AMERIČKI IZBORI: Kako je Sanders zaokrenuo Ameriku u levo i od Hilari napravio socijalistu

Bez obzira na to da li će se Barni Sanders boriti do kraja ili ne, jedno je izvesno - Barni je promenio Ameriku, a ona njega nije. Retko koji kandidat za predsednika u SAD ostavi za sobom trajno nasleđe. Obično bivaju zaboravljeni pre nego što se šareni baloni na govorničkim podijumima izduvaju

Unutarstranačka kampanja za izbor kandidata Demokratske stranke za sledećeg američkog predsednika je okončana. Pobednik je Hilari Klinton - prva žena kojoj je to pošlo za rukom u američkoj istoriji. Sad joj još preostaje da do novembra odmerava snage sa skoro izvesnim kandidatom republikanaca, mogulom nekretnina Donaldom Trampom.

Ništa još nije gotovo

Ovakve pasuse čitamo u novinskim izdanjima cele nedelje... Prva je rudu preskočila američka državna agencija Asošijeted pres. Proglasila je Hilari Klinton pobednicom još u ponedeljak pre početka glasanja u čak šest država, uključujući tu i jednu od najvažnijih - Kaliforniju.

Međutim, ta informacija nije tačna. Trka još nije završena. Da bi neki kandidat osvojio nominaciju Demokratske stranke potrebna su mu 2.383 glasa delegata na završnoj konvenciji. U ovom trenutku Hilari Klinton ima 2.184 glasa, dok njen protivkandidat, senator iz Vermonta Barni Sanders, ima tačno 380 glasova manje.

Ništa još nije gotovo: Sanders očekuje podršku superdelegata

Kako je Sandersu pošlo za rukom da sa otvoreno socijaldemokratskom platformom postane ikona među mladima u roku od samo nekoliko meseci? Kako je uspeo da postane prvi Jevrejin kandidat za predsednika države? Kako je, najzad, ubedio birače da ga podrže u zemlji gde je socijalizam sinonim za komunizam?

U komplikovanom američkom izbornom sistemu postoje dve vrste delegata. Obični delegati, koji moraju da glasaju na završnoj konvenciji onako kako je njihova izborna jedinica glasala, i superdelegati, elita Demokratske stranke, koji glasaju po sopstvenoj volji.

U ovoj igri brojeva znamo samo kako će glasati obični delegati i vidimo da nijedan od kandidata nema većinu. Dakle, sve je u rukama superdelegata, kojih je čak 719. Hilari Klinton tvrdi da računa na podršku 571. No, to je mačka u džaku. Sanders je veče pre glasanja u Kaliforniji, besan što je Asošijeted pres pokušao da proglasi pobednika, rekao da će do 25. jula, kada počinje godišnja konvencija Demokratske stranke u Filadelfiji, učiniti sve da superdelegate ubedi da on, a ne Hilari Klinton, ima mnogo veće šanse da pobedi Donalda Trampa. Dakle, ništa nije gotovo dok Barni Sanders to ne kaže, ma koliko Hilari držala pobedničke govore.

Prvi socijalista i Jevrejin u trci

No, bez obzira na to da li će se Barni boriti do kraja ili ne, jedno je izvesno - Barni je promenio Ameriku, a ona njega nije. Retko koji kandidat za predsedničku nominaciju u Sjedinjenim Državama ostavi za sobom trajno nasleđe. Obično bivaju zaboravljeni pre nego što se šareni baloni na govorničkim podijumima izduvaju.

Kako je to Sandersu pošlo za rukom da sa otvoreno socijaldemokratskom platformom postane ikona među mladima u roku od samo nekoliko meseci? Kako je uspeo da postane prvi Jevrejin kandidat za predsednika države u kojoj je do izbora Džona Kenedija rimokatoličanstvo bilo potpuno neprihvatljiva vera za ulazak u Belu kuću? Kako je, najzad, ubedio birače da ga podrže u zemlji gde je socijalizam sinonim za komunizam, a obe reči su manje-više ružne? Kako je, ukratko, uspeo da sruši, jedan za drugim, sve glavne američke političke stereotipe?

Tako što u tome ima iskustvo od pola veka. Naime, još kao student Čikaškog univerziteta 1962. godine organizovao je sedeće proteste protiv odvojenog smeštaja za crnu i belu rasu. I univerzitet je preispitao politiku segregacije. Godinu dana kasnije bio je jedan od retkih belaca koji se uključio u "Marš na Vašington za radna mesta i slobodu" i uživo čuo sada već legendarni govor Martina Lutera Kinga, koji je počeo nezaboravnim rečima: "Imam jedan san."

Zatim je bio učitelj, psihijatrijski asistent, pa čak i stolar. Mladost je proveo u radničkom siromašnom delu Njujorka, Bruklinu, a zrelo doba u seoskoj idili države Vermont. Dakle, kao što je i sam rekao, škola je za njega mahom bila "dosadna i beznačajna", a pravo znanje sticao je u interakciji s običnim ljudima. I u tome je ključ Barnijevog uspeha. On se nikada nije odrodio od svoje političke baze.

Naterao Hilari da postane socijalista: Berni Sanders                                                                                                                                               FOTO: AP

Još kao student 1962. godine organizovao je sedeće proteste protiv odvojenog smeštaja za crnu i belu rasu. Bio je jedan od retkih belaca koji se uključio u "Marš na Vašington za radna mesta i slobodu" i uživo čuo legendarni govor Martina Lutera Kinga

Kada je 1990. godine kao nezavisni kandidat izabran u Predstavnički dom, "Vašington post" je primetio da je "u Kongres ušao prvi socijalista". Barni je u donjem domu ostao 17 godina, kada je postao senator, a u predsedničku trku ušao je osam godina kasnije sa podrškom 80 odsto birača svoje matične države Vermont.Takva podrška je svakom drugom političaru u Americi nezamisliva. A ona je posledica napornog rada.

Dok su njegove kolege igrale golf po klubovima zatvorenog tipa, Sanders je, kao gradonačelnik Burlingtona, vodio televizijsku emisiju "Barni razgovara sa zajednicom". Ili sa tridesetak lokalnih muzičara snimao singl "Sve ćemo prevazići". U Kongresu se zalagao za zaštitu žena, manjina, kontrolu naoružanja i to ne samo na rečima, već kao kreator ključnih zakona u tim oblastima. Protivio se administraciji Džordža Buša mlađeg i starijeg i ratovima u Iraku.

PROČITAJTE JOŠ:

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Džoni Štulić, desničari i austrijska žabokrečina
BOKANOV IDEJNI VODIČ KROZ AMERIČKE IZBORE: Borba za dušu Hilari Klinton i periku Donalda Trampa

Taj redak dar za komunikaciju nije nestao sa godinama. Sanders je ostalim kandidatima održao pravu lekciju u korišćenju društvenih mreža. Pomoću naloga na Tviteru i Fejsbuku, Sanders je 29. jula prošle godine okupio čak stotinu hiljada istomišljenika na tri i po hiljade punktova širom Sjedinjenih Država.

Tokom "Barnijevog leta" okupilo se desetine hiljada ljudi u Viskonsinu, Arizoni, Sijetlu, Portlandu. Više nego što je ijedan njegov rival mogao i da sanja. Zašto? Zato što njegove naloge na društvenim mrežama ne pune menadžeri kampanje, već on sam. I to građani, željni direktne komunikacije sa svojim izabranim predstavnicima, prepoznaju. To je druga važna zaostavština Sandersove kampanje - potpuni prekid sa tradicionalnom mašinerijom za odnose s javnošću. Barniju taj posrednik nije trebao. Nije trebao ni narodu, koji ga je proglasio "Osobom 2015. godine", ali mu tu tradicionalnu titulu nije potvrdio upravni odbor časopisa "Tajm".

Umesto da se osloni na donacije velikih korporacija, on se oslonio na male dobrovoljne priloge običnih građana. Na zaprepašćenje "stručnjaka", u prva 24 sata sakupio je milion i po dolara. Do danas je ta suma prestigla 77 miliona, te je Sanders za kampanju potrošio 50 odsto više od Hilari Klinton iza koje čvrsto stoji novac Volstrita.

Razbijanje sistema

Još jedna neizbrisiva zaostavština Sandersove kampanje je njeno finansiranje. Naime, u američkoj politici kandidati se obično finansiraju pomoću super PAK-a. Šta je to nije jasno većini građana. Suštinski, PAK je skraćenica od Politički akcioni komitet, a super PAK je eufemizam za političku grupu koja sakuplja novac za određenog kandidata.

Američki zakon političarima brani da sakupe više od 2.700 dolara od pojedinačnog donatora po polovini izbornog kruga. To u praksi znači da kandidat može da primi toliku sumu od jednog donora za unutarstranačke izbore, i kasnije ukoliko pobedi i postane predsednički kandidat, može istu tu sumu da dobije za završnu trku. Kada bi se tako sakupljao novac za kampanju, mislilo se do Sandersa, kandidati za američkog predsednika ne bi imali novca ni za gorivo, s obzirom na to koliko hiljada kilometara u kampanji moraju da pređu.

Zato su tu super PAK-ovi. Nominalno, oni postoje nezavisno od kandidata. Zvuči nelogično, ali je tako. U praksi, to bi trebalo da znači da Hilari Klinton nema ništa sa spotom koji neki super PAK snimi kako bi je podržao. Jasno je da ni vi, ni ja, a ni američki birači ne verujemo da je to tako.

Trik je u tome da su donacije u super PAK neograničene i nekontrolisane. U kojoj meri ih niko ne kontroliše pokazao je komičar Stiven Kolber, koji je pokrenuo super PAK kako bi podržao sam sebe u imaginarnoj trci za Kongres. Sakupio je preko tri miliona dolara. I niko ga ništa nije pitao. Da je hteo, mogao je da celu sumu potroši na šta hoće. Dao ga je u dobrotvorne svrhe, ali je naciji pokazao kako sistem (ne) funkcioniše.

Sandersov trik

Sanders je otišao korak dalje i razbio taj sistem na komade. Naime, umesto da se osloni na super PAK, dakle na donacije velikih korporacija i investitora, on se oslonio na male dobrovoljne priloge običnih građana. Na zaprepašćenje "stručnjaka", u prva 24 sata sakupio je milion i po dolara. Do danas je ta suma prestigla 77 miliona, te je Sanders za kampanju potrošio 50 odsto više od Hilari Klinton iza koje čvrsto stoji novac Volstrita.

Barniju je politički uzor predsednik Frenklin Delano Ruzvelt, tvorac Nju dila - Novog sporazuma, koji je izvukao Ameriku iz bede posle kolapsa berze 1929. godine čiji je uzrok ponovo bio "kazino kapitalizam".

Trik je naravno u tome da ukoliko vam građani ne veruju, neće ni da plate vašu kampanju. Po svemu sudeći, samo je Sanders bio uveren da mu građani veruju. I bio je u pravu. Podjednako je važno da je ovim pristupom budućim generacijama pokazao i dokazao da vam za učešće u visokoj politici najmoćnije države sveta ne treba podrška
krupnog kapitala.

To je možda i najvažnija zaostavština Sandersove kampanje, čija je ključna poruka bila "Ne verujem da su se muškarci i žene, koji su branili američku demokratiju, borili da bi stvorili situaciju u kojoj su milijarderi vlasnici političkog procesa".

Kazino kapitalizam

Uz ovaj citat stižemo do još jedne trajne zaostavštine Sandersove kampanje - stavljanje pitanja klasne nejednakosti u centar političkog diskursa. Naime, svetska ekonomska kriza 2008. godine pokazala je koliko je dubok jaz između najviše i srednje klase čak i u najrazvijenijim zemljama.

Sanders je tokom kampanje ukazivao na to da je u poslednje dve godine 14 najbogatijih ljudi u Americi zabeležilo profit od 157 milijardi dolara. U Kongresu se oštro usprotivio Obaminom planu da država isplati dugove banaka i osiguravajućih društava koje su Ameriku, a potom i celu planetu, gurnule u recesiju. Nazvao je takvo poslovanje "kazino kapitalizmom" i otvoreno se založio za teške poreske namete na visoke profite.

Barniju je politički uzor predsednik Frenklin Delano Ruzvelt, tvorac Nju dila - Novog sporazuma, koji je izvukao Ameriku iz bede posle kolapsa berze 1929. godine čiji je uzrok ponovo bio "kazino kapitalizam". Zato ne čudi što ga mnogi vide kao novog Ruzvelta i što sam Sanders ukazuje na to da je njegovoj zemlji neophodan novi društveni dogovor.

Međutim, Sandersova oštra kritika berzanskih spekulanata dovela je do još jednog neočekivanog efekta - naterala je njegovu rivalku Hilari Klinton da pooštri stav prema krupnom kapitalu. Rekla, pa porekla, pomisliće mnogi čitaoci. Međutim, sva dosadašnja ispitivanja kretanja američke politike govore da obećanja predsedničkih kandidata u kampanji obično kasnije prerastu u njihovu politiku. Dakle, sve su reči teške ako ih izgovorite u borbi za najprestižniji posao na svetu - fotelju u Ovalnom kabinetu. Tako je Sanders naterao Klintonovu da skrene ulevo.

Minimalac od 15 dolara na sat

I to nije jedini zaokret na koji ju je Barni naveo. Dosledno svojoj politici smanjivanja klasne nejednakosti, Sanders se od samog početka kampanje zalagao za minimalnu zaradu od 15 dolara na sat. Smatra da građanin koji radi 40 sati nedeljno ne sme da živi u siromaštvu. Klintonova je čvrsto stajala na tri dolara nižoj sumi. Sada je, međutim, i ona podržala petnaestodolarski minimalac.

I najzad, možda najjači udarac krupnom kapitalu Sanders je naneo protivljenjem Sporazumu o transpacifičkom partnerstvu, poznatijem pod skraćenicom TPP. Reč je o možda najkontroverznijem trgovinskom dokumentu u istoriji. Njegov sadržaj je pregovaran godinama između dvanaest zemalja pacifičkog oboda u potpunoj tajnosti. Njegov nacrt je usaglašen 5. oktobra prošle, a potpisan 4. februara ove godine.

Međutim, sporazum još nije ratifikovan i nije stupio na snagu. Noam Čomski ga je nazvao "promocijom neoliberalnog projekta koji treba da maksimalizuje profit i dominaciju, a zaposlene iz svih delova sveta pretvori u konkurente koji se bore za to ko će raditi jeftinije, čime se povećava opšta nesigurnost". Usprotivili su mu se i vrhunski ekonomisti i nobelovci poput Jozefa Stiglica i Džefrija Saksa. Njihov kolega Robert Rajh nazvao ga je "Trojanskim konjem u globalnoj trci ka dnu". Sanders je istakao da će sporazum "uništiti čitave porodice i obogatiti velike korporacije", posebno ukazujući na njegov deo kojim se multinacionalnim kompanijama omogućava da tuže države pred međunarodnim tribunalima, ali se to pravo uskraćuje državama potpisnicama.

 

Sanders je Americi dokazao da čak i ukoliko ga superdelegati budu poslali u političku penziju, on karijeru završava uz osmeh jer je obavio posao - izvršio je bernizaciju Amerike.

U praksi, to znači da krupan kapital dobija veći suverenitet od država. Sandersovo protivljenje TPP-u ne čudi. To što mu se u protivljenju, posle tri godine zalaganja za taj dokument, u oktobru prošle godine pridružila i Hilari Klinton, obara s nogu.

Dakle, kako god da se 25. jula završi konvencija američke Demokratske stranke, jedno je jasno. Sanders ju je primorao da zaokrene ulevo. Iza njega stoje milioni, mahom mladih birača, potomaka imigranta, koji dolaze iz država u kojima socijaldemokratija nije tabu.

Sanders je Americi dokazao da čak i ukoliko ga superdelegati budu poslali u političku penziju, on karijeru završava uz osmeh jer je obavio posao - izvršio je bernizaciju Amerike.

PROČITAJTE JOŠ:
Search ANALIZA, MALAGURSKI: Šta je Srbiji doneo strani kapital ili Investiranje u investitore
OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA IZ NEMAČKE: Da li je ovo kraj snova Angele Merkel o četvrtom mandatu?
INTERVJU, STIVEN MEJER, CIA: Sve naše zablude u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji