Sport
13.08.2025. 13:19
Sport
31.08.2025. 15:10
Zoran Šećerov
INTERVJU
SAŠA OBRADOVIĆ: "Bila bi mi čast da budem selektor Srbije"
Jeste Obradović, ali nije Dositej. Nije čak ni u rodbinskim odnosima sa velikim srpskim prosvetiteljem i reformatorom. Bratska krv ne povezuje ga ni sa legendarnim trenerskim magom Željkom Obradovićem, takođe ni sa nekadašnjim vrlo uspešnim selektorom srpskih tenisera Bogdanom Obradovićem, ali je uprkos svemu, za ono što je učinio i što će tek učiniti, još jedan iz roda Obradovića sa rezervisanim mestom za sva vremena u srpskoj istoriji.
Voleo je Saša Obradović sport od kako zna za sebe. Majčino nasleđe. Kao profesor fiskulture, predavala je godinama u beogradskoj OŠ "Dositej Obradović“. U početku se verovalo da će njen sin biti uspešan atletičar, ali je magija košarke učinila svoje. Za sve je na jedan poseban način zaslužan Pera Hrkić, takođe nastavnik fiskulture, ali u to vreme i trener u KK Radnički, koji je prepoznajući dečakov talenat Sašu usmerio u košarku.
"Radnički je bio dobro organizovan klub, ozbiljno su radili sa mlađim kategorijama, na pravi način selektirali decu. Sećam se treninga u Učiteljskom naselju, kampova na Zlatiboru i u Puli. Bile su to adrese dobre košarke“, govori nekadašnji košarkaški as.
Počeo je na Krstu, ali je karijeru profilisao u Crvenoj zvezdi. Osim crveno-belog, nosio je i dres Limoža, Albe, Virtusa, podgoričke Budućnosti, Kelna. U zbiru, šest klubova iz pet zemalja Evrope. Kao trener, predvodio je osam evropskih ekipa iz pet država. I u jednoj i u drugoj karijeri, gde god da je bio, njegovo prisustvo opisano je kao vreme uspeha.
"Ne, moj otac nije pripadao svetu sporta. Bio je krojač, radio je u nekada moćnim konfekcijskim kućama sa imenom ’Beko’ i ’Kluz’. Zahvaljujući njemu, garderoba i obuća su moja druga strast.“
Kaže da je jedan od stanova na Voždovcu pretvorio u garderober sa odelima i obućom. Koliko cipela ima zapravo i ne zna, zna samo da je svaki par bio izuzetno skup. Zna takođe da se na istom mestu, uz desetine onih koje je obuo jednom ili više puta, nalazi i desetak pari potpuno novih patika. Naravno, tu su i odela šivena po meri i poslednjoj modi, kojima takođe ne zna broj i među kojima je bar dosta onih koje nikada nije obukao, takođe nikad sa čiviluka skinuta.
"Živeo sam u velikim gradovima i imao priliku da se oblačim dobro. Top odeća i obuća je nešto što se u mom slučaju jednostavno podrazumevalo i što se naravno podrazumeva i danas. Volim i trudim se da uvek i u svakoj prilici budem maksimalno doteran.“
U šali priča kako je upravo garderoba najveći problem kada menja sredine.
"Sećam se kad sam iz Berlina odlazio u Ukrajinu, 50 kutija sa garderobom sam poslao za Beograd, a 30 za Ukrajinu. U ovom času u Monaku stoji 50 kutija koje čekaju transport za Srbiju. Sport i moda su, verujte, dobra kombinacija. Najbolje se osećam kad sam fizički fit i kad to ispratim lepim stvarima koje obučem.“
Košarka mu je oduzela puno vremena, zbog košarke mnoge stvari nije uradio na vreme.
"Tek sam skoro otkrio nešto mnogo važno za mene i moju porodicu. Moj pradeda Milan, pogledajte sliku, iste smo visine i jednako građeni, odlikovan je kao član pešadijskog puka medaljom za hrabrost Miloša Obilića. Kad sam to saznao, bio sam na jedan poseban način i ponosan i srećan. Međutim, u nedostatku vremena nikad nisam bio na njegovom grobu dole kod Kuršumlije, odakle potiče moja loza Obradovića. Dogovorio sam se sa sobom da to pod obavezno uradim ovih dana.“
Osim košarke i mode, treća njegova strast je knjiga. Puno čita uz priznanje da je bilo knjiga koje su uticale na njega i njegov razvojni put.
"Shvatio sam čitajući, možda će nekome zvučati čudno, da je zapravo moj najveći hobi sport. Zašto, zato što je hobi uživanje, a za mene je košarka upravo to. Nije, dakle, košarka samo posao i obaveza, već je pre svega ljubav i zadovoljstvo s puno kreacije. Uz to je i vrlo kompleksna igra u kojoj moraš i mnoge druge stvari usko povezane sa životom da prepoznaš ili znaš. Mislim na psihologiju, komunikaciju, interakciju sa igračima, medijima, predsednicima klubova, ljudima koji su tu okolo.“
Život ga je naučio da su pretrpljen bol uokviren u patnju ili teške situacije, bezizlazne kako ih često karakterišemo, zapravo lekcije iz kojih se najbolje uči i koje čoveku određuju put.
"Puno sam naučio i od visokoobrazovanih i nadasve inteligentnih ljudi. Od njih sam kupovao znanje, ali i slušajući šta govore i kako rade shvatio koliko je bitno da u svemu što radiš vodiš računa i o detaljima. Igrački i trenerski opus su dva sveta. Sad znam da je bila privilegija biti igrač velikih trenera. Meni je prvi učitelj bio Draško Prodanović. Ostavio je na mene veliki utisak. I ne samo on.“
Kaže i da su svi njegovi treneri bili na ovaj ili onaj način najveći. Vlade Đurović, Moka Slavnić, Duško Vujošević, Lale Lučić, Svetislav Pešić, Boža Maljković, u ulozi selektora Obradović i Ivković.
"Uživao sam poverenje svih svojih trenera. Nije to bila slučajnost, za sve sam morao da se izborim. U početku za svoje mesto kao Beograđanin jer je u to vreme postojalo uverenje da oni koji dođu sa strane imaju prednost. Rođen sam, međutim, da budem takmičar, bolji od drugih na ovaj ili onaj način. Puno mi je značilo i to što sam prošao kroz sve klupske i reprezentativne selekcije, bila je to više nego dobra baza za ono što me čekalo kasnije u inostranstvu. Tamo sam opet stigao kao neko ko je naučio da podnese kritiku, da brzo izlazi iz problema svestan važnosti onog što dolazi. Nekada sam imao pomoć ljudi sa naših prostora, nekada ne.“
Nudi i objašnjenje zašto je i kako dotakao nebo uspešnih.
"Niko meni kao košarkašu nije morao da priča kako moram da radim duplo više od drugih ili da me budi ujutro da dođem prvi na trening i da se poslednji vratim. To sam jednostavno činio svojevoljno. Sada isto radim i kao trener svestan da su te stvari na neki način oblikovale moj karakter i verovanje da tako treba, da je to put do uspeha, što mi se puno puta kao benefit i vratilo.“
Međutim, da svaka medalja ima i drugu stranu, osetio je mnogo puta.
"Na jednoj strani dobijaš, na drugoj gubiš. Ta ekstra posvećenost jednoj stvari često uzima podosta od privatnog života i to zna u jednom trenutku da bude i te kako bolno.“
Njegov saputnik kroz košarkaške, ali i životne avanture bila je i nepravda.
"Što se mene tiče, uvek je bila dobar okidač, odnosno motiv da istrajem. Ne znam ko od velikih ličnosti nije doživeo nepravdu. Mislim da je važno da ti se desi jer je to možda najbolji način da sagledaš neke stvari koje se tebe tiču. Ne moraš ni da si u pravu, ne mora sve to i da se zove nepravda, možda samo neke stvari dobro ne radimo, ali generalno tokom cele karijere mogao bih da navedem hiljadu primera koji su bili po mojim nekim shvatanjima nepravda, a koji su me opet napravili boljim ‒ igračem, trenerom, čovekom. Sve to je jako važno da bi rastao i odrastao.“
Ono što smatra najvećim nepravdama u karijeri jesu odlasci sa klupe Crvene zvezde i Monaka.
"Ko je taj ko odlučuje ili ocenjuje tvoje znanje, posvećenost, iskustvo, profesionalizam, disciplinu? Ko je taj? U nekim prošlim vremenima poštovala se figura trenera, proces stvaranja, kontinuitet u nekom radu. Naravno, i tad je bio bitan rezultat, ali to sve kao da je danas drugačije. Prave vrednosti se sve manje vrednuju, danas je gazda kluba taj koji kaže šta je važno a šta nije, ukoliko to ne prihvatiš, onda te najviše za mesec dana više nema. Zato se ono što mi se dogodilo u Zvezdi i Monaku i pretvorilo u neviđenu energiju da pokažem svima da su pogrešili.“
Kao trener, Crvenu zvezdu je predvodio na 26 utakmica. Imao je učinak od 14 pobeda i 12 poraza u ABA ligi i pet pobeda uz 11 poraza u Evroligi.
"Mene je pogodio način na koji se to odigralo, to nije trebalo tako. Svi znaju, i mnogi navijači Zvezde, da sam sebe davao. Ali, dogodilo se.“
Ne prihvata floskulu da je košarkaška ptica selica.
"Ako sam nešto menjao, onda su to bili stanovi. Tačno 35 sam promenio u karijeri. Ne pamtim sve adrese, ali svaki i danas, bez obzira u kome je gradu, mogu lako da pronađem. Kao trener, u nekim klubovima sam kratko trajao. Počeo sam u Kelnu, onda je na red došla Alba u kojoj sam proveo četiri sezone. U Donjecku sam radio dve, u Kubanju dve i po. Tamo niko nije ostao toliko dugo. U Monaku, u dva navrata, tim sam predvodio šest godina. Najkraće sam radio u Zvezdi i Turovu. S te strane mislim da je moja karijera trenera uspešna. Trener se ocenjuje i na taj način koliko je uspeo u kontinuitetu da se održi u jednoj sredini. Meni je bitno i to da sam u tri različite zemlje osvajao titule prvaka. Takođe i da sam u svakoj zemlji proglašen za najboljeg trenera ili sam bio u ol-star priči što je isto potvrda kvaliteta. To su neke stvari koje su meni satisfakcija.“
Sport
28.08.2025. 21:05
JOVANA STEVANOVIĆ: "Kada u igri nema mašte i kreativnosti, onda to nije to"
Priznaje da se najlepše osećao u Albi, da je u tom klubu bio svoj na svome. Govori i o tome da se Alba, zahvaljujući Pešiću koji je sve tamo osmislio i postavio na čvrste temelje, razlikuje od svih drugih ekipa u kojima je igrao ili radio. Insistiralo se na zajedništvu, poštovalo znanje. Takođe u Berlinu je isfiltrirao ličnu sliku kako bi trebalo da izgleda uspešan sportski kolektiv, odnosno da su stručnost i posvećenost veća garancija za uspeh nego novac.
"Bila je to najbolja sredina ne samo za igrače, već i za trenera koji hoće da radi jer je kao stručnjak bio zaštićen od ljudi koji razumeju košarku. I danas, za svaku odluku koju donosim prethodno konsultujem Marka Bladija, u moje vreme predsednika kluba. Uvek mi kaže najbolje stvari, svaka važnija odluka u mom košarkaškom životu deo je njega.“
Podsećamo ga da je u Limožu kao igrač imao probleme koji se nisu očekivali.
"Bila je to epizoda iz onog opusa događanja koja te ojačaju kako bi sa više samopoštovanje mogao da nastaviš dalje. Otišao sam u redove prvaka Evrope kao najbolji igrač ondašnje Jugoslavije. Imao sam neke lake povrede koje su me omele da pokažem svoje pravo lice, nedostajalo je i malo strpljenja. Kad sam se posle nekoliko meseci vratio i počeo ovde da igram, imao sam potpuno drugu glavu i ambiciju, bio sam, jednostavno rečeno, najbolji igrač.“
Košarkaški svet je najviše iznenadio kada je kao trener preuzeo kormilo Monaka.
"Opet je za sve zaslužan neki moj minuli rad. U Donjecku sam imao gazdu koji je iz političkih razloga morao da napusti zemlju. Odabrao je Monako i odlučio da tamošnji klub koji je bio trećeligaš dovede do vrha. Pozvao me da mu se pridružim i tako je počela priča.“
Bez dileme najuspešnija u trenerskoj karijeri Saše Obradovića. Monako je vodio u dva navrata. Prvi put u sezoni 2019/20. kada je napustio klub da bi preuzeo Crvenu zvezdu. Vratio se u decembru 2021. Sa Obradovićem na klupi Monako je osvojio dve titule šampiona Francuske i jedan kup. Stigli su i do fajnal-fora Evrolige i priču završili kao treći.
"Trebalo je verovati nekom ko je to uradio, možda to i materijalizovati kroz rezultat koji je ostvario Spanulis (poraz u finalu od Fenerbahčea) koji me nasledio, s tim što nije osvojio titulu, a to je ne samo projektovan, već i s obzirom na kvalitet neostvaren cilj. Nije mi bilo lako da gledam finale Evrolige, mislim da je meni pripadalo, kako bi se u tom slučaju završilo ne znam, ali ako ćemo da pričamo o nekoj nepravdi, to je još jedna koju sam imao u karijeri.“
Tema koja vraća osmeh na lice je Evropski šampionat iz 1995. i trijumf SRJ za koji je zaslužan i Obradović. Protiv Bugara u odlučujućoj kvalifikacionoj utakmici postigao je 16 poena od kojih je onaj poslednji overio vizu reprezentaciji za Atinu.
"Svi ističu da je taj šampionat bio najveći događaj u našim karijerama. Tek sad iz ove perspektive shvatamo koliko je to nama svima bilo važno. I srpskoj košarci takođe. Mislim na emociju koja je tamo doživljena, onda i onaj doček u Beogradu, takođe i slike sa balkona koje se ne zaboravljaju. Sve to stvarno nam je puno značilo. I nama i srpskoj košarci. Posle je sve nekako bilo lakše, medalje reprezentacije su se nizale kao na traci.“
Priča i šta je učešće na pomenutom šampionatu njemu lično značilo.
"Iskustvo iz Atine pomoglo mi je kasnije kao internacionalcu u evropskim klubovima. Da bi kao stranac bio poštovan u nekoj ekipi, moraš da budeš najbolji strelac, a ne da si najbolji odbrambeni igrač.“
Sale Obradović osvojio je u dresu reprezentacije drugo evropsko zlato 1997. u Španiji, godinu dana kasnije i zlato na SP, onda bronzu na Prvenstvu Evrope u Francuskoj, stigao je i do četvrtfinala na OI u Sidneju. Poslednju medalju, zlatnu, osvojio je na EP u Turskoj 2001.
Govori takođe i koliko je ta Atina, za mnoge savršenstvo, zapravo bila jedna više nego složena priča.
"Nije bilo lako 12 igrača sa dovoljno košarkaškog umeća, ali i jakih karaktera, uskladiti u celinu. Svi smo imali i naglašen ego, neko i prenaglašen, ali smo bili i osobe koje su mogle da razumeju šta je važno da se radi da bi nam svima bilo dobro. Lično, morao sam da nađem način kako i ja da budem dobar, ali i da ekipa pravi rezultat. Ne bih bio iskren ako kažem da sam to lako prihvatao jer gde god da sam igrao bio sam najbolji strelac. Sada sam morao toga da se odreknem da bih mogao da pomognem timu.“
Sport
07.07.2025. 17:35
NCAA je spas za mlade igrače, ali i EGZODUS EVROPSKE KOŠARKE
Foto
25.06.2025. 17:20
Košarkaško zlato sa Zlatibora
Ispričao je i nešto što do sada nikada nije pričao. U vezi je sa tim šampionatom kontinenta u Atini 1995. Dogodilo se na terenu, što znači da su svi to videli, ali nisu i registrovali.
"Među nama je vladao zdrav rivalitet, pravi sportski, ali je bilo i nekih neprimerenih događanja. U jednoj utakmici desila se situacija koja je mogla da se odrazi na hemiju unutar ekipe. Kod velike razlike u našu korist šutirao sam i promašio, što je iz isprovociralo mog saigrača koji je s druge strane terena dotrčao da me iskritikuje. I to mi je zasmetalo, to trčanje, zbog mnogih stvari mi je zasmetalo.“
U nastavku priče dogodila se i reakcija koju je malo ko očekivao.
"Naravno, kako je dotrčao, tog trenutka je bio istresen iz gaća uz poruku nemoj to da mi radiš. Na poluvremenu u svlačionici priča se svela na to kako je moguće da se ja tako ponašam prema njemu (Saša Đorđević). Pričao je i Divac kao to ne sme da se događa, da moramo biti tim itd. Kad je Duda Ivković saznao za sve, održao je sutradan ujutro sastanak i punih pet minuta se obraćao samo meni uz konstatacije kako ja ne mogu tako da se ponašam, da imamo hijerarhiju koja mora da se poštuje, da moramo ovako i ovako, a sve ovo bez poštene analize šta se zapravo desilo i zašto sam reagovao kao sam reagovao. U tom pravcu nije upućena nijedna reč kritike onoj dugoj strani.“
A onda se dogodio obrt. Umesto da spakuje kofere i otputuje kući...
"Bio sam naravno povređen, ali ovo pričam da bi ljudi saznali šta se zapravo ponekad događa na relaciji igrač‒trener. Na zagrevanju pred sledeću utakmicu, onu sa Francuzima, Duda Ivković dolazi do mene i kaže da zna da nisam samo ja kriv, takođe i da je vrlo smišljeno pričao onako na sastanku, kao i da veruje da ću preko svega preći jer je pred nama važna utakmica. I sve to je pričao dok smo bili potpuno sami. Proveo sam protiv Francuza na parketu 30 minuta, do tada nisam toliko nikad igrao i prvenstvo se završilo kako se završilo. Iz te neke situacije shvatio sam da nije najvažnije šta se dešava ispred tima, već da je mnogo bitniji način na koji ti kao trener možeš da priđeš igraču da bi ga individualno motivisao. Ne znam, ali taj deo koji se dešavao između mene i Đorđevića, i način kako je sve hendlovano, kao da je još više učvrstio odnose u timu u finišu šampionata Evrope.“
Za sebe kaže da jedino što mrzi jeste da mrzi druge.
"Na parketu zna svašta da se dogodi i u tim prilikama nije bitno ko je kriv jer to što se dogodilo jednostavno se dogodilo. Ostao sam posle svega prijatelj sa Sašom Đorđevićem, takođe i sa Topićem posle onog incidenta na treningu kad smo nosili dres podgoričke Budućnosti. I jedna mala digresija kad već pominjem Budućnost. Bio je to moj najunosniji igrački ugovor. Love kao blata i sve bez poreza.“
Igrajući košarku zaradio je dosta, kapital je stekao takođe i kao trener. Ne krije da je ekonomski nezavisan, ali i da ne zna da barata novcem.
"Svedok sam da su mnogi, ma koliko imali, uvek to i potrošili. Pare imam, ali ne i glavu da radim sa finansijama. Zato sam taj deo prepustio supruzi i ljudima koji su za to školovani. Dobro to rade, imamo nekretnine na mnogim lokacijama i u više zemalja. Klinci su studenti, završavaju master studije grafičkog dizajna na Univerzitetu u Kelnu, gradu u kome takođe posedujemo porodični stan.“
Nikada nije bio neko ko je vozio luda kola, sada je baš taj jer na parkingu ima zver od automobila.
"Kupio sam auto, BMV sa nekim oznakama, koji mi ne prija i ima vrednost jednog stana. I sve sam to uradio samo zato što sam bio ljut na gazdu Monaka koji je u momentu kada smo imali najbolji rezultat pregovarao sa drugim trenerom, sa Ćavijem Paskvalom. Sve se naravno sazna, i ko je kome i koliko nudio, svet je mali. I onda sam ja kupio taj automobil koji nije baš za svačiji džep, ali je to bio moj odgovor gazdi Monaka uz komentar ..bale te tvoje pare.“
Kao igrač i trener obišao je pola Evrope i uvek je pričao da se u svakoj sredini osećao lepo.
"Mi sportisti smo privilegovani, nemamo istu poziciju kao ljudi koji su došli u neku novu sredinu da se bore za svoje mesto. Obaveza nas koji smo dolazili sa nekom reputacijom, statusom i rejtingom bila je da se u poslu koji radimo potvrđujemo. U profilu svakog sportiste ili trenera se zato i naglašava da je uspeh taj koji ti određuje raspoloženje. Kad pobeđuješ, možeš da živiš gde hoćeš jer si dobro raspoložen.“
Izdvaja Berlin i Keln, gradove u kojima je uspeo da napravi puno toga i koji su ga inspirisali da sanja.
"Između ostalog, i to da budeš na moru i da vidiš sunce kad se probudiš. I onda ti se iz tih snova dogodi Monako, dogodi ti se najveća liga koju evropska košarka ima i sve ostalo. Pre svega mir. Postoje zemlje u kojima ne možeš da imaš tu vrstu mira kad se završi utakmica, a ja sam taj mir imao u Monaku.“
Iskren je i kad govori o budućnosti evropske košarke, neizvesnim danima koji sigurno dolaze.
"Ne postoji precizan odgovor jer puno zavisi od velikih košarkaških sila. Stanje je, dakle, isto kao i u politici. Biće, čini se, kako najmoćniji kažu, FIBA i NBA moraju da reše taj čvor. Amerikanci moraju očigledno da dođu u Evropu, dakle pitanje je i da li će za godinu ili dve Evroliga uopšte i postojati.“
Naglašava i da evropska košarka polako gubi identitet, a to ne bi smelo da se dogodi, da je američki način igre sve prisutniji na Starom kontinentu i da Evropa zapravo ne voli američku košarku.
"Onaj ko je gledao ovogodišnje finale NBA lige pitao se sigurno šta to oni rade. Nisu imali ni pravi spejsing, akciju ili ideju šta zapravo žele na terenu. Samo tempo i da sve što se izvodi na terenu bude brzo. Evropska košarka je opet osmišljenija, ne zasniva se samo na brzini.“
Jedan od najvećih problema evropske košarke koliko sutra biće nedostatak mladih.
"Oni odlaze. U nekoj skoroj budućnosti moraćeš ovde da se baviš američkim igračima i to onima koji tamo nisu pravili neke karijere, da im se prilagodiš jer će pristizati s određenim shvatanjima za koja nećeš imati vremena da ih promeniš. Znači moraćeš ti njima, a ne oni tebi, da se prilagođavaš. A oni se vrlo sporo prilagođavaju. Da bi sve bilo jasnije, trebalo bi napraviti analizu na temu koliko se do sada, mislim na broj, američkih igrača prilagodilo zahtevima evropske košarke i koliko je brzo to uradilo. Mislim da bi rezultati takvog istraživanja bili poražavajući.“
Uz osmeh, ali i glasom s podosta samopouzdanja priča i tome šta bi bilo ukoliko bi kao trener dobio ponudu da sedi na klupi nekog NBA tima.
"Mislim pre svega da bih mogao to da radim. Znam i da bih bez većih problema odgovorio zahtevima tamošnje košarke i karakteru njihovih igrača. Majk Džejms, nekadašnji plej Portlanda i najbolji strelac u istoriji Evrolige, bio je najproblematičniji igrač sa kojim sam ikada sarađivao, ali baš on me i danas doživljava kao čoveka koji mu je neviđeno pomogao. Uspeo sam što ni najveći treneri nisu mogli, a to je da ga uprkos tome što je izuzetno težak za saradnju stavim u funkciju tima.“
Jako je ubedljiv Saša Obradović i kada govori o svojim iskustvima, trenerskoj filozofiji, kao i onom šta je u tom poslu najbitnije.
"Moraš da isteraš svoju priču do kraja, da ostaneš dosledan onom što misliš da donosi rezultat i u šta ti veruješ, ali na način da se prilagodiš nečijem karakteru i nivou znanja, mislim na igrača, kako bi mogao da ga koristiš na pravi način. Ključ uspeha jednog trenera je prilagođavanje. Takođe, da bi nekoga iz ničega podigao na evropski nivo, potrebno je i znanje i vreme.“
Ne krije i da bi se tamo u nekom trenutku rado prihvatio i uloge selektora nacionalnog tima Srbije.
"Kruna trenerske karijere jeste da budeš selektor reprezentacije, kruna, ali ne i kraj karijere, jer reprezentacija će u Srbiji uvek biti reprezentacija sa najvećim očekivanjima i najvećim igračima. Kao igrač, upisao sam ime u istoriju srpske košarke, da to isto opet uradim i kao trener bilo bi ne samo izazov, već i velika čast.“
Govori za kraj i o šampionatu Evrope koji je trenutno u žiži košarkaške i sportske javnosti, šansama Srbije.
"Od Srbije se uvek očekuje medalja. Nisu naš kvalitet samo igrači, naša najveća vrednost je način na koji selektor Pešić okuplja i motiviše ekipu, kako radi svoj posao. To je kvalitet koji drugi nemaju, to da reprezentativci u sve ulaze sa željom da im bude zadovoljstvo da nose dres reprezentacije. Kad se tako nešto postigne ‒ uspeh ne izostaje.“
Sport
24.06.2025. 17:15
VLADIMIR DRAGUTINOVIĆ: "Košarka se u SAD i Evropi ne doživljava na isti način"
Sport
24.03.2025. 20:10
Boris Beravs: "Dok je Željka, postojaće i Partizan"
Komentari
