repa bez korena. Eh, al' će biti veselja kad dođu kod nas u Bakionicu i vide svoju baba Radu.", kroz suze govori Pavika.
Ujak ne registruje ništa, udarila ga je šljivova grana njegove rodne "požegače", zaspao je u udobnom krevetu "Hiltona", u sobi pored sestrićeve. Mora sutra kad svane da bude svež, treba da isprati Miroslava do aerodroma. Kroz polusan mu prolaze slike stare kuće, česme pored vinograda, stare trešnje, crkve, na usnama mu titra davno zaboravljeni osmeh sreće, u duši odzvanjaju reči: "Eh, kakvog ja sestrića imam".